Историја најзлогласнијег београдског затвора: 90 година Главњаче

Данашњи Студентски трг у Београду – заједно са Студентским парком и околним улицама – у протекла два века доживео је огромне промене. Све до 18. века на овом месту, на остацима некадашњих римских терми, налазило се турско гробље. Након преласка Београда у аустријске руке, почетком 18. века турско гробље је уклоњено, а на његовом месту планирана је изградња трга у европском стилу.

Аустријски урбанисти су га назвали Grosser Platz (Велики трг), али је његова изградња осујећена услед поновног преласка града под власт Турака, који овај простор враћају у пређашње стање. Поред гробља, Турци су подигли и низ верских грађевина, међу којима су највеће биле Кизлар-агина џамија, дервишка текија, као и Шејх-Мустафино турбе, које је једино остало сачувано до данас.

Како то обично бива у историји Београда, ни ово стање се није задржало дуго. Између 1807. и 1813. простор око Студентског парка постао је административно средиште српских устаника. У некадашњој дервишкој текији заседао је Правитељствујушчи совјет, а управо овде је 1811. године, стварањем попечитељстава (данашњих министарства), извршена његова реорганизација у државну управу модерног типа. Некадашња џамија била је претворена у православну цркву, а недалеко од ње отворена Велика школа под управом Доситеја Обрадовића.

Највећи део устаничких вођа населио се у околини садашњег Студентског трга, укључујући ту и Доситеја, који је живео у кући у данашњој Доситејевој улици. Кућа је преживела све до 1870, о чему сведочи фотографија Михаила Валтровића, који ју је снимио пре рушења.

Након поновног преласка града у турске руке, покушан је повратак на старо, али без успеха. Већ 1824. године простор око Студентског трга постао је највећа београдска пијаца, названа Велика пијаца, око које полако почињу да се зидају административна здања. На месту данашњег Капетан Мишиног здања половином века налазио се привремени двор кнеза Александра Карађорђевића, у коме је рођен краљ Петар I Карађорђевић, око кога је подигнито низ грађевина, превасходно кућа богаташа и политичара.

С доње стране данашњег парка подигнута је зграда турске полиције, одмах поред ње и српске. Те две зграде биле су поприште тешких борби током инцидента на Чукур чесми 1862. године. Након убиства дечака Саве Петковића, његов убица је покушао да побегне у зграду турске полиције, што је довело до оружаног обрачуна српске и турске полиције, a онда и бомбардовања града са Калемегданске тврђаве. Резултат је био турски пораз и њихово повлачење из града.

То је довело и до драстичне промене изгледа овог дела Београда.

Прве године Главњаче

Средином шездесетих година 19. века на месту некадашње српске и турске полицијске зграде подигнуто је седиште Управе града Београда. Тачна година подизања зграде се не зна, али она сигурно није саграђена пре 1863. године.

Њен „маловарошки“ изглед, како је савременици описују, био је последица жеље за практичношћу, па је естетика устукнула пред потребама. Украси на фасади скоро сасвим су изостали, па ће неугледност зграде, поготово када се она упореди са оближњим Капетан Мишиним здањем, деценијама бости очи Београђанима, тим пре што је у делу ове зграде била смештена београдска администрација заједно са градском већницом.

Поред дела са градском администрацијом, у оквиру здања била је и полицијска станица са два одељења, административним и кривичним, као и припадајући затвор, који ће згради донети највећу „славу“. Затвор се налазио у подруму зграде, подељен на неколико ћелија, које су тада зване „апсане“. Најпознатија је била „главњача“, која је добила назив по својој главној затворској функцији (главна). Ускоро је цела зграда постала позната по овом називу.

„Слави“ ћелије зване „главњача“ парирала је „ћорка“, просторија површине двадесетак квадратних метара, без било каквог извора светлости, која је и данас остала синоним за боравак у затвору. Она је коришћена за кажњавање притвореника, али спорадично и за смештај осуђених на смрт пре егзекуције. Жене су притваране у тзв. „женском салону“, док су најбољи услови били у „господској соби“, јединој затворској јединици која је имала прозор и директни извор дневне светлости.

„Зар није то срамота за цивилизоване људе“

Скромни затворски капацитети Главњаче за град који се убрзано ширио, скопчани са неподесним хигијенским условима и односом затворске управе према ухапшенима, већ у првим годинама изазвали су оштре протесте, поготово када су се слике живота у затвору појавиле у јавности.

Најбољи приказ како је изгледала Главњача доноси репортажа из Политике из марта 1911, у којој се наводи: 

Третман затвореника

За све време постојања Главњаче, она је функционисала као истражни притвор, и то за ухапшене починиоце свих врста тадашњих кривичних дела. Претежно су то били лопови и починиоци блажих кривичних дела, међу којима је највећи део притворених био ту због имовинских деликта.

У послеустаничкој Србији, поготово у време уставобранитеља, имовински деликти су били најстроже кажњавани. Тако се, рецимо, по Казнителном закону за поаре и крађе из 1847. свака крађа, без обзира на вредност имовине и учињену штету, кажњавала смртном пресудом. Закон је касније ублажен, тако што су жене и деца изузети од извршења смртне казне, која је замењена са сто удараца камџијом, али и то је неретко доводило до истог исхода.

Иако су доцнија законска решења била блажа, смртна казна за имовинске деликте је примењивана све до 1902. године. О историји смртне казне у нашој земљи Иван Јанковић је написао капиталну студију На белом хлебу. Смртна казна у Србији 1804–2002, прву књигу таквог типа код нас.

Поред крадљиваца, Главњача је „угошћавала“ и убице, преваранте, прекршиоце јавног реда и мира (углавном у алкохолисаном стању), бескућнике, беспосличаре, проститутке и просјаке, међу којима је било и пуно деце. Како су сви они боравили у истом простору – сама управа затвора то признаје: „Принуђени смо да ту затворимо и непокварено дете, и опасног коцкара, и оронула старца и распаднуту протуву“ – то је неретко доводило до сукоба међу затвореницима.

 У тексту „Главњача, тамњача и ћорка“, објављеном у књизи Мацке и пацке. Огледи из историје репресије у Србији, Иван Јанковић услове у затвору овако описује: 

„Апсеници се нису могли купати ни одржавати личну хигијену, а нису добијали ни преобуку (осим ако би им је донели рођаци и пријатељи). Кревета и постељине није било, већ се спавало на дрвеном банку (прична), који је заузимао добар део сваке веће ћелије. (У мањим ћелијама спавало се на поду.) Када се имају на уму претрпаност и непроветреност ћелија, јасно је да се у њих био увукао хроничан смрад, па је боравак у њима представљао неку врсту олфакторне тортуре. Поред смрада, хронична је била и инфестација сваковрсном гамади, од бува (бувара је, уосталом, један од синонима за затвор) и вашију, преко стеница, до мишева и пацова.“

Као врхунац злостављања истицало се неретко садистичко понашање чувара затвора. Затвореници су тучени, и то најчешће воловском жилом, која је као „опомена“ висила окачена у „апсанџијиној соби“. Батинање се подразумевало као васпитна метода, али и као начин да се одржи дисциплина у затвору. Оно ће свој најдрастичнији израз касније пронаћи у односу према политичким затвореницима, пре свега комунистима.

За разлику од богатијих притвореника, којима је храна из кафана достављана у затвор, остали затвореници, највећим делом тешка сиротиња, примали су скромне оброке. У неким периодима је то дневно била само једна векна од пола килограма црног хлеба. Када се узме у обзир и да је већина затвореника извођена на принудни рад – општински јавни радови, чишћење улица... – добија се потпуна слика „третмана“ у Главњачи.

Силовања и убиства

На најцрњим страницама историје Главњаче описани су случајеви силовања малолетника, што је у неколико наврата постало велика друштвена тема и предмет скупштинских расправа. Након Првог светског рата Доброслав Јевђевић, тада опозициони посланик, у скупштинској расправи први је изнео случај тројице малолетних шегрта који су због беспосличења били затворени у Главњачи и силовани од стране „коцкара“ притворених у затвору.

Питање силовања малолетника поново је покренуто 1928. године, када се Сава Косановић – син сестре Николе Тесле и истакнути политичар у међуратном периоду – обратио тадашњем министру унутрашњих послова Антону Корошецу речима:

„Најгори београдски олош без хране и свачега једва чека да падне ноћ, свуче децу од 12 до 13 година и силује их! [...] Деца вриште, деру се, а редар који пази на собу чува стражу, бије децу што се деру!“

Иако је Корошец обећао истрагу, од ње није било ништа.

Посебно су на удару биле жене, које су биле физички и сексуално злостављане од стране чувара. Забележено је доста таквих случајева, који су понекад доводили до политичких и друштвених потреса. Случај који је изазвао највише пажње је смрт Љубице Љубичић, која је након крвничког пребијања преминула 1924. године. Најпрецизније податке о њеном животу и погибији донела је Кристина Јоргић у раду Тајне београдске Главњаче 20-их година ХХ века.  

Двадесетседмогодишња Љубица Љубичић била је радница у фабрици текстила у власништву Владе Илића. Један од најбогатијих индустријалаца тог доба (потоњи градоначелник Београда, након рата осуђен за сарадњу са окупатором) био је познат по експлоататорском односу према својим радницима (та слика о Илићу је прилично изокренута у данашњици, чак и травестирано претворена у причу о „Илићу филантропу“, па му је и подигнут споменик у Београду).

О томе можда најсликовитије говори текст Димитрија Туцовића „Мали мученици из лесковачких фабрика“, који је објављен у Радничким новинама пред само избијање рата 1914. године.  У овом тексту Туцовић пише:

„Деца раде у фабрици по 12 сати. Њихова старост је: четворо од осам, петоро од девет, седморо од десет, десеторо од једанаест, шеснаесторо од дванаест, петоро од тринаест, једно од четрнаест година. (…) Ето, ову децу фабриканти Илић, Теокаревић и Петровић упропашћују у својим предузећима, тамо их туку, па кад полумртва од рада и тортуре попадају, долазе им ноћу родитељи те их носе кући. Читаве су генерације ове деце упропашћене, а данас фабриканти настојавају да задобију полицију која би требала да изврши над осталима и над њима дивље насиље!“

Такав однос у Илићевим фабрикама задржаће се и након рата, о чему најбоље сведочи случај Љубице Љубичић.

Она је 1. априла 1924. године пријавила надлежнима нестанак 25 метара платна, међутим управа фабрике је њу оптужила за крађу. Након тортуре у самој фабрици, ухапшена је од стране полиције и спроведена у Главњачу. Четвртог априла је пребачена у Државну болницу у потпуно несвесном стању. Болничарка је овако новинарима Политике описала њено стање:

„Изгледала је страшно: лево око било јој је изашло за читавих пет сантиметара из дупље и било је сво крваво. Више њега, баш изнад обрве била је велика рана коју је било страховито погледати. Лице јој је било унакажено од још свежих повреда, а по целом телу била је модра. Уста су јој била пуна усирене крви и неопрана, а готово сви предњи зуби били су јој пољуљани. Коса изнад ране почупана, те се види гола лобања.“

Љубица Љубичић је преминула истог дана. Последње сате живота провела је у потпуном бунилу, непрестано понављајући да није крива. Када су лекари наложили обдукцију, документоване су тешке повреде које су довеле до смртног исхода.

Овај случај постао је велика тема београдских новина. Посебно се у томе истицала Политика, а јавност је захтевала истрагу и кажњавање виновника. Полиција је на то узвратила саопштењем да је Љубица боловала од епилепсије и да је повреде задобила при паду током хапшења, док је управа фабрике Владе Илића негирала да је она уопште радила код њих. Нису вредели ни обдукциони налази ни искази бројних сведока. Они су тврдили да је Љубица подлегла крвничком батинању Момчила Јовичића, који ју је злостављао зато што је одбила да сексуално општи с њим.

За убиство Љубице Љубичић никада нико није одговарао. Да све буде још трагичније, оних 25 метара платна за чију крађу је била оптужена, касније је пронађено у самој фабрици као „загубљено“.

Од Главњаче до Карабурме

У првим деценијама независне Србије као једно од најчешћих казнених „оруђа“ биле су примењиване смртне казне. За период од 1889. до 1903. године Иван Јанковић је у архивским документима пронашао 420 смртних пресуда, наводећи да је услед непотпуне документације њихов број највероватније знатно већи. Поред политичких осуђеника, поготово након Тимочке буне 1883. против владе краља Милана Обреновића, када је изречено 97 смртних и 734 затворских казни, смртне пресуде су извршаване над убицама, хајдуцима, спорадично и над лоповима.

Егзекуције су законски биле извршаване стрељањем, да би тек по стварању Југославије у казнени систем ушло и вешање, које је претходно било део аустроугарског казненог система. Како су се егзекуције у оквиру Главњаче показале неподесним, оне су пребачене на Карабурму, где ће бити извршаване све до Првог светског рата.

Слику тог простора дао је Бора Станковић у тексту из 1917. године:  

„Остали свет нерадо тамо иде а све због тога јер кад год се на ту страну из вароши погледа, увек се прво види та Карабурма, то голо, избраздано брдо са оном четвртастом и бело окреченом караулом, где су се у мирна времена обично стрељали осуђени на смрт.“

И поред локације на Карабурми за егзекуције, и Главњача је задржала битно место у извршењу смртних пресуда. Најпре, у њој су данима пред стрељање боравили осуђеници на смрт, биле су им дозвољене посете родбине и пријатеља, па и заинтересованих грађана. Могли су да једу шта год желе, а била им је дозвољена и неограничена количина алкохола, што је доводило и до гротескних сцена, готово забава на којима су пијани осуђеници на смрт теревенчили уз музику, понекад и са чуварима затвора.

Готово карневалски знао је да буде и испраћај осуђеника на Карабурму, о чему пише Иван Јанковић у књизи Мацке и пацке. Огледи из историје репресије у Србији:

„Погубљења су изазивала велики интерес јавности и, у једно доба када није било фудбала и других масовних спортских приредби, представљала су редак јавни спектакл. У Београду им је присуствовало по неколико хиљада људи, жена и деце. Када је (1875) стрељан касапин Кузман Костић, због силовања и убиства девојчице са Теразија, 'света је било ваљда преко три хиљаде, који су присуствовали овом извршењу', а у нарочитим приликама, као што је било стрељање атентатора на кнеза Михајла, посматрача је било још више, и по десет хиљада. Узбуђење је расло од тренутка када би се објавило време и место погубљења. Светина се делила на оне који су још у зору одлазили до губилишта да заузму што боље место, и оне који су пратили осуђеника на путу до губилишта. Пред затвором је обично стајала гомила света. Док су једног осуђеника припремали у дворишту Главњаче 1874. године, 'озго с велике пијаце зачу се вика светине, која је дошла да гледа погубљење. [...] Још и светина напољу јаче заларма. Чујаху се јасно и гласови: 'Докле ћемо чекати...'“

Убиство противника црнорукаца

Такво карневалско весеље ипак неће изазвати убиство које се одиграло у Главњачи у септембру 1907, које је донело и „нови живот“ овом месту, сада као мучилишту политичких противника. Иако су у Главњачи спорадично боравили политички притвореници, поготово након Тимочке буне – тако су у њој неко време провели Никола Пашић и Пера Тодоровић, али нешто раније и убице кнеза Михаила – они су брзо пребацивани у војне казамате на Калемегдану, који су били намењени политичким осуђеницима за време владавине Обреновића.

Управо је династичка смена била повод за избијање једног од највећих скандала у историји Главњаче. Након Мајског преврата годинама је било актуелно тзв. завереничко питање, о коме је најопсежније писао историчар Драгољуб Р. Живојиновић у тротомној књизи Краљ Петар I Карађорђевић.

Поред притиска страних сила, нова власт је трпела и притисак домаће јавности да се официри умешани у Мајски преврат уклоне из војске. Међу њима је најгласнији био капетан Милан Новаковић, који је основао Друштво за легално решење завереничког питања. У јавности су колале приче да је иза њега заправо стајао Никола Пашић, који је желео да се отараси црнорукаца као политичке претње, што се посебно показало у каснијим годинама. Ипак, против завереника је јавно иступао једино Милан Новаковић, који је чак написао и проглас дистрибуиран у земљи и иностранству. Уследило је његово хапшење и осуда за клевету.

У затвору се Милан Новаковић нашао у августу 1907, због, како су говорили савременици, монтиране оптужбе за крађу. Ћелију је делио са поручником Максимом Новаковићем који је био притворен због покушаја убиства супруге. Њих двојица нису били у сродству.

До трагедије је дошло сасвим случајно. Због непажње стражара који је оставио врата „господске собе“ незакључана, њих двојица су отишли до оружарнице, из ње узели пушке и револвере и захтевали разговор са управником града, што им није услишено. Дошло је до обрачуна, жандари су испалили на њих десетине хитаца из саме зграде, а придружио им се и вод који је пуцао са улице на прозор ћелије.

Како је отпор Новаковића био жилав, полиција је прибегла и „хемијском оружју“, бацивши флашу са амонијаком на прозор ћелије у којој су били. Након сат времена обрачуна жандари су успели да упадну у ћелију и да ликвидирају Новаковиће. Преговори ни у једном тренутку нису ни покушани, иако су у међувремену у Главњачу дошли министар полиције и управник града.

Оваква ликвидација притвореника довела је до општег незадовољства, поготово што се трагедија могла избећи преговорима. У граду су избиле велике демонстрације, а вест о погибији Новаковића постала је тема и светских новина, завршивши чак и на насловној страни Њујорк Тајмса у тексту насловљеном: „REGICIDES' ENEMIES DEAD. Shooting in Belgrade Prison is Followed by a Riot in the City“.

Завереничко питање је остало рак-рана Краљевине Србије и у наредним годинама, све док не буде окончано 1916. године Солунским процесом. Погибија капетана Новаковића је по многим историчарима била својеврсна прекретница у овом случају, а свакако је постала преломни тренутак и за саму Главњачу, која ће потом добити статус политичког казамата.

Изборне победе комуниста и почетак белог терора

Поред оштрих сукоба политичких елита под паском борбе за националну самосвојност, прве године Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца обележили су и оштри идеолошки сукоби. Октобарска револуција, као и низ покушаја левичарских револуција у Европи, имала је великог одјека и на подручју новостворене државе.

Иако се у савременој српској, баш као и у осталим историографијама на подручју бивше Југославије, комунистички покрет у међуратном периоду посматра минорним, чињенице из двадесетих година 20. века показују сасвим другу слику. На првим изборима у Краљевини СХС, одржаним у новембру 1920. године, који ће у историји остати упамћени као избори за Уставотворну скупштину, али и као једини потпуно демократски избори у историји обе Југославије – Комунистичка партија Југославије је освојила 12,4 посто гласова, чиме се успоставила као трећа политичка партија по снази у тадашњем парламенту.

Још знаковитија била је победа комунистичких кандидата у два највећа града. У Београду је на локалним изборима победио Филип Филиповић са освојених 26 oдсто гласова, док је у Загребу комунистички кандидат Светозар Делић однео још убедљивију победу, освојивши чак 40 одсто гласова.

На овим изборима комунисти су победили у четрдесетак градова, освојивши власт, поред осталих у Нишу, Скопљу, Подгорици, Ужицу, Крагујевцу, Ваљеву, Шапцу, Лесковцу, Пироту, Осијеку, Вуковару...

Суштински, комунисти су освојили власт у готово свим урбаним средиштима, док су радикали Николе Пашића, баш као и Хрватска сељачка странка под управом Стјепана Радића, доминирали у руралним пределима.

Овај изборни земљотрес изазвао је драстичну реакцију тадашње власти. У већини градова комунистима је онемогућено да преузму власт. Бан у Загребу је поништио изборе под паском оптужбе за велеиздају подигнуте против Светозара Делића, док је Филипу Филиповићу због наводног церемонијалног прекршаја – по тврдњама савременика, он је одбио да положи заклетву на верност краљу – одузета управа над Београдом, а градски избори су поништени.

Ово грубо гажење изборне воље наставило се доношењем Обзнане у децембру 1920. године, којом је забрањен рад Комунистичке партије Југославије и прокомунистичких синдиката, а у чијем у првом члану се експлицитно наводи:

„Да се до решења Устава забрани свака комунистичка и друга разорна пропаганда, обуставе њихове организације, затворе њихова зборишта, забране њихове новине и сви други списи који би мутили спокојство и мир државе, проповедали, правдали и хвалили диктатуру, револуцију или ма какво насиље. Одмах се имају узаптити сви позиви на генерални штрајк и до месец дана затворити сви који их чине усмено или писмено.“

Забрана Комунистичке партије је потврђена 1921. године још драстичнијим Законом о заштити државе, након чега Комунистичка партија одлази у илегалу у којој ће провести наредних 20 година.

Поред полицијског прогона, сада законски уређеног, партији су посебно наштетиле и фракцијске борбе, започете у јуну 1920. на Вуковарском конгресу, када је победила радикална струја у покрету. Насупрот социјалдемократским начелима, као партијска политика устоличена је револуционарна борба за стварање диктатуре пролетеријата, што је довело до унутарпартијског раскола.

Део чланства Комунистичке партије Југославије усваја оружане нападе као начин борбе. Следи неуспешан атентат на краља Александра у јуну 1921, који је извео Спасоје Стејић, а онда и убиство министра полиције Милорада Драшковића у јулу те године, извршено од стране ћелије револуционарне групе Црвена правда, у којој су били атентатор Алија Алијагић, као и Родољуб Чолаковић, Димитрије Лопандић и други. Почела је полицијска репресија, названа бели терор, у чијем средишту ће бити Главњача.

Главњача као симбол полицијске репресије

Као начин да се угаси отпор употребљена је драстична сила. Она постаје видљива већ током Видовданског процеса 1922, на суђењу за атентате извршене претходне године. На оптуженичкој клупи нашли су се директни извршиоци, али и руководство Комунистичке партије на челу са Филипом Филиповићем.

Оптужени су истражни поступак провели у Главњачи, где су доживели „третман“ по коме ће овај затвор постати познат током наредне деценије. Сви су на суђењу пријавили тешку тортуру и батинања као средство за изнуђивање признања. Лајош Чаки, један од оптужених, показао је у судници избијене зубе. Није вредело. Иако је о тортури писала и штампа, она остаје главни метод Главњаче.

Листа комуниста који су прошли кроз Главњачу током истражног поступка у наредне две деценије је дугачка – посебно кроз њену „филијалу“ на Ади Циганлији, подигнуту 1920. као затвор Окружног суда у Београду за теже затворенике. Међу њима су били: Александар Ранковић, Милован Ђилас, Драгиша Мишовић, Отокар Кершовани, Моша Пијаде, Раде Кончар, Спасенија Цана Бабовић, Анђелија Ранковић, Жарко Зрењанин, Михаило Лалић, Сима Марковић и бројни други.

Само је током 1921. године кроз Главњачу, како пише београдски адвокат Рајко Јовановић у књизи Главњача као систем, прошло преко 15.000 радника. Ова књига, издата 1928. године у Загребу, да би одмах по изласку из штампе била забрањена а највећи део тиража уништен, постала је највећа оптужница против Главњаче. Представљајући у њој устројство затвора, Рајко Јовановић описује и методе које су у Главњачи практиковане. Међу њима су били ударци кундацима, воловским жилама и боксерима по табанима, стомаку, леђима, глави, притвореници су дављени, качени за ноге и остављани тако данима да висе. Морени су глађу и жеђу, а добар део притвореника, нарочито жена, сексуално је злостављан.

Посебно злокобно је било „сушење у оџаку“, како га назива Рајко Јовановић:

„Једно од најтежих средстава мучења јесте затварање жртава у оџак (димњак). У оном зиду ходника Главњаче гд‌је су врата за апсане, налазе се између врата појединих соба вратанца од димњака-оџака. Ти димњаци су мали, највећи имају највише 2m² запремнине, а мали 1.5m² запремнине. У те оџаке у којима се човјек не може ни исправити, већ мора сједити згрчен, затварају се они који не признају и послије силних мучења и тамо се држе без воде и хљеба. Иван Нешић затворен је 5 дана у оџаку. Такођер су затворени Миодраг Манојловић, браварски радник, који је био цијели дан и цијелу ноћ, Колачек и други. Димитрије Босаковић, трговачки агент изјавио је пред судом да је затворен у велики оџак од 2m² са још три притвореника, дакле 4 човјека наслагани један на другога у простору од 2m². Из оџака је пуштен тек сутрадан и то само на пет часака, ради нужде.“

Рајко Јовановић у књизи описује и „мокру тортуру“, током које су затвореници бацани у бетонске ћелије дограђене након рата:

„Прије него ли се уапшени баце у ту ћелију сипа се у њу 'вода за прст висине' па се онда по зими баци унутра осуђеник, којему се претходно одузму сви прекривачи, тако да нема нити на шта лећи, нити се чим покрити. Те се ћелије, разумије се, не грију и треба само помислити како изгледа тим осуђенима на ту самицу усред зиме на води, влази и на бетону без икаквих покривача. Још треба имати на уму да се децембар 1927. одликовао изванредно хладном љутом зимом, која је достигла 20° испод ништице и тада се тек може добити потпуно јасна слика положаја тих несретника закопаних у тај ледени и влажни гроб.“

Главњача као интернационална тема

Глас о мучењима у Главњачи све више се ширио, тако да ће она постати предмет бројних парламентарних расправа, током којих је од стране власти или у потпуности негирано мучење или обећавана истрага, до које никада није дошло. Мучитељи из Главњаче напредују у служби – међу којима су најистакнутији били Драги Јовановић, Милан Аћимовић, Ђорђе Космајац, Светозар Вујковић и Божидар Бећировић, који ће се укључити у репресивни окупациони апарат у Београду у Другом светском рату.

О „методама“ Главњаче писао је и Милован Ђилас у аутобиографији Идеал и професија. Успомене револуционара. Тортуру којој је био подвргнут од стране Светозара Вујковића описао је овако:

„Пошто сам клекнуо на колена и опружио руке позади, чврсто су ми везали шаке и ноге, и истим ланцем их накратко спојили. Вујковић је пробао виткоћу жиле. Када ме Тодор гурнуо у леђа, пао сам потрбушке, тако да су ми табани дошли окренути горе ноге нисам више могао испружити, јер их је ланац с руку, везаних на леђима, држао савијене у колену. А нисам могао ни да мрдам њима, јер су биле стегнуте око зглавака. И не сачекавши мој одговор на последње Вујковићево упозорење да се предомислим – истина, ништа нисам ни хтео да одговорим – Тодор ми седе на рамена и чврсто ми запуши некаквом крпетином уста. Чинило ми се да он свом тежином не седи на мојим раменима, јер га нисам осећао као неко велико бреме. По ходу сам осетио да ми се примиче Вујковић. Чуо сам и благ фијук жиле и осетио рез по табанима.

Ударац је био жешћи и болнији но што сам очекивао. Али више није било слућена тајна и знао сам да ћу издржати. Табанање се преноси право на мозак: на табанима се осећа бол истоветан са зарезом ножа, а још болнији је оштри потрес у глави. У осталом телу не осећа се ништа. На сваки удар жртва обично одговара криком, али који се, угушен марамом претвара у болни јек из дубине груди, отимљући се из читаве утробе. Ја сам осећао једино ужас од тога да нови ударац не падне на место где је онај пре њега. Чинило ми се да би бол у том случају био далеко дубљи и жешћи.“

Глас о тортури се ширио и у иностранству, поготово након што је чувени француски књижевник Анри Барбис 1928. објавио књигу Les bourreaux: Dans les Balkans. La Terreur blanche. Un formidable procés politique (Џелати: На Балкану. Бели терор. Страшно политичко суђење), којом је и европску јавност упознао са Главњачом. Нажалост, ова књига до данас није преведена на наш језик.

Иако је објављивање Барбисове књиге прилично усталасало духове, чак и донело петицију истакнутих светских интелектуалаца коју је, поред осталих потписао и Алберт Ајнштајн, до већих промена није дошло. Обећаване су парламентарне истраге, изградња новог затвора и кажњавање одговорних, али ништа није вредело. Некима је то чак и годило, па је остало забележено да су се након изношења података о силовањима и осталим тортурама радикали Николе Пашића у парламенту смејали, чак и узвикивали: „Живела Главњача!“ Једини „напредак“ је било подизање нове зграде Управе града на Обилићевом венцу (данас зграда ТАНЈУГ-а), али стари методи су се у њој наставили, поготово на мансарди зграде која је служила као затвор. Режим у Главњачи је остао исти.

Након Првог светског рата у дворишту Главњаче почеле су да се извршавају смртне пресуде вешањем. Како је одмах прекопута и даље постојала пијаца (која је крајем 19. века смањена да би се начинио парк), бројни знатижељници су се врзмали око ње током егзекуција, правећи „карневалску“ атмосферу као током некадашњих стрељања на Карабурми. Због тога су егзекуције касније пребачене на Аду Циганлију.

Све до средине двадесетих, Главњачу је од пијаце делио само један зид. Тако је остало забележено да су поједини становници Београда, баш као и пијачни продавци, преко зида бацали храну и цигарете притвореницима. Било је и супротних примера, када су затвореницима упућиване погрде и псовке, поготово комунистима.

Пијаца је на месту данашњег Студентског трга потрајала све до 1926. године, када је премештена у Господар Јованову улицу (Јованова пијаца ће опстати до средине педесетих), а на њеном месту подигнут је данашњи Студентски парк, који је довршен 1931. године.

Владко Мачек, Раде Драинац и Сима Пандуровић у Главњачи

Поред комуниста који су током истражног поступка пролазили кроз Главњачу, у њој су боравили и други противници тадашњег режима. Међу њима су били и припадници усташког покрета, ВМРО-а, али и Владко Мачек, лидер Хрватске сељачке странке. У мемоарским записима У борби за слободу (прво српско издање Мачекових мемоара крајем марта објављује Академска књига), Мачек ће овако описати боравак у Главњачи након хапшења 1933. године:

„Иначе је систем потпуне изолације био ту проведен до скрајњих граница. Једини човјек с којим сам могао разговарати био је цијелом Београду добро познати Сретен, жандарски наредник број 1. (Сви жандари у Југославији, којих је било неколико десетака тисућа, били су, наиме, означени бројевима. Он је био заповједник затвора и уживао је у Београду глас безобзирног и бруталног човјека. Ја са своје стране међутим нисам се могао ни у чему на њега потужити, па ми је чак остао и у угодној успомени, јер је показивао према мени знакове сућути. Дакако да сам већину времена у затвору проборавио читајући. Кад би ми читање досадило, знао сам замишљен лежати на кревету, Сретен би то одмах, идући ходником, кроз прозор опазио, те дошао к мени. Знао је и по два сата са мном разговарати о најразличитијим проблемима. Постављао је толика питања из најразличитијих грана знања – географије, хисторије, астрономије, па све до политике – да човјек мора бити живи лексикон да би могао на сва његова питања одговорити. Карактеристично је било да није никада сјео, него би код мојих ногу стајао по два сата као ступ, а кад сам му опетовано понудио нека сједне, увијек би одговорио: 'Хвала, ја сам научан стајати.' Примити није хтио никада ни једне цигарете. Увијек се љутио кад сам сам себи прао ноге и нисам дозволио да ми их пере неки криминални млади истраженик, који је доносио воду: 'Зашто нећеш да будеш господин кад те сви држимо господином?'“

Главњача је „угостила“ и два позната песника. У њој је 18 дана затвора због кафанског изгреда 1928. године одлежао Раде Драинац. Како је касније забележено, по изласку је тражио лекарски преглед због полицијске тортуре, а посебно се жалио на једног жандара који га је вређао псујући му мајку.

У Главњачи је педесет дана затворске казне одслужио и Сима Пандуровић 1926. године. У разговору за Политику по изласку из затвора рекао је:

„Ја сам ваљда први српски књижевник који је осуђен и новчано и затвором због једне чисто литерарне полемике, а бесумње сам први над којим је та пресуда тако брзо извршена. То није био императив закона, него императив извесних фактора чија је воља данас подигнута изнад закона, права, парламента, народа. Зато се томе не треба нимало чудити.“

Сима Пандуровић је у Главњачи поново боравио 1945, када је ухапшен од стране нове власти због оптужбе за колаборацију током рата.  

Нови живот Главњаче

Током шестоаприлског бомбардовања 1941. Главњача је тешко оштећена. Адаптирана је од стране Немаца, али је коришћена у друге сврхе. Ипак, њена „слава“ није нестала, а њен „персонал“ се преселио на нове адресе – највећим делом у Ђушину улицу (данашња зграда Рударско-геолошког факултета), где је било седиште Специјалне полиције. У овој згради су на најстрашније начине мучене хиљаде антифашиста, а забележене су и бројне егзекуције. Исти случај је био и са новом зградом Управе града на Обилићевом венцу, кроз коју су прошле стотине затвореника.

Адаптирана зграда Главњаче била је поново на удару током савезничког бомбардовања 1944, као и у борбама за ослобађење Беграда. Како се наводило у послератном периоду, Главњача је тада била сравњена са земљом, што је било далеко од истине. Зграда је, заправо, недуго након рата обновљена и постала је затвор Озне.

Како Милован Ђилас наводи у својим мемоарским записима, предратно „искуство“ заточеника у Главњачи је искоришћено за стварање нових метода, али сада су се улоге преокренуле – некадашњи заточеници постали су полицијски иследници. О томе пише и Борислав Пекић у Годинама које су појели скакавци, посебно апострофирајући спречавање комуникације међу затвореницима које је научено из претходног периода. Стари методи мучења су задржани, а у појединим изворима се наводи да су чак задржани и неки од предратних иследника.

Иако не постоје тачни бројеви, процењује се да је кроз послератну Главњачу прошло на хиљаде затвореника. У првом периоду су то најчешће биле заробљени припадници немачких и колаборационистичких снага, да би доцније, после раскола са Стаљином 1948, то били ибеовци.

Како Војислава Црњански Спасојевић пише у књизи Српске тамнице, међу њима је био и Владо Дапчевић, брат Пека Дапчевића, али и Андрија Хебранг који је у Главњачи и скончао:

„Андрија Хебранг, хрватски комуниста и министар привреде у првој послератној влади Тито-Шубашић, два пута је био у Главњачи. Први пут за време Краљевине, 1929. године, а други у време ФНРЈ, 1948–1949. Партија га је теретила као руског шпијуна, али и сарадника усташа. Према званичној верзији, он се обесио у затвору за радијатор, 11. јуна 1949. У истом затвору је три године и три месеца била заточена и његова супруга Олга. Како је касније сведочила, мучена је електрошоковима, батинана, лагали су је да јој је син умро, па је два пута покушала да се убије.“

Генерал Љубодраг Ђурић у својим мемоарским записима Сећања на људе и догађаје тврди да је он био последњи затвореник у Главњачи. Ухапшен је због личног сукоба са партијским руководством, након тврдње да му је Петар Стамболић преотео жену. Након његовог пуштања на слободу, зграда је срушена почетком 1953, када је изграђен комплекс Централног затвора. Деведесет година од њеног подизања, тако је дошао и дефинитивни крај Главњаче. 

Након Главњаче

На месту злогласног затвора одмах по његовом рушењу подигнут је комплекс Хемијског института (данас се у њему налазе Математички и Хемијски факултет). Комплекс је захваљујући својим габаритима, али и неусклађеношћу са околним зградама, у то време изазвао велике отпоре. За овај комплекс се везује и својеврсна легенда. Гледане из ваздуха, зграде творе реч „НЕ“, што се тумачило као Титово „не“ Стаљину. Ипак, по среди је знатно прозаичнија ствар у питању. Слова су заправо латинична и означавају скраћену верзију речи хемија.

Иако је Главњача остала у свести грађана Београда, тек 1974. подигнуто је обележје о њеном постојању на платоу испред данашњег Математичког факултета. Аутор споменика је био Милорад Тепавац, а писац текста Светозар Требјешанин, који је „превидео“ послератно постојање Главњаче. На споменику је стајао натпис: „На овом месту налазио се затвор Управе града Београда 'Главњача'. Хиљаде комуниста и бораца за слободу злостављано је у њеним ћелијама. Запаљена је и до темеља изгорела у борбама за ослобођење Београда, 1944.“

О овој „грешци“ је често говорио писац Драгослав Михаиловић, који је живео недалеко одатле, захтевајући да се овај пропуст исправи. Иако је направљен извештај за Комисију за споменике и називе тргова и улица Скупштине града Београда, до исправке текста на споменику није дошло. Године 2019. скулптура која се налазила у средишту споменика је украдена, а до данас њена замена није постављена.

Главњача данас

Иако је Главњача остала упамћена преко сведочења људи који су преживели заточења у њој, она до данас није постала предмет неког већег историографског изучавања, изузев текста Ивана Јанковића у књизи Мацке и пацке. Огледи из историје репресије у Србији. Увек се узгред помињала, а „неугодни“ део прошлости Главњаче је с намером заобилажен.  

За разлику од историчара, Главњача је била инспиративнија за писце – од Мирослава Крлеже који грми против ње у праведничком гневу, преко Милоша Црњанског који у драми Конак у уста краља Александра Обреновића ставља претњу Главњачом: „Или у краљеву партију, доктор Мишо, или у Управу варошку, у ‘ћорку’!“, па све до Борислава Пекића који у „расправи“ са Крлежом читаву другу Југославију види као Главњачу.

Данашњем интересовању за Главњачу помогла је и играна серија Сенке над Балканом, чији је главни лик инспектор који ради у њој.

У бурну историју Главњаче остале су уписане најзначајније политичке личности Србије тог времена и обрачуни са радикалима, обреновићевцима, црнорукцима, комунистима, радићевцима, усташама, колаборационистима, ројалистима, ибеовцима, али и са проституткама, лоповима, беспосличарима, малолетним делинквентима, песницима...