Српски пабирци у романтичној саги о најважнијем краљевском пару XX века: Џорџ VI и Елизабета, брак који је спасио монархију štampaj

За десетак дана навршиће се тачно годину дана од смрти вишедеценијске британске краљице Елизабете II. Многе смрти важних јавних фигура у последњим годинама проглашаване су симболички сигнификантним. Можда ниједна, међутим, у последњих неколико година није у том смислу била знаковитија од управо ове.

У „мандату“ једне једине краљице „царство у којем Сунце никад не залази“ постало је „постбрегзитовски патуљак“, да сада не набрајамо све остале еволуције и деволуције које су стале у те деценије. Смрт Елизабетина и крунисање Чарлсово гурнуло је британску јавност у својеврсну „споменарску хистерију“. Као део тог феномена, у априлу ове године објављена је књига Сели Бедел Смит: „Џорџ VI и Елизабета: Брак који је спасио монархију“.

Џорџ VI и Елизабета (у новијој историји познатија као „краљица мајка“)  родитељи су Елизабете II и они су је, како се у овој књизи појашњава, „припремили“ за трон.

Један Павле са списка удварача

Сели Бедел Смит је публицисткиња коју су прославиле њене претходне књиге о британској краљевској породици. Отуд је управо она добила „поверење“ да напише ову књигу. Краљица Елизабета II је пред крај живота овој ауторки дала посебно право увида у преписку и дневничке записе својих родитеља.

У фокусу ауторке на почетку је млада британска племкиња по имену Елизабета Анђела Маргарита Боуз-Лајон. Она је рођена 1900, а почетком крајем друге деценије двадесетог века је изузетно популарна у лондонском високом друштву. Била је релативно ниска, али јако привлачна. По сећању једне припаднице истог кружока, Елизабета се разликује од већине девојака из поменутог серкла „које пале једну цигарету на другу и непрекидно испијају коктеле“. Удварају јој се бројни млади мушкарци, међу којима се истичу Лорд Гејџ, као и члан српске краљевске породице кнез Павле од Југославије, који је у то време цимер Елизабетиног брата у Лондону. Елизабета је на гласу као благо кокетна девојка, која воли површно да флертује, али не иде даље од тога.

Најважнија седмица њеног младог живота, каже ауторка, почиње у понедељак, 5. јула 1920. године. Само неколико дана пре свог двадесетог рођендана, она ће у три дана, на два међусобно невезана јавна догађаја упознати најпре свог будућег свекра и свекрву, а затим и будућег мужа. Младић којег ће упознати у том тренутку није неко у коме било ко види будућег краља, он је Алберт, војвода од Јорка, звани Берти, млађи брат престолонаследника Едварда.

Млада Елизабета њему се јако допала и он је почео да јој се удвара, али она је испрва била скептична. Тај период скепсе није трајао неколико недеља или неколико месеци, него чак две године. Албертова мајка, краљица Марија, одобравала је синовљев избор. Ипак, Елизабета је одбила чак две Албертове просидбе. Пристала је тек на трећу.

Пар за који нико није очекивао да ће постати краљевски венчао се крајем априла 1923. у Вестминстерској опатији. И излазак ове књиге, у априлу ове године, у Великој Британији био је темпиран за стогодишњицу њиховог венчања.

Пут у Субурбију

Једва четири месеца након овог венчања, у Београду је рођен блиски рођак кнеза Павла од Југославије, краљевић Петар Карађорђевић. Берти и Елизабета су малтене још увек на меденом месецу, имају намеру да проведу мирне јесење недеље у округу Дарам. Берти ће да лови, Елизабета ће да јаше: све у свему, спорт и доколица. Ту идилу прекида краљев телеграм којим се наређује да отпутују у Југославију као кумови тек рођеног југословенског престолонаследника.

Истини за вољу, они су на кумство пристали, али нису били свесни да то подразумева њихово физичко присуство на крштењу. (Занимљиво је да ауторка уз термин „godparents“ уводи и термине „Koom“ и „Koomitsa“.) Такође, кад већ путују за Београд, треба да присуствују и венчању Кнеза Павла и кнегиње Олге, из грчке краљевске куће. Имајући у виду да је мајка краљевића Петра, краљица Марија, била румунска принцеза, односно да су и југословенска и румунска и грчка краљевска кућа биле све родбински повезане са британском, ово је била нека врста породичне журке где су Берти и Елизабета били званични представници најугледније „гране“ породичног стабла.

Било како било, Бертију се није ишло на Балкан и био је бесан на свог оца због његовог инсистирања, али простора за преговоре није било. Кад су већ морали да пођу, новопечени муж и жена су одлучили да се зезају. У писму једној пријатељици, Елизабета је написала да путују у „Субурбију“. Кад су после десетосатног путовања возом стигли у краљевски двор, једва су чекали топлу купку, међутим, из чесме су уз хладну воду цурили – инсекти.

На самом крштењу, након што је Берти бебу пружио патријарху Димитрију, овом је, према сећању будућег краља, беба испала из руку, па ју је кум морао ухватити (што није лишено симболике). Дечак је толико гласно плакао и вриштао да је пригушио цео ритуал. Оно што им је, међутим, ретроактивно цело путовање учинило вредним било је присуство Павловом венчању. Имали су утисак да су на тој церемонији они заправо једини који су његови прави пријатељи.

Улога виле на Бохињском језеру

Кнез Павле је био и остао важан и добар пријатељ Бертију и Елизабети. Десетак година касније, кад дође ред да се ожени и Џорџ, Бертијев млађи брат, војвода од Кента, избор ће пасти на принцезу Марину, рођену сестру кнегиње Олге, Павлове жене.

Управо су Павле и Олга први довели Марину у Бакингемску палату. Недуго након тога, британски принц запросиће принцезу од Грчке и Данске. Дешава се то у Краљевини Југославији, у вили кнеза Павла на Бохињском језеру. Тако се, ето, словеначка имовина Карађорђевића уписала у историју британске краљевске породице.

Све се то дешава пре него што су, потпуно непланирано, Берти као Џорџ VI и његова жена Елизабета заузели трон краља и краљице. То се збива после абдикације Едварда VIII крајем 1936. године. Хитлер је већ у успону, Други светски рат скоро да се наслућује.

У договору са Черчилом, краљ Џорџ VI ће покушати да утиче на источноевропске монархе да остану неутрални и да се не сврставају уз Хитлера. Та је мисија листом била неуспешна. Нарочито трагична је била у случају пријатеља куће, кнеза Павла, намесника који је од 1934. владао у име малолетног Петра Карађорђевића.

Иако англофил од главе до пете, Павле је малтене приморан да потпише Тројни пакт. Након тога је пучем свргнут с власти, а после немачког напада на Југославију склања се у Африку. Ни тамо нема мира. Енглеска пропаганда и спољна политика прогласили су га за издајника.

Консултације са кумом

Краљевање малолетног Петра у властитој земљи потрајало је двадесетак дана, половину од којих је провео у бекству, након немачке агресије. Кад је стигао у Британију, почео је да студира у Кембриџу, а у правилним временским размацима посећивао је краља Џорџа VI, свог кума, ради различитих консултација.

Кнез Павле је из Кеније писао краљу и краљици. Они су и даље били слаби на њега, али нису се усуђивали да му допусте да напусти Кенију и стигне у Енглеску. Историјска наука ће годинама касније описати Павла као противника нациста, али у ово време он је углавном прозиван као колаборациониста.

Краљ Џорџ VI забринуто бележи у свој дневник да „Павла нико не жели“ те да се плаши да овај доле у Африци „не доживи нервни слом“. Жена којој се Павле у младости удварао је пуна разумевања. У једном писму описује га као осетљивог, суптилног и несигурног. Лорду Халифаксу је на питање о Павлу одговорила: „Он је плашљив, а уз то вероватно и слаб“.

Жена, мајка, краљица

Павле ће с породицом из Кеније прећи у Јужноафричку републику. Тамо ће да пати од хроничне депресије. Кад, међутим, 1947. краљ и краљица допутују службено у Јужну Африку, једна од најважнијих ствари биће им да се тајно састану са Павлом и Олгом.

Краљ Џорџ VI написао је у писму својој мајци: „Олга је јако лепа, а Павле једва да се имало променио“. Елизабета је такође била пријатно изненађена њиховим изгледом, али је била свесна да им је живот у Јужној Африци досадан и сив. Због овог сусрета нарочито је била срећна принцеза Марина, удовица краљевог покојног брата и рођена сестра кнегиње Олга, она која је испрошена у Павловој вили на Бохињу. Она је покушала преко Даунинг Стрита 10 да испослује амнестију за кнеза Павла, али узалуд. Доживотни англофил ће тако, кад се врати у Европу, гнездо свити у Паризу. Лета ће проводити у тосканској вили, дванаест километара од Фиренце.

Краљ Џорџ VI, Елизабетин вољени Берти, умреће у фебруару 1952, не навршивши педесет и седми рођендан. Његова супруга, мада млађа од њега само пет година, надживеће га за више од педесет; умрла је, наиме, у марту 2002.

Покојног оца је на престолу наследила њихова ћерка Елизабета II, а краљева удовица, такође Елизабета, у идућих пола века, у сврху избегавања забуне, биће позната као „краљица мајка“. Ова титула ће се толико дубоко урезати у подсвест и имагинаријум људи на Западу да ће се, у пермутованој форми, увући и у кемп текстове хрватске забавне глазбе („жена, мајка, краљица“).

Кнез Павле ће се Југославији, док буде постојала, понајвише приближити за време популарности телевизијске серије „Династија“ у којој ће његова унука тумачити улогу изабранице молдавског принца, а Рокери с Мораву ће певати: „Дин, дин, династија, серија ми најмилија“.

Судска рехабилитација Павла од Југославије мораће да сачека нестанак те земље. Неке су династије несретније од других.