Oсамдесет година од смрти: Шта Драгишу Васића и данас чини присутним

Пре осамдесет година – у пролеће 1945. године, на самом крају Другог светског рата за који је одмах на почетку априла 1941. мобилисан као резервни капетан, који је одбио каснију капитулацију југословенске војске остајући да се бори против Немаца – страдао је Драгиша Васић. Претходно је био проглашен, у одсуству, издајником народа на некој врсти преког суда будуће власти. Заједно с њим, страдале су и његове књиге осуђене на прогон из библиотека и издавачких подухвата будуће државе.

Како га одсутност чини присутним?

И овог пролећа, када је требало да бар историјска наука обележи не само осамдесетогодишњицу смрти Драгише Васића (1885-1945), писца и адвоката, већ и место и начин његове погибије, али и извршиоце злочина – јер се тврди да га је било над њим – још увек му се уз име пришивају стране речи: енигма, парадокс, контроверза.

Зашто овај политички и људски ангажовани југословенски и српски интелектуалац, члан Српске краљевске академије, демократа, хуманиста, један од оснивача странке Републиканска демократија 1920. године (од 1921. Југословенска републиканска странка), уредник либерално-демократског листа „Прогрес“, оснивач Српског културног клуба (значај Србије у Југославији) и борац у свим ратовима за ослобођење Србије и Југославије у 20. веку (два балканска и два светска), и поред томова поново објављених књига (све на ћирилици да не могу да их читају његови многобројни потомци у Америци) – провоцира, инспирише или нервира српску јавност?

Да ли га присутним чини само интрига у вези са страдањем? Да ли ће бар на јесен нека од институција, чији је Васић био угледни члан (САНУ, Српска књижевна задруга, Адвокатска комора), обележити 140 година од његовог рођења?

„Енигма Васић“

Као што се данас млађе генерације жале на штуре и пристрасне податке о крвавом распаду Југославије, ратовима, санкцијама, политичким играма, криминалу и немаштини деведесетих година прошлог века, тако су и генерације после Другог светског рата слику о претходној епохи стварале на парче, као мозаик од шапатом изговорених речи родитеља или рођака, такође штуро и пристрасно, док су уџбеници и званична историографија асфалтирали и славили наметнути правац без нијанси.

Да ли се ипак нешто променило у животу Драгише Васића од његове смрти? Како је дошло до промене једног живота који се давно завршио? Како је то могуће? Или смо се променили ми? Шта смо за тих осамдесет година сазнали о Васићу, а шта о себи?

Да ли је ову округлу годишњицу забележила нека од издавачких кућа, које су од деведесете године прошлог века немилице штампале његове књиге без икакве сарадње и надокнаде наследницима који су на то имали право 50, а затим и 70 година од смрти аутора? Да није ипак откриће Васићевих посебних особина, које нама данас недостају, учинило овог писца присутним?

Шта би могао да буде кључ за толика питања? Ако то није дело – јер не признајемо повезаност живота и стваралаштва већ сурово одвајамо аутора од његових књига; ако то није ни детаљно упознавање епохе у којој је живео и радио – јер смо лењи, а затрпани предрасудама као да су историјске чињенице; ако то није чак ни олака фраза: прошлост оставити у прошлости – јер смо ипак нешто научили, остаје нам само гола садашњост уских интереса са лабавим прилагођеним мерилима вредности.

А да ли нам је то од помоћи при осветљавању „енигме Васић“, док још увек сведочимо замењеним улогама историографије и усменог породичног предања као некој врсти надокнађивања мањка стручних материјалних доказа вишком колективног наратива? То предање није исто што и данас прописана „култура сећања“ да тачно одређује ко, како, када и чега треба да се сећа, већ је то „демократија мртвих“ која „даје право гласа најугњетенијој од свих класа, нашим прецима“ (Честертон).

Живот и предање

Иако понекад исмеван у модерној ери заноса индивидуализмом код нас, колективни наратив постоји код свих народа света, јер је један од кључних елемената сваке заједнице. Парадоксално, то предање своје заједнице најчешће критикују они који се диве колективним наративима других народа.

У „енигми Васић“,  пометња настаје већ од придева „југословенски“, који овом писцу не признају ни ритуални промотери пост-југословенства, а ни фолклорни српски националисти: једни, својатајући Југославију формално, декларативно, скоро анегдотски, а други, потпуно је негирајући. Међутим, Драгиша Васић је својим животом и радом доприносио друштвеном и културном развитку те земље која јесте постојала и то скоро читав један век – од 1918. до 1991. године. У том раду је као интелектуалац био испред свог времена.

Зато је, на другој страни која није на јавној сцени, у нашим породицама, чији су чланови страдали под неразјашњеним околностима у ратовима или другим историјским врењима и заокретима, а историја није била заинтересована за њих те им се гроб не зна – настајао обичај да се о њима говори као о живима јер су наводно виђени негде у свету – у Паризу, Лондону, Аргентини, Америци.

Тако се о Драгиши Васићу, омиљеном члану породице Зисић, из које потиче његова мајка Христина, ширио глас да га људи виђају у Москви после Другог светског рата, али не да би му се качила етикета совјетског обавештајца нити да би се умањио ужас који изазивају оба историографска нагађања о његовом страдању пролећа 1945. године: од усташа у Јасеновцу или од партизанске безбедносне организације ОЗНА (Одељење за заштиту народа), већ да би се, бар у породици, одржао у животу упркос вишедеценијској јавној забрани постојања. При томе, ни породица ни историографија не знају да ли је Драгиши Васићу више штетило пришивање деловања и речи од стране оних који су га комитетски кудили као антикомунисту, или оних који су га кафански својатали као српског шовинисту.

И млађа сестра Драгишине мајке Христине, његова тетка Драга, удата за официра Сретена Рајковића, до краја свог живота веровала је у причу да њихову тројицу синова, официра Југословенске краљевске војске који се нису вратили из Другог светског рата – људи срећу у Паризу.

Зашто опстају две верзије Васићевог страдања: према неким сведочењима, стрељањем на ливади Петричевца код Бањалуке, после молитве с Библијом у руци; и према другим, укрцавањем на брод у Градишки, одвођењем и суровим мучењем у Јасеновцу.

Да ли су ове трагичне варијанте служиле за утврђивање истине или као једино мерило Васићеве вредности са употребном етикетом жртве, или се тим варијантама само вршила политичка пропаганда: за указивање на зло комунизма или на зло Независне Државе Хрватске – према потреби, као и за разна историографска, књижевна и људска нагађања и намицања каријера? Све, само не да би се откривала судбина изузетног човека, већ да би се та судбина свела на „уобичајене, како то бива“ ратне околности и ишчезла у мору страдања.

Да ли то више говори о Драгиши Васићу или о нашем друштву?

Да смо на време читали Васићеву прозу, знали бисмо да је управо однос жртве и одговорности било суштинско питање које је као писац „постављао на један класичан, а на њега одговарао на један модеран начин“ (Мило Ломпар).

Слобода од страха

Овде се треба подсетити да предлог посланика грађанске опозиције из Демократске странке, адвоката Драгића Јоксимовића (касније био бранилац на суђењу Дражи Михаиловићу), изнет у Народној скупштини августа 1945. године, да се донесе закон предвиђен споразумом Националног комитета ослобођења Југославије (револуционарне владе) и краљевске владе од 1. новембра 1944. године који ће зајемчити слободу од страха – није усвојен.

А за ту слободу од страха залагао се Васић читавог живота не само као писац и новинар, већ и као адвокат, бранилац слабијих. Мирослав Крлежа, хрватски и југословенски писац, био је задивљен Васићем од самог упознавања јануара 1922. године у Београду, управо на суђењу тада слабијој страни у монархији – комунистима Спасоју Стејићу и још неколицини оптужених за атентат на регента Александра Карађорђевића (јуна 1921). Васић је као бранилац на том суђењу, између осталог, рекао следеће:

„Уосталом, господо судије, да су ови људи покварени и неваљали, како је то истакао тужилац, они данас не би седели овде на оптуженичким клупама, окружени бајонетима власти, него негде у топлим канцеларијама, а многи од њих – као инспектори и начелници за раскошним писаћим столовима, за којима сада седе безбројни хохштаплери који ништа не раде, који не знају ништа да раде и који по својим способностима њима никада не би могли прићи. Ја морам да кажем, да откад постоји редовно правосуђе у овој земљи, већег скандала није било од овог. Пре свега, кукавички је иза једног закона какав је онај државног тужиоца, иза бусије, гађати људе који нису у могућности да се одмах бране. А после, хтео-не-хтео, човек добија утисак као да ову тужбу није писао један независни судија престонице, него какав војни иследник некакве коњичке дивизије, који је саставио пете и мамузе и каже, рецимо, неком заинтересованом господару: Сатрћу их, за вашу љубав, бога им комунистичког!“

Званична рехабилитација

Старија Драгишина ћерка Бранислава (Бранка Попов, 1914-2007), рођена на самом почетку Првог светског рата тек што јој је отац мобилисан, одселила се са мужем и децом у Америку, а млађа Тања Васић Јанићијевић (1925-2013) са мужем и сином живела је у Београду, и као правник, адвокат, дуго је истраживала околности очевог страдања. Она је чак и његову рехабилитацију 2009. године на суду постигла сасвим сама иако су јој се нудиле неке политичке партије и појединци. Истичући очеву посебност и одбојност према наметнутим ауторитетима и лажним величинама, говорила је: „Тата то не би волео“, а као његов најважнији савет памтила: „Истина је чистина по којој треба усправно ходати.“ 

Тања Васић је оспорила податке из Одлуке Земаљске комисије Србије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача од 24. марта 1945. године којом је, у одсуству, Драгиша Васић проглашен издајником народа. У пресуди је за жртву злочина именован српски народ, а као врста злочина наведено је да је учествовао на конференцији у Београду одржаној од 5-7. фебруара 1942. године под председништвом Милана Аћимовића, министра унутрашњих послова у окупационој влади Милана Недића, на којој су уговорене политичка и војна сарадња с Немцима и заједничка акција против партизана.

Тиме су формално Васићу враћена сва она одузета грађанска и имовинска права, част и достојанство. А суштински?

Неким историчарима још увек смета та рехабилитација као да не знају да су постојале потернице за Васићем и од Немаца и од Недићеве владе, а да су за то време његова супруга Наташа и ћерка Тања биле шест месеци заточене у логору на Бањици у просторији са још осамдесет талаца, под претњом стрељањем које је било свакодневно.

Наташа Васић (1902-1986) је затим избачена с посла професора гимназије, а после рата јој је забрањен рад у државној служби, те је породицу издржавала дајући приватне часове енглеског, француског и руског језика као и њена мајка Нина Александровна, пијанисткиња, која је давала часове клавира.

Да ли, после свега, проблем видимо и даље у колективном сећању, породичном предању и некаквој произвољној нарацији као погрешним, штетним, наопаким, превазиђеним и лажним причама које су узрок стања у друштву, или их ипак разумемо као последицу? Да не пати наша историјска наука од неких недостатака који имају дубље корене у нашој култури, а везани су за прилагођавање ради преживљавања?

Јер, и после 80 година, са страхом или надом чекамо отварање тајних докумената страних обавештајних служби прижељкујући откривање велике мистерије, парадокса, контроверзе и „енигме Васић“ – само зато што не умемо да доживимо човека ван клишеа.

Смрт као тема

Мада би нам само мало пажљивији увид у биографију и дела Драгише Васића открио вредног, успешног, поштованог и храброг човека који није био занесен својом познатошћу и славом – напротив, није их схватао као привилегију, већ као обавезу.

А гроб му се не зна. Зато је његова ћерка Тања подигла кенотаф – споменик јунаку који ту не почива (на грчком језику kenos значи празан, а tafos гроб). На спомен-плочи породичне гробнице у Горњем Милановцу уписала је очево име.

Смрт је велика тема у прози Драгише Васића. Иако та проза обилује духовитошћу са изразито хумористичким приповеткама у којима, према угледу на Стевана Сремца, свог професора историје у Другој мушкој гимназији, Васић приказује смешне ситуације и карактере средине у којој је одрастао и коју воли – често до гротеске, ипак је смрт онај стални мотив који искрсава чак и у његовим путописним и публицистичким записима.

Искуству и истини, који владају тим записима, Васић и у прози даје важно место обликујући их на себи својствен начин, увек из неочекиваног или чак из више различитих углова.

Осетљиве природе, још као дете, потресен, збуњен и уплашен умирањем у породици (две сестре и брата од туберкулозе) – што је описао у прози, први пут је осетио „болну напетост“ коју је изазвала потреба да се спасе од непознатог ужаса који га је обузео када је угледао „ону најпустију празнину празнина кад срце вапије за смрћу риком најслађег спасења“. Тај парадокс везан за доживљај смрти пратио је Васића и у младости, јер му је смрт постала, у свим личним и општим метежима, стални сапутник према коме се искрено отварао, ишао му у сусрет успевајући да надгледа и иследнички провоцира тог наметљивца, по сваку цену, чак и на своју штету, градећи посебан филозофски приступ.

Мотив смрти у Васићевој прози заслужује књижевно-историјску студију која ће показати бесмисао рата и страдања дубоко доживљен као „метеж у паклу“ остварен на земљи, који је после слома оноземаљских вредности и „смрти бога“ на почетку 20. века срозао човека до животиње, али студију која ће сагледати и сву раскош поетичког поступка овог писца у духу модерне.

Тај својеврсни каталог треба отворити без вредновања сцена и слика по емотивном дејству или по уметничком домету, јер је Васић све већ извагао, али и зато што као човек није признавао првенства, класификације, хијерархије и рангирања било које врсте. У његовој прози нема надметања између личне и опште трагедије. Он је писац финог, упорног, често опасног, али неминовног и свесног уливања живота појединца у бујицу заједнице – да би остао човек.

Један од тих момената описао је у приповеци „Реконвалесценти“, када капетан Ђорић на Солунском фронту добија телеграм да му је у Србији умрла жена – доживљај из личног каталога Драгише Васића на вест о смрти вољене супруге Радојке 1917. године, када им је ћерка Бранка имала три године:

„Лежи тако капетан Ђорић и подсећа се тренутка кад је сазнао страшну вест. Тада му се наједанпут учинило као да се све око њега завртело около, у неком чудном нечујном вихору и усред неког језивог каламбура, што му је намах испунио главу, као да је неко рекао: 'Капетане, пазите, будите присебни, сад је потребно да будете присебни кад вам ово кажем: Ви сте мртви, умрли сте овог секунда, умрли сте, умрли сте, јесте, ви сте умрли!' Такав је тачно био први утисак. И обезнањен тако, коракнуо је несвесно и повео се, па је механички узео цигарету и упалио. Тада га је први дим што је повукао намах освестио. Добро! То је други тренутак. И прва мисао је била: 'Жив сам; дакле, добро је.' Онда се осмехнуо. Онда се, ваљда, осмехнуо, и то су приметили. 'Колико је једно и заједничко био онај живот што се угасио и мој живот, колико су они били проткани, доказ је оно прво осећање првог тренутка; а како је снажан инстинкт самоодржања, доказ је онај осмејак. Само кад сам жив, све ћу друго лако.' – тако је заиста нешто проговорило у ојађеној овој души.

...'Али шта значи оно: све ћу друго лако? Значи ли: да ћу олако преболети ону смрт...оно је туђа смрт...Не туђа, оно је моја сопствена смрт и крај мојих нада и планова и комбинација. И зашто бих ја сад натраг у земљу?...Али о неком новом плану мислио сам јуче: радити на науци или тако шта. Али је то бедна, ужасна утеха. А људи нису осудили свој егоизам у мери у којој заслужује и, ето, навикли су да се гнушају над стварима неупоредиво опростивијим. Јер шта значи ова моја утеха, неисказано себична, одвратна, злочиначка утеха? Зар ја нисам бољи од многих људи своје интелектуалне висине и васпитања? Зар сам једанпут помишљао да се опростим од живота: зато што ме је смртно притискала бездушност оних у чијим смо рукама, њихов цинизам, њихова лакоумност и њихов егоизам? Па, ипак, зар и мој егоизам није исто онако бескрајно дубок, необуздан, ужасно одвратан? Колико јуче сазнао сам о својој несрећи, која је скоро сасвим уништила разлог моје радости и наде за повратак у отаџбину. А чим сам то сазнао, ја сам почео радити онај други, нов план живота, чијем остварењу иде баш наруку ово стање у коме смо – настављање живота ван отаџбине. И још јуче, ето, осетио сам ону потајну неку жељу да се рат настави. Сваки знак који ми сада говори о изгледу на повратак у земљу непријатан ми је, и на радост ових око мене, коју изазива њихова нада на скоро виђење са својима, гледам ја сад са извесне злобне стране...Људи, има ли шта ужасније него што је сад ова моја потајна жеља? Ја прелазим, са једним тако злурадим осећањем у срцу, преко пропасти и патњи милиона само зато што желим да се мој план оствари.“