Утакмица духова на стадиону ужаса: Мучилиште „Естадио насионал”, Сантијаго де Чиле, 1973. године

По трави здања „Estádio Nacional”, Националног стадиона у Сантијагу, средином октобра 1973. године ходали су званичници Фифе. У главни град Чилеа стигли су како би проверили тврдње совјетског фудбалског савеза да је терен натопљен крвљу противника режима генерала Аугуста Пиночеа, који је месец дана раније, 11. септембра, отео власт Салвадору Аљендеу, окупио око себе свакакав светски олош и почео параноичну чистку његових присталица. Ту је неколико дана касније требало да се одигра фудбалска утакмица између Совјетског Савеза и Чилеа, кључна за пласман на Светско првенство у Западној Немачкој наредне године, па је делегација имала задатак да испита да ли је на Националном стадиону уопште могуће играти регуларан меч.

Првобитно је планирано да пут Сантијага крену Хелмут Ридел из Источне Немачке и Мађар Пандор Барч, али је Немца у последњем тренутку заменио Бразилац Абилио де Алмеида, који је постао познат десетак година раније, када је издејствовао дозволу да Гаринча игра у финалу Светског првенства иако је био искључен током полуфиналног меча против Чилеа.

Кроз прорезе ходника испод трибина ка терену је провиривало много пари очију. Пушчане цеви биле су уперене у њихове главе, па су затвореници ћутке посматрали ноге неколицине људи који су неко време ходали по највећем чилеанском стадиону, пре него што су им умакли из видокруга.

О томе је неколико деценија касније сведочио један од заточених, тада деветнаестогодишњи Хорхе Монтеалегре. Причао је да су их војници пушкама упереним у главе натерали да се посакривају по ходницима и свлачионицама и буду тихи: „Ту су нас држали јер је званичнике Фифе пратило неколико новинара. Као да смо се налазили у паралелним световима.”

Члан делегације Фифе, Бразилац Алмеида је, иначе, одржавао блиске везе са тадашњим режимом у Бразилу, који је уз Американце одиграо кључну улогу у рушењу Аљендеове владе. Када су, пуно година касније, отворени архиви тајне службе Бразила, установљено је да је на Националном стадиону у Сантијагу, у време контроле Фифине делегације, била стационирана група стручњака за мучење из бразилске тајне службе СНИ коју је предводио пуковник Себастјао Рамос де Кастро.

Фифиној инспекцији претходио је меч СССР-Чиле који је одигран 26. септембра на стадиону „Лењин“ у Москви. Утакмица је завршена без голова. Репрезентативци Чилеа у Москву су отпутовали првим авионом који је полетео са аеродрома у Сантијагу после војног удара. Путници тог посебног лета су тврдили да су кроз прозоре летелице видели дим који се још увек дизао из председничке палате „Ла Монеда“, где се опкољен Пиночеовим војницима убио Салвадор Аљенде.

Током година, појављивало је безброј верзија Аљендеове смрти, али је на крају утврђено да се убио тако што је међу колена заглавио „калашњиков“ који му је поклонио кубански лидер Фидел Кастро, наместио цев испод браде и повукао окидач. На аутомату је било угравирано: „Мом добром пријатељу Салвадору од Фидела, који другачијим средствима покушава да постигне исти циљ“. 

Утакмица духова

Намерно или случајно, званичници Светске фудбалске организације нису видели ништа сумњиво на стадиону, а Чилеанци и данас тврде да је делегација у Сантијагу проверавала само квалитет траве. Вешто су избегли „контролу“ свлачионица у којима се у том тренутку налазило више од 1.700 затвореника.

„Био сам у Сантијагу и ситуација је сасвим нормална”, рекао је Хелмут Касер, тадашњи генерални секретар Фифе, који је хладно одговарао на критике Пиночеовог режима. „Када би сваки пут у обзир узимали политичке ситуације у земљама и не би организовали утакмице у државама у којима има политичких затвореника, или би, пак, сажаљевали жртве система, реците ми у којој би земљи онда могли безбедно да организујемо фудбалску утакмицу?”, рекао је Касер по повратку из Чилеа. Његов помоћник Рене Курте је изјавио да Фифу интересује само да ли су испуњени технички услови за одржавање меча. 

Незадовољни одговорима, Совјети су одбили да дођу у Чиле, те су Светској фудбалској организацији кратко поручили: „Жалимо што ФИФА није пратила здрав разум и није преиспитала своју одлуку”. 

Тaко је 21. октобра 1973. године на Националном стадиону у Сантијагу одиграна „утакмица духова”. На стадиону капацитета 40.000 посетилаца реванш меч између Чилеа и СССР-а „гледало“ је око 16.000 људи, укључујући војнике на трибинама и Чилеанце који су дошли да потраже своје ближње или да нешто сазнају о њима.

На терену су се појавили само репрезентативци Чилеа, одслушали химну и после судијсог звиждука и тачно девет додавања убацили лопту у мрежу на другој страни терена. На семафору је засветлело 1:0 и Чиле се пласирао на Светско првенство у Западној Немачкој.

На пут у Немачку репрезентацију Чилеа испратио је лично Пиноче. Од свих репрезентативаца, само један је одбио да га поздрави – Карлос Касели, чију су мајку неколико дана раније пустили из затвора. У њему су је тукли и гасили јој цигарете по телу, причао је Касели касније. Обоје су, како се испоставило, преживели само зато што је Пиноче сматрао да су фудбалери превише популарни, па су изузети са списка непријатеља.   

Смрт на стадиону

Непосредно по пучу 11. септембра, свега неколико седмица пре заказане утакмице са Совјетима, Пиночеов режим је одлучио да стадион претвори у концентрациони логор, пошто је то био једини објекат у престоници у који је могао да се смести толики број „државних непријатеља“. 

„Естадио насионал“ се, тако, сврстао на неславну листу фудбалских стадиона који су претворени у мучилишта, уз „Зимски стадион“ (Vel' d'Hiv) у Паризу на који су нацисти смештали француске Јевреје пре слања у концентрационе логоре, и стадион „Страхов“ у Прагу који је током Другог светског рата имао исту намену. Поред њих, режим Франсиска Франка у Шпанији је чак три мадридска стадиона, на којима су играли Реал, Атлетико и Рајо Ваљекано, такође претворио у логоре за присталице републике.

На почетку атлетске стазе Националног стадиона у Сантијагу, тик до великог улаза на стадион, налазила се у црно офарбана тачка. Они који су прозвани да дођу до тог места одвођени су до оближњег тркалишта за бициклисте, где су мучења била најгора. Многи се одатле никада нису вратили. Годинама касније је установљено да је на стадиону убијена најмање 41 особа, док број несталих никада са сигурношћу није утврђен.

Пиночеов режим је затворенике мучио на 1.200 места широм Чилеа. Комисија за утврђивање истине о Пиночеовој владавини закључила је 1996. године да је између септембра 1973. и марта 1990. године убијено или нестало 3.197 особа. Укупно је кроз мучилишта и затворе прошло више од 40.000 људи, док је око 200.000 протерано из земље.

Оно што се дешавало на највећем чилеанском стадиону имало је стравичан утицај на будућност државе, при чему жртве и Аљендеови саборци тврде да Чиле до данас није смогао снаге да се у потпуности суочи са ужасима почињеним у том периоду.

Најмлађи затвореник имао је свега три године и мучен је електрошоковима, како би његове родитеље одвратио од „субверзивних идеја”. Небројена су детаљно документована сведочанства о најстрашнијим методама мучења, силовањима, понижавањима и на концу убиствима која су чинили Пиночеови војници.

Владимиро Мимица, некада фудбалер а касније новинар и политичар, је годинама касније препричавао како је један од мучитеља прекинуо тортуру над затвореником, тако што му је рекао: „Морам да идем. Чека ме жена испред биоскопа да гледамо 'Кума'“.

Нацистички инструктори

Систем логора и методе мучења примењене у Чилеу након пуча, осмислила је група бивших „есесоваца” предвођена Валтером Рауфом, у рату блиског сарадника Рајнхарда Хајдриха. Рауфу се на терет ставља конструисање „душегупки“, „покретних гасних комора“, односно камиона у којима су издувним гасовима убијани затвореници у нацистичким логорима. 

У последњих петнаестак година декласификован је велики број докумената у којима се наводе стравичне технике мучења, али и докази да су инструктори Пиночеових мучитеља, листом, били „грингоси“, односно бивши „есесовци“, изабрани међу око хиљаду припадника СС-а, СА и Гестапоа, који су после 1945. године утекли пут Чилеа.

Чилеанска тајна служба им је чак отворила и посебно одељење названо „solución final“ („коначно решење“) на чијем су се челу налазили Рауф и генерал Кристоф Вилеке, који је пре пет година осуђен на 17 година затвора због тога што је током „Операције Кондор“ отете противнике десничарских режима у Аргентини, Парагвају и Боливији злостављао и убијао у Чилеу.

Некадашњим „есесовцима“ се на терет стављају и судбине 1.469 несталих особа у Чилеу. Сведоци су тврдили да су њихова тела бацана из хеликоптера у океан, сахрањивана у пустињи Атакама и спаљивана напалмом у главној бази нациста, колонији Дигнидад.

Рауф је, наводно, био идејни творац и акције током које су Пиночеови агенти спаљивали тела убијених левичара у пећи кафилерије у Сантијагу. Они су најпре у локалној фабрици за прераду рибе гушени сарином, који су агенти у пртљагу кријумчарили из Франкфурта, да би затим њихова тела била уклањана у кафилерији. Сведоци тврде да је на тај начин скончало најмање 300 Пиночеових противника.

Валтер Рауф је умро у Чилеу 1984, у 78. години од срчаног удара. Чилеански режим у неколико наврата одбијао је да га изручи Немачкој и Израелу. Сматра се одговорним за смрт око 250.000 људи током Другог светског рата.

Пред смрт, посетио га је генерал Карл Волф, бивши шеф Химлеровог кабинета који је изашао из затвора 1971, и поклонио му књигу са посветом: „Пуковнику СС-а Валтеру Рауфу – званичном ратном злочинцу“.

Прича о Виктору Хари

Један од убијених на Националном стадиону у Сантијагу био је и Виктор Хара, левичар, музичар и позоришни режисер. Ухапшен је дан после војног удара јер је Пиночеов режим сматрао да је један од најпопуларнијих и самим тим најутицајнијих Аљендеових присталица. На стадиону је један официр бацио опушак на земљу и натерао Хару да пузи ка њему, а затим му чизмама изгазио шаке. Потом су га одвојили од осталих затвореника, тукли и мучили у ходницима стадиона. 

Ујутро, 16. септембра, према сведочењима осталих затвореника, затражио је оловку и папир и већ повређеним рукама исписао строфе песме „Стадион Чиле“ („Estadio Chile“): 

Како је страшно лице фашизма!
...Крв је за њих медаља
Убиство је херојски чин
Крв друга председника
Погађа снажније од снајпера и бомби
...Песмо, лоше испаднеш када морам да певам о ужасима.

Папир, последњи који је својом руком исписао Хара у свлачионици претвореној у ћелију, некако је прошверцовао један од затвореника. 

Када је запевао песму „Venceremos“ („Победићемо“), химну уз коју је Аљенде добио изборе три године раније, војници су извели Хару из свлачионице.

Прво су му поломили прсте и смејући му се говорили како више никада неће моћи да свира гитару. Затим му је пришао официр кога су звали „Ел локо“, „Лудак“, ставио један метак у револвер, окренуо буренце и неколико пута окинуо у правцу песника пре него што је револвер опалио.

Пошто је Хара пао на земљу, „Ел локо“ је војницима наредио да га докрајче пуцњима из пушака.

Међу војницима који су пуцали био је и Хозе Адолфо Паредес Маркес, који је 2009. године осуђен за убиство Виктора Харе, али одмах затим и пуштен из затвора. Жалбено веће чилеанског суда утврдило је да „није био директно одговоран за Харину смрт“. Идентитет официра с надимком „Ел локо” никада није откривен.

Изрешетано тело песника бачено је на улицу. Била је то порука Пиночеовог режима да левичари, или не дај боже комунисти, у новој чилеанској стварности неће бити толерисани.

Неколико деценија касније, аутопсију је обавио институт у Инзбруку. Установљено је да је Виктор Хара умро од последица метка испаљеног у главу, а пронађене су повреде на 30 костију које су му тупим предметима нанете пре смрти.

Неколико месеци после убиства, Боб Дилан је Виктору Хари посветио концерт, а убиство песника и музичара оставило је дубок траг у свету рокенрола.

Фронтмен британске групе „Клеш“ Џо Страмер у песми „Washington Bullets“ је позвао: „Молим вас сетите се Виктора Харе на стадиону у Сантијагу“, U2 му је у песми „One Tree Hill“ посветио строфу са стихом: „Његова крв још навире из земље“, Џејмс Дин Редфилд из Маник стрит причерса албум Even in Exile, док глумица Ема Tомпсон већ годинама планира да сними серију о његовом животу и смрти. 

Коста Гаврас и нестали 

На стадиону у Сантијагу је био затворен и Чарлс Хорман, амерички новинар према чијој судбини је 1982. Коста Гаврас снимио филм „Нестали“, са Џеком Лемоном и Сиси Спејсек у улогама оца и супруге који безуспешно покушавају да га пронађу. 

У стварности, Хормана је шест дана после државног удара отела тајна полиција и спровела на Национални стадион, највероватније због чињенице да је покушавао да истражи околности око убиства генерала Ренеа Шнајдера 1970. године и безуспешне америчке акције да спречи Аљендеову инаугурацију три године раније. Генерала Шнајдера су, уз одобрење Вашингтона, убили Пиночеови сарадници бесни јер није спречио тај догађај.

Председник САД Ричард Никсон назвао је тада свог саветника за националну безбедност Хенрија Кисинџера и питао га шта се дешава у Чилеу. Према транскриптима разговора, који је касније објавио амерички Архив националне безбедности, Кисинџер му је одговорио да план Централне обавештајне агенције да блокира Аљендеову инаугурацију није успео. „Чилеанска војска је прилично неспособна дружина... И ствари су кренуле нагоре. Следећи корак је требало да буде преузимање владе, али се то није догодило“, наводе се Кисинџерове речи у транскрипту.

Породица је за Чарлсом Хорманом трагала месецима, иако је он био убијен већ трећег дана по доласку на стадион, а његово тело зацементирано у зидове овог здања и тек много касније ексхумирано.

Ед Хорман, Чарлсов отац, кога у Гаврасовом филму игра Џек Лемон, помоћ је тражио и од америчких дипломата. Али они су, уместо да покрену истрагу, радије желели да знају с ким се Чарлс дружио и да ли је на неки начин разгневио Чилеанце. 

Хорманова породица је 1976. године тужила Хенрија Кисинџера, који је у време пуча у Чилеу био саветник за националну безбедност, али је случај пет година касније одбачен.

Тек током администрације Била Клинтона и хапшења Пиночеа у Лондону 1998. године, са извесног броја докумената скинута је ознака тајности. Испоставило се да су амерички обавештајци одиграли можда и кључну улогу у овом убиству јер су потврдили информације о Хормановим контактима, што је само додатно подгрејало Пиночеову параноју.

Пре седам година, суд у Сантијагу осудио је двојицу бивших чилеанских обавештајаца Педра Еспинозу и Рафаела Гонзалеса на седам, односно две године затвора због учешћа у убиству двојице новинара, поред Чарлса Хормана и Френка Теруђија који је такође убијен у ово време. „Чилеанска обавештајна служба је њихове активности оценила као субверзивне и наредила да буду затворени. Одлуку о ликвидацији донео је обавештајни одсек при Генералштабу, а спровела је војна обавештајна служба“, наводи се у пресуди.

Чиле је пре неколико година од САД затражио екстрадикцију и капетана Реја Дејвиса, за кога су тврдили да је достављао информације о америчким новинарима чилеанској војсци, како би му се судило због убиства Хормана и Теруђија, али на тај захтев никада није стигао одговор. 

Америчко учешће у чилеанског трагедији први је разоткрио Кисинџеров помоћник Лоренс Иглбергер још 1974. године, када је медијима доставио серију докумената који се односе на тајне састанке америчких политичара и званичника Централне обавештајне агенције на којима су се разматрале акције против Аљендеове владе.

„Лоренс од Македоније“, како су Иглбергера у Стејт департменту звали због брзине којом је поставио пољску болницу у земљотресом разрушеном Скопљу 1963. године, био је и амбасадор САД у Београду 1980. у тренутку када је умро Јосип Броз Тито, а током распада Југославије у неколико наврата се састајао са Слободаном Милошевићем. На захтев Џорџа Буша Млађег предводио је америчку делегацију на сахрани премијера Зорана Ђинђића.

Документи објављени 1974. доказују да су званичници ЦИА планирали и прикупљали новац за поткупљивање чилеанских политичара како би се спречила Аљендеова инаугурација, а када то није успело, уз помоћ великих корпорација финансирали су рушење његове владе.

„То није део америчке историје којим треба да се поносимо“, рекао је 2001. године тадашњи државни секретар САД Колин Пауел. 

На Националном стадиону у Сантијагу, где се још увек играју фудбалске утакмице и одржавају концерти, један део трибине остао је непромењен од времена када је овде било мучилиште и на њега публика не долази. На том месту је исписано: „Народ који се не сећа је народ без будућности“.