Терор и страдање у Београду током Другог светског рата

Формирањем Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца 1918, Београд постаје административни, политички центар и главни град новоосноване земље. Није се тадашња држава могла похвалити високим степеном индустријског развитка, што је у оваквим условима чинило Београд индустријским центром. Са Београдским универзитетом и бројним основним и средњим школама, овај град је представљао кошницу студената и ђака. У мору неписмености Краљевине Југославије, међуратни Београд био је (са 89% писмених грађана) острво писмености, а штампа је била основно средство информисања београдске јавности.

Овакав положај осигурао му је енорман раст броја становника и нећемо погрешити ако кажемо да је Београд у овим деценијама неколико пута увећан. Према попису становништва из 1931, Београд је имао 288.938 становника, што га је чинило највећим градом у земљи. Његови житељи су, у највећој мери, били радници, занатлије, трговци и државни службеници.

Са једне стране ниска примања, нередован посао и лоши радни услови, а са друге изнајмљивање животног простора и високи животни трошкови, гурали су већину грађана овог града у борбу за основне животне услове. О оштрој социјалној супротности и јазу између богатих и сиромашних на својеврстан начин сведочи и архитектура тадашњег Београда. Са једне стране, ницале су као печурке вишеспратне палате у којима су лифтови и купатило били стандард, а са друге стране, ове грађевине су биле окружене уџерицама са пољским тоалетима, мемљивим и трошним зидовима, као и нехигијенска насеља попут Пиштољ мале и Јатаган мале. 

У међуратном периоду политика је залазила у све поре друштва и била је „занимација“ свих узраста и слојева. Колико су догађаји одиграни у овом граду били од пресудног значаја за живот целе земље, сведоче дешавања из марта месеца 1941. године. Краљевина Југославија је тих дана стављена на велико искушење. Од Југославије је захтевано да се придружи својим комшијама, Румунији, Мађарској и Бугарској, и приступи Тројном пакту, а заузврат је Краљевини гарантован територијални интегритет и суверенитет и да ће се, приликом утврђивања граница на Балкану, узети њен интерес у обзир. Свестан тешке ситуације у којој се земља налазила као и чињенице да Велика Британија није у стању да пружи озбиљнију помоћ, државни врх на челу са кнезом Павлом Карађорђевићем донео је одлуку о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Одлука је обнародована 25. марта 1941. године у бечком дворцу Белведере.

Без обзира на то што је донета одлука била плод прагматичне политике владе и кнеза Павла, показаће се убрзо да иста није била израз већинске воље народа као ни одређених кругова у војсци. У ноћи измећу 26. и 27. марта, пучисти, предвођени ваздухопловним генералом Душаном Симовићем, врше државни удар, обарају владу Цветковић–Мачек, а кнеза Павла изручују Енглезима. Власт је предата краљу Петру II Карађорђевићу и образована је влада коју је предводио генерал Симовић.

Најмасовнији изливи народног незадовољства одиграли су се 27. марта. Процењује се да се на само једном београдском тргу сакупило око 100.000 грађана. Против кога су биле уперене демонстрације и на који начин су се одвијале, јасно видимо из дела извештаја немачког посланика у Београду Фон Херена, који је упутио Министарству спољних послова своје земље: „Од раних јутарњих часова београдским улицама промичу огромне поворке демонстраната на челу са националним заставама. Међу демонстрантима је највише омладине и радника. Осим одушевљеног клицања новом краљу Петру II, чули су се и повици: 'Доле пакт', 'Доле издаја', 'Доле Павле'. До највећих изгреда до сада дошло је испред немачког Бироа за унапређење односа с странцима чији су излози демолирани. Улице које воде до немачке амбасаде обезбеђене су јаким одредима војске.“

Након оваквих вести из Београда, узалудне су биле иницијативе југословенске владе да нацистима овај чин представи као унутрашњу ствар. На конференцији одржаној 27. марта, вођа Трећег рајха Адолф Хитлер својим сарадницима саопштава одлуку о разбијању Југославије. Исто вече потписује Директиву бр. 25, која је представљала општи операцијски план немачких снага за напад на Краљевину Југославију.

„Штуке“ над Београдом

У зору 6. априла, 4. немачка ваздухопловна флота започела је бомбардовање Београда. Први талас трајао је од 6.30 до 8.00 часова и у њему је учествовало 234 бомбардера праћених ловачким авионима. Погођене су зграде Главног генералштаба и Војне академије, двор на Дедињу и многи други објекти. Већину Београђана први талас је затекао на спавању. Истог дана нацисти су бомбардовали Београд још три пута. Пилоти шестог ловачког пука, који је био задужен за одбрану Београда, исказали су велику храброст и успели да оборе 10 немачких авиона. Београд је поново гађан 7, 8. и 12. априла, а укупан ефекат бомбардовања био је поражавајући по његове грађане и инфраструктуру. Коришћене су бомбе од 50 до 100 килограма. Нацисти су се трудили да ефекат буде што разорнији, о чему сведочи податак да су коришћени кочећи падобрани на најтежим бомбама како би површинско дејство детонације било што снажније. У целокупном нападу, 620 бомбардера избацило је 440 тона бомби.

Страдало је преко 2.000 грађана, оштећено је и уништено преко половине стамбеног фонда. Запаљива бомба проузроковала је пожар у Народној библиотеци, а њен фонд, који је од непроцењиве важности за српску културу, готово је у потпуности изгорео. Велики број Београђана погинуо је у склоништима која су изграђена непосредно пред Други светски рат. Услед недостатка финансијских средстава, грађена су у већини земљана склоништа рововског типа. Погођена су склоништа у Карађорђевом парку, код Вуковог споменика, Правног факултета, у Крунској улици и портама Вазнесењске и Цркве Александра Невског. Само у склоништу у порти Цркве Александра Невског погинуло је 70 лица. Порушене су читаве стамбене четврти. Процењује се да је готово 200.000 Београђана напустило град. Како су изгледали ужаси априлског бомбардовања сазнајемо из дела сећања једног од очевидаца догађаја:

„Тамо је још раније ископано склониште, обичан ров покривен гредама, а преко њих набацана земља која је извађена из рова…[]… Када су долетели први авиони, спасавао се како је ко знао и умео, па је свет из најближе околине појурио и зачас су напунили склониште да се тешко и дисало…[]… Међутим, када несрећа дође, она иде једна за другом, па се тако и у ово склониште сручила бомба од неколико стотина килограма. Својом тежином као од шале просвирала је земље и греде, сишла међу људе и експлодирала. После тога где је било склониште зјапила је огромна рупа као вулкански кратер, оближња стабла извађена из корена, а све заливено људском крвљу. По парку искомадани људски лешеви, жене и деца. Негде се види рука, негде труп, по неки комад одбачен на дрво па виси преко гране, а између тога исцепани комади одеће.“

Копнене трупе Вермахта напредовале су незаустављиво и већ 7. априла ушле у Скопље, а 10. априла у Загреб. Према Београду је надирала 11. оклопна дивизија и јединице 41. корпуса, што је натерало југословенску Врховну команду да нареди повлачење трупа, одређених за одбрану главног града. Улазак извиђачке групе капетана Клингенберга, коју су чинила деветорица војника, припадника СС дивизије Дас Рајх (Das Reich), 12. априла у Београд, за његове грађане представљао је завршетак Априлског рата и почетак окупације. На окончање рата ни остали грађани Краљевине нису чекали много дуже. Краљ и влада су 14. и 15. априла напустили земљу, претходно овластивши генерала Данила Калафатовића да води преговоре са немачким званичницима око примирја. Од жеље за постизањем примирја остао је само наслов на документу „Одредбе о примирју“, који је потписан 17. априла у Београду, у згради чехословачког посланства, а чија је садржина значила потпуну и безусловну капитулацију. 

„Кукасти крст над Београдом“

Војска која је у априлу 1941. умарширала у Београд била је део ратне машинерије састављене да свету донесе „нови светски поредак“. Тешко је одредити тачно место српског народа у овом нацистичком пројекту јер дефинитиван план није постојао, али свакако можемо приближно да га наслутимо. Нацистички расни планери процењивали су да овај народ не завређује прилику да буде асимилован јер је био „нечистог расног састава“. Но, више од свега, положај српског народа одредио је лични став првог човека Трећег рајха Адолфа Хитлера који је у Србима видео бомбаше, а у Београду осиње гнездо. Слику употпуњујемо подсећањем на стереотипе о Србима који су били присутни у немачким војним круговима пре доласка нациста на власт, а који су у периоду Другог светског рата поново активирани. Они су приказивали Србе као народ краљеубице, заостале балканске дивљаке, којима је телесна нечистоћа сасвим уобичајена, и њима сличне. У погледу политичких и војних интереса овај простор представљао је периферију за нацистичку Немачку.

Овакви параметри резултирали су разбијањем Краљевине Југославије и стављањем умањене Србије под немачку војну управу. Под војним заповедником за Србију била је територија коју је Краљевина Србија заузимала пре балканских ратова, увећана за Банат и Косовскомитровачки округ. Пацификација и привредна експлоатација ове територије били су примарни задаци немачке окупационе управе. Београд је био центар окупационе управе и град у којем је, за окупатора, услед своје важности, одржавање реда и мира био приоритет. За овако амбициозан план било је неопходно изградити адекватан репресивни систем који би био способан да контролише све поре живота у овом граду.

Репресивни апарат у Београду био је разгранат и по структури комплексан. Његов носећи стуб била је организација Заповедник полиције безбедности и Службе безбедности која овај назив носи од 1942. У овом периоду он достиже највећу снагу доласком у Србију Вишег вође СС и полиције Аугуста Масјнера. У другој половини јануара 1942, Заповедник полиције безбедности и Службе безбедности био је Емануел Шефер. Доласком 700 службеника ојачан је персонал и кадровски и бројчано. Од овог броја, 300 службеника је било на дужности у Београду. Организациона структура БДС-а састојала се од шест одељења.

Најважније одељење био је злогласни Гестапо. На челу Гестапоа најдуже је био Бруно Затлер и под његовом командом је ова тајна полиција имала следеће реферате: IV A 1 – сузбијање комунизма и левичарских покрета, борба против комунистичког покрета отпора, сарадња са Специјалном полицијом и проучавање левичарских струја и програма; IV A 2 – остали левичарски покрети, спречавање саботажа, спречавање деловања комуниста из суседних земаља у Србији; IV A 3 – праћење и сузбијање делатности покрета Драже Михаиловића; IV A 4 – спровођење заштитних мера за обезбеђење руководилаца и праћење емиграната; IV C 1 – оперативна обрада политичких противника који су деловали самостално; IV C 2 – руковођење затворима и логорима; IV D – страни радници, странци са непријатељским ставом и руска емиграција; IV E 1 – заштита постројења и IV E 3 – полицијска провера лица. 

„Крвник из Ратничког дома“ – Бруно Затлер 

Бруно Затлер рођен је 1898. године у Берлину. У раној младости одлучује се за војнички позив. Истиче се у Првом светском рату, добија подофицирски чин и одликовање Гвозденог крста друге класе. По окончању рата, у почетном периоду радио је као трговац сатова. Овде се није дуго задржао и 1928. отпочиње каријеру у берлинској полицији. Нацистичкој партији приступа 1931. године. Током овог периода учествовао је у бројним истрагама по политичкој линији. Једна од најважнијих била је она која је вођена поводом исценираног паљења Рајхстага 1933. Не преза да крши полицијски кодекс и правила службе до те мере да је учестало физички и психички малтретирао осумњичене, а постоје озбиљне индиције да је учествовао у њиховим убиствима. Одана служба режиму доноси му успон на лествици нацистичког безбедносно-полицијског апарата. У овом периоду постављен је на чело једног од реферата Гестапоа. Својим утицајем и радом превазилазио је свој положај, а нарочито је био познат као човек који је способан да исплете велику мрежу доушника и као стручњак за антикомунистичку борбу. По избијању Другог светског рата наставља своју каријеру у Бриселу, Паризу и Смоленску. На поменутим територијама радио је по антикомунистичкој линији и учестовао у злочинима које су нацисти вршили. У фебруару 1942. прекомандован је у Београд и постављен на чело Гестапоа. Од овог периода па готово све до окончања окупације, у Београду постаје један од господара живота и смрти. Под његовом командом извршена је друга фаза Холокауста у Србији, ухапшен је и погубљен велики број људи. Један је од организатора и реализатора уништавања посмртних остатака жртава на стратишту Јајинци и Јабука. Био је ожењен и имао је троје деце. По окончању рата ухапшен је од стране совјетских власти и осуђен у Народној демократској републици Немачкој на доживотну робију. Преминуо је у затвору 1973. Његова најмлађа ћерка Беата Ниман написала је вредну књигу Мој добри отац: живот са његовом прошлошћу; биографија мога оца злочинца (Службени гласник, 2012) која представља најбољи пример како потомци треба да се односе према негативном наслеђу својих предака. 

Одељење специјалне полиције

Ослањање на домаће ресурсе како би се уштедели сопствени био је образац који су нацисти користили у већини окупираних земаља. Ни територија окупиране Србије није била изузетак. Колаборационистичка управа образована је у првим месецима, у оквиру Комесарске управе на чијем челу је био Милан Аћимовић. Крајем августа долази до реорганизације и образовања владе генерала Милана Недића. Без обзира на промене, колаборационистичка управа је током целокупне окупације била продужена рука окупатора и није уживала самосталност у раду. Њен основни задатак био је спровођење наредби нацистичког окупатора.

Одељење специјалне полиције Управе града Београда, чији је идејни творац Драги Јовановић, посебно се истицало у овом погледу. Створено је на темељу предратног Одељења опште полиције од кога је делимично преузело делокруг рада и кадрове. Ово одељење је, по свом делокругу рада, било политичка полиција. Под окупацијом је задржала карактер политичке полиције, али су, у складу са новим „послодавцем“ и околностима, измењени су правци деловања и структура. Према правилнику од 20. октобра 1941, Одељење специјалне полиције имало је следеће одсеке: I – административно-иследни, II – за унутрашњу политику и сузбијање саботажа, III – за странце и пограничну службу, IV – за сузбијање комунистичке акције, V – за удружења и штампу, VI – централна пријавница, VII – одсек за Јевреје и Роме. Поред наведених одсека, постојале су и две посебне организационе јединице: Одељење полицијских агената и Картотека. У делокругу рада III одсека долази до промене, према свему судећи постављањем Николе Губарева на место шефа, у новембру 1941. Од овог периода, примарна делатност овог одсека јесте сузбијање равногорског покрета отпора. Након краткотрајних намештења Миливоја Јовановића и Миодрага Петровића, на челу Специјалне полиције најдуже је био Илија Паранос. Ова полицијска управа била је смештена на Обилићевом венцу бр. 6 и у Ђушиној улици. 

Логор на Бањици 

Током окупације су, на територији Београда и његове непосредне околине, функционисала два велика концентрациона логора. Они су имали централну позицију у окупаторовом репресивном апарату на територији целокупне окупиране Србије. Малобројни су окупирани градови у Европи који су имали на својој територији два логора, што нам додатно сведочи о степену репресије на простору окупиране Србије, али и решености окупатора да заплаши Београђане. У касарни југословенске војске на Бањици у јулу 1941. образован је највећи логор на територији окупиране Србије. Од оснивања до распуштања у октобру 1944, у логору на Бањици је, према непотпуним подацима, било затворено 26.637 лица. Поред Београђана, у овај логор упућивани су и људи из других делова окупиране Србије. Логор је био подељен на два дела. Једним је управљао окупатор, а другим колаборационистичка управа. Ова подела била је углавном номиналне природе и, као и у другим сегментима, колаборационистичка управа је слепо слушала наредбе окупатора. За немачки део надлежан је био Гестапо, а командант са најдужим стажом био је Вили Фридрих. Но, преживели логораши су по бруталности и немилосрдном односу више запамтили његовог заменика фолксдојчера Петера Кригера. Колаборационистички део налазио се под ингеренцијама Управе града Београда и њиме је управљао Светозар Вујковић, предратни експерт за антикомунистичку борбу, познат по употреби недозвољених метода приликом истраге.

Од 1942. године уведена је категоризација заточеника. Посебна комисија је, на основу података из истраге, одлучивала у коју групу ће који заточеник бити стављен. Постојале су четири категорије осуђених. У првој су се налазили они који су одређени за стрељање, у другој су били „осуђени“ на издржавање дугогодишње робије, а у трећој и четвртој они којима је утврђена блажа кривица и који су имали шансу да након одређеног времена изађу из логора. Управа се није увек држала ових категорија и било је случајева када су и осуђеници треће и четврте категорије упућивани на стрељање.

Услови живота и сам режим у логору били су неподношљиви. Заточеници су, већ на самом уласку, пљачкани од стране управе и чувара. У сваком тренутку, у логору је боравило до 3.000 људи и у појединим периодима собе су биле пренатрпане. Није било основних животних услова. Хигијена је била на лошем нивоу, није било огрева, а исхрана и здравствена заштита биле су испод сваког нивоа. Повремено је долазило и до појаве пегавог тифуса. Ово је само део проблема о којима су заточеници морали да брину. Несумњиво већи проблем представљао им је сам режим у логору. Управа и чувари подвргавали су заточенике физичком и психичком малтретирању. Није био изолован случај убијања заточеника у самом логору. У овоме је предњачио злогласни Петер Кригер. 

Логор на Сајмишту

Други логор налазио се на месту које је у међуратном периоду представљало симбол напретка и модернизације Београда. Београдски сајам изабран је од стране окупатора као место будућег логора због своје локације, капацитета и могућности брзе адаптације. У први мах он је замишљен као сабирни логор за преостали део јеврејске популације. Ова територија изузета је од власти НДХ и логор је био под контролом Војног заповедника за Србију. Логор је почео са радом у децембру 1941. и до 1942. у њему је било 6.400 људи, већином жене, деца и старци. О старосној структури заточеника сведочи извештај из фебруара 1942, према којем је у логору било: 76 беба, 1.136 деце испод 16 година и 4.442 особе преко 16 година. Логор је био под командом Полиције безбедности и Службе безбедности. Управник логора био је СС подофицир Херберт Андорфер, а његов заменик био је Едгард Енге. Логор је финансиран средствима која су добијана продајом јеврејске имовине. Поред нацистичке управе, по угледу на друге логоре, Јеврејима је било остављено да се старају о одржавању реда. Поред Јевреја, у овај логор затворено је и око 600 Рома.

Услови у овом логору били су катастрофални. Већина је била заточена у трећем павиљону. Порушени су зидови, а према истраживању Милана Кољанина, у овом објекту од 5.000 квадрата било је заточено од 4.500 до 5.000 људи и сваки заточеник имао је на располагању само око један квадратни метар. Уместо кревета су коришћени дрвени боксови на спратове и на сваком лежају спавало је минимално по двоје логораша. Стање је знатно погоршавала изразито хладна зима те 1941/1942. Није било грејања, кошава је јако дувала кроз зидове и није био изолован случај да су од последица промрзлина логораши губили и животе. Сходно антисемитској политици нациста, режим у логору је био суров. За најмању непослушност заточеници су пребијани, учестала казна била је шишање косе, а они који су по оцени управе извршили тежи прекршај јавно су стрељани.

Након убиства већине Јевреја, окупатор је овом месту пронашао нову намену. Формиран је Прихватни логор Земун (Anhaltelager Semlin) који је био под командом Војног заповедника за Србију. Логор је био у директној надлежности Полиције безбедности и Службе безбедности, а сами логораши ангажовани су да врше разне дужности. Овај логор био је централни сабирни и пролазни логор у овом делу Европе за прихват и транспорт што већег броја људи на принудни рад у Немачку и друге делове окупиране Европе. Кроз логор су прошли људи из окупиране Србије, НДХ, Грчке, Албаније и Италије (након њене капитулације у септембру 1943). Није свим логорашима ово била пролазна станица. За велики број људи ово је била последња станица јер је окупатор из логора на Сајмишту намиривао квоте за стрељање у циљу одмазде због акција покрета отпора. Према истраживању Милана Кољанина, кроз овај логор је прошло минимално 31.972 заточеника, а живот је изгубило 10.636 заточеника.

Поред чињенице да је, како смо истакли, овај логор коришћен и као резервоар талаца за намиривање квоти окупатора, на велики проценат смртности утицали су и сами услови који су владали у њему. Непослушност, упућивање жалби, недовољна активност током физичког рада и бекства, били су прекршаји који су сурово кажњавани. Но, није логорској управи ни био неопходан разлог да логораше подвргавају репресији. Бројне су изјаве преживелих логораша које сведоче да су нацисти и логораши одређени за обезбеђење из чисте обести физички и психички малтретирали људе. У спирали злочина најкрвавије место представља Мађарски павиљон у који су одвођени логораши и убијани.

Прихватни логор није имао стабилан извор снабдевања намирницама и све до његовог распуштања владала је глад међу заточеницима. О самом стању у логору на најбољи начин сведочи исказ Петра Тадића, једног од преживелих заточеника:

„Глад изазвана намерно од стране Немаца представља посебно поглавље нашег живота. Они су човека успели да снизе на ниво животиње. Глађу су присилили људе да пасу траву, да купе отпатке по кругу логора најчешће по ђубришту. Експедиције гладних које су чепркале по ђубришту представљале су групе полуголих људи које су се тукле за сваку кост или љуску кромпира. Једном приликом носио сам почишћено ђубре у коме је било нешто мрва од хлеба и других отпадака хране. Посуду у којој су се налазили отпаци носио сам са Миленком Шуваковићем из Чортановаца. Срела нас је једна група гладних, оборила нас је на земљу и отела посуду са ђубретом. Халапљиво су јели отпатке хране заједно са ђубретом у коме се ова налазила“. 

Преостали логори и затвори на територији Београда

Поред наведених, на територији Београда и његовој непосредној околини, функционисало је још неколико мањих логора, затвора и притворских јединица. У лето 1941, нацисти су у Београду кренули са затварањем мушког дела јеврејске популације. Код Аутокоманде, у простору касарне намењеном за чување артиљеријског наоружања, отворен је први логор у окупираном Београду. Топовске шупе почеле су са радом у августу 1941. и у овом простору било је затворено око 6.000 Јевреја и више од 1.000 Рома. Логор је био под управом окупатора. Сам смештај је био у потпуности неадекватан за оволики број људи и заточеници су живели у нехуманим условима. Ово је била само увертира у касније страдање људи у логору Топовске шупе. Током лета и јесени 1941, из овог логора узимани су заточеници како би се намириле квоте за стрељање. У новембру 1941, када је логор распуштен, у њему је остало свега неколико стотина заточеника.

Већина данашњих Београђана, којима је једно од омиљених места забаве тржни центар Ушће, вероватно немају сазнања да је на овом месту током Другог светског рата био логор организације Тодт. Организација Тодт била је задужена да планира и гради капиталне нацистичке пројекте. Она је имала веома важну улогу у ланцу принудног рада. У непосредној близини логора на Сајмишту, организација Тодт је током прве половине 1942. уредила логор на месту где је био привремени смештај немачких избеглица из Бесарабије 1940. Овај логор је функционисао тотално независно од логора на Сајмишту. У пoчетном периоду у њему су затварани физички најснажнији заточеници који су оцењени као подобни за даљи транспорт на принудни рад, а касније и партизани, италијански заробљеници и совјетски заробљеници. И овај логор је распуштен након савезничког бомбардовања у априлу 1944.

Након бомбардовања и затварања логора на Сајмишту појавила се потреба да се пронађе простор у коме би био смештен остатак заточеника. Основан је нови логор у циглани Илије Милишића на Булбулдеру, у близини данашње Градске болнице. У овом логору било је заточено више хиљада људи, а радио је све до ослобођења Београда у октобру 1944. Према одређеним подацима, услед лоших услова, и на овом месту је већи број заточеника изгубио живот. 

Поред логора, на територији Београда је било више затвора и притворских јединица. Под управом БДС-а биле су две затворске јединице. Главни затвор био је на данашњем Тргу Николе Пашића, у некадашњој згради Окружног суда за округ београдски. У централи ове установе, Ратничком дому, адаптиране су просторије у подруму које су служиле као притвор, а на спрату су биле посебне просторије, такозвани „почасни затвор“ за оне који су имали посебан третман. Управа града Београда имала је две мање притворске јединице у самом седишту на Обилићевом венцу (у просторијама данашње студентске мензе чији је популарни назив Три костура) и затвор у Ђушиној улици. 

Холокауст

У складу са идеологијом окупатора, било је очекивано да се први на удару репресивних мера у Београду нађу Јевреји и Роми. Капитулација није била ни потписана, а 16. априла наређено је да се сви Јевреји пријаве и региструју. Ређале су се антијеврејске мере које су егзистенцијално угрожавале овај део грађанства Београда. Наређено је свим Јеврејима да се пријаве „српским полицијским пријавним властима“ на чијој се територији налазе како би се формирали спискови. Сви су око леве руке морали да носе жуте траке на којима је писало „Јеврејин“, ограничено им је право на рад и сви који су по професији били адвокати, лекари, ветеринари и апотекари нису могли да упражњавају даљу праксу. Прописан је принудни рад и на рашчишћавање рушевина упућена су „оба пола у старости од 14 до 60 година“. Места јавне забаве попут позоришта, биоскопа, јавних купатила, спортских приредби била су забрањена за Јевреје (Juden ferboten). Ограничено им је кретање, нико није смео да напусти место становања. Наређено им је да пријаве привредну и приватну имовину. Ромима су сматрани сви „који воде порекло од најмање три циганска претка“ и „цигански мелези који воде порекло од једног или два циганска претка или који су ожењени Циганком“. Све одредбе за Јевреје односиле су се и на Роме, са једном разликом: Роми су око руку морали да носе „траке које морају исто тако бити жуте и носити натпис 'Циганин'“. Допуном уредбе (25. јул 1941), одузета привредна имовина у власништву Јевреја додељена је на управљање комесарима.

У лето 1941, избио је устанак у многим деловима окупиране Краљевине Југославије. Највећи пламен устанка био је на територији окупиране Србије и Црне Горе. Обистиниле су се окупаторове претње да неће презати да на сваку појаву отпора користи принцип колективне одговорности. Уведено је начело стрељања 100 талаца за једног убијеног немачког војника, односно 50 за једног рањеног. Оваква ситуација убрзала је следећу фазу Холокауста у окупираној Србији. Од јесени 1941, из логора Топовске шупе одвођени су Јевреји и Роми на стратишта у околини Београда и стрељани. За разлику од других делова Европе, где су егзекутори били припадници СС, ове злочине извршиле су регуларне трупе Вермахта. Према истраживању историчара Драган Цветковића, извршеног на основу пописа жртава рата, две трећине укупно страдалих Јевреја из Баната и Београда изгубило је живот у Топовским шупама.

Као што смо истакли, након убијања већине мушког дела популације, жене, деца и стара лица јеврејског и ромског порекла затворени су у логору на Сајмишту. Хладна зима 1941/42. у комбинацији са очајним условима дословно је убијала ову нејач. Дневно је у овом периоду умирало и до 20 заточеника.

У једном од писама, Хилда Дајч дочарава безнађе у којем су се нашли не само они у логору на Сајмишту већ већина Јевреја у Европи:

„Свим филозофирањима је крај на жичаној огради и реалности, какву ви ван ње не можете ни издалека да замислите јер бисте од бола урлали, пружа се у потпуности. Та реалност је ненадмашна, наша беда огромна, све фразе о јачини духа падају пред сузама од глади и зиме; све наде о скором изласку губе се пред једноличном перспективом бивствовања које ни по чему на свету не личи на живот. То није ни иронија живота. То је његова најдубља трагедија. Можемо да издржимо не зато што смо јаки, него стога што нисмо сваког тренутка свесни своје бескрајне мизерије у погледу свега, свега што сачињава наш живот…[]… Робија је злато према овоме, ми не знамо ни зашто, ни на што, ни на колико смо осуђени. Све на свету је дивно, и најбеднија егзистенција ван логора, а ово је инкарнација свију зала. Сви постајемо зли јер смо гладни, сви постајемо заједљиви и бројимо један другоме залогаје, сви су очајни – а ипак се нико не убија јер смо сви скупа једна маса животиња коју презирем. Мрзим нас све јер смо сви подједнако пропали.“

Показаће се да је ово био само увод у страдање јеврејских жена, деце и стараца у логору на Сајмишту. Окупатор је процењивао да ће од пролећа 1942. избити нови устанак у окупираној Србији и да су му неопходни нови капацитети у које ће сместити већи број талаца. У складу са овим потребама и закључцима на конференцији у Ванзеу, донета је одлука да се ликвидира Јеврејски логор Земун. Из Берлина у Београд је стигао специјални гасни камион марке Зауер. У периоду од марта до маја 1942, већина заточеника овог логора убијена је тровањем угљен-моноксидом. Нацисти су угушили преко 5.000 заточеника, а према одређеним проценама укупан број убијених у овом логору износи око 7.000.

Како је текао овај крвави процес сазнајемо из описа који је управник логора Херберт Андорфер пружио аустријском историчару Валтеру Маношеку: „Женама и деци је говорено како иду на исток. Сваки пут је у камиону-гасној комори одвођено њих педесетак. Понекад је Андорфер делио деци слаткише како би брже ушли у камион. Отворени камион ишао би за њима. У њему је био пртљаг…[]… Конвој би се зауставио на београдској страни моста и на том месту је у возило убациван смртоносни гас. Бруно Затлер је тачно израчунао на ком месту треба да се пусти гас у возило како се на улицама Београда не би могли чути крици жена и деце. Мртви су стизали на стрелиште изван града. Ту би група затвореника већ ископала јаме за лешеве.“ 

Хилда Дајч

Уколико бисмо тражили једну личност кроз чију биографију је могуће описати и дочарати патње и страдања јеврејских жена, деце и стараца у логору на Сајмишту, то је несумњиво Хилда Дајч. Рођена је 1922. године у Бечу. Заједно са породицом преселила се у Београд у међуратном периоду. Други светски рат дочекала је као студенткиња архитектуре. По успостављању окупације, њен отац постављен је за председника Председништва јеврејске заједнице која је имала задатак да спроводи наредбе окупатора. О Хилдиним карактерним особинама најбоље сведочи податак да се она у овом периоду добровољно јавила да ради у Јеврејској болници. Овде није био крај њеним добрим делима и жртвовању. Када је оформљен логор на Сајмишту, без обзира на сву опасност и неизвесност, пријавила се да ради сматрајући да је на овом месту потребнија. У логору је радила у амбуланти као болничарка. Током свог боравка на Сајмишту послала је својим школским другарицама четири писма. Садржај ових писама представља прворазредно сведочење о условима у овом логору, стању безнађа у коме се нашла јеврејска нејач и нивоу страдања током Холокауста. Хилда Дајч и њена породица убијени су од стране нациста употребом „душегупке“ у пролеће 1942.

Страдање припадника Народноослободилачког покрета

Упркос свим настојањима окупатора да, вршењем репресије, превентивним мерама и пропагандом, одврати Београђане од отпора, током Другог светског рата су, од прве до последње године окупације, деловала два покрета отпора. Припадници једног су, још у међуратном периоду, били изван закона због субверзивних идеја за које су се залагали и због повременог насилног деловања. Комунистичка партија Југославије је, као чланица Коминтерне, у овом периоду настојала да изведе револуцију, заведе диктатуру пролетаријата и, у коначици, образује бескласно друштво. Југословенски комунисти су и под окупацијом задржали овај политичко-идеолошки курс, уз додатну борбу против окупатора. Од 22. јуна и напада Немачке на СССР, њихова главна стратегија била је отворена и бескомпромисна борба против окупатора. Од овог периода, Народноослободилачки покрет је настојао да организује и води оружану борбу на целокупној територији Краљевине Југославије.

Београд је, као центар окупационог режима и као престоница, представљао кључ целе земље и први предуслов за преузимање власти по ослобођењу и имао је велику важност у овој стратегији. Народноослободилачки покрет настојао је да успостави што јачу организацију у овом граду. Деловала је партијска и скојевска организација, чији су чланови већином били радници, службеници и ђаци.

Отпор комунистичких илегалаца је до марта 1942. имао и оружани карактер. У лето 1941, вршене су акције широког карактера – напади на моторна возила и гараже, пресецање телефонских и телеграфских каблова, спаљивање колаборационистичке и окупационе штампе. У јесен исте године промењена је стратегија и од овог периода комунистички илегалци врше атентате на припаднике Одељења специјалне полиције и сараднике окупатора.

Ни припадници овог дела репресивног апарата нису остајали дужни комунистичким илегалцима. Главни носиоци борбе против комунистичког покрета отпора на територији војног заповедника за Србију били су службеници Одељења специјалне полиције. Ово је и разумљиво с обзиром на то да је исто настало из међуратне Опште полиције чији су службеници били најбољи познаваоци организационе структуре, облика деловања и кадрова КПЈ. О овоме најбоље сведочи податак да је од целокупног рада Одељења специјалне полиције 80% одлазило на антикомунистичку делатност IV одсека. Антикомунистички одсек је, осим у Београду, вршио интензивне истраге и у другим деловима окупиране Србије. Службеници овог одсека су од јуна били укључени у категоризацију заточеника логора на Бањици, чиме су, фактички, поред истражне улоге преузели и функцију тужитеља и судије. Шеф IV одсека Божидар Бећаревић и његови сарадници су исплели мрежу повереника преко којих су прикупљали податке. Улицама Београда крстариле су екипе агената и трагале за припадницима овог покрета отпора. Одсек је формирао велику и уређену картотеку. Настојали су да контролишу све поре београдског друштва. Надзирани су фабрички радници, штампари, новинари, угоститељи, домаћице и друге друштвене групе, организације и установе. На основу оперативних података, Бећаревић је издавао налог за хапшење сумњивих лица. На адресу су одлазили агенти, у одређеним случајевима и референти, и након претреса приводили осумњичене. Током целокупног процеса истраге ухапшеници су проводили време у притвору Одељења специјалне полиције. Формиран је персонални досије који се састојао од основних биографских података, фотографије ухапшеног и саслушања.

Још у међуратном периоду службеници овог одсека били су познати по бруталности према ухапшеницима. Током окупације, овај вид злостављања ухапшених лица подигнут је на виши ниво. Ухапшеници су, током истраге, ударани по табанима, тучени говеђом жилом и врећицама песка по телу, везивани, вербално вређани. Иследници нису имали милости ни према женама и малолетним лицима. Аутентично сведочење о методама службеника IV одсека оставила је илегалка Даница Каришић:

„Прво саслушање почело је одмах по мом довођењу у затвор око 6 часова поподне и трајало је до пола два идућег дана, тј. поноћи. Прво ме је Новковић (Момчило – примедба Р.Р.) са осталим агентима претресао и одузели су ми сат, а доцније и прстен који ми нису никада вратили. Била сам уведена у једну собу, око мене су стајали агенти, а према мени Новковић. Новковић ме је прво питао да ли знам где се налазим, а када сам му одговорила да не знам, одговорио ми је да ћу сазнати 'јер је специјални одсек и то специјално за комунисте'…[…]… Нагласио ми је да ако нећу да причам, одвешће ме у 'клаоницу'. Што ја још нисам знала шта је. Пошто нисам хтела ништа да кажем, агенти су почели да ме ударају песницама по лицу и бради, тако да сам летела од једног од другог. Како сам доцније сазнала, они су овај начин батинања називали 'добацивање да се сети'. Пошто ни тада нисам признала, превели су ме у Витасову (Јован – примедба Р.Р.) канцеларију, коју су називали 'клаоница'; сав под и зидови били су умрљани крвљу, а у њој је било разних справа за мучење и батинање. Ту су ми агенти везали ноге, Новаковић ме ударио у леђа, те сам пала ничице, а затим су ми везали и ноге спојиши их са рукама. Новковић ми је рекао да ће сад почети, а ако будем хтела да причам, да мрднем прстима. Радио је свирао да се не би чуло напољу…[…] Пошто нисам одговарала, тукли су ме по табанима и рукама жилом, а затим мотком по целом телу и грудима нарочито. Тукли су ме и по полном органу. Псовали су и претили ми, називали  ме курвом и најгорим изразима.“

Све до напада Немачке на СССР, 22. јуна 1941, чланови КПЈ нису хапшени од стране окупационих власти. Ово је било само затишје пред буру. Већ дан после лансирања операције Барбароса, покренута је прва свеобухватна акција хапшења на територији окупиране Србије. У Београду је ухапшено 161 лице. Од овог периода ређала су се хапшења готово свакодневно.

Током 1941. године, комунистички покрет отпора доживео је најтежи ударац у септембру, када је извршена прва велика провала. Ухапшени су водећи чланови организације попут чланова Месног комитета КПЈ и СКОЈ-а за Београд: Милош Матијевић Мрша, Вукица Митровић, Божидар Стаменковић итд. Појединци попут Давида Пајића изгубили су живот на београдској улици, покушавајући да спрече сопствено и хапшење својих другова.

Вешање на Теразијама

Упркос константном стрељању ухапшених комуниста, Јевреја и других заточеника, оружане акције у Београду и окупираној Србији настављене су са још већим интензитетом. Окупатору није падало на памет да промени своју стратегију у борби са устаницима и ово му је био само знак да терор мора да појача. Вешање људи у градској средини злочин је коме је нацистичка Немачка прибегавала од првог дана и практиковала га током целокупне окупације. На овај начин застрашивано је градско становништво које је било у доброј мери изоловано од ратних страхота и циљ је био да се обесхрабри у пружању отпора.

У јеку оружаних акција комунистичког покрета отпора у Београду и приближавању жаришта устанка овом граду, у лето 1941. године су водећи људи окупационог система донели одлуку да јавно на овај начин искажу бруталност свог режима. На састанку одржаном у Народној скупштини, високи званичници окупационог апарата закључили су да предузете мере у циљу спречавања саботажа, атентата и осталих акција комуниста у Београду нису уродиле плодом и да је потребно предузети нове кораке у том погледу. Усвојен је предлог једног од диригената репресивног апарата Карла Крауса да се изврши вешање појединих лица у центру Београда како би се застрашило становништво. Жртве одмазде су, у договору са управником града Београда Драгог Јовановића, одабране из редова ухапшених припадника партизанских одреда и комунистичких илегалаца у Београду.

У ноћи измећу 16. и 17. августа стрељани су: Милорад Покрајац – ученик који је ухапшен 15. августа због оружаног напада на немачког наредника, Јован Јанковић – ухапшен на исти дан због покушаја атентата на агента Животу Јеремића, Ратко Јевић и Велимир Јовановић, који су као партизани ухапшени на територији Космајског среза. Тела стрељаних обешена су у недељу (нерадни дан) 17. августа о електричне стубове на Теразијама, где су висила све до 19 часова.

На овом примеру можемо сагледати суштину вршења колективних одмазди окупатора. На овај начин одстрањивани су из друштва противници Трећег рајха, деморалисани припадници покрета отпора и застрашивани они који су помишљали да се прикључе борби против окупатора.

Наредне године под окупацијом донеће још већа искушења за припаднике овог покрета отпора. Масовна хапшења извођена су већ у јануару 1942, а кулминирала су у марту. Ухапшени су готово сви чланови МК КПЈ за Београд, укључујући секретара Јелену Ћетковић. Ово је био најтежи ударац који је Одељење специјалне полиције задало Народноослободилачком покрету у Београду.

На крају ове године је, према нашем истраживању, од 481 лица којима је доказана „кривица“ стрељано 198, 14 је убијено приликом хапшења или преминуло током истраге, 64 је одведено на принудни рад, 13 предато другим органима, 46 послато на преваспитавање у Смедеревску Паланку и 104 је пуштено након издржавања казне у логору на Бањици. Падали су комплетни партијски и скојевски високи форуми, а хапшења су вршена готово сваког месеца и током 1943. године.

Највећа провала извршена је током октобра, баш у периоду када је активно рађено на консолидовању организације. На основу расположивих података, у овој години ухапшено је 245 људи, од којих је стрељано 88, шесторо је убијено на улици или приликом истраге, 44 је одведено на принудни рад, 19 прослеђено у Смедеревску Паланку, 54 је остало у логору на Бањици и 30 је пуштено након издржавања казне. Хапшења су у тој мери утицала на организацију овог покрета отпора, да током 1944. нису обнављани најважнији форуми и да је рад сведен на групе које нису биле повезане међусобно већ са партизанским одредима. Услед ове чињенице, током 1944. драстично је смањен број ухапшених.

Према нашем истраживању, деловањем Одељења специјалне полиције од 1941. до 1944, у Београду је „процесуирано“ 880 људи (од којих је 55% ухапшено 1942, 28% ухапшено 1943, 13% ухапшено 1941. и 4% ухапшено 1944.) О интензитету репресије сведочи податак да је током пуне две календарске године, 1942. и 1943, сваког месеца вршено хапшење више људи, због чега су комунистички илегалци, радећи у овом граду, константно морали да „гледају преко рамена“. Што се тиче старосне структуре, ради се већином о људима млађих и средњих година.

Од 880 људи 41% је стрељано, 18% пуштено након издржавања казне, 15% одведено је на принуди рад, 13% нисмо успели да утврдимо даљу судбину, 8% је спроведено у Смедеревску Паланку, 3% убијено је током истраге и 2% предато је другим деловима окупационог режима. Висок проценат стрељаних у потпуности је у складу са репресивном политиком окупатора на територији окупиране Србије чија је суштина да према онима који покушавају да угрозе интересе Трећег рајха нема милости. О томе сведоче и подаци да режим није презао да стреља ни малолетна лица, као ни породиље.

Породице ухапшених налазиле су се у тешком стању и покушавале су на све начине да спасу своје вољене. Познати су примери покушаја подмићивања службеника полиције и ургирања преко истакнутих чланова колаборационистичког режима, као и понуда да очеви замене своју децу и томе слично. Део следећег сведочанства Милоша Паренте, протојереја и ректора Богословије Светог Саве у пензији, оца истакнутог припадника Народноослободилачког покрета у Београду др Ненада Паренте, може нам помоћи да схватимо тежину позиције у којој су се налазили ови људи:

„Тешка ме је судбина задесила у мојој старости, баш онда када сам мислио да се мирно опростим од овог живота у сазнању да сам читав свој живот провео у раду на добро српства и православља, на добро својих ближњих, да сам тај аманет оставио у наслеђе својој деци, а напосе свом сину, баш сада да ми буде ишчупан одведен, баш сада сва моја нада, узданица, сав мој понос и подршка моје старости да ми буде отргнута. Господине Бећаревићу, молим Вас као сина, будите племенити, имајте самилости и саосећања према мојој старости, услишите моју молбу, сазнајте што је од мог сина и где се налази“.

Као и обично, Бећаревић је остао имун на овакве молбе, др Ненад Парента стрељан је по окончању истраге. Нажалост, губитак сина није била једина трагедија која је задесила овог човека. Поред др Паренте, страдале су његова супруга Славка Морић Парента и сестре Олга и Гордана, као припаднице комунистичког покрета отпора. 

Породица Трајковић

Није ово био изолован случај да страда више од једног члана породице. Готово неписано правило у београдској организацији било је да супружници заједно раде, да су укључени браћа и сестре и томе слично. Трагедија породице Трајковић представља један од најдрастичнијих случаја страдања. Средином јануара 1942, Одељење специјалне полиције запленило је писмо које је Иво Лола Рибар, члан Врховног штаба, послао својој девојци Слободи Трајковић.

Ово није био једини „грех“ Трајковића. Полиција је открила да је мушки део породице, отац Светолик и син Мирослав, лекове и други медицински материјал из своје апотеке прослеђивао партизанима. Агенти су упали у њихов стан у Булевару деспота Стефана и ухапсили целокупну породицу. Након истраге сви су послати у логор на Бањици. На дан 9. маја 1942. године, Светолик Трајковић, његова супруга Милена и деца: Вера, Слобода и Мирослав били су једни од путника камиона смрти. Угушени су тог дана заједно са 225 заточеника из логора на Бањици. Међу убијенима је било и 25 Јеврејки са децом. У знак сећања на овај трагични догађај, једна београдска улица у насељу Бањица носи назив Улица породице Трајковић.

Злочинац фотографског памћења: Божидар Бећаревић

Несумњиви spiritus movens репресије над припадницима Народноослободилачког покрета у Београду био је Божидар Бећаревић. Рођен је 1909. године у Крагујевцу, у сиромашној породици. Након основне и средње школе уписао је Правни факултет али је, услед слабог имовног стања, прекинуо школовање. Као веома млад почео је да ради у државној служби. У полицијску службу примљен је 1932. године, на место званичника у Крагујевцу. Од овог периода његова каријера иде вртоглавом путањом. За само три године постављен је за шефа Опште полиције у овом граду. Ово је, суштински, била политичка полиција која је образована по угледу на ону у Београду. Неколико година је радио и на граници у Коториби и Суботици. Премештен је у Београд 1940. године. У овај град долази као експерт за антикомунистичку борбу и за сузбијање рада других иредентистичких организација и рада страних обавештајних служби. Током окупације, Бећаревић није био први избор управника града Београда Драгог Јовановића. У кратком временском периоду је антикомунистички одсек водио Николај Губарев. Показало се да овај руски емигрант нема ауторитет и да је прави шеф ове екипе Бећаревић, што је и озваничено његовим постављањем у новембру 1941. Од овог периода до ослобођења Београда он је чврсто држао све конце у својим рукама. Организовао је ово одељење по својој замисли и формирао екипу искусних и фанатичних службеника. Као шеф је делегирао задатке, али је лично био укључен у сваку истрагу. Готово сваки досије морао је да прође кроз његове руке, а поједине важне истраге водио је самостално. Резултати на овом пољу донели су му велики утицај у окупационом и колаборационистичком апарату, који је превазилазио његов званични положај. Лично је одговоран за смрт великог броја људи, с обзиром на то да је својим одлукама одређивао даљу судбину ухапшених припадника комунистичког покрета отпора. Под његовом командом људи су психички и физички малтретирани до те мере да није био изолован случај смрти током истраге. Пред само ослобођење напустио је Београд, али није дуго остао на слободи. Изручен је новим југословенским властима у јануару 1946. године. Суђено му је заједно са његовим колегама Светозаром Вујковићем и Николајем Губаревим. Сва тројица осуђена су на смрт, али је Бећаревић наставио свој живот и после званичне смрти. Нови режим користио је његово знање за прикупљање обавештајних података о разним лицима и организацијама. Остала је непознаница како и где је окончао свој живот. 

Страдање припадника Равногорског покрета

Нису само комунисти у Београду настојали да успоставе што јачу организацију. Југословенска војска у отаџбини је, такође, била свесна важности овог града. Већ у првим месецима, поједини официри из Београда повезали су се са покретом пуковника Драгољуба Михаиловића и добили задатак да наставе рад у Београду. Образован је Горски штаб бр. 2 који је био надлежан за целокупну територију окупираног Београда. За разлику од других делова организације, у овом граду образована је и цивилна организација. Своју организацију имала је и омладина под називом Југословенска равногорска омладина. Генерална војна стратегија овог покрета отпора била је да се суздржава од отворене оружане борбе све до тренутка када се стекну повољни услови. Ово је подразумевало да се врше интензивне припреме и да се практикују други видови отпора. Под наведеном стратегијом београдски равногорци вршили су илегалну пропаганду, формирали обавештајну мрежу преко које су долазили до вредних информација, сакупљали материјална средства и прослеђивали јединицама на терену итд.

У делу шире јавности, под утицајем историографије из социјалистичког периода али и елемената поп културе као што су партизански филмови, уврежено је мишљење да је окупатор био благонаклон према припадницима Равногорског покрета отпора. Ово је у потпуности погрешна представа, посебно на нивоу окупираног Београда. Од првог до последњег дана, обавештајно-безбедносни апарат окупатора пратио је и настојао да изврши хапшења припадника овог покрета отпора. За разлику од комунистичких илегалаца, у овом сектору рада главну улогу имао је Гестапо. Окупатор није имао поверења у Одељење специјалне полиције јер је био свестан наклоњености њених службеника Равногорском покрету отпора. На челу IV A 3 реферата био је СС капетан Хајнрих Брандт, а његов заменик био је Фриц Евердинг. Овај реферат имао је бројни персонал, што додатно сведочи о пажњи и важности коју је окупатор посвећивао овом сегменту. Службеници овог реферата успели су да исплету мрежу повереника преко којих су прикупљали оперативне податке и продирали у организацију Равногорског покрета отпора.

Током истраге, осумњичени су били у притвору који се налазио у Ратничком дому или у истражном затвору који се налазио у згради некадашњег Општинског суда, на данашњем Тргу Николе Пашића. Примена психичког и физичког насиља била је устаљена метода током истражног поступка. Ово су нацисти у извештајима називали „пооштрено саслушање“. Шта је подразумевало „пооштрено саслушање“ сазнајемо из редова Александра Хенинга, једног од стражара у истражном затвору Гестапоa: „Пошто сам био у сталном контакту са иследницима из Ратничког дома, куда сам слао затворенике на ислеђење, познате су ми разне методе мучења приликом саслушања. Иследници су вршили саслушање само насилним путем и притиском, своје су жртве пребијали воловском жилом, пендрецима, електричном струјом и употребљавали су један апарат за стезање прстију на рукама, једном речју, окривљеник је морао признати силом или милом оно шта је од њега тражио иследник. Ретки су били случајеви да неко није био испребијан. Да не би слали овако измрцварене људе натраг у наш затвор или логор на Бањицу, исти су задржавани у затвору Ратничког дома да им донекле зарасту ране и тек онда их пребацивали. Како сам чуо од враћених затвореника и од самих иследника да је велики број умро под батинама.“

Током истраге образован је досије сваког осумњиченог. У њега су уношени основни биографски подаци, саслушање и друга документа настала током истражног поступка. Након окончања истраге, иследници су састављали завршни извештај који је представљао резиме на основу кога је предлагана казна. Приликом одређивања кривице није постојао уједначени критеријум. Процењивало се у којој мери су ухапшени говорили истину и настојали да помогну истрази, да ли су идеолошки и политички изграђени, да ли су у илегалну организацију ушли својевољно итд. На основу оваквих процена иследници су предлагали да се ухапшени осуди на смрт, одведе на принудни рад или пусти на слободу. У појединим случајевима, образован је и преки суд који је одлучивао о даљој судбини оптуженог. Као и комунистички илегалци, и равногорци су упућивани у логор на Бањицу. Равногорци су, као и други заточеници, прослеђивани и у друге логоре у окупираној Европи. У већини случајева су прослеђивани у Маутхаузен, где су били подвргнути тешком физичком принудном раду и где су живели у очајним условима.

Немамо потпуне податке о свим хапшењима равногораца, тако да је немогуће изнети оквирне податке о броју ухапшених. Оно што можемо да закључимо на основу анализе извора немачке провенијенције јесте чињеница да су припадници овог покрета отпора хапшени током целокупног периода окупације. Службеницима Гестапоа полазило је за руком да дођу до најважнијих људи равногорске организације у Београду. Крајем 1941. ухапшен је први командант Београда, у том периоду командант Штаба северних покрајина Жарко Тодоровић (тајно име Валтер) и његов близак сарадник мајор Павле Бабац. У другој половини 1942. ухапшен је и други командант Београда потпуковник Душан Манојловић. Он је ухапшен заједно са својих 11 сарадника. Након истраге упућен је у официрски логор. У децембру 1942. ухапшена је група 506 која је одржавала радио-везу, организовала обавештајну службу, вршила саботаже на железници. Кључни људи ове групе, инжењери Лука Шпартаљ и Драгомир Томашевић, осуђени су на смрт и стрељани. У јануару 1943. настављено је са хапшењима. Гестапо је, преко повереника, открио групу равногораца која је чинила један обавештајни пункт у колаборационистичкој влади Милана Недића. Ухапшено је укупно 32 људи од којих је шесторо осуђено на смрт, а остали су послати у логор на Бањици или Маутхаузен.

И током 1944. настављена су хапшења равоногораца. У фебруару је ухапшен један од најважнијих равногорских обавештајаца Боривоје Месаровић. Према немачким извештајима, овом приликом ухапшено је и 72 људи. Највећи ударац равногорска организација доживела је у марту. Гестапо је ухапсио десеторицу команданата београдских корпуса, чији су штабови у том периоду формирани. Ово хапшење посебно указује на став окупатора према Равногорском покрету отпора. У овом периоду равногорци су сарађивали са окупатором како би спречили продор јединица Народноослободилачке војске у окупирану Србију. Без обзира на наведено, у Београду су хапшени њени припадници. 

Крвава писма поручника Костића

Једно од најпотреснијих сведочанстава страдања равногораца у Београду током окупације оставио је поручник Војислав Костић звани Лоле. Овај официр рођен је 1916. у угледној и имућној београдској породици. Нижу школу војне академије завршио је 1936, а Други светски рат дочекао је у чину поручника. У равногорску организацију ушао је у јуну 1941. У почетном периоду радио је у београдској организацији, а затим је као легализовани официр тесно сарађивао са мајором Миланом Калабићем. Ухапшен је у новембру 1942, заједно са Миланом Калабићем и другим официрима. Одведен је у затвор Гестапоа у Булевару краља Александра 5, одакле је извођен на саслушање. Породица је у овом периоду покушавала да му спаси главу и олакша положај доносећи му храну и одећу. Он је користио ову везу и тајно кореспондирао са породицом. Укупно је послао 11 писама. Нека писма писана су на деловима одеће а остала на папиру. На одећи која је у поседу породице и данас се виде трагови крви, као последице вишемесечног мучења. У писмима описује драматичност стања у којем се налази, методе мучења иследника и судбине његових сабораца-заточеника. Према свему судећи, Костић је стрељан у априлу 1943.

Верујемо да ће читаоци, на основу одломака његових писама, на најбољи начин да схвате ситуацију у којој су се налазили заточеници током истраге: „Мој цео одред је стрељан са Калабићем на челу. Чињеница да су мене саслушали после њиховог стрељања, даје ми мало наде на живот. Оне су јако мале. За случај да ме стрељају, остављам као једину жељу да Дују (рођени брат Душан код кога је полиција пронашла летке Народноослободилачког покрета) примите у кућу, јер сви носите помало кривице за њега што је залутао. Шаљите ми што више цигара јер ме то још одржава…“ 

„Драги буразеру и снајка,
Изненадиће вас долазак овог Немца. То је мој стражар, човек који ми је веома много учинио. Као што сам јавио за који дан би требао поћи за логор у Немачку. То је моја жеља а хоће ли се испунити видећемо. Лоше сам прошао на саслушању. Много су ме тукли. У то време била су и она стрељања. Као на белом хлебу био сам око 40 дана. Лебдио сам између живота и смрти. Ово ме је нервно упропастило. Дуја је такве глупости правио да сам се само сикирао са њим. Ја сам мислио у неколико махова да је луд. Овај транспорт треба да пође у петак. То би за мене било премија. Да ли сте ма шта сазнали за мене? Нека ми јаве они од куће? Како си ти и Зора? Боцу сам видео; сила је. Да ли зна да му је чика 'Оле' затворен. Ужасне дане проводим. Ако ме не одведу за 10 дана, тражићу да ме или пусте или стрељају. Како су они кући? Како са радњама? Долази ли Мима и гђа Бацић?...“ 

Таоци

Под удар репресије у Београду нису долазили само они који нису били по нормативима нацистичког „новог светског поретка“. У незавидној ситуацији налазили су се и они који су породично били везани за припаднике покрета отпора или они који су својим угледом могли да служе за пример обичном становништву. Узимање талаца имало је двоструку улогу у репресивној политици окупатора. Првенствено, на овај начин настојано је да се изврши притисак на одбегла лица да се предају. Додатно, емитована је снажна порука: уколико се дрзнете да се укључите у борбу против окупационог режима, последице ће трпети и ваши ближњи. Таоци су могли да постану и људи који нису били повезани са покретима отпора, о чему сведочи пример током устанка 1941. године. У ноћи између 4. и 5. новембра ухапшено је 150 угледних Београђана и заточено у логор на Бањици. Међу њима било је 30 професора Универзитета у Београду. Званично, били су оптужени да су масони и сарадници комуниста. Суштински, њиховим хапшењем окупатор је настојао да уплаши обичне грађане и пошаље поруку да нико није сигуран.

Бројни су чланови породица припадника Народноослободилачког покрета који су били заточени у овом логору. Мајке Александра Ранковића и Коче Поповића биле су становнице једне од соба бањичког логора. У логору на Бањици у два наврата био је отац Марка Никезића – Петар. Ћелије овог казамата осетила су и браћа Благоја Нешковића, Воја и Чедомир. Отац Нешковићев Аћим је ухапшен у децембру 1944, али је убрзо пуштен јер је полиција закључила да су браћа довољан „залог“. Појединци из домаће управе овакву политику окупатора правдали су следећим разлозима: „Не видим разлог да син и ћерка Драже Михаиловића могу слободно да живе у Београду, што је случај са многим породицама оних који су у шуми, а да при том невин народ страда. Ничим се не може оправдати да ови носиоци отрова уживају слободу“. Окупациони режим ухапсио је и као таоце држао супругу генерала Михаиловића – Јелицу, супругу и ћерку Драгише Васићa – Наталију и Татјану, супругу мајора Радослава Ђурића – Ружу, оца команданта Београда капетана Александра Михаиловића – Милорада, и друге чланове породица истакнутих равногораца. 

Стратишта и места погубљења

Више пута смо у овом раду наглашавали да је окупатор вршио масовне злочине над заточеницима логора и затвора који су се налазили на територији окупираног Београда и његовој околини. Ови људи су, већином, одвођени у околину Београда и стрељани. Први полигон смрти који је коришћен у ове сврхе налази се код села Јабука на путу Панчево‒Јабука. Ово је било изразито подобно место за ову намену јер је Тамиш онемогућавао бежање жртава, равница пружала добар преглед за стрељачки вод, а пешчани терен је олакшавао копање масовних гробница.

Највећи полигон смрт током Другог светског рата налазио, на предратном војном стрелишту, се у близини тадашњег села Јајинци подно Авале. Насип и грудобран који спречава жртве да беже као и околна шума чинили су ово место идеалним за извођење стрељања. Жртве су довожене камионима Авалским друмом и затим пешке спровођене до места егзекуције. Стрељања су углавном извршавали војници Вермахта, а копање масовних гробница пало је на терет запосленика Централног и Новог гробља. Овде је довожен и злогласни камион „душегупка“ у којем су жртве, јеврејска деца, жене и старци, већ били мртви, а Јајинци су представљали њихово коначно одредиште. Различите су процене колико је људи окончало свој живот на овом стратишту. Аутор ових редова чврсто верује да овај број није мањи од 20.000.

Од јуна 1942. до краја 1944, нацисти су покренули опсежну операцију (Sonderaktion 1005) чији је циљ био сакривање и уништавање доказа њихових масовних злочина. Од заточеника логора образоване су посебне групе које су под надзором нациста вршиле овај прљави посао. У периоду од новембра 1943. године до априла 1944. године, оваква једна група деловала је у стратиштима у Јајинцима и у Јабуци. Стотину заточеника из логора на Бањици је смештено у бараке у Јајинцима. Како је текао сам процес уништавања доказа сазнајемо из дела саслушања Харија Стегмана, једног од припадника фелджандармерије која је вршила обезбеђивање целокупног посла: „Лешеви су вађени из гробова, одело је скидано са њих као и накит које СД односио…[]…Лешеви су слагани на гомиле, између редова је постављано дрво са тер-хартијом а паљено бензином. Гомиле су догоревале следећег дана око 8 часова ујутру.“

Без обзира на прикривање злочина на највећим стратиштима, окупатор није зауставио свој крвави пир све до окончања окупације у Србији. Настављено је са стрељанима и формирана су нова мања места страдања. У београдском насељу Вождовац, делу града који је и данас познат као Маринкова бара, као и на Новом гробљу, вршена су стрељања од средине 1943. Поред наведених, заточеници су стрељани и сахрањивани у масовне гробнице и у троструком Сурдуку у данашњем насељу Ледине, Бежанијској коси, као и на земунском гробљу.

Савезничко бомбардовање 1944. и ослобођење Београда

Београђани током Другог светског рата нису страдали само од руке окупатора. Од јесени 1943. на нишану савезничке авијације нашле су се мете на територији Краљевине Југославије. Мапирани су циљеви попут железничих пруга и путева, важних индустријских постројења, војне ефективе итд.

На Ускрс 1944, савезнички бомбардери окупирали су београдско небо. У бомбардовању 16. и 17. априла учествовало је 600 бомбардера. Бачено је око 2.500 тона бомби, од чега је највећа количина пала на железничка и индустријска постројења. Без обзира на мапирање важних војних, саобраћајних и индустријских циљева, положај мета и техника бомбардовања довели су до огромних разарања и великих људских жртава. Погођен је комплекс болница, а бомбе су пале и на једно породилиште у Крунској улици, где су погинуле бебе, мајке и медицински радници. Град је гађан укупно 12 дана у периоду од априла до септембра 1944. године. Према непотпуним подацима, од савезничких бомби погинуло је 1.792 људи.

Како је савезничко бомбардовање сагледано из угла једног обичног грађанина сазнајемо из дела дневника Драгутина Ранковића: „17. април 1944. Београд, 1100 дан окупације – Тешка времена! Пако и ужас! Рушевине и крв на све стране. Пишем из бежаније. Са женом и ћерком налазим се у ул. Хоповској бр. 25 на Пашином брду. Река избеглица пролази кроз Београд и одлази у унутрашњост и ван вароши. Многи само проведу дан по пољанама и увече се врате кући. Данас у подне Београд је по други пут тучен. Око 4.30 поподне кретох кући и успут видех: рушевине око пијаце Каленића Гумно, у ул. Његошевој, Алексе Ненадовића, Стишкој, Синђелићевој, Кр. [аља] Александра – део преко пута Студентског дома, затим ул. Дечанска која је страховито настрадала, у ул. Пашићевој, и Цетињској.“

Савезничко бомбардовање је било само увертира у још веће разарање Београда. Црвена армија и јединице Народноослободилачке војске су, у периоду од 12. до 20. октобра 1944, водиле борбе против окупатора и ослободиле Београд. Борбе су биле жестоке и водио се прави улични рат. Немачке снаге су и приликом ових борби чиниле злочине над цивилима. Посебно се истиче злочин у згради у Васиној улици, где је 23 станара забаракадирано и заједно са објектом подигнуто у ваздух. Град је доживео велика разарања. Но, напокон, након 1.287 дана окупације, Београд је био поново слободан град. Никада није утврђен тачан број страдалих Београђана током Другог светског рата. Према непотпуном попису жртава рата из 1946. године, у Београдском округу страдало је 8.695, а у самом граду 14.402. Број страдалих (23.097) представља 23,4% укупног броја погинулих на територији Народне Републике Србије.