Живети и умрети за музику: Бечке амбиције а лички таленат, личке амбиције а бечки таленат

Одувек сам сањао да будем музичар. Никад нисам пожелео да се бавим нечим другим. Вежбао сам упорно негде између шеснаесте и касних двадесетих. Питање да ли сам довољно талентован, довољно увежбан, довољно продоран, довољно опуштен оставио сам отвореним. Сазнање да нећу постати професионални музичар споро ми је долазило до свести; вероватно ту горку чињеницу до данас нисам пробавио. Али сам извесну утеху нашао у чињеници да мој случај не да није јединствен већ је у много драстичнијим облицима већ потанко описан у литератури и кинематографији чије читање и гледање ми је причињавало и причињава перверзно задовољство. 

Сага о умећу свирања на лоше, средње и добро темперованом клавиру започиње једном анегдотом. Тиче се породице јеврејских индустријалаца Витгенштајн из Беча. Ако су Витгенштајнови били склони некој залудној активности - то је била музика. Њихову резиденцију у Вијени редовно су посећивали Јоханес Брамс, Густав Малер и Рихард Штраус. Штавише, ту су за пробрано друштво држали концерте.

Музика у бечкој кући Витгенштајн: Паулов успех на клавиру 

Сам Лудвиг Витгенштајн имао је апсолутни слух, али је држао да је музика његовог времена декадентна и да се „завршава с Брамсом". На његовог старијег брата Паула, међутим, ово континуирано експонирање композиторима и дрогирање извођењем уметничке музике имало је другачији ефекат. То га је определило за каријеру концертног пијанисте. Први пут је - кажу са успехом - наступио 1913. године.

Срећа није трајала дуго. Већ следеће године паф - неки даса с брдовитог Балкана са анђеоским именом пуца престолонаследнику у прса. Руси регрутују милион војника циљајући империји међу очи. Паулов нестални уметнички свет црно-белих дирки, подијума и концертирања руши се тихо преко ноћи као кула од карата. Куршуми су свирали посмртније маршеве и популарније мелодије; светла светске позорнице повукла су се пред рефлекторима рата који је прозван Великим.

Штавише, и Паул је регрутован. Судбина је хтела да у Бици за Галицију, у којој су Руси тријумфовали над аустроугарском војском, буде погођен у лакат. За пијанисте и повреда нокта може бити кобна, али жилави Паул се није предао ни кад му је ампутирана десна рука.

Када се вратио из заробљеништва у Беч, постао је левак. И заинатио се да скује нови музички жанр.

Наручивао је, један за другим, клавирске концерте писане за леву руку од највећих композитора свог времена - између осталих од Бритна, Прокофјева и Рихарда Штрауса. Тражио је ексклузивно право за извођење ових концерата до своје смрти, иако неке никад није ни покушао да одсвира. Најпознатији од тих комада остаће чудесни Клавирски концерт за леву руку (1930) Мориса Равела. Лаик неће ни приметити да је за ове партитуре довољан једноруки пијаниста.

Дух ове анегдоте о непоколебљивости изаћи ће из боце и остати да кола Бечом, Аустријом и читавим светом у потоњим деценијама. Али неће сви, ни у стварности ни у приповедаштву, па чак ни у његовој најужој породици, бити тако стамени као Паул. 

Пијанистичко пијанство на имању Тилби: Џорџов неуспех у на клавиру

Приповетка Самерсета Мома Страно зрно из 1931. говори о момку по имену Џорџ. Као и случају Витгенштајнових, Џорџова богата јеврејска породица даје све од себе да се асимилује. У ту сврху узима католичанство и даје деци енглеска имена, надајући да ће старији син наследити имање и поћи очевим стопама у политичкој каријери.

Џорџ пак има другачије идеје за своју будућност. Уместо на студије у Оксфорд, он одлази у Минхен са жељом да постане концертни пијаниста. Породица пристаје на компромис: Џорџ ће студирати музику две године, а онда ће затражити мишљење експерта.

Џорџ пристаје на услове, уживајући и у студијама и свом боемском животу у Немачкој. Када дође дан суочења, професорка клавира замољена је да га послуша.

„Да ли може да постане првокласни пијаниста?"

То је све што Џорџ и породица желе да знају.

„Не, ни за хиљаду година", гласи одговор.

Дирке клавира могу да промене боју, али чињенице су чињенице. Џорџ испрва прима вести с чудном смиреношћу. На крају крајева, ту је и млађи, послушнији брат, оданији породичним амбицијама. Могућности за перспективног момка - макар био црна овца - вазда су биле тако бројне, тако широке, тако богате. Нису се ограничавале ни на музику, ни на дипломатију.

Али Џорџ је хтео да буде пијаниста или ништа. Недуго потом, он извршава самоубиство.  

Ривалство Салцбург-Беч: Вертхајмеров неуспех и Гулдов успех на клавиру

Још фасцинантнији резиме исте теме описан је у роману-есеју аустријског писца Томаса Бернхарда по имену Губитник (1983). Ту су упоредо дате три судбине, зацртане три каријере, мапиране три градације (не)успеха концертних пијаниста: први од двеју врста губитника незадовољан је својим дометима (значајним, али у компарацији недовољним) - сâм приповедач. Други је извесни Вертхајмер, који је на граници виртуозности, али је у непосредној близини бољег од себе. Коначно, трећи у дружини је Канађанин Глен Гулд, победник. Онај чија је извођачка генијалност издалека уочљива и непорецива.

Приповедач Бернхард напушта музичку каријеру. Гулд постаје светски славан пијаниста. Вертхајмер извршава самоубиство.

Као и јунаци вероватно кључног Бернхардовог романа Губитник, већина пијаниста припрема се и нада највишој споменутој категорији. Ту се крију све тешкоће стресне професије каква је она концертног извођача. „Ово је крвав спорт" - констатује један од таквих клавир-трегера. А у таквом човеку се, као и у самом Берхарду, у разним фазама живота сусрећу судбине „губитника", „повратника" и „победника".

У многим Бернхардовим романима, рецимо Подрум или Да (оба 1976), колају приче о студијама музике и истрајној љубави према према уметничкој музици. Ово нарочито важи за Витгенштајновог синовца (1982) чији се јунак такође зове Паул, али припада следећој генерацији Витгенштајнових. Паул је неспособан да своје познавање музике стопи с неком практичном сврхом.

Бернхард пропале музичке амбиције доследно одржава у својим романима; у једном моменту чак поверава неком новинару да је био добитник стипендије за бечку Музичку академију. Ово не одговара чињеницама. Једино формално музичко образовање писац је стекао као дечак, док је учио виолину и певање. Завршио је на концу позоришну интерпретацију и режију на Моцартеуму у Салцбургу. Истина, у младости се наизменично заносио каријерама певача и глумца, али после студија ни једно ни друго практично није ни покушао.

Једна од малобројних жена која је ушла у Томасову орбиту била је Ингрид Билау. Упознао ју је на Моцартеуму; по занимању је била пијанисткиња. Можда је из блискости с њом проистекла толика распеваност Бернхардових јунака?

Подлаха, јунак Подрума, сањао је да свира трубу у Бечкој филхармонији, али је постао трговац. Паул, јунак Витгенштановог синовца, можда је био рођен да буде музичар, али је морао да се задовољи ругању другим музичарима. Персијанка и приповедач из Да су музички потковани и налазе заједнички језик у фасцинацији Шуманом - али обоје су напустили музику као професију. Коначно, Вертхајмер би имао солидну и највероватније самозадовољну пијанистичку каријеру - само да није упознао Глена Гулда.

Што се Бернхардове не сасвим обичне биографије тиче, „успех" на слободном тржишту извођачких уметности био је за њега једна крајње неинтересантна рутина, апсолутно безличан циљ. Речју, он је био далеко фасциниранији Вертхајмером него Гулдом.

Томас Бернхард се упокојио 1989. Сахрањен је на гробљу у Салцбургу где такође леже Алма и Густав Малер и једноруки Паул Витгенштајн. 

Клавиристи против пијанисткиња: Елфридин неуспех на клавиру

Бечка списатељица Елфриде Јелинек евентуални је „продужетак" Бернхардових стратегија другим средствима у упорној и надасве песимистичној проблематизацији бављења музиком у аустријској литератури - подалеко од протестантске матрице.

Занимљиво је да је и она имала неуспелу каријеру као извођач класичне музике. У позадини тог абортираног пројекта крила се деспотска мајка. Читава генеза је потанко описана у роману Пијанисткиња, објављеном 1983, исте године кад и Губитник.

Отац главне јунакиње Ерике завршио је у лудници после двадесет година брака. Мајка инсистира на својој и ћеркиној самодовољности, без родбине и мушкараца. Она у том смислу истовремено охрабрује Ерикину музичку каријеру и спречава да се она развије. Штавише, мајка Ерику саветује да не допусти да било који њен студент успе као извођач на клавиру - кад већ она није.

Ерика реагује гомилањем читавог низа неуроза: она је воајер и компулсивни купац одеће коју никад неће обући, она се гади телесности и мириса људи. Појава младог студента клавира Валтера суочиће Ерику с њеним несавршеностима и манама, а њеном патолошком сексуалношћу, њеним дубинским душевним поремећајима - и неизбежним сломом.

Дело Елфриде Јелинек доживљава апотеозу управо у том аутобиографском роману, где је дала сажету патографију односа с властитом мајком и историју свог музичког неуспеха. Мора се признати да у Пијанисткињи ментална болест јунакиње много више личи на оно што заиста и јесте - чист очај и деструктивна фантазија - без идеолошких додатка, без утопијских пројекција, без наводног рецепта за излечење, без протестантског хепиенда.

Овде, као ни у другим романима Јелинекове, не постоји некаква референтна нормалност која приповеда или која се проповеда. Целокупна прича дата је без конзистентне бернхардовске ироније, која нормалност можда подразумева удобно похрањену и сакривену у некој позлаћеној кутији. Ако не револуционаран и изопачен, овакав глас је у најмању руку синкопиран и чудан.

Елфриде Јелинек овде бриљира будући да је „инсајдер" својих приповести. Она очито познаје самодеструктивност и менталну болест изнутра и њом неприметно заражава читаоца. Познато је, дакле, да је отац списатељице заиста ментално оболео. Ауторкин нервни слом из младалачких дана и њена агорафобија такође су чињенице из њене биографије. Фрустрација и хистерија њених јунакиња надалеко су видљиве у њеним текстовима.

Пијанисткиња, слично Елфридином роману Жене као љубавнице, није далеко од неодољивог, никад тако горког хумора, интелектуалне дистанце и језичке бравуре - ако већ јесте од савршених структура и ефектних егзистенцијалних поенти Бернхардове прозе. Али значајна разлика је у томе што су јунакиње Елфриде Јелинек тако одбојне. 

Завист према Моцарту: Салијеријев ограничени успех на клавиру 

Комад Моцарт и Салијери написао је Александар Пушкин 1832. године. Николај Римски-Корсаков скројиће истоимену оперу 1897. Али тек век и по после настанка оригиналног текста расцветала се моцартовско-салијеријевска сага о музичком ривалству: о вундеркиндима с једне, и завидним колегама с друге стране.

Пушкинов комад је настао од гласине; разрађиван је трипут. Највећи посао урадио је Британац Питер Шефер у Амадеусу постављеном на сцену 1979. То, између осталог, доказује тезу да је и литература колективна уметност. Овај позоришни комад памтимо не зато што је однос између два композитора историјски веродостојан - за шта нема никаквих опипљивих доказа - већ зато што тако снажно урања у архетипе.

Укратко, Џорџове, Вертхајмерове, Елфридине и на концу Салијериве амбиције су бечке, али су им таленти лички. Оваква диспропорција се обично лоше заврши. Наравно, то није ни први ни једини пут да су нам књижевни јунаци кудикамо уверљивији и опипљивији него стварни људи. А још мање изненађује што је наведена литература, с великим успехом, адаптирана за мали и велики екран. Страно зрно постало је енглеска ТВ драма 1970. А слава филмова Амадеус (1984) и Професорка клавира (2001) засенила је своје литерарне предлошке.  

Протестантске варијације: Хелфготов неуспех на клавиру 

Цитат о усавршавању на клавиру као изразито крвавом спорту некако логично проистиче из ових сага из Салцбурга, Беча и Минхена - али је заправо извађен из једног аустралијског филма по имену Сјај (1996). У питању је такође исповест пропалог пијанисте. Терет који је њен јунак морао да понесе на путу до успеха није само тежак крст усавршавања извођачког умећа - већ и салијеријевска фигура оца.

Отац програмира сина за „најтеже дело написано за клавир": Трећи клавирски концерт у д-молу (1909) Сергеја Рахмањинова. Извођењем у Њујорку 1910. дириговао је Густав Малер, док је на клавиру био сам Рахмањинов. Отад пијанисти листом зазиру од овог комада. Пољак Јозеф Хофман, коме је концерт посвећен, никад га није извео.

Рекло би се зато да је момак по имену Дејвид Хелфгот тражио врага. Он је успео да увежба концерт, али притисак треме је превелики: Хелфгот доживљава нервни слом већ на првом извођењу. Проћи ће деценије пре него што ће се усудити да поново седне за клавир.

У извесном смислу Хелфготова потоња душевна болест неодвојиви је део његовог прво прерано, а потом прекасно откривеног извођачког талента. У случају Сјаја - заснованог на тврдим чињеницама и стварним људима - витални нагон за животом ипак преовлађује и, на неки начин, побеђује судбину, приказујући - посве обрнуто од Мома, Бернхарда, Јелинек и Шефера -  један несумњив тријумф воље над суровошћу околности.

Али у Сјају и потоњим протестантским варијацијама тог архетипа о судару малог и великог музичара, осредњег и генијалног уметника, као да трбухозборац постаје сама држава. Она је тај зли ривал, она је тај злонамерни наручилац који мантра о успеху на неолибералном тржишту. Држава се промаља и стварно и метафорички у облику деспотског оца решеног да наследник пошто-пото „успе" у животу. Речју, да буде најбољи, највиртуознији, најславнији, најбогатији. Да буде као Глен Гулд. Да буде победник.

Нешто слично се дешава и у америчком филму Ритам лудила (2014) и сигурно ће се дешавати до судњег дана. Сиже је концентрисан на однос амбициозног студента џез музике и његовог суровог ментора. Младић свира бубњеве и овде спорт дословно постаје крвав. Човек би помислио да тако опака конкуренција, да такозвани rat race влада можда међу транснационалним корпорацијама, нарко картелима или обавештајним службама.

Али међу музичарима? Зар они, за бога милога, нису колеге у симбиози и саучесници у бенигном злоделу, делови меке машине у комплексној заједничкој мисији? Не, не, и не. У стваралаштву, и нарочито у стваралаштву; у уметности, а нарочито у извођачкој уметности; међу музичарима, и нарочито међу оним врхунским - човек је човеку једноставно вук.

Тако су нас научили. У томе су нас увежбавали. И у то једино верујемо. 

Епилог: Коенов успех на гитари 

Завршавам још једном поучном и дирљивом биографском цртицом о музици. Испричао ју је покојни Ленард Коен.

Он је решио у једном моменту да пређе из редова песника у редове трубадура. У покушају да поправи своје умеће на гитари, платио је часове једном Шпанцу који је свирао фламенко.

Кад га је први чуо, учитељ је прокоментарисао:

„Ти баш и не знаш много о музици, зар не?"

Профа је био горко разочаран Коеновим почетничким набадањем инструмента, и то у поодмаклим годинама. И после свега неколико одржаних часова, Шпанац је ишчезнуо. Ленард се распитивао, али овај као да је пропао у земљу.

На крају је сазнао да је гитариста извршио самоубиство. Можда је у питању била несрећна љубав? Можда је више очекивао од своје инвестиције у музичку каријеру? Можда је једноставно патио од депресије? Биће да је та неисповеђена тајна сахрањена заједно с њим.

Примајући једну високу шпанску награду за поезију, Коен је евоцирао успомену на свог првог и јединог музичког ментора, додавши да је гитарску основу за све песме које је касније написао - од којих су многе постале планетарни хитови - научио баш од њега.