Судбина заборављеног националног борца Стеве Петрановића: Прва позоришна представа у БиХ

Приповедајући о атмосфери која је настала у Сарајеву након што је у лето 1878, на основу одлука Берлинског конгреса, Аустроугарска извршила окупацију Босне и Херцеговине, Иво Андрић у причи „Мара Милосница“ на једном месту каже:

„У магази хаџи-Иве Ливајића, фра Грго Мартић чита криомице и преводи Pester Lloyd, а по дућанима на Вароши обилази, са џеповима пуним италијанских новина, Стево Петрановић, бивши учитељ у српској школи, а сада у служби италијанског конзулата.“

Не морате да будете велики познавалац Андрићевог дела да бисте знали да је наш једини нобеловац у својим приповеткама и романима посвећеним старим временима стварао књижевне ликове од стварних, историјских личности и од карактера који су били плод његове имагинације.

Није обавезно да будете ни велики познавалац историје Босне и Херцеговине да бисте знали како је фра Грго Мартић заиста постојао, те да је за собом оставио значајан хуманистички траг.

Али да не бисте мислили да је онај други човек у цитираној реченици из приче „Мара Милосница“ сигурно плод Андрићеве имагинације, ипак морате знати нешто више. И то не само о општим приликама у Босни и Херцеговини пред сам крај османске и на самом почетку аустроугарске власти, већ понешто и о развоју тамошње просвете и позоришта.

Јер је Стево Петрановић у првим данима аустроугарске окупације Босне и Херцеговине заиста важио за државног непријатеља број један, али је пре тога био и учитељ који је реформисао школу у Црној Гори и просветар који се, сем школством, у Тешњу бавио и организовањем позоришних представа, а после имао посла с Николом Пашићем и Драгом Машин, чији ће му осветнички бес, испоставиће се, на крају и доћи главе.

Овековечен у „Мари милосници“ у тек другој половини једне дуже реченице, Петрановић је био тема записа Андрићевих пријатеља Марка Марковића и Боривоја Јевтића, а у својим радовима су о њему писали историчари Владимир Ћоровић и Владимир Скарић, те хроничар позоришног живота у Босни и Херцеговини Јосип Лешић. Пред Други светски рат је у Новом Саду новинар, учитељ и политичар Димитрије Мита Клицин објавио „Споменицу Стеве Петрановића, националног борца“.

Од те грађе могао би да се сачини сценарио за дугометражни играни филм, или ТВ серију. Ми ћемо, за почетак, испричати шта је све за свој род урадио Стева Петрановић и како су му се тадашње власти за све те заслуге „одужиле“.

Соко, писар и учитељ

Петрановићи су у Северној Далмацији били познати под надимком Сламуше. Др Божидар Петрановић је у своје доба био познати политичар и правник, оснивач Матице далматинске и њен први председник. Герасим Петрановић био је бококоторски епископ, а уређивао је Српско-далматински магазин. Теофил Петрановић је исто носио свештеничку одору. Већи део живота је провео у Сарајеву, где се сем свештеничким и просветним пословима бавио и сакупљањем и објављивањем народних песама. Његов брат од стрица био је Стево Петрановић.

Рођен у Дрнишу 1835. године, он је у основну школу кренуо када му је већ било петнаест година. Потом је у Задру завршио пет разреда теолошке школе, а становао је у интернату тамошње Богословије. Тада одлази у Падову, где је три године слушао предавања на Филозофском факултету. Жени се Софијом Мандић из Грачаца.

Мита Клицин је све ове податке добио од Стеванове и Софијине поћерке Љубице, удате за апотекара Мирослава Пелнаржа. Према њеним речима, Стеван Петрановић је по природи био бистар и борбен, „радио је за народну ствар отворено и одлучно, због чега је дошао у сукоб с аустријским режимом у Далмацији“.

За ове Петрановићеве врлине чуо је кнез Данило Петровић Његош, који га позива да дође у Црну Гору и буде његов ађутант. Петрановић пристаје, стиже на Цетиње, али ускоро кнез гине у атентату, те на његово место долази будући црногорски краљ Никола.

Убрзо избија херцеговачко-црногорска буна против Турака, у којој учествује и Петрановић. О томе, истина, нема историјских података, али Клицин наводи стихове које је Петрановић казивао својој поћерки, а она их није заборавила:

„Зове Мирко до два ађутанта,
Михаила Зегу из Баната
И сокола Петрановић Стеву
Да му буду уз рамена…“

Ове стихове Вук је објавио у једној од својих збирки народних јуначких песама, у песми „Бојеви Црногораца и Херцеговаца с Турцима године 1862“. Народни певач ту прво описује силу од шездесет хиљада турских војника који су кренули на Црну Гору, да би се потом посветио приказивању стања у редовима црногорске војске:

„А кад виђе црногорски књаже,
Он је своју војску окупио,
Осам хиљад' отправи војника
А пред њима Петровића Мирка,
Петровића Мирка и Крцуна
И војводу Петра с Љуботиње,
И јунака Зегу из Баната
И писара Петрановић Стевана
Да он служи Мирку за писара
И остале српске начелнике…“

Војвода Марко Перовић је био отац кнеза Николе, а Михајло Зега члан трговачке цинцарске породице која се крајем 18. века доселила у Банатско Ново Село, и након учешћа у херцеговачко-црногорском устанку против Турака књаз Никола га је именовао за сердара.

Петрановић није постао сердар, али је у историји Црне Горе остао упамћен као реформатор тамошњег школства, које је у то време било тек у повоју.

На Цетињу је прва основна школа примила првих тридесетак ђака још 1834, за време владавине Петра Другог Петровића Његоша. Зато су је у почетку и звали Владичина, или Мала Његошева школа. У наредним деценијама обележеним сталним сукобима са Турцима, рад школе је често прекидан на дуже или краће време.

Почетком педесетих година 19. века у школи су као учитељи радили архимандрит Никанор Ивановић (иначе и он родом из Дрниша) и Антоније Мацура. Потом управљање школом преузима Петрановић, који новим наставним планом троразредну школу претвара у петоразредну, неку врсту ниже стручне школе.

Петрановићева реформа се састоји од утврђивања разредно-часовног распореда и знатног повећања броја наставних предмета, што доводи и до планирања развоја наставног кадра. Према његовом плану, у цетињској школи изучавали су се предмети: катихизис, библија, историја, часловац и црквено пјеније (први разред); пространи катихизис, српска граматика, црногорска историја, црквена историја, математика, црквено пјеније (други разред); свеопшта историја, српска историја, антропологија, српска граматика, реторика, велико црквено пјеније (трећи разред); словенска граматика, свеопшта историја, црквена историја, физика, велика географија, психологија, догматика, велико црквено пјеније (четврти разред). У трећем разреду предавао је антропологију, а у четвртом психологију.

У години када је Петрановић преузео управљање школом оснива се и интернат, илити „питомачки завод“. Ту је спавало и хранило се тридесет питомаца, који су носили ђачке униформе налик онима које су имали ђаци у француским заводима. Петрановић се бринуо и о обезбеђивању уџбеника и учила за школу, који су се углавном набављали из Београда и из српских средина у Хрватској. Народ је препознао његов ентузијазам, па Црногорци ову школу почињу да зову Петрановићевом школом.

Те силне промене нису се, међутим, допадале властима, којима изгледа није одговарало увођење толиких световних предмета, а ни то што је од ђака захтевао да уче са разумевањем и што их је подстицао да мисле својом главом. Тако Петрановић не успева да „заврши“ планирани пети разред и бива приморан да напусти Црну Гору. Према неким изворима, власти су га чак званично протерале са Цетиња, под оптужбом да шири јерес међу ђацима.

Наредне четири године Петрановићевог живота и прикљученија остају у измаглици недокументоване прошлости. Зна се само како ни у родну Далмацију, нити уопште у Хабсбуршку монархију, није могао да се врати, јер су га аустријске власти 1861. лишиле држављанства. А дâ се наслутити да ипак није сасвим био прекинуо своје односе са књазом Николом, јер на почетку књиге „Моралне мисли“ Николе Томазеа, штампане 1864. године у Новом Саду, стоји да ју је „посрбио Стеван Петрановић, побочник црногорског кнеза“.

У октобру исте године Петрановић стиже у Тешањ, месташце у средњој Босни, где ступа на упражњено место учитеља Српске основне школе.

Италијански и минералогија, вртларство и певање

Није познат тачан датум изградње Српске школе у Тешњу и почетак њенога рада. Али у „Новом завјету“ штампаном у Москви 1732. постоји забелешка испод које је потписана „дјевојка Тарса шћер Јована Атанасића, из Тешња касабе“.

Када је Јовина кћерка похађала тешањску школу, такође остаје непознато, али се зато зна да је, у време када је Петрановић ступио у учитељску службу, Тешањ био богата варош са преко шест хиљада становника, кроз коју су пролазили многи трговачки каравани.

Петрановић је у Тешањ стигао највероватније по препоруци свог, већ помињаног рођака, свештеника Богољуба (Теофила) Петрановића, који је био учитељ у Сарајеву. Било је то време у ком су кнез Михаило Обреновић и његова влада врло активно радили на подстицању националне свести код Срба који су живели под турском влашћу. Учитељи су чинили саставни део формиране мреже повереника српске владе, а Теофил Петрановић је био један од најактивнијих.

Чим је преузео учитељску дужност, Стево Петрановић је почео да набавља неопходна учила и опрему. На основу сачуване грађе, види се да је користио оновремене савремене уџбенике и друге књиге. Садржај лектире јасно указује на његову тежњу да међу ђацима разбуди и подстакне слободарске мисли и идеје.

Међу књигама из којих су учили тешањски ђаци налазе се „Читанка за народ“ Стевана В. Поповића, „Историја српске књижевности“ Стојана Новаковића, „Драматика грчког језика“, „Часловац“, затим готово све књиге Вука Стефановића Караџића, „Разговор угодни народа словинскога“ Андрије Качића Миошића, Његошев „Горски вијенац“ и „Поеме“ Бранка Радичевића.

Залаже се да у школу долазе и они нешто старији ђаци, који до тада нису похађали наставу. Уводи нови распоред наставних и других активности, па од његовог доласка тешањски ђаци пре подне похађају наставу од осам до поднева, потом следи двосатна пауза, да би после подне часови трајали све до 16.30. За ученике који су спорије усвајали градиво уводи и додатну наставу, која се одвија средом и петком.

На скупштини Дабробосанске епархије која је одржана у марту 1873, усваја се Петрановићева иницијатива да се у свим важнијим местима отварају школе у којима ће радити „спремни учитељи“, а да се у Сарајеву оснује Народни фонд из кога ће се те школе издржавати и плаћати учитељи. Свака српска кућа је била у обавези да у тај фонд годишње уплати десет гроша.

Босански валија Мустафа-паша био је спреман да подржи те захтеве, под условом да се учитељи у школама не баве национално-политичким питањима. Петрановић је, напротив, сматрао да је сваки учитељ дужан да буди националну свест и да о своме успеху обавештава своје колеге.

Оно што на Цетињу није успео да оствари, Петрановић спроводи у дело у Тешњу, па по његовом плану школовање продужава на пет разреда. И овде уводи нове предмете. Италијански је обавезан предмет, а уче се и грчки и руски. Од природних наука – минералогија, физика и ботаника! А ту су и веронаука, српски језик, словенско читање, читање и писање латинице, рачун, геометријско обликовање са цртањем, повесница, краснопис с цртањем. На инсистирање тешањских трговаца, од школске 1867/68. године уводи се и „стручни“ предмет основи трговине.

Часови тежих предмета били су по распореду током преподнева, док су се након паузе ђаци бавили вртларством, гимнастиком, певањем…

Шилер у Тешњу

О оскудном позоришном животу у Босни и Херцеговини под турском управом сведоче још оскуднији подаци. Јосип Лешић бележи један, како каже, „штур и непотпун“ траг о покушају учитеља Александра Бановића да са својим ђацима у Сарајеву 1840. године приказује позоришне представе. Бановић је у Сарајево стигао из Дубровника, али већ 1842. одлази у Неготин, где ће до смрти радити у Окружном суду. У тамошњем архиву се можда и данас могу наћи судска акта потписана Бановићевом руком, али ни Лешић ни други истраживачи у сарајевским архивама нису пронашли било какав траг о школским представама које је изводио са својим ђацима.

Четврт века касније, у новосадском листу „Даница“, у броју од 20. јула 1865, у рубрици „Подлистак“ стоји и ова вест:

„Први дан духова ове године (23 маја) представљали су у Тешњу у Босни србски добровољци комад 'Јудиту', који је с талијанскога превео учитељ тешањски Стефан Петрановић. Ово је можда прво позоришно представљање у Босни, од како она постоји.“

Прво, видели смо, није, али јесте прво о коме постоје писани трагови!„Јудита“, коју је Петрановић превео са италијанског језика, а онда са својим ђацима извео пред тешањском публиком, дело је немачког драматичара Фридриха Хебела. Комад је настао 1840. године и с великим успехом извођен на сценама широм Немачке. По Хебеловој трагедији аустријско-чешки композитор Емил фон Резничек је написао оперу „Холоферно“.

За разлику од библијске приче о лепој удовици, која да би спасла свој град Бетулију одлази у непријатељски табор, очарава војсковођу Холоферна и одсеца му главу, Хебел у својој трагедији проблематизује питање Јудитине гриже савести након извршеног чина.

Не знамо како је Петрановић ово, дакле у то време, врло савремено и модерно драмско дело, поставио на сцену са својим ђацима, али знамо да је Хебелове драмске иновације гледало преко стотину људи.

То се може закључити из вести која је објављена у новосадској „Даници“, у рубрици „Подлистак“, у броју од 20. априла 1866:

„У Тешњу у Босни представљали су ових месојеђа и други позориштни комад, и то 'Разбојнике' Шилерове, које је превео са италијанскога учитељ тешањски Стеван Петрановић. Добро је и то, када Турци недаду што друго да се представља. Глумаца је било 20, гледалаца преко 100.“

Лешић напомиње да је тешањска публика Шилерову драму која слови за један од стубова књижевног покрета „Sturm und Drang“ гледала под насловом „Хајдуци“.

Из причања потомака оних којих су присуствовали овим представама, сазнало се да је Петрановићева ђачка трупа наступала у подруму једне куће. Зна се и да је рађено на припремама за извођење Стеријине трагедије „Смрт Стевана Дечанског“ и „Мериме“ Матије Бана. Није, међутим, остало забележено да ли су ове представе уопште јавно изведене.

Врло је могуће да су пробе биле још у току када је 1869. протеран из Тешња због „ваннаставних активности“. Сем што је реформисао школу и покренуо позориште, Петрановић је у тешањској православној цркви редовно држао и проповеди. Из различитих извора се сазнаје да је био сјајан говорник.

Сем тога, био је један од повереника српске владе који су радили на прикупљању потписа Изјаве којом се од кнеза Михаила тражи да код султана у Цариграду дејствује у циљу сједињења Босне са Србијом. На крају је прикупљено осамдесет хиљада потписа, а њих је у Београд кнезу 1867. однела Петрановићева супруга Софија.

По доласку у Београд одсела је у хотелу „Грчка краљица“, а у двор на Топчидеру се одвезла дворским колима у пратњи председника владе Илије Гарашанина. Приликом аудијенције кнез Михаило јој је поклонио златни сат са грбом и посветом: „Михаил М. Обреновић III Књаз Србије Г-ђи Софији С. Петрановића 1867“. Тај сат је сачуван у породици.

Шапат који иде пред догађајима

Пишући о омладинском покрету у Босни и Херцеговини шездесетих година 19. века, Владимир Ћоровић наводи да се активистичка пропаганда ширила из Босанског Брода и Сарајева, а да су одбори постојали и у неколико других места у земљи. Главни одбор ове организације налазио се у Сарајеву, где је 1866, како стоји у једном допису објављеном у новосадској „Застави“, основана дружина „која ће радити за напредак и просвјету“. Ти одбори су имали задатак „да приуготове људе на устанак, па да готови буду устати кад им се време назначи“. Један од главних људи у сарајевској централи био је калуђер Богољуб Петрановић.

Он је, Ћоровић, био главна личност која је „деловала међу омладином“. У Сарајево је дошао 1863. и постао учитељ на вишој народној школи (нека врста полугимназије), а од 1865-1869. био и њен управитељ. Његов рођак Стево је баш те године стигао у Сарајево, где је добио место учитеља тадашње сарајевске реалке (средње школе у којој су се више изучавале природне науке).

Стево Петрановић се запошљава и у италијанском конзулату као драгоман, што ће рећи службени преводилац, што му је омогућавало слободније кретање и неку врсту заштите пред турским властима, у чијим је тефтерима већ био записан као сумњиво лице.

Сем што је и ту реформисао школске програме, мењао карактер наставе и организовао светосавску прославу, Петрановић је у Сарајеву радио и на физичкој спреми својих ђака. Са њима је у слободном времену организовао надметања у бацању камена с рамена, а изводио их је и у поље, где су вежбали и огледали се у јуначким играма.

Тако се једном приликом надметао и са ђацима муслиманске верске школе и њиховим учитељима. Све их је, како каже Клицин, био „надобио“, што је наљутило османлије, које су хтеле да га ђутуре нападну. Петрановић се у тој гунгули спотакао и угануо ногу, што га је спасило.

Ова епизода можда најбоље потврђује оцену неких истраживача прилика у Босни и Херцеговини уочи аустроугарске окупације како је Стево Петрановић био занесењак чији су темперамент, начини деловања и природа иницијатива које је предузимао често водили до неспоразума и несугласица са онима који су се у хијерархији национално-ослободилачког покрета налазили изнад њега. Није важио за послушног повереника који без поговора извршава налоге, па се приликом одигравања неких значајнијих догађаја његово име помињало у позадини. Био је, како се каже на једном месту, „неко ко је присутан, али не игра главну улогу“.

То ће се променити када велике силе на Берлинском конгресу одлуче да Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину.

У тим летњим данима 1878. испуњеним неизвесношћу, у којима се, како каже Андрић у „Мари милосници“, међу људима ширио „онај шапат који обично иде пред догађајима, и који у масама ствара неодређено узбуђење и убија сваку вољу за рад“. Стево Петрановић је у време одржавања Берлинског конгреса у новосадској „Застави“ објавио неколико дописа, у којима је износио своје ставове у вези са новонасталом кризом.

У једном од тих дописа он каже како ће, у случају да Аустроугарска крене у окупаторски поход на „две скроз и скроз чисте и овејане српске земље“ Босну и Херцеговину, бити „крваве погибије попут Косова и биљега борбе свега српства са оба своја витешка кнеза и свега истурченог српства са властелом заједно, остаће биљега или српског ослобођења и уједињења или најкрвавије погибије и освете“.

Да би указао на сву неправедност намере да се османлијско управљање Босном и Херцеговином замени доласком Хабсбурга, Петрановић је на италијанском саставио проглас који је послат на Бизмаркову адресу. Петрановићев проглас и аустроугарска војска су се мимоишли. И док никада нећемо сазнати да ли је немачки канцелар макар бацио поглед на писмо које му је на италијанском из Босне писао учитељ који је у Тешњу са својим ђацима изводио Шилерове и Хебелове драме, врло добро знамо да се и Босна и Херцеговина није потчинила без борбе.

Против аустроугарске војске се борило локално, махом бошњачко становништво и поједине јединице османске војске које су одбиле да поштују договор и напусте земљу. У тим борбама је погинуло преко двадесет хиљада аустроугарских војника, а трајале су од краја јула, па све до 20. октобра 1878.

Хаџи Лојин устанак

Сарајево је „пало“ 19. августа, када су два аустроугарска батаљона након осмочасовне борбе савладали отпор две хиљаде наоружаних побуњеника. Све док сама битка није започела, предводио их је Салих Вилајетовић, кога су и историја и легенда упамтили као Хаџи Лоју. По овом, како би се данас рекло, контроверзном бизнисмену названа је и буна током које је, у својеврсном вакууму између одласка званичне турске и доласка аустроугарске власти, управо он владао Сарајевом.

Иако пре ових догађаја није имао било каквих симпатија за српску рају, Хаџи Лојо је у данима буне, како се то обично каже, тесно сарађивао и са појединим српским грађанима. Један од њих је био управо Стеван Петрановић, који је како у својим новинским дописима, тако и у беседама којима је становништво подстицао на отпор, инсистирао на потреби да се у тим тренуцима Срби и Бошњаци боре раме уз раме против заједничког непријатеља.

Побуњене Сарајлије су најчешће зборовале пред Гази Хусрев-беговом џамијом. Како Алекса Ј. Поповић у својој мемоарској књизи „Хаџи Лојина буна у Босни“ пише, једнога дана, „кад је највећа узрујаност народна била у авлији џамијској око шадрвана окупљеном турском народу значајну бесједу изговорио, тадашњи међу Турцима и Србима омиљени родољуб“ Стева Петрановић. Његово обраћање је прихваћено с одушевљењем, па су га Турци, пошље свршене ватрене и патриотске бесједе на рукама носили“.

Убрзо је одушевљења нестало, а Хаџи Лојо чак није ни учествовао у осмочасовној борби. У ноћи која је претходила сукобу са аустроугарском војском прво се сам ранио, а онда побегао према Рогатици и Горажду, где је ухваћен тек почетком септембра. Смртна казна му је замењена петогодишњом робијом, коју је одслужио у Терезину, у истом затвору где ће четири деценије касније кости оставити Гаврило Принцип.

И Петрановић се налазио при самом врху побуњеника које треба ухватити и пресудити им по кратком поступку. Ипак, неки аустријски официри чије се презиме завршава на „ић“ послали су преко посредника упозорења Петрановићу да се што пре склони. Он је то и учинио, али изгледа тек након што су телали разгласили по граду да му је глава уцењена на хиљаду ћесарских дуката.

У бекству му је помогао неки Ристо Пандуровић из села Павловац код Касидола. Петрановић је, преобучен у сељачко одело, отишао пут Мокрог и Сокоца, одакле је наставио према Сребреници. Дрину је препливао код Љубовије.

Михаило Михајловић у Пироту

Петрановић као да није пливао само преко Дрине, него и испод територије кнежевине Србије, и то оном емигрантском понорницом из које бегунац ем изрони далеко од опасности која се била надвила над његовом главом, ем ту исту главу у торби настави да носи под новим идентитетом.

Зато га након привременог губљења из вида проналазимо чак у Пироту, под именом Михаило Михаиловић!

Пирот је после Другог српско-турског рата и Берлинског конгреса променио место на новонасталој политичкој мапи Балкана и најзад се поново нашао у Србији, уз још увек до краја недефинисану границу са Бугарском. Наиме, нове границе су у Берлину повлачене на основу карата аустроугарског генералштаба, те није било до краја извесно куда ће гранична линија пролазити на самом терену. Том првобитном територијалном поделом неколико срезова у којима је већински живело српско становништво било је припали Бугарској, па је договорено да границу на крају коначно утврди међународна комисија.

Не желећи да долазак тадашњих европских комесара чека скрштених руку, српска влада је у агитаторску мисију на терен послала управо Петрановића, то јест чиновника пиротског начелства Михаила Михаиловића.

И Михаиловић је у мају 1879. неколико недеља провео на терену, припремајући сељаке да члановима међународне комисије изразе незадовољство што су се одлуком великих сила нашли са погрешне стране границе. Петрановић је био сјајан говорник и имао шта из срца да каже тамошњем народу. А када се испоставило како првобитну граничну линију, према мишљењу чланова међународне комисије, не треба значајније померати, Петрановић је пред њих извео десет хиљада незадовољних људи.

Изјавивши „српску свест“, окупљени су од немилосрдних „комесара“ затражили да се обустави даље обележавање границе. То није било могуће, али су чланови комисије усвојили Петрановићев предлог да силама потписницама Берлинског уговора телеграфски буду упућене молбе да нареде прекид утврђивања коначног разграничења. Текст молбе је на четири језика написао сам Петрановић и објавио је у „Застави“.

Од тога, наравно, није било ништа, а Петрановић је пре свега разочаран у понашање руских чланова комисије. „Сумњам да је који Србин могао бити већи, тако рећи русофил, од мене све до овог часа“, записао је Петрановић. „Одсад кад би тај био, био би достојан као Србин сваког сажаљења.“

У Бугарској и Румунији

Враћа се у Пирот, где као Михаило Михаиловић наставља да ради у окружном начелству. Крајем 1880. године, у јеку прљавих политичких борби у којима је пала влада Јована Ристића коју је Петрановић свесрдно подржавао, пиротски занатлија Ђорђе Кузмановић га оптужује да му је напаствовао супругу. Иако Петрановићева кривица никада није доказана, указом кнеза Милана отпуштен је из службе у фебруару 1881. Остаје да живи у Пироту, али већ наредне године бива и протеран у Бугарску.

У Софију потом емигрирају митрополит Михајло и Никола Пашић. Пашић о Петрановићу никада није имао високо мишљење, али је зато митрополит Михајло са њим развио веома присан однос. Управо захваљујући тој чињеници, али и замршеним међуљудским односима који умногоме подсећају на оне о којима је у „Ембахадама“ писао Црњански, иако осведочени противник нове владе, Петрановић добија посао у дипломатском представништву Србије у Софији, где обавља канцеларијске послове.

То га, међутим, не спречава да буде међу оним емигрантима који потписују телеграмску рођенданску честитку Јовану Ристићу. Ово на крају сазнају власти у Београду и избија скандал. Јавност се пита како је било могуће да један од осведочених политичких противника новог курса српске политике добије посао у дипломатији?!

Долази до политичких промена и у самој Бугарској, па Петрановић са многим другим нашим емигрантима прво бива ухапшен, а потом и протеран у Румунију.

У Софији му остаје болесна жена, која уместо да крене за својим мужем, након неког времена, стиже у Пирот. Тако се Софија Петрановић, сва је прилика, нашла у још једној мисији коју је имала да обави за свога мужа. О томе сведочи допис пиротског окружног начелника који председника владе Милутина Гарашанина обавештава како „госпођа Стеве Петрановића има да саопшти Његовом Величанству или Вама врло важне ствари“. 

Гарашанин пиротском начелнику налаже да госпођа Петрановић дође у Ниш, где само неколико дана касније, стиже и њен муж. Историчари нагађају да је Петрановић свој повратак у Србију и државну службу обезбедио давањем одређених информација које су се тицале Пашићевих превратничких намера.

Последње године

Убрзо по повратку, Петрановић о државном трошку штампа брошуру „Спорно српско-бугарско питање“ и под именом Михаило Михаиловић бива именован за начелника Нишавског среза у Пироту.

Потом одлази на краткотрајну дипломатску службу у Скопље, да би по повратку у Пирот био распоређен на место окружног благајника и то најзад под својим правим именом и презименом. Али природа те чиновничке позиције ће учинити да под својим правим именом и презименом прво буде неправедно оптужен, потом утамничен, а напослетку, потпуно сломљен, и сахрањен.

Петрановић је по повратку из изгнанства повратио високи друштвени углед, па га је као једног од виђенијих мудрих глава краљ Александар позвао у Београд, не би ли га упознао са својом решеношћу да се, упркос многим противљењима, венча са Драгом Машин.

Када је од краља чуо шта овај намерава да уради, Петрановић је без длаке на језику рекао шта мисли. То се није свидело будућој краљици Драги и Петрановића је одмах по повратку у Пирот сачекао указ о пензионисању. То је, међутим, био само почетак Петрановићеве голготе. Убрзо је оптужен за несавесно газдовање општинском благајном и утамничен. За све време трајања процеса Петрановић је био у затвору, а правоснажно је осуђен тек 1905, дакле у време када су Србијом увелико опет владали Карађорђевићи.

Ослобођен је тек 1909. године, након што је група угледних сарајевских Срба послала петицију краљу Петру Првом Карађорђевићу. Петрановићева поћерка је тврдила да су се напослетку појавили документи који су апсолутно негирали кривицу њенога поочима, али су ови докази уништени током Великог рата.

Тако прича о редитељу једне од првих позоришних представа које су изведене у Босни и Херцеговини није могла да добије макар делимично сретан крај.

Јер Стево Петрановић није ни дочекао почетак рата. Измучен и болестан, преминуо је у Шапцу 24. марта 1913. године, у кући своје поћерке и њенога супруга апотекара.