Призори међуратног Београда и слике из живота Михаила С. Петровића: Разумети град, позив и историју

Давно откриће хеленисткиње Анице Савић Ребац да мртви могу да буду и те како живи, засновано на повезаности идеја кроз векове, данас потврђује монографија недавно изашла из штампе „Призори Београда између два светска рата: Фотографије из Личног фонда Михаила С. Петровића“ коју је, на 125-годишњицу рођења овог новинара, објавио Историјски архив Београда, а приредио Слободан Мандић, историчар и архивски саветник ове установе.

Ова монографија показује да Архив, иначе важан стожер историјског наслеђа, није „чувар пепела“ већ „преносилац ватре“ у савременом животу, а Михаило С. Петровић новинар који својим животом и радом трајно и ненаметљиво указује на динамично допуњавање прошлости и садашњости, посебно доприносећи бољем разумевању живог духа Београда.

Као заљубљеник у фотографију, фото-аматер и пасионирани колекционар, Михаило С. Петровић је својом збирком снимака похрањеном у Личном фонду Историјског архива Београда – сачињеном од сопствених, али и радова других аутора – омогућио стручњацима овог Архива да пажљивим приступом и одабиром обликују својеврсну визуелну посвету Београду. Фотографије у приказаном низу, као строфе јединствене поеме, не заустављају тренутке из прошлости – како са сликама често бива – већ нам олакшавају кретање кроз време, приступ историји, разумевање и прихватање стварности.

Као што новинарски текстови Михаила С. Петровића – спољнополитички коментари, дописничке колумне из иностранства, чланци из унутрашње политике, репортаже, интервјуи, дневничке белешке, извештаји са ратишта, тзв. писма, друштвене критике, историјски записи и друго, објављивани више од две деценије у „Политици“ – увек дају важан историјски тренутак, проверене чињенице и хумани, уљудни осврт, тако и његове фотографије, као и оне других аутора које је чувао, одликују исте врлине.

Те фотографије, како напомиње Слободан Мандић у предговору, „представљају јединствену целину којој се до сада истраживачки није приступало на одговарајући начин“ мада  „оне имају несумњиву сазнајну вредност и значај историјског извора првог реда о прошлости Београда, који визуално сведочи о неколико најдинамичнијих година развоја у времену обнове, демографског, привредног и културног успона.

Поред тога, осветљавају историјски развој фотографије у Србији, нарочито у погледу фото-журнализма као новог фотографског језика који се формирао крајем двадесетих година прошлог века.“

Ова монографија вредан је поклон заједници без поделе на њену стручну и лаичку или елитну и масовну публику, јер показује да прошлост није историја интрига и разлика већ живо упориште и да протицање времена уместо препреке, празног хода или згоде за разне манипулације, може да буде добра прилика за смирено откривање трајних вредности. Она је и доказ о трајнијој вредности самог новинарства које се не своди на дневно-политички утицај и било чији тренутни интерес.

Како се данас гасе две важне новинарске активности којима је Михаило С. Петровић био посвећен – дописништво и фото-журнализам, као и дневна штампа – прилика је и за подсећање на њихов значај.

Поводом овог издања, када пред новинарима стоје силни изазови, замке и препреке, добро је сетити се шта је све прошао њихов заборављени колега Михаило С. Петровић током и између два светска рата и разних идеолошких преметачина 20. века док је као новинар давао подстрек савести појединца и друштва руковођен начелом по коме „новинарство – постајући једина лектира за један велики део народа – има пре свега културну и онда сваку другу мисију“, како је записао Јован Дучић 1924. године.

Изгледа да и данас, сто година од тада, новинари имају исти задатак.

Живот и рад Михаила С. Петровића

Михаило С. Петровић (1901–1949) био је истакнути новинар, писац, публициста, фотограф, јавни друштвени и културни радник чија је делатност прелазила оквире новинарства. Од 1924. године био је стални сарадник дневног листа „Политика“, његов дописник из Париза од 1934. до 1941. године, специјални извештач из Шпаније током грађанског рата 1936, препознатљиви глас Радио-Лондона (ББЦ), који је на енглеском, француском и српском језику коментарисао важне светске догађаје и токове Другог светског рата, посебно за слушаоце у Југославији, а када се рат завршио, по повратку у земљу фебруара 1945. године, наставио je свој рад у „Политици“ као уредник спољнополитичке рубрике и њен коментатор, увек са потписом Мих. С. Петровић. Био је два пута изабран за председника Удружења новинара Србије (1945-1949), узор новинарима различитих генерација, цењен и омиљен како у кругу својих колега тако и код читалаца, али и у новинарским круговима у иностранству.

Поводом Петровићеве преране смрти 1949. године и о годишњицама, о њему су писали многи његови другови, колеге угледни новинари (Синиша Пауновић, Стојиљко Стојиљковић, Живан Митровић, Душан Дуда Тимотијевић и др.), а касније Душан Славковић опширније у фељтону „И они су стварали „Политику“ јануара 1998. године, као и Слободан Гиша Богуновић у књизи „Људи Политике – Лексикон сарадника (1904-1941)“.

У студији „Оглед из историје штампе“, коју као и књигу „Олуја над Француском“ Петровић није успео да заврши и до краја обликује, јер га је прекинула изненадна смрт у 49. години живота, налази се историјат светске штампе, детаљна анализа различитих светских листова и часописа, њихових почетака и намера, развоја и узрока који су их мењали – чиме је на јединствен начин и врло сликовито дао изнијансирани преглед светске културе не само у области штампе и новинарства, већ и шире.

Посебну целину у тој студији посветио је штампи у Србији потврђујући начело које је Јован Дучић изразио још 1924. године да „новинарство има задаћу да најпре учи читаоца да културно мисли, а тек онда да политички разабира“:

Са фото-апаратом

Као новинар, Михаило С. Петровић увек је са собом носио фото-апарат желећи да поткрепи своје текстове што аутентичнијом сликом занимљивих градских призора, догађаја, објеката, улица, ликова, изградње – укратко, живот Београда двадесетих и тридесетих година 20. века, али, пре свега, јер је волео карактер свога града и уживао у његовој динамици – не само савременог тренутка,  већ и давних дана.

Пре рата, објавио је две књиге о Београду: „Београд пре сто година“ (1930) и „Како је постао Београд“ (1931). Историјом се бавио баш као и фотографијом – без умишљаја да ће овековечити читаве целине и детаље или правити уметност – што једноставно наводи у кратком уводу прве књиге:

„Објављујући ову књигу нисам имао претензију да публици пружим исцрпну и потпуну слику кулутурних и друштвених прилика у Београду пре сто година. Бићу задовољан ако сам успео да дам неколико живописних и занимљивих скица и да код читалаца изазовем љубав и интересовање за необично оригиналну и поучну прошлост Београда.“

Данашња читалачка публика, поред ових, воли и Петровићеву књигу „Борбе старог Београда“ (1951), тако да се све три стално изнова штампају, писане за радозналце и заљубљенике у историју, приступачним и једноставним стилом, али на основу архивског материјала који је овај аутор проналазио, према сопственим речима, у тадашњем Државном архиву, као и у другим изворима не само на српском, већ и на страним језицима, напомињући да је користио и занимљиве податке растурене по разним старим листовима и часописима.

О раду на том постхумно објављеном рукопису „Борбе старог Београда“, Петровић је записао:

„Пошто сам 1934. године отишао у Париз, новинарским послом, дошао сам на много амбициознију идеју да напишем потпуну историју Београда од најстаријих времена до наших дана. Ради тога сам радио у француској Националној библиотеци на истраживању материјала... Намера ми је тада била да прву следећу књигу посветим борби Београда против Турака у XV и XVI веку и животу у вароши за време турске владавине. Написао сам био неколико поглавља те замишљене књиге и тај сам рукопис сачувао, док су ми многе белешке пропале. Услед међународних догађаја, који су ускоро настали, морао сам почети да занемарујем, а затим и потпуно да прекинем рад на историји Београда.“

Данас је Михаило С. Петровић познат и по фотографијама Београда двадесетих и тридесетих година 20. века, боље рећи, познате су те вредне фотографије, а да многи и не знају да су његове. Оне круже интернетом, размењују се међу љубитељима фотографије, углавном непотписане, а биле су и честа инспирација за многе тематске изложбе као мали улични продавци: „Мали продавац 'Политике'“, „Мали продавац 'среће'“, „Одмор на улици – сељанка заспала враћајући се с пијаце“, „Пеливани“, „Конкуренти на београдским улицама (коњ и аутомобил)“ и др.

Међутим, још увек се мало зна, чак и у новинарским круговима, о Михаилу С. Петровићу  поузданом стручњаку за спољну политику и међународне односе, који је разумео сложеност односа у свету у нијансама рано указујући на опасност од фашизма у Европи – посвећен тачним подацима, логичном излагању и објективном тумачењу. Писао је брзо, руком или диктирао преко телефона. Његов рукопис је био препознатљив, а он га је пратио кроз штампарију док не уђе на одређену страну листа – чистог језика, јасног стила, беспрекорне композиције.

Свој углед и утицај није користио у личне сврхе, већ као прилику да помогне млађим колегама, држи курсеве за њихову обуку, подстиче и развија новинарство, оснива друштва и удружења, прикупља прилоге у добротворне сврхе, припрема предавања, конференције и јавне скупове грађана на којима се објашњавала ситуација у свету, итд.

Од Брзе Паланке до Француске

Михаило С. Петровић рођен је у Брзој Паланци 16. фебруара 1901. године од мајке Косаре рођене Динуловић и оца Стевана Петровића који је био управник поште овог малог места, а као поштанско-телеграфски службеник често је премештан по Србији и био веома ангажован у раду Поштанско-телеграфског удружења основаног 1903. тако да га препознајемо на слици учесника првог конгреса у Нишу 1905. године (у монографији ЈП ПТТ „150 година пошта, телеграфа и телефона у Србији“, 1990). Пензионисан је као шеф телефонског одсека београдске поште.

Михаило је био најстарије дете у породици, а затим су се родили Јелица (завршила физику и математику, удата за др Александра Зисића), Мара (завршила медицину, удата за др Тихомира Мазића), Станка (удала се после гимназије за новинара „Политике“ Косту Степановића), Бора (студирао права) и Милица (завршила филозофију и права).

После четворогодишње основне школе, завршио је четири нижа разреда гимназије у Крагујевцу када је почео Први светски рат. Како је отац Стеван био мобилисан, а српска војска се после славних победа нашла под непријатељским притиском и кренула у повлачење уместо капитулације, мали Михаило је пошао са војницима као и многи други дечаци на пут пешачења преко Албаније и Црне Горе према јадранској обали са надом да ће их савезници прихватити. Мајка Косара је са мањом децом остала у Чачку под аустроугарском окупацијом.

Као четрнаестогодишњи дечак, Михаило је све време повлачења са војском и народом, од поласка из Чачка 16/29. октобра 1915. године, писао „Дневник пута кроз Албанију и Календар“ све до 30. јуна 1917. (са почецима боравка у Француској) на српском и француском језику, са хербаријумским примерцима цветова између страница, уз обележавања по старом и по новом календару, са именима места кроз која се пролазило, где се ноћивало, уз многа имена и адресе људи који су их примали (у турским хановима, у кући без прозора, у пошти, у канцеларији пореског одељења, у џамији, напољу, на киши и снегу). Бележио је чак и цене хлеба: „Овде је леба доста јефтин“ или „Ужасна скупоћа“.

А уз датуме 6, 7, 8. новембар записује: У Призрену пуно света, бежанија. Овде је и краљ. Код Данке Јована Гаџића, ћерка јој Цвета, а свекар Петар. Цара Уроша улица бр. 65.“

Посебно је истакао дужи боравак у Скадру код Симона Геандри, Арнаута католика код кога је био од 9. новембра до 22. децембра.

Са ђацима је препешачио од Чачка преко Гуче, Ивањице, Кусића, Сјенице, Новог Пазара, Рашке, Митровице, Призрена, Приштине, Липљана, Сухе Реке, Ђаковице, Дечана, Пећи, Андријевице, Подгорице до Скадра да би одатле, крајем децембра, кренуо према албанској луци Сан Ђовани ди Медуа где се очекивала помоћ савезника и превоз једног дела српске војске, избеглица, ђака и деце даље на безбеднија места.

У Сан Ђованију је присуствовао торпедирању лађе која је укрцавала децу и написао потресне стихове.

После неколико дана у Сан Ђованију, ђаци су кренули лађом у Месину – како је мали Михаило записао 29. децембра 1915. године, уз доживљену буру на мору и белешку: „Море се малко умирило.“

На острву Фриул боравили су неколико дана у некој врсти карантина, да би лађом стигли у Марсеј 12. јануара 1916. године. Били су затим смештени у Сен Жозепу, а онда су 20. јануара возом кренули даље. Мика је пописао имена свих железничких станица на путу (Pournel, Assasier, Flanjac, Gramat, Montauban, Saint Denis... Figeac) до Фижака где је  примљен на лицеј „Шамполион“ да настави са петим разредом гимназије заједно са француским ђацима.

Био је прихваћен код породице Гитар (Guittard) као њихов штићеник да би проводио празнике и слободно време код њих у кући и са њиховом децом, а отац породице их је често фотографисао, те је мали Мика редовно слао ове слике мајци Косари у Чачак и оцу Стевану на Солунски фронт преко Црвеног Крста. Пријатељство са француском породицом Гитар, неговао је и касније, дописујући се са њеним члановима, посебно са мадам Гитар, и даље размењујући фотографије.

Тако дечак пише оцу на полеђини једне од фотографија:

Драги тато,

Ево ти шаљем још једну слику, сликао нас је гос. Гитар. Доле је његова госпођа и њена сестра, а горе у средини њин син. Десно је један мој друг, брат гос. Војислава Ристића телеграфисте.
Данас добих твоју карту од 26-13/ ВИ она ме је јако обрадовала.
Ја сам здрав, за мене се ништа не брини.
Прими најсрдачнији поздрав и рукољуб од твог сина
Мике

У Микином „Бележнику“, од 12. јуна 1917. до 4. јануара 1918. године, има још детаља и догађаја који пружају целовити утисак не само о школовању у лицеју „Шамполион“ у Фижаку и гостопримству Француске, већ и о карактеру младог хроничара: о предметима, обавезама, полагању испита, концертима, спортским активностима, друговима.

Ту су и прецизни датуми када је писао мајци у Чачак и оцу на Солунски фронт, када је од њих добијао пошту, фотографију и новац, списак како је тај новац, као и новац који је у Француској добијао – потрошио, шта је куповао, које је књиге прочитао, када га је болео зуб, када је добио значке од оца и да је поклонио једну свом другу Шарлу, о прослави Светога Саве, Видовдана, када је био код Шарла у кући, резултат фудбалске утакмице са Французима: „Они су нама дали четири гола, ми њима један.“

А Французи су великодушно помагали младим Србима да одржавају везу и обичаје своје отаџбине, тако да је организован и Српски дан са манифестацијом и концертом, продајом српских значака у добротворне сврхе, итд.

Лета 1916. године, било је регистровано 1606 српских ђака у Француској, а тај број је све више растао. Из захвалности према Француској и њеној несебичној помоћи, Михаило јој је 15/2. јуна 1917. године посветио песму: 

Француској

Спасла си нас из албанских гора
Где лутасмо по снегу без хлеба.
Пренела нас преко сињег мора
И дала нам све што год нам треба.

Изнемогле тако, од умора
Ти нас узе испод свога неба.
Материнске неге и одмора
Ти нам даде, захвалит' ти треба.

Ти нас волиш као мајка мила
Што се с нама давно раставила
И остала испод свога крова.

Друга си нам сад ти мајка мила
Што од смрти нас си избавила.
Зато хвала отаџбино нова.

Ти нас тешиш, ти нам блажиш тугу
Ти нам даде милу мајку другу.
Зато Хвала! Отаџбино нова!

Михаило је био међу најбољима у лицеју који је похађао у одељењу са француским ђацима јер је већ знао француски језик. У првом тромесечју 1917. директор је уз „Оцене младог Петровића“ дао напомену:

„Похваљен од стране Дисциплинског већа за свој рад и своје добро владање. Узоран ученик којег са задовољством препоручујем Легату. Скоро је на челу разреда и пише као Французи. Веома видљив напредак.“

Следиле су и касније похвале:

„Одличан ученик, паметан и вредан, остварује добре резултате у свом разреду и успешно се надмеће са својим француским друговима. Веома сам задовољан нашим младим Србином кога је похвалило Дисциплинско веће.“

А једно од писама мајци Косари показује значај учења за Мику:

Драга мамо,

Јутрос добих вашу слику, не можете да замислите колико ме је она обрадовала. Бора и Мица су много порасли, ја сам их једва познао. Ми смо сви здраво, за нас немојте ништа да бринете. Ја и Влада (Влада Илић, син Косарине сестре Зорке прим. а.) учимо школу, ја учим пети разред француске гимназије. Како су Мара, Јелица и Станка, уче ли оне?

Све вас поздравља и љуби, а мами љуби руку
ваш Мика

Након рата

Чим се Први светски рат завршио, Михаило С. Петровић, који је са успехом завршио лицеј „Шамполион“ и тиме укупно осам разреда гимназије, вратио се у Србију и у Другој београдској гимназији положио осми разред и виши течајни испит за школску 1919/20. годину, а затим је уписао Технички факултет Универзитета у Београду школске 1920/21. године. Припремни дипломски испит Техничког факултета положио је у току школске 1922/23. године у одсеку за грађевинске инжењере.

Све време је фото-апаратом пратио подизање зграде Техничког факултета, јер је он са својом генерацијом студената предавања професора слушао на различитим местима по граду без сталне адресе факултета. Тако је забележио и свечано откривање Споменика захвалности Француској на Калемегдану 11. новембра 1930. године.

Своју новинарску каријеру, Михаило С. Петровић започео је врло рано и веома брзо заузео видно место. Још као студент постао је стални сарадник листова „Република“ и „Прогрес“, а затим му је 1922. године Југословенска републиканска странка поверила да уређује лист републиканске академске омладине „Буктиња“, чији је био власник и одговорни уредник, како стоји у заглављу, са Петровићевом приватном адресом Драгачевска 48, Београд.

Поред ранијих текстова, у броју 17 овог листа за јули-август 1925. године, млади Петровић објавио је веома запажену анализу „Заостала и наопака схватања“, у којој критикује стање у држави после рата и уједињења, понашање и однос људи према заједници, као и деловање различитих политичких партија, али и стање у свету:

„За време светског рата декламовало се о немачком империјализму, о правима малих народа на самоопредељење, о последњем рату који ће донети вечити мир и благостање. А чим су топови умукли, одмах је било јасно као дан да су све то празне речи и да је у суштини светског рата борба око тржишта, петролејских извора и угљених мајдана, око превласти на мору и у колонијама.“

Иако веома млад, тих и скроман, Петровић је већ поседовао широку културу и знања радећи и даље на свом усавршавању, тако да је као запажени новинар био позван у „Политику“ 1924. године,  где је остао све до своје смрти.

Стално у покрету, од првих дана у „Политици“, обављао је многе новинарске задатке, огледао се у свим видовима новинарства, радећи од београдске стране, чак и као писац козерија, које су прелазиле у сатиру, све до репортажа и сложенијих извештавања из иностранства. Био је један од најплоднијих сарадника „Политике“ који је годинама, из дана у дан, својим чланцима и коментарима пунио ступце овог листа.

Допринео је богатој традицији листа својим познавањем националне, политичке и културне историје Србије и Београда. Запажени су његови текстови „Како се Београд изграђивао пре сто година“, „Свечаности старог Београда“, „Београдски безистани и каравансераји“, „Први буквари у Београду“, „Стари београдски вртови“, „Чудна владавина цара Београђанина“, идр.

Дописник Политике

О самој „Политици“, Петровић је записао у својој недовршеној студији „Оглед из историје штампе“ (1951), у поглављу „Информативна буржоаска штампа“ (о историји штампе у Србији):

„Појава „Политике“ 1903. године значила је корак унапред. Овај лист од првог свог броја одликовао се правилним књижевним језиком и културнијим држањем. Из њега су биле избачене грубе личне полемике...“

Слободан Гиша Богуновић у књизи „Људи Политике – Лексикон сарадника (1904-1941)“ истиче Петровићев ангажман око лета цепелина изнад Београда – изнад Скупштине и Старог двора, 1929. године, „када је тај немачки дирижабл др Хуга Екенера октобарског јутра неочекивано и ниско надлетео улице Београда“ и том приликом овај новинар „оставио духовит репортерски запис, збијених слика“. А касније 1931. године, и сам је летео „Графом Цепелином“ од Каира до Јерусалима и назад, изнад пирамида и Свете земље, што је такође дочарао читаоцима „Политике“.

Михаило С. Петровић оженио се 1931. године Радојком Марковић, такође новинарком „Политике“ која је покренула женску страну овог листа. Она је већ имала сина Стевана из првог брака, а са Михаилом није имала деце, тако да он нема директних потомака.

Стални дописник „Политике“ из Париза, Михаило С. Петровић постао је 1934. извештавајући оданде до средине јула 1940. да би затим прешао на југ Француске, у Виши као административни центар неокупиране Француске и ту остао до јесени 1941. године.

Из Француске се свакога дана телефоном јављао својој редакцији са новим информацијама, а чувена писма из Париза обогаћивао је детаљнијим тумачењима значајних догађаја. Извештавао је о трци у наоружању пред Други светски рат, о нарастајућем фашизму, а када је сам рат почео, о мировним натезањима, погрешним проценама политичара, о мобилизацији у Француској септембра 1939, о језивим пожарима који су се видели са француске обале док је горела Британија од немачког бомбардовања, о потресном бежању француског становништва пред Немцима и другим вестима и призорима.

Његов колега Душан Дуда Тимотијевић у предговору Петровићеве књиге „Олуја над Француском“, постхумно штампаној 1966, написао је да су ти дописи „били један дуг, непрекинут трактат против фашизма и свега назадњачког што се испољавало у француском јавном животу у тим годинама“ јер су „његова људска савест и поштење чинили да се увек борио на доброј страни“.

У своме дневнику из Француске, описао је и бомбардовање Париза 3. јуна 1940. и успех да на време, из француског Министарства информација, добије телефонску везу са редакцијом у Београду како би известио о догађају, као и забрану цензора да страни новинари јаве где су бомбе пале и које су последице, затим, о пометњи у граду, уласку немачке војске, итд:

У књизи о Француској, поред детаљног друштвенополитичког историјата ове државе, закључно са Трећом Француском Републиком – са свим превратима, револуцијама, владама и владарима – да би објаснио слом 1940. године, Петровић је велику пажњу посветио обичним грађанима указујући на то колико се разликују од политичара, посебно реакционара, како их назива, који су и довели до колаборационистичке владе маршала Филипа Петена.

Ту је и дирљиво Петровићево поређење француске „бежаније“ са нашим „албанским повлачењем“ на основу личног искуства из обе несреће:

Солидарност и саосећање са француским грађанима у повлачењу пред Немцима изразио је описујући закрчене путеве, ноћивање на отвореном, несташицу хране и бензина, и друге муке људи. Догађајем у осиромашеном замку на пола пута између Конфолана и Сен Мориса, док се ишло на југ Француске, сликовито је приказао стање међу људима:

Петровић је тако из Париза, лета 1940, са југословенским посланством, прешао у Виши, административни центар колаборационистичке владе маршала Петена, тзв. „слободну зону“, и за „Политику“ слао текстове под називом „Писма из неокупиране Француске“. Последњи Петровићев текст из Вишија изашао је 6. априла 1941. године, на сам дан бомбардовања Београда, у последњем броју „Политике“ пред рат.

У Вишију је боравио до лета 1941. године и даље бележећи у дневник све догађаје и вести до којих је тешко долазио иако „Политика“ није излазила од априла.

Из јужне Француске, прешао је са члановима наше амбасаде у Лисабон записујући све време вести са ратишта, написе из стране штампе уз новинске исечке, занимљиве текстове о Лисабону, као и догађаје у вези са „југословенском колонијом“ у Португалији – да би се одатле, после три месеца пребацио у Лондон.

Запис из Петровићевог дневника у Лисабону дирљиво подсећа на оне његове чувене фотографије-посвете малим уличним продавцима новина и срећака у Београду двадесетих и тридесетих година прошлог века:

У Шпанији

Петровић је познат и по писмима из Барселоне и Мадрида, одакле је извештавао за време грађанског рата током августа и септембра 1936. године као специјални извештач „Политике“ хитно упућен са дописничког места из Париза како би „Политика“ што пре обавестила своје читаоце у Југославији о тим догађајима, показујући симпатије за републиканске борце и саосећање према шпанском народу.

Био је први наш извештач из Шпаније, а касније крајем 1936. године његов рад наставио је Владимир Дедијер, стигавши са места дописника „Политике“ из Љубљане, да би се Петровић већ у новембру поново јавио својим дописом из Париза. Призоре из француске „бежаније“ поредио је са незаборавним догађајима и сликама из Шпаније које је раније делио са читаоцима „Политике“ уз својствени фотографски дар запажања:

Прво Петровићево писмо из Мадрида, објављено у „Политици“ 24. 8. 1936. године – како наглашава Богуновић у „Људи Политике – Лексикон сарадника (1904-1941)“, „суптилном алузијом је описивало уздрмани положај легално изабране шпанске владе, па и самог министра спољних послова Аугуста Барсије који га је примио у згради налик музеју“:

У Лондону

Од децембра 1941. године, Михаило С. Петровић радио је у Лондону при Дирекцији за информативну службу Југословенске владе у избеглиштву која је имала четири одсека: за везу са страном штампом, за документацију, за штамбиљ и одсек за радио.

Поред дневног билтена, писао је и дуже текстове за радио-програм ББЦ-ја – захваљујући не само новинарском искуству, већ и знању енглеског и француског језика.

Стално је предлагао начине бољег организовања рада наших новинара критикујући аљкавост и спорост информативне службе која није ажурирала вести и правовремено реаговала на догађаје у свету нити прикупљала нове вести из земље како би их предочила светској јавности. Сачувана су два његова дописа о томе за председника Југословенске избегличке владе Слободана Јовановића из октобра 1942. године.

У дневник је бележио тешкоће и притиске, препреке, сплетке и збрку личних интереса који су често стављани изнад државних и како је разједињена „југословенска колонија“ у Лондону била лак плен и непријатељске и савезничке пропаганде.

На радио-програму ББЦ-ја, Михаило С. Петровић установио је емисију „Глас Југославије“ од десет минута сваке суботе за слушаоце у нашој земљи. Писао је и за многе стране новине, посебно за француски лист „La France“ који је излазио у Лондону.

Како „Политика“ није излазила за време рата у Југославији, Петровић је већ у Вишију, 28. јуна 1941. на Видовдан, издао један специфичан примерак овог листа и то откуцан на писаћој машини са препознатљивим словима у заглављу исписаним мастилом. Затим је поново покушао да га покрене у Лондону, заједно са супругом Радојком, такође новинарком, колегом Гргом Златопером и још неколицином новинара, под називом „Лондонска Политика“, да би излазио петнаестодневно.

На Ронео-машини, шапирографу, штампали су први број 1. августа 1942. године. На ударном месту, према традицији уводника ових угледних новина, налазио се Петровићев текст у коме је објаснио идеју покренутог листа који нема претензије да замени београдску „Политику“ ни у најскромнијем виду, већ да тиме колеге „желе само да се, у границама садашњих могућности, на неки начин одуже сенима погинулих другова-новинара на самом почетку Другог светског рата и да сачувају, макар само успомену на велику улогу коју је 'Политика' играла у нашем народу“.

Први извештаји о партизанској борби 

У „Лондонској Политици“ налазио се и Микин напис о дужностима емиграције: да ради на ослобађању Југославије као целине; да будућа Југославија мора бити уређена на демократској основи; да она треба да буде федеративна и не само политичка већ и економска демократија. Изашао је и други број 15. августа, али је Југословенска влада  забранила даље излажење, јер се у листу већ помињала борба партизана у Југославији.

Био је ту и Радојкин текст „Ратни напори енглеских жена“ у коме она закључује да „напори које енглеске жене подносе у Другом светском рату за спас целога света, треба да нам послужи као подстрек и пример како се служи отаџбини!“

У Лондону се овај лист појавио још једном 1944. године, такође штампан на шапирографу, а у изводима је Петровић са колегама преносио писање праве београдске „Политике“ која је већ почела да излази у ослобођеном Београду.

Овде треба напоменути да је Михаило С. Петровић имао посебну радио-емисију на ББЦ-ју о борби Драгољуба Драже Михаиловића против окупатора у Југославији, говорећи о њему као јунаку и то на сам дан 11. јануара 1942. године када је Југословенска влада у избеглиштву, на челу са председником Слободаном Јовановићем, именовала овог високог официра, пуковника, за министра војске, морнарице и ваздухопловства, унапређујући  га у чин генерала. Пристизањем све више вести о борби партизана у Југославији, Петровић је већ током исте године почео да извештава о тим догађајима.

Из Информативне службе, одсека за радио при ББЦ-ју, Михаило С. Петровић отпуштен је због извештавања о борби партизана, али му је на крају рата ББЦ исплатио целокупну суму на име задржане плате као надокнаду (814 фунти стерлинга), коју је он приложио за обнову домовине.

Са супругом Радојком, прикупљао је добровољне прилоге и за наше избеглице у Египту, а 1944. године, основао је Комитет Јужних Словена у Лондону. На крају рата, основао је дописништво Танјуга у Лондону и водио га све до свог повратка уземљу.

Повратак у земљу

Чим се вратио у Београд, фебруара 1945. године, са члановима нове Југословенске владе формиране према споразуму Тито–Шубашић, Михаило С. Петровић наставио је рад у „Политици“ као њен спољнополитички коментатор и уредник, бавио се историјом новинарства, држао курсеве за млађе колеге (упозоравајући да у капитализму о вестима и написима у новинама не одлучује њихов главни уредник, већ директор маркетинга), као и предавања за грађане. Први је послератни председник Удружења новинара Србије.

Поред оних о Београду, објављене су му књиге и брошуре: „Француска политика и владе Народног фронта“ (1938),  „Српски народ и Народни фронт“, „Оглед из историје штампе“(1951), „Лондонска емиграција и борба наших народа“ (1945), „Олуја над Француском“ (1966), „Ко чини међународну реакцију“ (1947), „Аустријско питање“, „Ватикан“, „Борба за словеначку Корушку“ и друге.

Дуго се препричавало као анегдота како је Михаило С. Петровић, да би „Политика“ стигла на време и у унутрашњост земље, а имала коментар о тек примљеној вести од међународне важности, диктирао текст шетајући кроз слагачницу – истовремено: у један линотип увод, у други средњи део коментара, а у трећи  закључак. Колега Душан Славковић је то објаснио:

„Мит је створен вероватно зато што је он био изванредно савестан, радан и сјајан новинар, брз на перу, тачан у изношењу аргумената, једноставан и разумљив на речима. Стекао је репутацију међу колегама, али не само због тих квалитета – био је скроман и честит човек, који је уздигнута и поносна чела прешао свој кратак живот и новинарски пут.“

Михаило С. Петровић умро је 21. јуна 1949. у 49. години живота од срчаног удара изгарајући на послу и доказујући да је могуће пробити економску блокаду после резолуције Информбироа када није било довољно рото-папира (јер се пре увозио из СССР), те је „Политика“ тешко излазила, и то у смањеном тиражу – од око ранијих 400.000 примерака, тираж јој се свео на само 100.000 дневно и то на свега шест страница.

На крају, остаће запис Живана Митровића:

„Новинарска личност Мике Петровића, по својим израженим особинама и потврђеним вредностима, издвајала се у нашој средини. Он је, због тога, међу нама, својим новинарским друговима и пријатељима, увек присутан.“

***

Прилог

ЛОНДОНСКА ЕМИГРАЦИЈА И БОРБА НАШИХ НАРОДА

пише: МИХАИЛО С. ПЕТРОВИЋ

У току овога Другога светскога рата, стари управљачи Југославије два пута свалили су нашу земљу у прашину и блато и два пута народ ју је својом вољом и својим полетом подигао до највишег угледа. После издајничких и капитулантских вршљања владе Цветковић-Мачек дошао је 27. март, а. после још крвавије издаје емигрантских влада  светом су одјекнуле вести о величанственим подвизима Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославије.

Двадесетседми март, не онакав каквог су замислиле официрске клике, већ онакав каквог га је народ схватио, био је у ствари саставни део и почетак Народно-ослободилачког покрета. Они који нису били тога дана у иностранству тешко могу замислити на колики је одјек 27. март наишао у свету и колико је тога дана углед наше земље порастао.

У Вишију, вест о догађајима у Југославији дунула је око 10 сати пре подне као свеж вихор кроз загушљиву и мемљиву атмосферу Петенове престонице. Свет се био потпуно преобразио. Изгледало је као да људи верују да ће Југославија тући Немце и ослободити Француску страшне море која ју је притискала.

У Лондону, утисак је био сличан овоме. Черчил је одржао пред Парламентом говор у коме је рекао: „Народ Југославије нашао је данас своју душу.“

У Америци, листови су објавили ванредна издања са огромним насловима, какви нису дати још ни једном другом догађају у овоме рату,

Југословенска емигрантска влада, која је имала бити влада 27. марта, стигла је у Енглеску са огромним моралним капиталом. То је у оном тренутку била најпопуларнија влада међу многобројним емигрантским владама. Њој су указиване највеће почасти. 

КРИЗА ЕМИГРАНТСКЕ ВЛАДЕ 

Шта су, међутим, министри у таквој ситуацији урадили? Први им је посао био да се међу собом посвађају. Затим су почели један другог пањкати и потказивати код Енглеза. А кад су увидели да се Енглези на то не осврћу много, онда су ударили по Енглезима. Тако су дотерали дотле да је аташе за штампу краљевског посланства, под пуним својим потписом, објављивао чланке – достојне некадашњег „Балкана” – против старога пријатеља Југославије, професора Сетона Ватсона.

Ова ситница са новинарског поља делатности, већ довољно јасно показује какво је држање заузела југословенска влада. О оваквим испадима могло би се сатима причати.

Влада се одликовала двема особинама у којима је ишла до безумља: прва је била потпуно несхватање ситуације, а друга: језива саможивост појединаца.

Оно неколико људи, који су себе називали владом, нису располагали у ствари никаквом влашћу, нити ма каквом силом, сем оне која је потицала из симболичног савезничког признања да они представљају југословенску владу, па ипак сматрали су да могу радити у инат Енглезима, који су им указали гостопримство и водити политику непријатељску према Совјетској Русији.

Што се тиче саможивости о томе би се невероватне приче могле причати. У Јерусалиму, у време слома Југославије, министри су мислили само на то како ће се што пре спасти из опасне зоне. А у Лондону, где су касније стигли, прва им је и главна брига била лична удобност.

Настале су затим разне афере, од којих је најчувенија била такозвана Каирска афера. Из земље је у време слома било изашло само неколико стотина наших војника и официра. Њима се придружио известан број добровољаца из редова италијанских заробљеника, Словенаца Истрана. Тако је образована војска од две до три хиљаде људи, која у целом рату пушке није мрчила, чак ни онда кад су се савезници налазили у највећој невољи.

Официри су се били поделили у неколико клика од којих је свака претендовала да је она извршилац 27. марта и да има право да води војску и земљу. Затим су једни друге стали затварати у концентрационе логоре, осуђивати на смрт, интернирати у Централну Африку, шта још не. И то у времену кад су Немци били пред Александријом и под Москвом.

У очима Енглеза и других савезника поједини политичари највише су се обрукали сасвим пресним лажима. Влада у ствари никакве редовне везе није имала са Дражом Михаиловићем, сем оне која је ишла преко енглеских војних власти. Па ипак министри су причали Енглезима о Дражи као да сваки дан с њим ручају у Дорчестер хотелу.

Најгоре од свега било је то што је у влади свако са сваким ратовао. Срби су ратовали са Хрватима, а Хрвати са Србима. Словенци су водили пропаганду за свој рачун, као да су засебна држава. Министар војни у земљи ратовао је на страни Немаца и Талијана, против свог народа, а амбасадор у Вашингтону званично је доказивао да је Југославија била вештачка творевина и да је не треба обнављати. Војска која је из Каира имала да донесе народу слободу била је и сама безмало сва у жицама, а уместо министра финансија новцем је руковао Константин Фотић, који је, не подносећи никоме рачуне, издавао лист и нападао министре. И још је натерао краља да се слика са тим листом у руци. Кад су Енглези позвали владу да преко радија апелује на народ да се не истребљује међу собом, сви министри, један за другим, одбили су то са индигнацијом. А кад су савезници саветовали краљу да заједно са једним енглеским генералом пође на ослобођену територију своје земље, он је пошао у Лондон и оженио се уз часне посте ради спаса светосавскога српства. У исто време његов председник владе назвао је бандитима људе који се боре за слободу своје земље, и у чијем се логору тада налазио син британског председника владе.

Влада је у ствари била стално у кризи, али нико управо није знао зашто је у кризи и око чега је спор. Са човеком који је најдуже био на челу владе, са некад много слављеним Слободаном Јовановићем, није се уопште могло разговарати. Он је редовно посећивао најчувеније лондонске пророчице и већи део седница такозванога министарскога савета пролазио је у разговорима о томе шта ове пророчице проричу. Чим би се прешло на политику, настала би свађа.

Председник Слободан био је измислио надимак свакоме министру: једног је звао „путујућа паника“, другог „пенушави коктел“, трећег „интелигентно недоношче“ и тако редом даље. Министри са своје стране тврдили су да Слободанова влада има једно преимућство, које није имала ни једна југословенска влада: не може је оговарати Слободан Јовановић.

Добар виц био је у Лондону годинама важнији од сваког државног проблема. Министри су збијали шале – да се не би потукли – а дипломате, штићеници кнеза Павла, водили су политику по упутствима Милана Недића. 

НАОПАКА ПОЛИТИКА

Све ово није написано у сатиричном расположењу. Тешко је дати озбиљну политичку анализу рада емигрантских влада у Лондону. Са кога год краја почнете неодољиво ћете склизнути у лакрдију, јер је све у ствари било трагична и крвава лакрдија. Чак је и „див-јунак“ Дража Михаиловић избачен на позорницу у једноме тренутку када је било потребно извести једну политичку ујдурму. Дотле је и он саботиран, јер се није допадао ни дипломатама, који су више волели Недића, ни политичарима, којима се чинио опасан конкурент.

Кад се с тешком муком издвоје све комичне појединости југословенске „лондонијаде” долази се до закључка да су у основи емигрантске политике две главне идеје – ако се то уопште може назвати идејама: страх од одговорности за срамну априлску капитулацију и уверење да ће Совјетска Русија пропасти за 15 дана.

Уколико је емигрантска влада уопште водила неку кохерентну политику, та политика заснивала се на овим двема „идејама“.

Владини „стручњаци“ прорекли су први пут да ће Совјетска Русија пропасти за 15 дана од 22. јуна 1941. Кад после 15 дана она још није била пропала, још једанпут су прорекли да ће пропасти за следећих 15 дана. И тако су три године прорицали сваких 15 дана а никако се нису уморили ни изгубили веру,

Случај Драже Михаиловића тесно је везан са овим пророчанствима. Дража је добио прво унапређење кад је ДНБ први пут објавио да је Црвена армија коначно уништена. А затим коликогод је пута ДНВ објавио уништење Црвене армије, толико је пута Дража Михаиловић добио или унапређење или одликовање.

Рачун је био врло једноставан: Недић, Љотић и Михаиловић са једне и Павелић са друге стране побиће све партизане и влада ће се ослободити политичких противника. Русија ће бити поражена и према томе ни са те стране неће имати никакве главобоље. Ако којим случајем победе Немци, Недић ће сачувати „мајку Србију“, дочекаће емигранте са добро уређеном полицијом и жандармеријом и краљ ће добити натраг своју круну. У том погледу Недић је био дао и изрична обећања. А ако победе савезници, онда ће „див-јунак“ Дража Михаиловић сићи са планине, прихватиће Недићеву војску и жандармерију и опет ће све бити у реду.

Сви проблеми били су према томе решени. Министрима се чинило да још само остаје да се утврди који ће срезови Босне и Херцеговине припасти Србији а који бановини Хрватској, и по коме ће се кључу поделити портфеји међу партијама. Отуда свађе и отуда сталне министарске кризе.    

То је, укратко, опис хаоса који је емигрантска влада била успела да оствари. Углед Југославије био је спао испод најнижег нивоа. У Лондону је тешко било поменути југословенског министра, а да онај који вас слуша не развуче усне. И најбољи пријатељи били су почели губити веру у могућност обнављања Југославије.

Ето, таква је ситуација била у емиграцији кад су се појавиле прве вести о партизанскоме покрету.

ЈУГОСЛОВЕНИ У ИНОСТРАНСТВУ И НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКИ ПОКРЕТ

У више махова истицано је да су се после слома Југославије у разним крајевима наше земље, понеки пут без икакве међусобне везе скоро једновремено појавиле истоветне тежње и да снага Народно-ослободилачкога покрета лежи у томе, што је он прави израз тих дубоких и моћних стремљења свих народа Југославије.

Значајно је да се ове заједничке тежње нису појавиле само у земљи, него и у иностранству, свуда где су се нашле веће групе слободних Југословена и упркос свима препрекама.

У јуну 1943. Удружење југословенских новинара у Лондону упутило је било свима представницима британске и савезничке штампе у Енглеској и многобројним политичким личностима један меморандум, чија је теза била да сепаратистичке тежње и гложења постоје само у уским реакционарним круговима Југословена. Где год су шири народни слојеви и веће групе људи дошле до изражаја – речено је у томе меморандуму – свуда је изражена жеља да се води непоштедна и заједничка борба против окупатора и да се обнови Југославија, демократска и федеративна. Ради доказа ове чињенице у меморандуму су цитирани: програм првога заседања АВНОЈ-а у Бихаћу; резолуција свештеника, резолуција првога конгреса омладине и читав низ резолуција и прогласа наших исељеника из разних крајева Новога света.

Сви су ти текстови били толико слични једни са другима, да су неки тврдили како је све то удесила пропаганда неке тајне силе. У ствари ова једногласност заиста је била постигнута благодарећи једној сили, али та сила није била нимало тајанствена, мада је без радија и без авиона успевала да пређе преко окупираних територија, преко најнепроходнијих југословенских гудура, па чак и преко пространих океана. Та сила то је једноставно био здрави разум нашега народа, који је свуда превладао гдегод је било поштених наших људи. Тај здрави разум учинио је да су се исти осећаји, исте мисли и исте неодољиве тежње скоро једновремено појавиле на Руднику и у Детроиту, на Жумберку и у Аустралији, под Триглавом и у Канади, на Дурмитору и у републици Чиле.

Наш народ у целоме свету, ако и није био подробно обавештен, осетио је о чему се у Југославији ради.

Пре појаве Народно-ослободилачког покрета стање међу нашим исељеницима било је заиста жалосно. Они су били национално и партијски страховито завађени. Милиони њихове крваве зараде деценијама су упропашћавани од стране несавесних шпекуланата. Из земље су им долазиле само жалосне вести и разочарања, а од дипломатских представника Југославије само увреде и подвале.

Прве вести о Народно-ослободилачкој војсци и Партизанским одредима и о њиховим борбама изазвале су право чудо. Свуда су се спонтано и без икаквога утицаја са стране појавили одбори симпатизера Народно-ослободилачког покрета. У Сједињеним Државама, у Канади, у Енглеској, у Шведској, у Швајцарској, у Француској, у Белгији, у свима републикама Јужне Америке, у Родезији, на Рту Добре Наде, у Северној Африци, у Аустралији, у Новој Зеландији, свуда где се нашло неколико Југословена који нису званични представници старе Југославије.

Некад су се многи наши исељеници у Америци, већ у првој генерацији, због рђавог гласа Југославије, устручавали да признају своје порекло. Сад су се наједаред појавили Американци југословенског порекла за које исељеничке организације нису раније ни знале и који се поносе што су Југословени и Титови земљаци.

Кроз изложбу Народно-ослободилачког покрета у Лондону прошле су у октобру хиљаде америчких војника нашег порекла. Неки од њих једва су знали по коју реч нашег језика, али сви су тражили да им се са плоча свирају партизанске песме и сваки је из дворане изашао са Титовом сликом у цепу. Многи су изјављивали: ако Југославија буде заиста оваква вратићу се после рата у стари крај.

Никада југословенско исељеништво није било сложније и уједињеније него што је сада, ујединила га је једна чаробна реч: Тито. 

ВЛАДА РАДИ ПРОТИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ 

Међутим, иако је фашистичко решето, кроз које је дипломатија просејавала људе на путу за било врло густо (неке је људе влада из Швајцарске вратила натраг у Италију, где су их фашисти стрељали) ипак су се у Лондону нашли појединци са независним тежњама. Отпор је почео врло брзо, још првих месеци 1942. године, прво из редова новинара, а затим много опсежнији и одлучнији из редова помораца, било у опозицији појединаца и изван ових група.

До средине 1942. у Лондону ништа се није знало о издајствима Драже Михаиловића. Сви они, којима нису били доступачни строго поверљиви извештаји владини веровали су да је он вођа оружанога отпора, или бар главнога дела тога отпора. О партизанима знало се врло мало, знало се само толико да они постоје и наслућивало се да је њихов удео у борби много већи него што је влада дозвољавала да се сазна. Било је и вести о борбама између њих и Михаиловићевих четника али само из Дражиних извора, који су кривицу бацали на партизане.

Због тога се до пред крај 1942. опозиција према влади кретала у два правца: против рада који иде за раскомадавањем и онемогућавањем Југославије и против вашарскога рекламирања Михаиловића и тежње да се од њега фашистичким методама створи великосрпски фирер.

Прва манифестација новога духа биле су усмене новине, које је покренуло Удружење новинара у марту 1942. Садржина тих усмених новина изгледала би данас толико бледа и далеко од стварности да би се многи чудили зашто се овде уопште и помињу. У оно време, међутим, њихова појава у Лондону значила је читаву револуцију. Дошло је до бурних седница владе и влада их је забранила. Били су потребни дуги преговори и обећање да ће се сви говори доносити на цензуру министарском одбору за пропаганду, па да се забрана дигне. Докле је ова цензура ишла најбоље се види из чињенице да је један говор забрањен због увреде Милана Недића.

Срећом, чланови министарскога одбора за пропаганду ускоро су се позавађали међу собом и новинари су ту свађу искористили да више не носе текстове усмених новина на цензуру. Говорило се од тада све слободније. Највећи успех постигнут је једним бројем кад је говорио Викем Стид. Били су присутни сви министри са Слободаном Јовановићем на челу и неколико страних дипломатских представника. Новинари су искористили ту прилику да им одрже подужу лекцију о слози народа Југославије и о демократији. Викем Стид, излажући своје успомене, истицао је исто тако потребу да се сачува Југославија и тиме се смртно замерио неким члановима југословенске владе. Дирекција за информативну службу осветила му се на тај начин што је од његовог говора у своме билтену објавила само неколико безначајних редова.

Уосталом развој ситуације превазишао је брзо усмене новине у овоме облику и борба се заоштрила.

Новинари су 1. августа 1942. године покренули петнаестодневни часопис, умножен на Ронео-машини, и дали су му име „Лондонска Политика“. Заузет је сад већ отворено опозициони и доста оштар став према влади. У програму је истакнуто да је прва дужност емиграције да ради на ослобођењу Југославије као целине, да будућа Југославија мора бити уређена на демократској основи, да она треба да буде федеративна држава и не само политичка већ и економска демократија.

На ово је у југословенском Министарству спољних послова умножен денунцијантски памфлет под насловом: „Наши слободоумници или безумници“ и поднасловом: „Одговор скупу безбожника око „Лондонске Политике“. Њихово безбожништво састојало се у томе што су у једноме чланку доказивали да је Свети Сава био напредан човек за своје доба и да светосавско српство нема никакве везе са фашистичким теоријама које га злоупотребљавају.

Слободан Јовановић, преко свога директора за информативну службу саопштио је одмах покретачима да се даље излажење часописа забрањује. Они су тражили писмену забрану и пошто је нису добили издали су други број у коме су објавили поздравно писмо Сетона Ватсона и један његов чланак о потреби југословенског јединства.

После овога Слободан Јовановић, опет усмено преко директора за информативну службу, саопштио је новинарима да ће сви бити послати у Родезију ако изађе и трећи број. Због овога је дошло до буре на седници министарског савета. Један или два министра
били су против забране, али, кад је Слободан Јовановић запретио оставком, онда је влада донела једногласну одлуку да се даље излажење „Лондонске Политике“ забрани.

Новинари на овоме питању нису раскинули са владом, али, већ тада, у септембру 1942, озбиљно се постављало питање раскидања. Да влада не би могла ликвидирати појединце, једног по једног и под разним изговорима, дошло се на идеју да се створи једна шира група млађих и напреднијих људи који би, евентуално, солидарно иступили. Ради овога одржавани су у току зиме 1942-43. састанци чији је циљ био да се сагради заједничко напредно гледиште. Ови скупови били су исувише широко замишљени зато су се убрзо расплинули у невезане разговоре, који нису довели ни до каквога конкретнога резултата, али су ипак били корисни, јер се отприлике видело на кога се за озбиљну акцију може рачунати.

РАСКРИНКАВАЊЕ МИХАИЛОВИЋА

У ово време отпочела је отворена акција против министра војног Михаиловића и за Народно-ослободилачки покрет.

Прва јавна оптужба против Драже Михаиловића у Лондону била је једна белешка објављена у билтену „Совјет Вор Њус“ почетком августа 1942. Ту се тврдило да Михаиловић сарађује са непријатељем и бори се против партизана који једини воде борбу против Немаца. Ускоро затим сазнало се да је Совјетска Влада упутила влади Слободана Јовановића прво једну, а затим још једну протестну ноту у којима је тражила објашњење Михаиловићевог става.

О свему овоме енглеска штампа врло је мало писала, а југословенска влада тако је неспретно реагирала да је само појачала сумњу против свога министра војске. Они који су прочитали владин одговор на совјетску ноту потпуно су се уверили из самога тога одговора да је Михаиловић крив. То је била не само неспретна одбрана, већ дрзак напад и сасвим недржавнички гест.

Још бесмисленија је била пропаганда Дирекције за информативну службу која је стала доказивати да је Михаиловић велики пријатељ Русије и да се против партизана бори само зато што су они троцкисти и противници Стаљина.

Пред крај 1942, пабирчењем обавештења из разних извора, упоређивањем и дедукцијама могла се у Лондону створити већ приличио јасна слика онога што се у нашој земљи у то време догађало.

Влада, или бар њени главни чланови, имали су међутим исцрпна обавештења јер је дотле у Лондон, на Блиски Исток и у Швајцарску било стигло неколико људи из земље, који су донели сва обавештења. Али њихове изјаве чуване су у највећој тајности и сакриване су, како се тврдило, чак и од неких чланова владе.

Вео је међутим почео постепено да се диже са тајне догађаја у Југославији. После онога краткога написа у „Совјет Вор Њус“ почетком августа, дошао је ускоро други оштрији. Затим је лондонски комунистички лист „Дели Воркер“ почео објављивати дуже изводе из извештаја станице „Слободна Југославија” и чланке против југословенске владе.

Радио Лондон престао је у својим билтенима да слави Дражу Михаиловића. Његово име појављивало се одсад све ређе и ређе и у радио-вестима. Њега су још славили сваког четвртка, у званичној емисији „Војнога кабинета“ Слободана Јовановића, три мајора краљевске војске које су енглески новинари назвали: „Три мускетара из Кингстона Хауза“. Кингстон Хауз била је зграда у којој је била смештена југословенска влада.

У новембру 1942. дописник „Њујорк Тајмса“ Хансон Балдвин написао је: „Браниоци генерала Михаиловића не поричу да је он могао бити у вези са Италијанима и генералом Недићем, али истичу да је оваква 'игра' обична у балканској политици.“

Цариградски дописник лондонскога „Тајмса“ поменуо је у своме допису од 10. фебруара 1943. да је Михаиловић имао „неку врсту прећутнога примирја“ са Италијанима. Неколико дана касније, 26 фебруара, у „Спектатору“ Сетон Ватсон поновио је ово тврђење о прећутноме примирју са Италијанима и подвукао да су совјетске оптужбе много озбиљније и да се морају узети у разматрање.

Тако је отпочела дискусија о издајству Драже Михаиловића и она се све више развијала док најзад свакоме није постало јасно да је министар војске емигрантске Југословенске владе обичан слуга и џелат у служби окупатора.

Влада се очајнички бранила, али је та њена одбрана у ствари била, бар у оно прво време, најтежа оптужба Михаиловића.

Њени органи хватали су и преправљали емисије „Слободне Југославије“. Где је у комуникеу Врховног штаба НОВ стајало „партизани“, они су стављали „четници“, а где је писало „Тито“, прецртавали су и стављали „див-јунак Дража Михаиловић“. Тако преправљене комуникее растурали су међу Енглезима и страшно су се чудили што им Енглези не верују. Мислили су можда да Енглези немају радио-апарате.

Кад су једном приликом неки одреди Народно-ослободилачке војске били прешли преко Дрине у Србију и отуда затим били потиснути, и немачка врховна команда и југословенска емигрантска влада са скоро истоветним речима прославили су ову „победу“. Разлика је била у томе што је у немачком комуникеу стајало да је ово била победа Немаца над партизанима, а у Дражином комуникеу стајало је да је то победа његова „над непријатељима“.

Против лажи званично организоване пропаганде емигрантске владе дуго се у Лондону скоро ништа није могло учинити. Интервенције неколицине напредних Југословена сукобљавале су се са званичним ауторитетом емигрантске владе и свуда су наилазиле на сасвим разумљиво питање:

– Имате ли каквих непосредних обавештења из земље?

ДОЛАЗАК ПАРТИЗАНА У ЛОНДОН 

Таквих обавештења, на жалост, дуго није било. Стање се из основа изменило кад су у новембру 1942. године стигла два партизана, побегла из ропства у Норвешкој, а у марту 1943. још три.

Њихово казивање упадљиво је одударало од казивања владиних извештача, који су раније стизали преко Цариграда. Док су ови врло мало говорили о чињеницама, које је свако желео знати, а врло много се задржавали на политичким разлагањима за која су мислили да ће се допасти емигрантској влади, дотле су приспели партизани једноставно причали оно што су видели и преживели и били су дубоко убедљиви. Утисак њиховога излагања био је утолико дубљи, што се све оно, што су они казивали, у потпуности слагало са свима дотле несумњиво утврђеним чињеницама. За све оне који су хтели да знају истину било је јасно да они говоре истину. Њихов долазак изазвао је врло велико интересовање у Лондону. Недељни часопис „Њу Стетсмен енд Нешен” објавио је опширно њихове исказе, а у Империјалном институту за спољне послове сазван је нарочити састанак личности које се интересују југословенским питањима и пред њима су партизани дали исцрпна обавештења о издаји Драже Михаиловића и о догађајима у Србији у току лета и јесени 1941. године. Једино југословенска влада није хтела за њих ни да чује. Прогласила их је за дезертере и отказала им сваку помоћ. Само два министра пристали су да их саслушају, и то је један од њих после неколико минута изашао, рекавши им да је све лаж што кажу.

Некако у исто време стигло је у Лондон из Шведске писмо партизана Јована Павловића, једнога гимназисте из Ваљева, који је такође учествовао у догађајима у Србији у другој половини 1941. године. Он је послао изванредно добро састављен извештај о свим оним догађајима који су онда Лондон највише интересовали.

Поред овога у Лондону се у пролеће 1943. почела слушати радио-станица „Слободна Југославија“ за коју се и раније знало, али се није знало на којој таласној дужини ради и да ли се може чути у Енглеској.

О ономе што се у нашој земљи догађало нису се више морале правити хипотезе. Истина је пукла пред очима, тако да је отада нису видели само они који нису хтели да је виде.

Лондон је отада располагао оригиналним материјалом тако да се пред штампу могло изаћи и са фактима, а не само са мишљењима и убеђењем. И заиста, од доласка партизана, дакле од маја 1943, ситуација је почела нагло да се окреће у корист Народно-ослободилачког покрета.

У први мах људи лондонске опозиције влади личили су помало на оне мишеве што су хтели да окаче мачки звонце око врата. Сви су били за то, али је требало да се неко први одлучи. Лед је пробило удружење „Слободна Југославија“ и југословенској емигрантској влади окачено је ускоро око врата не звонце него читава клепетуша.

На жалост, у почетку радило се у разбијеном поретку: радило је нешто удружење „Слободна Југославија“, нешто Удружење новинара, нешто Савез помораца, а нешто и појединци свако на својој страни. До ко-ординиране акције није дошло све до оснивања Уједињенога одбора Јужних Словена у Лондону, 28 новембра 1943. године.

Удружење „Слободна Југославија“ основали су поморци и радници. Њима се доцније придружила једна група избеглица из Шпаније, а нешто касније у Удружење су ступили и партизани који су дошли из Шведске.

Велика заслуга овога Удружења у томе је што је оно без икакве резерве устало у одбрану Народно-ослободилачког покрета и што су његови чланови одмах одлучно одбили послушност министру војном Дражи Михаиловићу, оптуживши га јавно за издају.

Савез помораца представљао је југословенску стручну организацију на разним радничким приредбама и његови представници искоришћавали су одсада сваку прилику да говоре о партизанскоме покрету у Југославији и да изобличују Дражу Михаиловића. Поред тога, као најмногобројнија група, поморци су својим присуством и врло издашним прилозима помагали сваку напредну акцију.

Већ у децембру 1942. представник удружења „Слободна Југославија“, које се тада још звало „Група Југословена антифашиста“, говорио је у „Стол Театру“ на једноме великоме збору немачких социјалиста избеглица о успесима партизана и о издајству Драже Михаиловића. Представник тога удружења био је један од говорника и на великом збору за други фронт, одржаном 14. марта на Трафалгар-скверу, усред Лондона, пред неколико десетина хиљада Лондонаца. Он је ову прилику искористио да каже шта је Народно-ослободилачки покрет, шта је дотле постигао и како је Дража Михаиловић издао народну ствар. Овај говор умножен је и растурен на нашем језику и у енглеском преводу.

Истога месеца марта 1943. Удружење „Слободна Југославија“ почело је издавати свој билтен у чијим су првим бројевима објављени документи првога заседања АВНОЈ-а у Бихаћу, на нашем језику. Влада је, међутим, успела да издејствује код енглеских власти да се овај билтен забрани.

Рад „Слободне Југославије“ знатно је допринео да се за право стање у Југославији сазна у разним радничким и левичарским организацијама у Лондону.

У истом правцу радили су и представници помораца. Приликом прославе 1. маја 1943. њихов представник на збору Удружења фабијанаца (енглеских социјалиста) одржао је бурно поздрављени говор у коме је одушевљено говорио о Народно-ослободилачком покрету.

Сваки рад у корист Народно-ослободилачкога покрета наилазио је, међутим, и даље на знатне тешкоће од стране емигрантске владе. Влада је велики број чланова „Слободне Југославије“ прогласила за војне бегунце и покушала је да на њих примени мере које закон предвиђа за дезертере у време рата. Али пошто није имала никакве стварне власти, а Енглези су јој врло нерадо излазили у сусрет, њене одлуке остајале су на папиру и она је могла једино да прави ситне пакости појединцима.

Све се више, међутим, осећала потреба да се за Народно-ослободилачки покрет заинтересују лондонски кругови изван радничких и социјалистичких, а нарочито велики листови које чита већина публике. У овоме правцу радила је управа Новинарског удружења, чији је рад постао нарочито интензиван после годишње скупштине 31. маја 1943, када су из Удружења испали владини пријатељи и када је донесена резолуција у којој се осуђују: „сви они који посредно или непосредно сарађују са непријатељем“, као и они „званични фактори који у иностранству систематски раде на растурању лажних обавештења о нашој земљи”. Ова резолуција имала је врло великога одјека. Више листова у Лондону донели су изводе из ње. Цитирала ју је станица „Слободна Југославија”, а сви напредни наши листови у Америци донели су је под крупним насловима и са дугачким коментарима. Удружење новинара добило је поводом ове резолуције низ пријатељских телеграма и охрабрења, поглавито од председника Уједињеног одбора Јужнословенских Американаца Луја Адамича. 

ПРВИ ПАРТИЗАНСКИ ЗБОР У ЛОНДОНУ

У ово време ,Друштво за демократску контролу“ (Union of Democratic Control), једна британска организација којој на челу стоје више истакнутих чланова лабуристичке странке, међу њима и чувени социолог професор Ласки, забринута извесним тежњама британске спољне политике, почела је објављивати низ реферата о политици према појединим земљама. Први реферат био је посвећен Југославији. У првобитном нацрту било је нешто критике Михаиловићеве политике, али партизани и Народно-ослободилачки покрет уопште нису помињани. На интервенцију југословенских пријатеља овога покрета, који су Друштву упутили низ писмених и усмених примедаба, учињене су знатне измене и у реферат је унесен следећи став:

„У целој Југославији пуну сарадњу треба обезбедити са Народно-ослободилачком војском.“

Овај докуменат значио је врло велику прекретницу, јер је то било први пут да су одговорни британски политичари, међу којима истакнуте вође једне од владиних странака, изашли са изјавама у корист Народно-ослободилачког покрета.

Треба овде имати на уму да је у ово време још британска штампа, под утицајем емигрантске пропаганде, говорила о херојству Драже Михаиловића,

После овога документа који је растурен у десетине хиљада примерака, Друштво за демократску контролу сазвало је у великој дворани Ливингстон-хола збор коме је председавао лорд Марли, а говорио је народни посланик Бен Рили. Поред њих говорили су још три партизана Новак Гајић, Мухарем Арсланагић и Драгомир Поповић, затим др Бичанић, Михаило Петровић и Славо Клеменчић. Стојан Прибићевић и Луј Адамич били су послали из Америке поздравне телеграме.

Југословенска влада која се љуљала тражила је прво од енглеских власти да овај збор забрани, а кад јој то није успело покушала је преко провокатора да наговори партизане да од збора одустану. Поред свега тога збор је доживео велики успех. Народни посланик Бен Рили, саслушавши изјаве партизана и остале говоре, тражио је јасно да влада или објасни став Михаиловића или одступи. Друга влада Слободана Јовановића пала је сутрадан по овоме збору.         

Са овим збором отпочела је живља акција против владине политике. Удружење „Слободна Југославија“ објавило је једну брошуру са свима дотле познатим обавештењима о Народно-ослободилачком покрету и о борбама Народно-ослободилачке војске. Та, брошура на енглескоме језику распродана је за неколико дана и наишла је на врло велико интересовање у лондонским политичким круговима. Лист „Ивнинг Стандард“ донео је о њој читав чланак што се изузетно догађа и са много већим делима.

Новинарско удружење објавило је низ меморандума у којима је указало на штетан рад емигрантске владе. Нарочито је интересантан био меморандум од 28. септембра, у коме је прво била укратко изложена организација и описана борба Народно-ослободилачког покрета, а затим су на низу примера доказани фалсификати које емигрантска влада врши приказујући борбу народно-ослободилачке војске као борбу генерала Михаиловића. „Дејли Хералд“, орган лабуристичке странке, објавио је у једноме чланку скоро сав материјал из ове изјаве. Отада влади су била затворена врата свих озбиљних лондонских листова. 

ИСТИНА ПРОДИРЕ У СВЕТСКУ ЈАВНОСТ

Ускоро су листови стали објављивати изводе из коминикеа Врховнога штаба Народно-ослободилачке војске које су прво време добијали од југословенских новинара. Ти коминикеји прво су се појавили у великом недељном листу задружног покрета „Рејнолдс Њус“, затим августа 1943. у „Њус Крониклу“, а у септембру 1943. коминикеје су почели редовно објављивати агенција Рајтер и друге велике новинарске агенције.

Југословенска избегличка влада покушала је да реагира на ово. Она је измислила некакву „Југословенску демократску агенцију“ која се тобож налазила у главноме штабу генерала Михаиловића и почела је издавати коминикеје свога „министра војног и врховног команданта војске у отаџбини“. Ти измишљени коминикеји били су тако неспретно састављени, да је фалсификат био очевидан. Ниједан лист није се осврнуо на њих.

У току седам-осам месеци оваквога рада осећала се стално потреба за ко-ординираном акцијом и за стварањем једнога тела коме ће сваки странац, који се интересује за Народно-ослободилачки покрет моћи да се обрати за обавештења и да добије правилан одговор. Осећало се исто тако да је потребно развити систематску пропаганду и предузети и друге интервенције, Због тога је 28 новембра 1943. основан „Уједињени одбор Јужних Словена у Лондону“ у који је ушло 12 Југословена, који су се јавно и без резерве изјаснили за Народно-ослободилачки покрет. Међу њима су се налазила четири члана управе Новинарског удружења, три члана Савеза помораца и три представника Слободне Југославије. У декларацији је речено да је сврха одбора: „да приказује стварно стање ослободилачке борбе, која се у Југославији води под координираном командом Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда, ради уништења окупатора и издајника; да приказује значај те борбе за коначну победу уједињених народа; да настоји како би се у свима југословенским крајевима та борба појачала окупљањем у борбени савез свих антифашистичких и демократских снага.“

Одбор је упутио поздравне телеграме маршалу Титу и вођама Народно-ослободилачког покрета, а 3. фебруара обратио се свима Југословенима у Великој Британији прогласом у коме је поред осталога речено:

„Куцнуо је час за све поштене Србе, Хрвате и Словенце у иностранству да стану отворено на страну Народно-ослободилачког покрета против издајника, на страну слободне и демократске Југославије против тиранских сатрапија у служби најгорих непријатеља свога народа. После доласка британских официра у Врховни штаб Народно-ослободилачке војске у пролеће 1943, а нарочито после доласка генерала Маклина, ускоро после тога, у британској и америчкој штампи све чешће су се почеле појављивати и изјаве савезничких официра и војника који су провели дуже или краће време међу југословенским партизанима, било као чланови разних војних мисија било као бегунци из непријатељског ропства. Сви су се они враћали у своју земљу одушевљени југословенским партизанима и њиховом борбом. Сви су они у свему потврђивали Оно што су у Енглеској и Америци говорили Југословени присталице Народно-ослободилачког покрета и потпуно демантовали тврђења и пропаганду емигрантске владе.

Њихове изјаве а нарочито изјаве енглеског министра војног, а затим и самог г, Черчила пред Доњим домом изазвале су огромно интересовање у савезничкој јавности и неко време ни о чему се можда није толико писало као о Народно-ослободилачком покрету, о његовој борби и о његовим проблемима.

Када је у мају 1944. у Лондон стигао представник Народно-ослободилачке војске генерал Владимир Велебит са мајором Вогелником, дочекан је као ретко који од савезничких државника. Све новине писале су о њему. Конференцији штампе, на којој је он одговарао на питања новинара, присуствовало је преко сто савезничких и неутралних новинара. Енглески комитет за помоћ Народно-ослободилачком покрету приредио је пријем у његову част и томе пријему присуствовало је преко хиљаду званица међу којима најугледније личности из лондонских политичких кругова и дипломатскога кора. 

ПОПУЛАРНОСТ МАРШАЛА ТИТА

Маршал Тито данас је једна од четири или пет најпопуларнијих личности у свету. Његови портрети објављени су преко читавих страна највећих енглеских и америчких илустрованих часописа. Најугледнији амерички лист „Њујорк Тајмс“ штампао је о Народно-ослободилачкој војсци и Маршалу Титу најдужи чланак који је тај лист икада објавио, чланак од више великих страна збијенога текста.

У Енглеској, ако коме кажете да сте Југословен, готово увек ће вам одвратити:

– Надам се да сте од Титових.

Чак и деца далеких земаља одушевљавају се Титом. У школи једног енглеског града постоји фудбалски клуб „Тито“. Кад је један Југословен после предавања одржаног дечацима ове школе упитао:

– Како стоји Клуб Тито на таблици првенства?

Један риђокоси шврћа од 12 година скочио је из клупе:

– Тито је увек први! – одговорио је кратко и сео.

На крајњем северу Норвешке, у вечитоме леду, где дан и ноћ трају по неколико месеци, довољно је да одбегли заробљеник сиђе у село и каже: Југословенски партизан, па да га сељаци по цену свога живота приме у своју кућу, опреме и пребаце у безбедну Шведску. А на другоме крају земљине кугле, у Новој Зеландији, штампају се брошуре са сликом маршала Тита.

Колика је популарност Народно-ослободилачког покрета у свету најбоље ће се видети из ове две појединости. У Јужној Америци изашла је о Титу дебела књига на Шпанском језику. А одбори за помоћ Народно-ослободилачком покрету постоје свуда по земљиној кугли, чак и у забаченој енглеској колонији Родезији, у југоисточној Африци.

Постоје два узрока што помоћ покупљена за НОВ још није почела да стиже. Први је у томе што су емигрантске владе енергично ометале благовремену припрему и противиле се сваком одашиљању помоћи у крајеве под партизанском управом, а других слободних крајева није било. А други је у недостатку транспортних средстава.

Популарност Народно-ослободилачког^/ покрета не објашњава се, међутим, само дивљењем које свет показује према борби Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославије,. Постоји нешто много шире и много дубље.

Народи целе земаљске кугле очекују нешто ново, нешто боље, нешто велико што ће наградити преживеле за патње које су претрпели.

Југославија је земља у којој се ствара заиста нешто ново, нешто заиста велико. И то сви увиђају. И пријатељи и противници.

Мањина назадњака баца се блатом на Нову Југославију, као што се бацала блатом и клеветама на руску револуцију, и као што се бацала блатом и клеветама на француску револуцију, као што се бацала блатом и клеветама на све што је било напредно и светло у историји.

Али народ, народ у целоме свету, ако и није свуда подробно сазнао, осетио је о чему се у Југославији ради. И зато наша НОВ ужива свуда симпатије маса.

У Лондону излазе два холандска листа: један напредан, а други назадњачки. У ономе првоме изишао је недавно чланак у коме се тврдило да Тито није искључиво југословенска појава, да у свакој земљи постоји њен Тито, који се још није појавио. Даље се изражава жеља да се и у Холандији појави неки холандски Тито и објашњава зашто је то једини спас за холандски народ.

Назадни холандски лист усвојио је основну тезу али је покушао доказати да је за Холандију боље да сачува своје садашње властодршце.

Извесни догађаји показали су да то неће баш тако лако бити.

Ова полемика пренесена је била у неким енглеским листовима. Она није усамљен пример.

На мишљење да је Југославија показала пут ка заиста новоме свету наилази се врло често у дискусијама у слободним земљама.

Ето, тако свет гледа на садашњу Југославију. Наш углед никад није био већи, а наше могућности никад нису биле опсежније.

У таквој ситуацији пред нама стоје два задатка:

да не допустимо да се врати оно старо;

да све учинимо како би Југославија заиста постала оно ново, што свет од ње очекује.

За то постоје данас сви услови. Хоћемо ли их искористити, то од нас зависи.