Позориште у космосу: Смисао постгравитационе уметности Драгана Живадинова štampaj

Драган Живадинов (1960) словеначки је позоришни редитељ и једна од најважнијих личности југословенског авангардног театра. Студирао је позоришну режију на Академији за музику, радио, телевизију и филм у Љубљани 1980-1984. Био је суоснивач уметничког покрета Neue Slowenische Kunst (1984). Осамдесетих година прошлог века осмислио је ретрогардизам, као нов уметнички концепт који се ослања на искуство историјских уметничких авангардних покрета, а чији су принципи представљали даљу артикулацију ставова свих актера укључених у НСК – од Laibacha, преко сликарског одељка Irwin до дизајнерске групе Нови колективизам. Живадинов је осмислио и извео све позоришне представе група Sester Scipion Nasice и космокинетичког театра Rdeči Pilot, с којима је под окриљем НСК наступао широм света.

Почетком деведесетих година наставља самосталним путем и покреће Noordung Космокинетички Кабинет, да би 1995. отпочео педесетогодишњи театарски процес Noordung 1995-2045, у коме се представа циклично репризира сваких десет година. Године 1998, после обуке у Звезданом граду (Русија), постао је кандидат за космонаута и 1999. године реализовао Biomechanics Noordung, прву потпуну продукцију једног позоришног чина у условима нулте гравитације. Од 2000. године ствара постгравитационе театарске догађаје.

После оригиналног извођења представе Noordung 1995-2045. у Словеначком народном позоришту у Љубљани 1995. године (засноване на делу Љубав и држава Владимира Стојсављевића), Живадинов је поставио најављену прву репризу пројекта 2005. у хидро-лабораторији Звезданог града покрај Москве, у моделу Међународне свемирске станице (који тамо постоји ради тренинга космонаута), док се друга реприза догодила 2015. године у Витању, у тамошњем Културном центру европских свемирских технологија (КСЕВТ). Овај центар је подигнут уз помоћ Европске уније и Словеније, и необична је мешавина изложбеног простора и отворене лабораторије у којој се праве планови будуће „културализације свемира“. Концепт КСЕВТ-а је усвојен као део програмских докумената Европске свемирске агенције (ЕСА), и потпомогнут од стране Роскомоса, руске Државне корпорације за космичке активности.

Драган Живадинов је тренутно у фази прављења сателита на којима ради у сарадњи с руским инжењерима, и који ће 2045. бити лансирани као први уметнички објекти на екваторијалној орбити. Две глумице из првобитне представе Noordung 1995-2045 у међувремену су умрле, а по плану – кад неко од актера оде, бива замењен малим сателитом који чува његове биометријске и ДНК податке. Идеја је да једног дана свих четрнаест учесника представе буде представљено на овај начин, да круже и гледају на нас из блиског свемира, у представи која ће трајати вечно.

Каква је права природа уметности или какво је место уметности у природи? Шта она значи за сналажење човека у природи, односно какав је њен биолошки смисао?

Централна улога уметности јесте да стално изнова, у сваком времену, измисли стратегију развоја својих морфема, а да кроз њих пружи естезије – естетске процесе – који се на крају сакупљају у естетику. То би био мој одговор на ваше питање, са универзалистичке позиције. Али, то је превише једноставно, па зато без оклевања окрећем камеру ка себи, да бих пред вама дефинисао формулацију уметности из свог искуства.

Мој стари друг у уметности, Томислав Готовац, увек ме је иронично питао, кад би се срели: „Шта данас мислите ви, супрематични човече, о уметности?“ Упркос његовој иронији – као особа без осећаја за хумор – схватао сам то као комплимент. Мртав озбиљан бих му одговорио: „На данашњи дан за мене је уметност оно што почиње – кад се револуција заврши! Кад обрадимо наше мисли.“

Мисао је, очигледно, сложена, па је последично и уметничко дело комплексно. Данас је лепо оно што мисли! Дишан: „Нема добре или лоше уметности, постоји само уметност која је врло близу или врло далеко од истине.“

Израда уметничког дела је процес, који нас тера да најпре размишљамо, потом да га атрактивно класификујемо и асоцијативно повежемо. По стварању ретрогардистичког стила, после Neue Slowenische Kunsta (1985-1995), повезао сам у властиту целину координате свемирске науке са савременим развојем уметности – заједно са Дуњом Зупанчич – у секуларну морфолошку постгравитацијску уметност, којој се придружио Миха Туршич. То свакако нисам предвидео кад сам се године 1980. уписао на уметничку академију.

Важно је да будемо спремни да се после револуције – технолошке или друштвене – укључимо у њене енергетске токове, да на крају „старога“ започнемо процес „новога“. Највећи изум у уметности јесте и биће – ново... нови људи, нови материјали, ново искуство. Уметност је методолошко откривање „новог“. Касније се сви остали и на тако различите начине прикључе ономе што је „ново“. Уметност је током протеклих векова и миленијума била – стварање новог. У прошлом веку се уметност из стварања претворила – у производњу новог. Бог ствара, а ми људи производимо! Уметност ће умрети кад на њу заборавимо.

То је за почетак то. Само вас молим да аутоматски изговорим још и ову фразу о уметности: уметност је оно што је са оне стране добра и зла. Покушаћу да вам одговорим логиком биологије: биологија је текст пун знакова са скривеним порукама. Обавештава нас пре свега о томе на којој смо тачки развоја. У том смислу, уметност је у сличном положају. А стварност на сваки начин зависи од наше параноје, као што природа зависи од свог злочинаштва. Хајде да коначно схватимо! Уметност нема никакве везе са природом, али баш никакве.

Да ли нам уметност може помоћи да успоставимо однос са временом и пролазношћу?

Свакако. Кроз уметност можемо трагати за изгубљеним временом – без великог напора, кроз њу можемо представити време и његову пролазност. Ја сам школован за позоришну уметност. Једноставна логика нам показује да је позориште састављено једнако од свих уметности. Године 1995, после завршетка постмодернизма и извођења високог модернизма, решио сам да се одрекнем позоришних уметничких дела. Посветио сам се уметности као интегрисаном уметничком делу. Смрти нема!

Невероватно је када као одрастао човек знаш димензије космичког простора – или тачније Сунчевог система у коме можемо представити Сунце велико као песница, а Земљу као грашак што се врти у круг у круг и у круг око Сунца – што после 365 дана тих временских кругова, стотине милиона његових становника скаче по том грашку у новогодишњем самоигнорисању. Свих седам и по милијарди људи у ствари осећа ритам времена. То је учинак једног природног догађаја. Вештачки илити уметнички догађај је у том смислу много лакши и ефикаснији – без обзира да ли водимо или не водимо рачуна о времену, природном или субјективном. Онтолошки посматрано, потпуно је свеједно шта изводимо, који садржај, тему или мотив. Важан је проток времена, које увек тече од почетка ка крају.

Како ви одговарате на ова питања кроз своју каријеру, од студентске представе Љубав и држава, па све до педестогодишње Noordung: 1995-2045? Чини се да су све ваше представе цикличне...?

Представу Љубав и држава, Владимира Стојсављевића, поставио сам три пута досад и управо се припремам да то урадим и четврти пут. Позориште је све што се дешава у апсолутном сада, пред гледаоцем. Притом, гледалац може бити и Месец и Сунце. Без позоришне уметности не могу да живим, мада је ретко производим. Обожавам позоришну варљивост, такође и чињеницу да позориште увек нуди енергетски удар. Ритмизација је есенцијална у позоришној уметности и уметности позоришне режије.

Дужан сам вам још и овај одговор: уметничким догађајима је свакако могуће управљати, на свим равнима. Овај морфолошки налог обавља уметност режије. Реч „режија“ проистиче из речи „режим“, што се односи на начин рада одређеног система. Ми обликујемо моделе света и начине њиховог рада, уз помоћ драматурга. Ми, позоришни уметници, правимо моделе света који у себи садрже различите конфликте, различитог интензитета. Ми смо они који дисциплинују одрасла тела. Јер, независно од свега – ми смо ти који обликују уређено седење људи различитог доба, који седе заједно, у истом тренутку, у заједнички договореном времену. После представе, сви они дисциплиновано одлазе у своје спаваонице.

У XX веку сам на бини – уместо да приказујем драмске текстове – представио идеје концептуалне уметности. У XXI веку сам створио оригинално уметничко дело и са њим завршио своју уметност. То је педесетогодишња позоришна представа Noordung: 1995-2045, која представља најбољи модел театрализације филозофије. Са Дуњом Зупанчич и Михом Туршичем сам га назвао: постгравитацијска уметност.

Како сте уопште дошли до формуле постгравитацијске односно негравитацијске уметности – које су њене основне теоријске поставке? Зашто је она не само могућ, него и неизбежан следећи степеник у развоју уметности?

Најпре дефиниција: постгравитацијска уметност није стилски облик, већ је то сва она уметност која за своје исходиште промишљања или прављења уметничког дела узима услове у којима нема делујућег гравитационог поља, где нема тераформативне оријентације: лево, десно, горе, доле. То је уметност која је пројектована за уметничку продуктивност у стварном простору на 100 километара изнад Земље. Као таква, она морфолошки посматрано није тераформативна, него векторска. Узима у обзир апстракцију са почетка двадесетог века, и у својој је основи антимиметична.

Постгравитациона уметност је једнака са „развојном уметношћу“, која удружује науку и уметност. Постгравитациона уметност налази један од својих основних темеља у компјутерској уметности. Без високе технологије нема свемирске технологије, а са њом ни постгравитационе уметности. Постгравитациона уметност је одговорна уметност, која за своју историјску подршку узима конструктивизам и супрематизам.

И сад одговор: нашао сам га као двадесетогодишњак у тексту Казимира Маљевича под насловом Супрематизам. Пошто одговарам на питања београдског часопис Модерна времена, пре свега желим да кажем да сам тај текст први пут прочитао на српском, у књизи Маљевич, супрематизам, беспредметно, са предговором Слободана Мијушковића. Књига је изашла у издању Студентског издавачког центра (СИЦ), Универзитета у Београду, уз финансијску помоћ Галерије сувремене уметности из Загреба, у износу од 30.000 динара.

А шта би била „гравитацијска уметност“?

Да поновим како сву уметност која је била направљена и промишљена у пољу „гравитације 1“ (Г-1), строго узевши, називамо тераформативна уметност. Услови под којима постојимо на Земљи (Г-1) потпуно су другачији него у свемиру, где је бестежинско стање. У условима Г-0, све функционише по другачијим физичким законима, којима се морају прилагодити и уметност и начин на који живимо. Рецимо, кретање у бестежинском стању потпуно је другачије него у гравитационом пољу. И сâм имам искуство из бестежинског стања, које потиче из обуке за космонаута коју сам прошао.

То искуство је било веома важно при прављењу прве позоришне представе на свету која се у целини дешава у бестежинским условима „Биомеханике Noordung“ – углавном због рада са глумцима. Наше глумце и публику тренирали су космонаути, као што су Јуриј Гидзенко и Сергеј Крикаљов. Каква је веза? Уметност у Г-0 сасвим је свесна да је све могуће заменити и да је дошло време за тоталну супституцију свега. Човеково тело је непрестано изложено ризику у условима Г-0; само наша свест и акције омогућавају нам да преживимо рушилачке силе свемира.

Али дозволите ми да још једном нагласим како „постгравитациона уметност“ проистиче из космистичке филозофије XIX века и филозофа Николаја Фјодоровича Фјодорова. Њена најбоља историјска подршка може се видети на слици Казимира Маљевича Супремус бр. 56, као и у Тршћанском конструктивистичком амбијенту (1927), чији су аутори били Август Чернигој, Едвард Степанчич, који је – узгред буди речено – живео, радио и умро у Београду, те Ђорђо Кармелић.

Шта чини уметник, а шта публика (и критика!) унутар такве уметности? Да ли је ту реч о ослобађању од тела, потпуном у толикој мери да се уметник као оруђе уметности може „винути“ увис и залебдети, полетети, приближити се свом идеалу? Да ли је тело баласт у уметности, да ли је онда постгравитацијска уметност стваралаштво чистих душа? И да ли је у њој битна вештина, спретност, увежбаност или баш напротив мудрост, креација, мајсторство и дораслост мисаоном задатку?

Не, не ради се о ослобађању тела. Допустите ми да укратко опишем процес првог контакта са нултом гравитацијом (Г-0).

Кад она наступи, долази до величанствене радости, а само ретки се уплаше – један од њих десет се препадне. Онај који се препадне, креће се као кад падне у воду и почиње да плива налик неком псићу. Други се у хаотичном нереду приклањају задовољству уживања у овом новом начину покретања (Крикаљов вектор). Потом почињу да се смислено крећу по целом тродимензионалном простору.

То уживање траје недељу дана или месец дана, понекад и неколико месеци, али потом долази до физичког пропадања тела. Почињу да се појављују проблеми са грађом костију у скелету. Не постоји несрећније биће у нултој гравитацији (Г-0) него што је то птица.

Истина је, човек није птица! Та спознаја онемогућава било какву могућност генерацијског путовања у дубине космичког пространства. Појављује се онтолошка потреба за некаквом посудом у којој бисмо постојали – за телом. На том месту наступа концепт космичке орбиталне станице Хермана Поточника Нордунга, коју видимо у филму 2001 – Одисеја у свемиру.

Наравно, питање захтева одговор: уметност је у тим условима ближа класичним модернистичким методама – концептуализацији, супремацији, конструкцији, серијалности, секвенционалности, програмирању, али пре свега захтева одговорност и озбиљност, уз потпуно одсуство хумора. Наравно да се сад шалим!

Да ли је ова уметност онда покушај да позоришни чин овлада временом у целини?

Хвала вам за то питање. Овде бих морао да вам испричам централни мит постгравитационе уметности. Ми – Дуња Зупанчич, Драган Живадинов и Миха Туршич – представили смо 20. априла 1995, у 22.00 часова, заједно са четрнаест глумица и глумаца позоришни биомехатронични пројектил Noordung: 1995-2045. Перспектива гледаочевог погледа била је вертикално наниже из куполе.

Прва реприза представе Noordung: 1995-2045 била је десет година касније, истог датума, у исти час, са истим глумцима и истим текстом. Друга реприза се десила још десет година касније, истог датума, у исто време, по истом методу. Треће понављање биће године 2025, четврто године 2035, и последње, пето, десиће се године 2045.

Ако неко од глумаца буде умро у интервалу од десет године између представа, у његовој мизансцени (mise-en-scene) замениће га даљински вођен знак. Ако умре глумица, њена реплика ће бити мелодија, а ако умре глумац, његова реплика ће бити ритам. Године 2045. у оквиру позоришног биомехатроничног пројектила Noordung: 1995-2045 на бини ће бити само четрнаест знакова, замена за тела глумаца, као и музика, која ће играти улогу њихових реплика. Године 2045. ћу их превести свемирским бродом у екваторијалну орбиту, и поставити на четрнаест тачака у круг око планете Земље. Знак ће тако у стварном свемиру постати уметнички сателит, умбот.

Сваки од четрнаест умбота ће слати на планету и у дубину космоса syntapiens – информације о глумцу! Ми те информације зовемо „БИО: графика“, „БИО: логика“, „БИО: мехатроника“. Ми – Дуња Зупанчич, Драган Живадинов и Миха Туршич – залажемо се за апстрактно позориште у условима нулте гравитације, за апсолутну нулу!

Какав је ваш однос са гледаоцима и позориштем? Једном сте рекли да су они – држава. Где их сад смештате, какво је њихово место у постгравитацијској уметности? Тамо напољу нема гледалаца у правом смислу, а ако неког и има – сви су учесници. Тамо нема ни државе...

Наш идеални гледалац је Сунце!

У постгравитацијској уметности сублимирају се искуства историјских авангарди и доводе до логичног заокружења, кроз наше сједињавање са космосом. Ви кроз своју каријеру, у убрзаном ритму рекапитулирате ово искуство које траје један век. Шта очекујете да ћете постићи на крају овог пута?

Коначан исход је апстрактна представа, до које се стиже кроз супституцију учесника. Често желе да ми тако сугеришу долазак – смрти. На то одговорам: смрти нема – највећи доказ за то је уметност архитектуре. Радује ме што ћу на крају доживети постављање четрнаест уметничких сателита „умбота“ у екваторијалну орбиту.

Још више ме испуњава реализација космистичко-хуманистичког остварења, концепт „заједничког људског подвига“ Николаја Фјодоровича Фјодорова.

Коначно, једна дигресија за крај, која можда има везе са претходном причом, а можда и нема. Дигитални нацизам – у чему је опасност, од чега се он састоји, где је? У машинама? У људима?

У људима – пацовима! Не! Мењам реченицу, шта су пацови криви, ништа! У нељудима! А, да – бога нема!

 Powered by Модерна времена No3 (2018)