Београдска јавна губилишта и начини извршења смртне казне: Од Стамбол капије и Екмеклука до Карабурме štampaj

„Човек се нерадо усуђује да тамо оде у шетњу. Једино они што, идући од Кланице ка Штофари и у оним уздуж Дунава поређаним селима, ту поред Карабурме пролазе. Остали свет нерадо тамо иде а све због тога јер кад год се на ту страну из вароши погледа, увек се прво види та Карабурма, то голо, избраздано брдо са оном четвртастом и бело окреченом караулом, где су се у мирна времена обично стрељали осуђени на смрт.“

Овако је писао Бора Станковић у Београдским новинама 1917. године. Већ тада је губилиште на Карабурми, где су претходно деценијама извршаване смртне казне над осуђеницима, било знатно другачије у односу на изглед с почетка 20. века. Некада „голо, избраздано брдо“ је средином тридесетих поравнато и на његовом месту је саграђена прва београдска кафилерија. Уместо људи, сада су овде убијани пси. У склопу кафилерије радила је и радионица за производњу рукавица од кожа убијених паса.

Када је 1935. у непосредној близини отворен Мост Петра II Карађорђевића (данашњи Панчевачки мост), место на коме је некада било највеће београдско губилиште је потпуно промењено. Од њега данас није остао никакав траг.

Али није Карабурма била једино губилиште у српској престоници.

Турско доба

У доба турске владавине, након што су Турци поново преузели Београд од Аустријанаца 1739. године, најпознатија губилишта била су код Стамбол капије (на данашњем Тргу републике) и Екмеклук (на данашњој Звездари). Овде су смртне казне извршавале и после одласка Турака, али недуго потом као локација за ново губилиште изабрана је Карабурма, тада готово ненасељен крај, и то је потрајало до 1905. године. 

„На Врачару од Ташмајдана до Стамбол-капије, с обе стране пута стоји парада од људи на коље набијених (…) Имаде ји 60 или 70, многе су пси одоздо изјели, докле су могли дохватати“, овако је Љуба Ненадовић описао Београд након слома Првог српског устанка.

Стамбол капија, коју су саградили Аустријанци након преузимања града од Турака 1718. године, постала је симбол турске страховладе. На њој су висиле одсечене главе погубљених, а у непосредној близини османска управа је и набијала побуњенике на кочеве. 

И касније, за време кнеза Милоша, главе погубљених разбојника и хајдука су одсецане и набијане на плотове испред полицијских или судских зграда. Тек 1848. Министарство правде је издало наредбу да се таква пракса заустави, како се: „(…) не би убудуће главе од поубијаних ајдука пред Здањем својим и Суда никако на шиљак набијало и у плоту држало.“

Године 1866. године, као симбол турске окрутности, Стамбол капија је по наредби кнеза Михаила срушена.

Друго турско губилиште у Београду било је Екмеклук, на данашњој Звездари, недалеко од зграде Опсерваторије. Некада су овде биле баште и виногради, али изглед краја се променио током аустријско-турских ратова почетком 18. века. Аустријанци су овде подигли одбрамбени шанац, од кога су остали трагови у Волгиној улици на Звездари.

По повратку Османлија, на Екмеклуку је направљен простор за извршавање смртних казни. Ову локацију за губилиште касније су користиле и српске власти.

Предсмртна „парада“

Тек године 1868. државни Совјет донео је „Рјешеније у смотрењу извршивања смртне казни над осуђеницима на ову казну“. У њему је строго прописано да се све будуће ликвидације извршавају искључиво ватреним оружјем, а да се тело осуђеника одмах по стрељању закопава у земљу. Тада је и промењена локација извршења смртних пресуда, са Екмеклука на  Карабурму.  

Тих година је и држава званично одредила како смртне казне у пракси треба да изгледају. Иван Јанковић у књизи На белом хлебу. Смртна казна у Србији и Југославији 1804–2002, чије је допуњено издање недавно изашло у издању Академске књиге, овако то описује:

„Према чл. 287 Законика о кривичном поступку (1865), извршењу смртне казне морају присуствовати два кмета и свештеник (то су службена лица, а погубљење може да посматра ко год хоће, укључујући жене и децу). Извршењем руководи надлежни полицијски чиновник, чија је дужност да на месту погубљења прочита пресуду којом се преступник осуђује на смрт. После читања пресуде, свештеник ће 'са неколико поучителних речи опоменути осуђеника на покајање, те да се за смрт приуготови'. (Пошто свештеник обави своју дужност, на осуђенику је да се јавно покаје или не покаје, у зависности од околности случаја, али и од расположења публике, степена пијанства и много чега другог.) Затим се осуђенику везују очи, а полицијски чиновник даје 'знак' стрељачком строју, који се састоји од четворице 'за то одређених полицајних служитеља'. Полицијски служитељи пуцају у осуђенога 'из четири пушке уједанпут'. Ако га одмах не убију, пуцају поново (све док осуђени не буде мртав). Тело погубљенога се укопава одмах, на месту извршења смртне казне.“

У пракси је то изгледало другачије. Уместо израза ауторитета државе, егзекуције су се понекад претварале у јавне спектакле. Осуђеницима је било обезбеђено да уочи егзекуције обедују знатно обилније и квалитетније, те се тако и усталио израз „на белом хлебу“ за чекање на извршење смртне казне. 

Уочи погубљења осуђеници су примали и посете, што је први уредио кнез Милош наредбом: „Да једе и да пије и прашта се с народом који му буде долазио.“ Тако су се ти опроштаји – када је осуђеник, све до дана егзекуције, примао познате и непознате особе, уз обилну храну и алкохол – често претварали у теревенке. 

Таса Миленковић, један од првих школованих српских полицајаца, овако је то описао у својим дневницима:

„(…) Осуђен је био што је заклао неко девојче од 15 година. У возу, којим је он путовао, десила се и војна музика, која је ишла на маневре. На захтев осуђеника, музика му је целог пута свирала Бетовенов марш. Цео спровод је давао слику као да се не води злочинац убица, него као да се прати неки слављеник. Али боља се сцена не приређује ни у самој престоници. Ту се новине хвале, како је на Карабурми било те гледало – 10.000 душа. У тој гомили највише – жене и деце.“

Огорчен том сликом, Миленковић је предлагао да „са извршењем што је могуће више убрзати, са осуђеником не правити параду“:

„Нашта та представа? Ни женски, ни дечији осећаји неће се ни најмање облагородити појавама на губилишту. Осим тога, будимо уверени, она жена и оно дете, које, ради задовољства, раном зором излази и жуди за оном појавом, која ће се тамо одиграти, неће се моћи много подичити ни својим моралом ни својим срцем. Зашто се извршење казне, као на западу, не би увело у затвореном простору. Ту да присуствују само одређена лица.“

Од његових предлога није било ништа. Ноћ пре погубљења осуђеници су проводили у Главњачи, одакле су сутрадан  до  губилишта на Карабурми често прелазили пешке у пратњи жандара, док би иза њих ишли или их сачекивали радозналци којих је понекад било и неколико стотина. Осуђеник је застајао, причао и поздрављао се с њима. Један такав случај описао је Таса Миленковић: „Три пута смо до Карабурме морали застајати… Молио је да се види с народом… Лепо је говорио. Како треба Бога и цркву поштовати; како треба пазити родитеље и слушати их...“

Некада су осуђеници ишли на погубљење мирно, понекад плакали и молили за милост, некад певали и веселили се, а понекад сачекивани псовкама и гађани од окупљених. Предсмртна парада се понекад заустављала пред кафанама на Вишњичком путу (данас Булевар деспота Стефана), где су власници локала давали  осуђенику алкохол и цигарете.

Када би пристигли на губилиште на Карабурми, осуђеници би су се спуштали у раку коју су претходно ископали затвореници из Главњаче, и у којој је био пободен колац. У случају више осуђеника, ископавана је већа рака, а за сваког осуђеника је био постављен засебан колац. Када би осуђеник сишао у рупу, жандарми би га везали за колац и церемонија је могла да почне.

Пошто би полицајац прочитао пресуду, осуђенику је прилазио свештеник који би га питао да ли се каје због почињених грехова и читао му предсмртне молитве, да би напослетку и сâм осуђеник добио прилику за последње речи. Једни су тврдили да су невино осуђени, други су признавали своје злочине, трећи би били застрашени и ћутљиви.

Било је и бизарних сцена. Тако Мале новине 1898. године бележе да је хајдук Борисав Познановић пијан скочио у јаму, „заискао вина, малко попио, остало просуо по гробу, након чега је и запевао“.

На крају би осуђенику стављен повез преко очију, вод жандарма би испалио плотун, након чега је погубљени био закопан у раку у којој је и стрељан, без надгробног обележја.

Ипак, било је и изузетака. Тако је остало забележено да је на Карабурми постављен камен као спомен једном од завереника који су извршили атентат на кнеза Михаила. О понашању самих атентатора на стратишту сведочење је оставио Феликс Каниц у књизи Србија – Земља и становништво:

„Коначна судска пресуда је била у складу с предлозима државног тужиоца. У рано јутро 18. јула извршен је на Карабурми барутом и оловом последњи обрачун с тринаесторицом осуђених, који су храбро, делом и фриволно с цигаретом у устима пошли у сусрет смрти.“

Понекад жандарми не би усмртили осуђеника из првог плотуна, па је Таса Миленковић за извршење казне предлагао проналажење „сигурних руку (да им рука не дрхти, да нису нервозни)“. 

Неколико пута се при стрељању десило рањавање самих егзекутора, чак и погибија од рикошета, што се десило управо приликом поменутог погубљења атентатора на кнеза Михаила. Живојин Лазић у књизи Убише књаза то описује овако:

„После једног плотуна тане фијукну, а са криком се сруши официр који је командовао стрељањем. Васи Мијатовићу притрча лекар, али му више није било помоћи. У магновењу сви схватише чудо: тане се одбило од коца или камена и усмртило официра који је командовао стрељањем. Његов заменик преузе команду, док су два војника носила официра према једној од празних кара. Он неће лежати са осуђеницима. Биће свечано сахрањен на гробљу, као војник који је пао у борби за књаза и отаџбину…“

Чин јавног погубљења имао је и неке бизарне нуспојаве, као појаву џепароша који су пљачкали окупљену „публику“. Таса Миленковић бележи: „Ја сам износио примере да су кесароши на Карабурми претресали људима џепове и предизали кесе баш у оном часу када је на осуђеника пуцано и када је публика у том тренутку била сва заузета сценом на губилишту.“

Миленковић сведочи и о морбидном грабљењу за стварима покојника након погубљења:

„У другом једном случају када је осуђеник, погођен, пао у гроб, један кесарош стрчао је за њим у раку да са убијенога скине оне подметаче на којима се држе букагије. Када је после на испиту упитан шта ће му те крпе без вредности – он је одговорио: слушао сам да онај ко носи са собом те подметаче може лако отворити сваку браву! Жене се опет грабе на губилишту за парчад од оних ужета, којима је везиван осуђеник. Хоће да поломе вратове око тога. Веле, да која жена носи уза се ма једно влакно од те вренгије, за њом трчи муж или љубавник као – луд.“

Једном се десило и да је светина улетела у раку и почела да се туче око канапа којим је осуђеник био везан, тако да су морали да интервенишу и жандарми.

За и против смртне казне

По подацима које је Иван Јанковић сакупио у књизи На белом хлебу, у периоду од 1889. до 1903. године изречено је и извршено преко 400 смртних пресуда.

Узимајући у обзир број становника тадашње Србије, стопа осуђених на 100.000 становника била је 2,28. То је била значајно већа стопа у поређењу са европским земљама тог времена: како Иван Јанковић наводи, у Немачкој је износила 0,1, а у Француској 0,05. У Русији је у истом периоду изречено 96 смртних пресуда, дакле четвороструко више него у Србији.

Након Мајског преврата, краљ Петар I Карађорђевић је у првим годинама владавине помиловао већину осуђених на смрт, а 1904. извршена је само једна смртна пресуда. И у доцнијим годинама број извршених погубљења био је знатно мањи него у време Обреновића. У том периоду све снажнији је аболиционистички покрет који се противио смртној казни. Поред српских социјалиста Димитрија Туцовића и Драгише Лапчевића, који су се принципијелно борили против смртне казне, њен велики противник био је и Миленко Веснић, министар правде у Влади Краљевине Србије.

С друге стране, међу заступницима смртне казне били су познати писци, као Бранислав Нушић и Стеван Сремац. У јеку расправа о смртној казни – посебно након „Живковићеве афере“ из 1906, када је министар правде предложио помиловање судског послужитеља Симе Живковића који је ранио своју жену – Бранислав Нушић се у једној хуморесци оштро ругао аболиционистима, док је Стеван Сремац писао:

„Овако још жив Србин није лупнуо! Него то вам је оно старо: видео жабац где се коњи поткивају па и он дигао ногу; читао тај филантропа Виктора Хуга, запамтио нешто о Жану Валжану – па ајд' да и он рекне коју; да пропагира мало човекољубљем! Жали лопове и убице, а не жали оне јадне жртве! По њему готово изгледа да ову нашу Карабурму треба прогласити за Пантеон великих Срба!“

Крај Карабурме као губилишта

Иако аболиционисти у Краљевини Србији нису успели да издејствују укидање смртне казне, њихова активност резултирала је променом праксе њеног извршења, те је 1905. Министарство унутрашњих дела донело нови правилник у коме је наведено да се смртне казне извршавају: „(…) у највећој тишини на местима што забаченијим и народу што мање приступачним, а и у време кад најмање народа може томе чину уопште присуствовати (нпр. врло рано), (…) са што мање присутника или уопште у присуству лица само за то законом одређених.“

Уследио је отпор оних који су подржавали јавна погубљења. Тако се репортер Политике вајкао: „(…) Још већи скандал што је државна власт покушала да извршење једне тешке и егземпларне казне завије у неку тајанственост.“

Прва смртна пресуда по новим прописима извршена је над Душаном Лазићем Струјом, судским практикантом који је убио свог колегу. Било је очекивано да егзекуција, као и до тада, буде извршена на Карабурми, али су се власти одлучиле за другу локацију. Иван Јанковић у књизи На белом хлебу то овако описује:

„'Маса радозналог света' узалуд је чекала на Карабурми 12. септембра све до 11 сати, али надлежни нису ништа саопштавали. Проносиле су се гласине да ће стрељање бити негде на Бановом брду. Међутим, Лазић је 13. септембра у 4 ујутро кришом изведен из затвора у општинским болничким колима и стрељан на Топчидерском гробљу. Присуствовало је неколико радника који су туда пролазили па видели раку и колац, као и неколико Београђана који су ипак сазнали где ће Струју стрељати – укупно двадесетак лица.“

Био је то крај Карабурме као губилишта. Деценијама касније овај београдски топоним задржао се у градском жаргону као место невеселог краја: „Завршићеш ти на Карабурми.“ Али, временом и то је нестало. 

Након 1905. места извршења смртне казне у Београду се мењала. Егзекуције су вршене на Топчидерском гробљу или негде на ободу града, а осуђеници су на губилишта спровођени аутобусима.

Често су то били аутобуси којима су се туристи пребацивали на Авалу, па је тадашња Политика писала: „Некад се говорило за неког злог човека: 'Повешће њега на Карабурму', одсад ће се говорити: 'Повешће њега општинским аутобусом'.“