Теби, која хоћеш да умреш: Жан Екар, писац са чувене Фантен-Латурове слике štampaj

Има неких слика које остају заувек, чак и ако у тренутку кад настају ни самим њиховим актерима не значе богзна шта. Вероватно је тако било и у време кад су сликари још били на цени као творци историографске грађе, кад је фотографија тек пуштала корење у меко тло људске поводљивости.

Једна од таквих слика свакако је и чувено уље на платну француског сликара Анрија Фантен-Латура (1836-1904) Un coin de table, чији наслов можемо превести и директно, У углу стола, а и слободније, но опет у духу смисла: Друштво из ћошка.

На овој импозантној слици (160 x 225 цм), коју је аутор једва стигао да зготови како би била представљена на Париском салону 1872. године, приказана је угледна осморка париског књижевног живота друге половине деветнаестог века. Петорица седе: Пол Верлен, Артур Рембо, Леон Валад, Ернест Д'Ервили и Камиј Пелетан. Тројица стоје: Елзеар Боније, Емил Блемон и Жан Екар.

Сви су одевени у црно изузев Камија Пелетана, који није био ни поета ни есејиста ни драмски писац ни романсијер као ови остали, већ политичар. У епицентру је, пак, Емил Блемон, очигледно не случајно: он је касније купио ову слику, која ће 1910. године бити уступљена Лувру. Данас се налази у париском Музеју Орсе.

У дијаболичном друштву

На слици недостају две личности: Шарл Бодлер, који је преминуо 1867. па није стигао да позира, и Албер Мера, који није желео да се слика у друштву, како је то сâм рекао, „дијаболичних песника" Верлена и Рембоа, те је Фантен-Латур, наводно, уместо њега насликао букет цвећа.

Нас овде занима онај што стоји крајње десно: Жан Екар (Jean Aicard), песник, есејиста, драмски писац и романсијер. Рођен је 4. фебруара 1848. године у Тулону, а сад недавно, 13. маја, обележена је стогодишњица његове смрти (преминуо је у пролеће 1921. у Паризу, граду у који је дошао да би му постао и остао беспоговорно одан).

Жанов отац, који се звао исто као он, био је угледан новинар. Још у раном детињству упућен у магични свет писане речи, син Жан остаје без оца већ у својој шестој години. Пут је, међутим, био немилосрдно зацртан: сусрет и разговори с Ламартином, кога је упознао као средњошколац у Макону, дају млађаном Екару крила. Године 1867. долази у Париз и, као деветнаестогодишњак, објављује свој песнички првенац, збирку Младићка веровања.

Да ли га је то Ламартин погурао, или је момак неким другим каналима успео да се наметне тадашњој издавачкој индустрији, није сад ни битно. Још млад, он пише стихове неочекивано зреле, те се чини да из жутокљуног, суптилног провинцијалца проговара већ донекле уморни средовечни поет суновратних велеградских мансарди, као што то видимо у песми Теби, која хоћеш да умреш.

Академик и градоначелник

Екар је био веома плодан писац, и тачном броју публикованих наслова тешко је ући у траг. Врата важних издавачких кућа била су му, очигледно, широм отворена или бар дипломатски одшкринута, а поред поменуте младалачке збирке, озбиљнију пажњу књижевне јавности привукле су и његове песничке књиге Побуне и стишавања (1871), Песме из Провансе (1874), Књига о часима љубавним (1887), Исус (1996) и Сведок (1916), затим романи и збирке приповедака Милоска Венера (1874), Краљ Камарге (1890), Плочник љубави (1892), Цвет у понору (1894), Црни дијамант (1895), Мелита (1898), Морен од Мора (1908), Знаменити витез Гаспар (1908), те драмски комади Пигмалион (1878), Отело, или венецијански Маварин (1881), Отац Лебонар (1889), а један од последњих његових објављених радова стигао је као брижан есејистички шлаг на горку ратну торту: Како обновити Француску (1918).

Незадовољни савременици етикетирали су га као конформисту, каријеристу и скоројевића. Некима је нарочито сметало то што се у престоници шири као већи Паризлија од рођених Парижана. Године 1894. изабран је за председника Друштва књижевника, а 1909. постаје члан Француске академије. Шири друштвени ангажман омогућио му је и позицију градоначелника Солије-вила (1920).

Ако је веровати Леону Додеу (1867-1942), познатом париском новинару и публицисти, Екар је поседовао несвакидашњи таленат: умео је тако да декламује стихове разних аутора да сваку поезију, макар била осредња, па чак и занемарљивог квалитета, преобрази у истинско ремек-дело које ће, наравно, потрајати само трен-два, док се друштво весели Екаровој импровизацији.

На српскохрватски језик преведено је само једно Екарово дело, изворно обнародовано у Паризу 1896. године: роман Богородица љубави, који је у преводу Николе Трајковића тридесетих година прошлог века објавила београдска „Народна књижница".