Суочавање с прошлошћу на примеру једног шпанског мјузикла: Фашизам с људским лицем štampaj

О режимима „коначне истине", или како би ревизионисти тенденциозно рекли „тоталитарним" режимима, можемо да кажемо и ово и оно  сем да немају нерв за популарну културу.

Једно од друштава које се повремено бавило контроверзним периодима своје историје баш у домену популарне културе је шпанско. На ту тему интернационално најпознатији је био њихов филм Девојка твојих снова (1998) са Пенелопе Круз, о глумици из Франкове Шпаније у коју се заљубљује лично Гебелс током снимања једног филма у немачким УФА студијима и махом је комичан у тону. Касније је тај филм доживео и наставак - такође смештен у доба франкизма и такође превасходно комедију Краљица Шпаније (2016), која се бавила другим историјски познатим феноменом - снимањем холивудских блокбастера у Франковој држави.

Златно франкистичко доба

Уругвајски редитељ Наћо Алварез дебитовао је прошле јесени сјајним мјузиклом Explota Explota, који је почев од наслова па надаље инспирисан опусом италијанске певачице Рафаеле Каре, чије су песме и шоу програми седамдесетих обележили свет ибероамеричког говорног подручја. Ова Италијанка је успешно комбиновала поп песме са телевизијским наступом и то је постигло синергијски ефекат који је опстао све до данас. Нажалост, Алварезов филм дошао је у биоскопе у време пандемије и није могао да се  масовније доживи на великом екрану.

Неке од песама Рафаеле Каре и данас су класици поп музике и могу се чути у разним приликама и контекстима, и цео тај стил у ком су се спојили итало, диско, латино и програмске нумере, све уз пратњу плесне групе и кореографију, пренео се на крају крајева и на нашу музичку сцену са таквим представницима као што је Здравко Чолић из фазе наступа са Локицама.

Као кључни узор филма Explota Explota можемо узети ремек-дело Пејтона Рида Доле љубав (2003) које је успело да истовремено оживи и благо пародира дух тешлинсовских секс комедија са Дорис Деј, које су имале у себи чудан спој романтике, инфантилне еротике, друштвене сатире и приказа гламурозног живота који се истовремено и исмева и фетишизује.

Међутим, Алварезов филм се дешава 1973. Године, када је Франциско Франко ушао у зауставно време своје владавине. И то је јако занимљиво - јер Алварез прави једну веома занимљиву критику тог времена у чијем кемпи телевизијском програму сам заправо ужива.

Плесачица и цензор

Песме Рафаеле Каре у филму Explota Explota служе да би се приказала прича о неочекиваној, малтене забрањеној љубави плесачице из телевизијског шоу програма и сина главног цензора шпанске телевизије. Када син главног цензора наследи очево радно место, љубав се нађе на испиту, а Алварез са изузетно магнетичном поделом и веома инспирисаним плесачким и музичким нумерама успева да изведе ову причу до хепиенда, какав јој и доликује. Мало попусти фашизам, мало жеља са слободним изражавањем - и стичу се основи за брак.

Занимљиво је и то да су шпанска телевизија и продуцент овог филма произвели једну доста карикирану верзију своје историје. Лого шпанске телевизије се проминентно јавља кроз цео филм и потенцира се као симбол традиције.

У филму је приказан дочек нове 1974. године у којој ће доћи до велике сарадње СФРЈ и Франкове Шпаније управо у домену једне важне попкултурне области - у ствари, оне најважније споредне ствари на свету - Миљан Миљанић преузима Реал Мадрид и доноси последњу титулу овом клубу за Франковог живота.

Зар није баш данашња моћ Реал Мадрида пример Франкове вештине у манипулацији масовном забавом оличеном у спорту. Иако навијач данашњег Атлетика коме, nota bene, јесте помогао по доласку на власт, Франко је препознао снагу визије Сантијага Бернабеуа и подржао је Реал који је постао један од првих клубова са континенталним а данас већ и глобалним домашајем.

Франконосталгија и титоносталгија

Отуд се могу направити неке паралеле са СФРЈ и у погледу садашњег таласа југоносталгије који свој кључ управо налази у уживању у поп култури „братства и детињства", па нам је самим тим овај шпански филм још занимљивији јер нуди необичну хуманизацију оне стране која никада није добијала људски лик - а то су цензори.

Овде дакле немамо лик ригидног али суштински беневолентног функционера који у кључном тренутку доноси праву одлуку, већ заступника „државног идеолошког апарата" који је докторирао филозофију како би на научној основи могао да дефинише јавни морал и националну визију добра и зла.

За разлику од свог оца који је ипак опортуни конзервативац и јак само на речима, главни јунак овог филма представља технократу који треба да дигне спровођење морала на индустријски ниво и уведе франкизам у нову еру - која се, као што знамо, није десила.

У том погледу, као што су у Уједињеној Немачкој већ негде око двехиљадите  кренули да се јављају веома популарни филмови „осталгичног" карактера као Збогом Лењину, у којима се показује разумевање и жал за једноставнијим животом у ДДР, тако овде имамо један носталгични приказ Франкове Шпаније у којој је идеолошки крвоток државе дотрајао када и генералисимусов кардиоваскуларни систем.

Страшило за апаратчике

У филму нема приказа репресије, осим што се један од јунака који је хомосексуалац крије и прави да је заинтересован за жене, што је иначе исказано у једној од најестетизованијих музичких сцена за песму Lucas.

Штавише, када се полиција појави с намером да казни ауторе опсценог новогодишњег програма, они више личе на Кистонске полицајце из немих комедија Мака Ценета него на опасне батинаше који чине да људе поједе мрак.

У филму се на тренутак појављује и Франкова супруга, по многим историјским изворима, али и приказима на филму и литератури, изузетно заинтересована за питања јавног морала и културе, али приказана кратко и карикатурално, као британска краљица у неком Бонд филму. Франко се помиње у две инстанце, једном када главни цензор запрети уредницима телевизије да се не противе намештењу његовог сина, и једном када Каудиљов портрет бива умиксован као знак за крај програма током провокативне плесне тачке и отимања око миксете усред новогодишњег програма.

Речју, Франко је приказан као страшило за апаратчике и неки смешни декица који већ тада није имао никакав утицај на шпанску свакодневицу. Мимо те две ситуације, јунаци ни у једном тренутку не показују неко отворено незадовољство животом под Франковом влашћу.

Идеологија на умору

Упркос томе што се по нивоу реализма не могу поредити, хрватска серија Црно-бијели свијет и битно стилизованији филм Explota Explota (јер би права паралела могла постојати да је неко код нас снимио филм или серију који реферише на Љубав и моду), занимљиво је да се јунаци ове југоносталгичарске серије много више жале на свакодневицу у периоду после Титове смрти, али да се на сличан начин показује поптуни губитак потенције идеологије која је покретала државу.

С друге стране, ликови политичких апаратчика, нарочито оних оптерећених идеологијом, или извршилаца репресије немају никакве ни приближне симпатије какве овде добија млади цензор-реформатор нити су дати тако безопасно као његов малеволентни али ипак већ маргинализовани отац.

Explota Explota стога нуди слику једног фашизма са људским ликом у коме је популарна музика била и разбибрига креирана на државној телевизији али и простор за еманципацију и поткопавање режима изразито оптерећеног темом јавног морала, нарочито у погледу сексуалности.

У филму имамо и једну песму коју бисмо могли тумачити на начин близак нама, а која говори о љубави Северњака и Јужњакиња, а која јесте у духу Франкових стратегија деескалације сукоба са Баскијцима и Каталонцима. Иако су Каталонци били бастион републиканске стране у Грађанском рату, управо су баскијски сепаратисти у спектакуларном атентату убили Карера Бланка, наследника ког је пројектовао сам Франко. И дан-данас шпанска популарна култура повремено на веома романтичан начин третира ове конфликте - пример за то је серијал љубавних комедија Због тебе променићу презиме са Данијем Ровиром и Кларом Лаго, првим звездама шпанске романтичне комедије.

Имагинаријум братства и детињства

Франко је уосталом слично интервернисао и у спорту. У његово време Барселона је имала велику снагу као вентил за каталонски национализам, а у Баскији је за то служио Реал Сосиједад. Ту идеју о равнотежи од Франка преузима Стамболић као један од наводних архитеката ренесансе фудбалског клуба Приштина под Ћиром Блажевићем, чијом се тренерском сагом у Динаму спорадично бави серија Црно-бијели свијет и смешта га на почасно место у имагинаријуму братства и детињства.

Црно-бијели свијет се бави новоталасном сценом чији су бендови такође отварали разне табуе и увели их у државне медије. То су била углавном идеолошка питања пласирана кроз музику у друштво које се обавезало на дијалог, али који није планирало да га искрено практикује. Неки од њих су на крају отворили и питања око којих се заратило.

Насупрот Црно-бијелом свијету, Explota Explota нуди пример популарне културе естрадног профила која је у самој својој форми носила субверзију - у звуцима, ритмовима, плесу и хедонизму који су крњили фашизам, без да о њему кажу и реч.