Три плоче од пре пола века: Кардиограми неизлечиве младости

„Charlie’s Tavern“ је био омиљен бар њујоршких џезера. Чарли Паркер је био чест гост. Кад би ушао, прилазио би џубоксу и бирао неку кантри песму. Констернирани џезери су се немо загледали. Нису знали о чему се ради. Паркер је био сувише велики ауторитет да би се његов избор доводио у питање.

Ипак, једног дана неки џезер га је запитао: „Птицо (Паркеров надимак је био „Bird“, тако се зове и филм који је Клинт Иствуд 1988. снимио о њему), како можеш да слушаш та срања?“

Паркер га је погледао и рекао: „Приче, човече. Слушај приче“

Славни саксофониста је погодио суштину ствари. Ниједан музички жанр нема такав наративни потенцијал као кантри музика. У неком идеалном свету Антон Павлович Чехов и Ги де Мопасан би били кантри певачи. 

Guy Clark: Old No.1

Не могу да се сетим како је деби албум Гаја Кларка „Old No.1“ залутао на мој грамофон. Тих година слушао сам другу врсту музике. Енглески гитарски блуз-рок је био „моја фурка“. Од The Yardbirdsa преко састава Cream, Led Zeppelin, Jimi Hendrix Experience и Jeff Beck Group, до плоча које у то време снимао Робин Трауер, некадашњи гитариста бенда Procol Harum..

Име Гаја Кларка сам први пут видео на плочи Рите Кулиџ „Fall Into Spring“ (1974). Рита је ту отпевала две песма са Кларковим потписом – „Desperados Waiting For The Train“ и „Nickel For The Fiddler“. Мени, као пасионираном скупљачу информација са омота грамофонских плоча и филмских шпица, није могло да промакне његово име.

Годину дана касније појавио се Кларков деби албум. Дочекали су га панегирици у рок штампи. Вероватно под њиховим утицајем набавио сам плочу „Old No.1“. Прво слушање овог албума – као и свако следеће, па и ова данашња – било је епифанијског карактера.

Последња биоскопска представа

Ако се енглески блуз-рок надовезивао на моју адолесцентну плаховитост, потребу за доказивањем и неком врстом самопромоције међу вршњацима, Кларкова музика је успоставила директну везу са мојим биоскопским искуством.

Неколико година пре Кларковог деби албума гледао сам на Фесту филм Питера Богдановича „Последња биоскопска представа“. Албум „Old No.1“ сам доживео као наставак тог филма.

Док свира та плоча увек ми се исти филм заврти у глави. „Видим“, наиме, како славни тексашки књижевник и филмски сценариста Лари Макмартри седи на некој веранди и пише сценарио за Богдановичев филм. Или можда за „Хад“ Мартина Рита. Свеједно, исто је.

Одједном дуне ветар и однесе неке странице низ бескрајну равницу. Папири лете као оне дивље гуске које су се изненада појавиле изнад града Лабока. Заврше испред каубојских чизама од змијске коже Гаја Кларка. Овај их подигне, прочита, узме гитару и претвори их у песме.

Песме за слушање, гледање и читање

Песме са Кларковог деби албума су, што би се рекло, мултимедијалног карактера. Могу да се слушају, а могу и да се читају. Могу чак, уз мало маште, и да се „гледају“ као неки стари црно-бели филм. Реј Вајли Хабард, који као и Кларк припада тексашкој трубадурској котерији, упоредио их је, на страницама „Гардијана“, са филмовима Сема Пекинпоа.

Стихови из песама „That Old Time Feeling“ и „Texas 1947“ су као фотографије које је снимила Доротеа Ланг. На сликовит и поетичан начин забележени су призори из прошлих времена.

Гај Кларк је касно дебитовао. Имао 34 године кад је изашао албум „Old No.1“. Рођен је 1941. године. Рано, послератно детињство је провео са баком. Она је држала мали хотел у некој тексашкој забити, богу иза ногу.

Необичан свет је користио тај објекат. Радници на нафтоносним пољима у потрази за послом, вагабунди најразличитије феле, пробисвети и сумњиви типови са својим пратиљама којима ништа није страно. Нешто налик на онај хотел из Пекинпоовог филма „Бег“ у којем долази до коначног обрачуна после којег Стив Меквин и Али Мегро беже у Мексико оним раздрнданим камионетом који вози Слим Пикенс.

Ликове које је тако упознао, Гај Кларк је сместио у своје песме. Испричао је њихове приче са пуно шарма, разумевања и емпатије. Протагонисти Кларкових песама нису измишљени. То су конкретни, реални људи.

Јунак његове најпознатије песме „Desperados Waiting For The Train“ је извесни Џек Приг кога је упознао у споменутом хотелу. Он је маленом Гају причао приче које су наликовале на оне које се налазе у Стајнбековим романима и песмама Вудија Гатрија. Овај их је запамтио и кад је дошло време претворио их је у песму.

Носталгија дефинише афективни тон Кларкових песама. Прошлост је романтизована, наглашени су херојски аспекти старих прича. Хумор и профињена меланхолија мешају се у тајним размерама.

Један велики наук дочекује „слушача“ на крају албума „Old No.1“. Носталгија је једини начин на који се може победити неумитност коју проток времена носи са собом. Она зауставља време, оживљава прошлост, доводи на позорницу оне којих више нема, омогућава наставак давно прекинутих љубавних веза.

„Време је ватра у којој горимо“, певао је амерички песник Делмор Шварц. У Кларковом поетском свету ствари стоје другачије. Време је река по којој се може пливати напред и назад, а може и да се рони дубоко. Зависи колики вам је дах.

„Let Him Roll“, последња песма на Кларковом деби албуму, у том смислу је најбољи пример. То је прича о неоствареној љубави која своју коначну реализацију добија у сузама непознате старице на једној сахрани на којој није било ожалошћених. Ко је она и зашто само она плаче? Фабулозни наративни потенцијал кантри музике никада – ни пре, ни после – није боље искоришћен.

Ако ту нумеру, пак, чујете у интерпретацији Џонија Кеша, може вам се учинити да „човек у црном“ рецитује неку песму из Библије. Толико су наиме моћни ти стихови. Имају исти „филинг“ као Фордов филм „Човек који је убио Либертија Валанса“.

„Кларкове песме су литература“, рекао је Лајл Ловет. „Његова способност да емоције претвори у речи је несвакидашња.“ Песма „Homegrown Tomatoes“, са Кларковог албума „Better Days“, доста тога објашњава када је у питању његов поетски свет. У њој се каже да се све може купити за паре осим „праве љубави и домаћег парадајза“. Та врста аутентичности која обележава два споменута ајтема карактерише и Кларкове песме.

Гај Кларк је тексашки трубадур. Као Таунс Ван Зант, Тери Ален, Стив Ерл, Родни Кроуел и други. Он је амерички производ. На исти начин, као што је неко рекао, као „Zippo“ упаљач или кошуља од тексас платна. Нема тајни за њега кад је у питању људски живот.

Гај Кларк је знао, као и онај српски трубадур и његови охридски ортаци, да: „Исто је певати и умирати“. 

Emmylou Harris – Pieces Of The Sky

Албум Емилу Харис „Pieces Of The Sky“ такође се појавио 1975. године. Пре тога смо Емилу знали као партнерку Грема Парсонса на његовим соло плочама – „GP“ и постхумној „Greivous Angel“. На њима – као и на оним претходим које је снимио са саставима The Byrds и Flying Burrito Brothers – Парсонс је промовисао идеју о такозваној „космичкој америчкој музици“. 

Та синтагма је означавала високо индивидуализовани конгломерат свих могућих прерокерских жанрова популарне музике – од кантрија, преко раног рокенрола и соула, до блуза.

Наставак мисије

Кад је Грам умро 19. септембра 1973. године у мотелу „Joshua Tree Inn“ у пустињи Мохави, претила је опасност да његова мисија буде прекинута.

Парсонсов интимус Фил Кауфман (не треба га мешати са истоименим филмским режисером) и дугогодишњи менаџер Ед Тикнер побринули су се да се то не деси. Њих двојица су веровали да Емилу може и треба да настави Парсонсову музичку мисију. Тикнер јој обезбедио уговор са компанијом „Warner Brothers“, а Кауфман јој је поклонио Парсонсову „Martin New Yorker“ гитару.

WB је обезбедио пристојан буџет, у почетку је износио 80.000 долара. Касније је вишеструко увећан. Те околности су омогућиле да Емилу као пратећи бенд за свој деби албум ангажује исту екипу која је свирала на Парсонсовој плочи „Greivous Angel“. Доминирали су музичари из бенда Елвиса Прислија: гитариста Џемс Бартон, пијаниста Глен Д. Хардин и бубњар Рон Тат.

Срећа је била да се овој верзираној и непогрешивој екипи прикључио и Родни Кроуел, у то време млади и непознати гитариста и кантаутор. Кроуел ће у годинама које су уследиле постати аутор калибра Криса Кристоферсона или Таунса Ван Занта.

Све што је повезано са албумом „Pieces Of The Sky“ је давно митологизирано. Данас, педесет година касније, чини ми се да је најбоље одбацити и заборавити сва митове, легенде и приче везане за ово дело. Да би се на прави начин сусрели са музиком која се налази на њему треба му, рекло би се, приступити као обичном дискографском продукту. Тек у тим околностима се може на прави начин доживети његова лепота.

Ради се наиме о збирци од десет савршено и без грешке одабраних песама. У жанровском смислу преовлађују оне кантри провенијенције. Ту је и једна песма Битлса („For No One“ са албума „Revolver“), „Boulder To Birmingham“, оригинална нумера Емилу Харис, и песма Роднија Кроуела „Bluebird Wine“ комплетирају репертоар.

Овакав материјал Емилу Харис је подвргла елаборацији која подсећа на оно што су у сличним приликама урадили велики блуз и соул певачи Реј Чарлс и Боби Бленд. Њих двојица су кантри песме интерпретирали по правилима соула и блуза.

Емилу Харис је свој кантри репертоар са албума „Pieces Of The Sky“ интерпретирала на фолк начин. Кантри ламенте је претворила у фолк баладе. Цела ствар је одједном постала мултидимензионална и неухватљива.

Еклатантан пример у том смислу је њена интерпретација песме „Too Far Gone“ која је 1967. године била велики хит за кантри диву Тами Вајнет. Кантри хит је постао ванвременски фолк сонг. Могао је да се пева око пионирских логорских ватри, исто као и неком „хутенени“ скупу у Гринич Вилиџу у доба фолк бума почетком ’60-их година прошлог века. Не би био депласиран ни на великим рок фестивалима као што су Монтереј или Вудсток.

Сличне трансфигурације су доживеле песме Мерла Хагарда („Bottle Let me Down“), браће Лувин („If I Could Only Win Your Love“) и Будло Брајента („Sleepless Nights“).

Песма Битлса „For No One“, за коју је Ијан Макдоналд у својој епохалној књизи Револуција у глави – Песме Битлса и шездесете (Клио, 2012) написао да представља Макартнијев „флегматичан осврт на крај љубавне везе са Џејн Ашер“, доживела je такође велике промене. Пре свега у афективној аури која је окружује.

Дистанцираност и ноншаланција из оригиналне верзије замењени су у верзији Емилу Харис рафинираном сериозношћу и дубоком тугом због краја једне љубавне везе. Као што је у верзији Битлса француски рог, који је свирао један од најбољих британских хорниста Алан Сивил, додао потребну комплексност напеву, тако је несвакидашњи гитарски соло Ејмоса Гарета учинило верзију Емилу Харис ванвременском и оностарном.

Главни адути албума „Pieces Of The Sky“ су, ипак, песме „Boulder To Birmingham“ и „Coat Of Many Colors“.

Ову прву је написала сама Емилу. То је омаж Грему Парсонсу, њеном ментору, узору и потенцијалном љубавнику. То је један психогеографски драгуљ, карактеристичан за америчке ауторе. Верује се да керуаковски живот „на путу“ доноси прилику да се трагични след догађаја промени, да се дође до неке врсте слободе и поновног сусрета са онима који су отишли:

I would walk all the way from Boulder to Birmingham
If I thought I could see your face.

Најбоље је слушати ову песму у пару са верзијом коју су снимили The Walker Brothers. Скот Вокер је главни вокал. Та два извођења доимају се као две стране новчића који у неком крајпуташком свратишту изгубљеном у бескрају сребрних аутопутева покреће џубокс у коме се налази најтужнија песма на свету.

Песма Доли Партон „Coat Of Many Colors“ говори о животу руралне, фармерске Америке више од свих социо-психолошких анализа и студија заједно. Један пачворк зимски капут, који је нека „кева“ направила својој ћерки, споменик је достојанству и животној храбрости. Са тим сазнањем у глави, Емилу је отпевала ову песму и учинила је химном људском интегритету и животном елану.

Албумом „Pieces Of The Sky“ је започела једна од највећих каријера у популарној музици. Има нас који смо стицајем околности били ту кад се то дешавало. 

Jeff Beck: Blow By Blow

Громопуцателни буревесник Џеф Бек се одједном у марту 1975. године на албуму „Blow By Blow“ појавио као високо стилизовани, скрупулозни, крајње дисциплиновани џез-рок гитариста. Сви су били збуњени. Шта се десило са Бековим далекометним гитаризмом. Како се један анархиста и „безмотивник“ претворио у углађеног џезера? Поетска фигура Бранка Миљковића „припитомљени гром“ добро је описивала тај догађај.

„Ако не прекршим правила бар десет пута у току једне песме – ништа нисам урадио!“, изјавио је својевремено Џеф Бек. Албум из 1975. године „Blow By Blow“ представља кршење свих правила који су важили у дотадашњем току његове каријере. Бекова каријера се одвијала до тада на мање-више конвенционални рок начин. Свирао је гитару у групи The Yardbirds, предводио две верзије бенда The Jeff Beck Group, био члан супер трија Beck, Bogert & Appice.

Од првог тона који је одсвирао са The Yardbirds знало се да се ради о изузетном гитаристи чије умеће излази из оквира уобичајеног поимања гитарског виртуозитета. Лилијана Роксон је то лепо дефинисала у својој Енциклопедији рока. На карактеристичан афористички начин написала је: „Бек не свира брже од других рок музичара. Он свира даље.“

„Даљине“ које је Бек на свој „дивљи и визионарски“ начин освојио су територије где су никли најлепши изданци рок музике. Чини се да је славни британски рок публициста Чарлс Шар Мари био у праву кад је тврдио: „Џеф Бек је највећи рок гитариста откад је свет и века.“ 

Можда то није био само оне две-три године док је Џими Хендрикс свирао, прецизирао је Мари.

Коперникански обрт

Било како било, 1975. године десио се коперникански обрт. Џеф Бек, у то време тридесетогодишњак, решио је да направи велики заокрет у каријери. Одбацио је блузерско-рокерске шеме и окренуо се инструменталној музици, односно фузији џеза и фанка. Зашто је то урадио? Не зна се прави разлог, али се наслућује. Једна поштанска пошиљка је променила ток ствари.

У ситуацији када је после изостанка очекиваног успеха супер трија Beck, Bogert & Appice остао и без дугогодишње девојке Силије Хемонд, топ модела чија се слика нашла и на омоту његовог деби албума „Truth“, Бек је добио једну поштанску пошиљку. У њој су се налазили албум Мајлса Дејвиса „A Tribute To Jack Johnson“ и магнетофонска трака са снимком свирке коју је бенд Mahavishnu Orchestra имао у њујоршком Централ парку.

Гитариста код нас познат као Џон Меклафлин – његово презиме се, кажу познаваоци, изговара као Меклоклин – свира на оба снимка. Његова свирка у нумери „Right Off“ са Дејвисовог албума и они снимци из њујоршког парка „осветлили“ су нови Беков музички пут.

Два лика су била од посебне помоћи у новој музичкој авантури. Први од њих је Џорџ Мартин, легендарни музички продуцент, најпознатији по дугогодишњој сарадњи са Битлсима. Други је Макс Мидлтон, клавијатуриста са којим је Бек сарађивао у другој верзији свог бенда Jeff Beck Group.

Овом трију – Бек, Мартин, Мидлтон – придружили су се у октобру 1974. године у AIR студију у Лондону басиста Фил Чен, Кинез пореклом са Јамајке, и бубњар Ричард Бејли са Тринидада, који је у то време имао непуних 18 година. Процес укрштања џез комплексности и висцералне снаге рока могао је да почне.

Златни кавез

Џорџ Мартин је урадио, као што се очекивало, сјајан продуцентски посао. Албум „Blow By Blow“ је у бројним анкетама и интервјуима апострофиран као Мартинов најбољи продуцентски посао ван музичког корпуса који је урадио са Битлсима.

Дивљу и неспутану Бекову свирку, која не зна за границе, Мартин је исполирао, лакирао и дисциплиновао. Уградио јој је компас који увек показује перфекцију као циљ ка коме се тежи. Његов продуцентски рад подсећа на песму Никите Станескуа „Лекција о коцки“. У њој се каже:

Узме се комад камена
и клеше се длетом од крви,
глача се Хомеровим оком,
зрачи се зрацима
све док коцка не буде савршена.

Нема грешке на албуму „Blow By Blow“. То је можда и његов једини недостатак. Јер као што говорио велики мајстор јужњачког соула Ден Пен – аутор песама „The Dark End Of The Street“ и „Do Right Woman, Do Right Man“ између осталих – нема музике без грешке.

Албум „Blow By Blow“ се доима као савршена крлетка направљена од племенитих метала и украшена дијамантским инкрустацијама у којој је заробљен величанствени, снажни и прелепи орао. Орлу је, као што се зна, место на небеском своду а не у златном кавезу. Мора се, међутим, признати да Бекова гитарска вештина, и тако заробљена, није изгубила нимало од своје величанствене лепоте.

На овом албуму се налази једна од најбољих Бекових свирки у читавој каријери. Мислим на нумеру „Cause We’ve Ended As Lovers“ Стивија Вондера. Ову песму је прва извела Сајрита Рајт, Вондерова супруга у то време, на албуму „Steve Wonder Presents Syreeta“.

Једно од најубојитих Бекових гитаристичких оружја – надахнуто и осећајно свирање лепих мелодија – у овој нумери долази до потпуног изражаја. Док његова гитара „нежно јеца“ на таласима Вондерове песме пада вам на памет мисао да је то можда најбоља свирка коју сте чули.

Треба напоменути да је ово извођење Вондерове песме Џеф Бек посветио Роју Бјукенену. Бјукенен је недовољно познати амерички гитариста. Био је омиљен код љубитеља блуза широм планете. Знам неке који се куну да је његова верзије песме „Hey Joe“ боља од Хендриксове. Тема „Wayfaring Pilgrim“ у Бјукененовом извођењу служила је као шпица за легендарну емисију Љубе Вучковића – Вучка „Блуз сат“ на Студију Б.

На албуму „Blow By Blow“ постоји још једна Вондерова композиција. Зове се „Thelonious“. Специјално је написана за ову плочу. Легенда каже да Вондер у тој нумери свира клавинет. Био је то реванш за Бекову свирку у нумери „Lookin’ For Another Pure Love“ са Вондеровог албума „Talking Book“ из 1972. године.

Гудачки аранжман који је Џорџ Мартин урадио за нумеру „Diamond Dust“ је можда његов највећи допринос овом Бековом албуму. Макс Мидлтон их је упоредио са аранжманима које је Гордон Џенкинс радио за песме Френка Синатре. Аутор ове теме је иначе Берни Холанд који је некада свирао гитару у бенду Timebox, из којег је mutatis mutandis настала група Patto, вероватно најбољи непознати састав енглеског рока... Али то је друга прича.

Бек је на овом албуму одсвирао и једну песму Битлса. Ради се о нумери „She’s A Woman“. Ову песму, за коју је Ијан Макдоналд у већ споменутој књизи написао да је „покреће канабисом узгајана знатижеља“, Бек и екипа су одсвирали у реге ритму. Џорџ Мартин, за кога се говорило да је „пети Битлс“, није волео ову верзију.

Иначе, ово извођење је познато и због тога што је Џеф Бек користио у то време нови гитарски ефекат тзв. „talk box“. Та справа му је омогућила да на неки начин и „отпева“ песму Битлса.

Много година касније, 1998. године, Џорџ Мартин је снимио свој омаж Битлсима: албум који се зове „In My Life“. Позвао је велике глумачке и музичке звезде – Шон Конери, Џим Кери, Голди Хон, Фил Колинс, Боби Мекферин, Селин Дион и други – да узму учешће у том пројекту.

Позвао је и Џефа Бека. Он је том приликом одсвирао инструменталну верзију нумере „A Day in The Life“, по многима најбоље песме Битлса. То је био апсолутни успех и врхунац Мартиног пројекта. Бек је похватао све скривене конотације у овој песми. Од оних везаних за ЛСД, па до оних о „разбијању илузија о самом животу“.

Та нумера ће постати неизбежнa тачка на свим будућим Бековим сет-листама. Уједно, она је најбоља инструментална обрада неке песме тандема Ленон–Макартни.

Максове мелодије

Стари, поуздани Беков сарадник из друге верзије бенда Jeff Beck Group, Макс Мидлтон је такође дао велики допринос. Његова тема „Freeway Jam“ најбоље одражава суштину Бековог албума. То је петоминутни, неодољиви микс лепе мелодије, џезерског рафинмана, фанки ритмова, рокерске енергије, гитарског и пијанистичког виртуозитета. Није чудо да Флора Пурим, велика бразилска џез и фјужн певачица, уврстила ову нумеру у свој репертоар.

Мидлтон је коаутор нумера „It Doesn’t Really Matter“, „Air Blower“ и „Scatterbrain“ које комплетирају албум „Blow By Blow“. Његов соло на електричном клавиру које се преплиће са Бековим гитарским егзибицијама у теми „Diamond Dust“ је деликатна „плетисанка“ – да искористимо тај неологизам Лазе Костића – која „слушача“ води у пределе у којима није био, са оне стране свакодневних људских искустава.

Мидлтон је свирао и на следећем Бековом албуму „Wired“ који је изашао 1976. године. Његова тема „Led Boots“ отвара тај албум. У време изласка албума тврдило се да је нумера омаж групи Led Zeppelin. У једном недавном интервју Мидлтон је то демантовао.

Иначе постоји и вокална верзија теме „Led Boots“. Налази се на албуму „Diamond Nights“ (1977) бенда Hummingbird под именом „Got My ’Led Boots’ On“. Ову групу је Мидлтон основао са Бобом Тенчом и Клајвом Чаменом. Са њима је почетком ’70-их свирао у групи Џефа Бека.

Кад смо већ код албума „Wired“ требало би да се спомене и једна београдска урбана легенда. На разним местима, од различитих људи, може се чути прича да је легендарни београдски, српски и југословенски рокер Милан Младеновић имао теорију да је Бекова свирка у нумери „Goodbye Pork Pie Hat“ Чарлса Мингуса са албума „Wired“ најбоља гитарска свирка у читавој историји рока.

Ја сам ову причу чуо у једном врачарском кафићу од врло поузданих људи – универзитетски професори су у питању. Како сам је чуо тако је и преносим. Истинита или апокрифна? Свеједно. Прича погађа суштину. Заиста се ради о врху рокерског гитаризма.

Пут којим се ређе иде

Албумом „Blow By Blow“ Џеф Бек је постигао највећи успех у каријери. Албум је дошао до места број 4 на америчкој листи албума. Плоча је више пута проглашавана платинастом. Коначно је могао да изађе „на црту“ својим музичким компањонима – Ерик Клептон, Род Стјуарт, Рон Вуд, Џими Пејџ – који су били планетарне музичке звезде.

У незгодној ситуацији су се нашли Бекови бројни фанови. Они су га доживљавали као ултимативног гитарског хероја, као неуништивог „шестожичаног рок ратника“, како га је назвао његов ортак из раног детињства Џими Пејџ. Одједном, у марту 1975. године, њихов херој се трансформисао у безгрешног манипулатора џез и фјужн музичким реквизитима.

Како решити једначину са више непознатих која објашњава ту метаморфозу? Како гитарског хероја кога су неки дефинисали, парафразирајући стихове Георга Тракла, као „тамног гусара на сланом мору блуза и рока“, прихватити као виртуоза који на самодовољни начин ужива у перфекцији сопствене свирке?

Ни сам Џеф Бек није начисто са албумом „Blow By Blow“. Пре неколико година је изјавио: „Није требало да снимим ’Blow By Blow’. То је грешка утиснута у винил. Требало је да останем веран рокенролу... Кад свираш са тако музикалним људима као што су Џорџ Мартин и Макс Мидлтон изгледа као да се налазиш у некој врсти тамнице.“

Било како било, албум „Blow By Blow“ је обележио 1975. годину. Показао је са каквим се све дилемама суочавају наши рок хероји. Погрешан пут, потурен под ноге Џефа Бека, ипак је довео до једне од највећих пустоловина у популарној музици. Соничне скулптуре које је Бек створио су експонати који показују шта све може да се нађе ако се крене „путем којим се ређе иде“.

***

Ник Пицолато је својевремено написао: „Последња песма која ти се допала појавила се још давних дана и више је не пуштају на радију.“

Ништа тачније од тога. Као да се мени обраћа. Писање овог текста била је прилика да се поново чује нека стара добра музика. Максимално сам је искористио.

Тим поводом могу да кажем следеће:

Било је то стварно изузетно време. Мало је покољења у историји света која су на тако искрен и надахнут начин била повезана са неком уметничком формом као што је то био случај са генерацијама које су пре 50 година биле младе. Велика је то привилегија.