Бандит и песник Радојко Јовановић од Драиновића с Рогозне планине: Живот и смрт Радета Драинца

У детињству, прво што бих погледао на југу и југозападу, била је планина Рогозна, њени црни врхови међу којима су се издвајали Меденовац и Црни врх, а обично над њима беху тамни облаци који су доносили кишу. Шта год да смо играли, ми, деца, којима игре никад није било доста, погледивали смо у та висока брда Рогозне, на чијим обронцима смо скакали и замишљали свет – погледивали смо тамо има ли кише, јер ако киша дође, ми ћемо се сакривати испод стреха и испод крошњи, али ће нас наши стари звати, не у страху од кише него у страху од грома, зваће нас да уђемо у куће.

Знао сам имена свих села којима се могло скакутати према врховима Рогозне – Хотково, Избице, Пљевљани, Неготинац, Пaјси Поток, Брђани, Рајетиће, Витаково, Кашаљ, Вучулоква, Бебериште, Бање, Златаревина... Толике смо шуме обишли тражећи печурке, толике смо игре играли и увек су у нама одјекивала имена тих брда, имена шанчева и имена тих шума: Дебељак, Златаревина, Арифин гај, Шећине ливаде, Равне шуме, шума Вучак, брдо Ограј, вулканске стене под именом Прлови... Толико топонима и међу свим тим именима и име Драиновиће.

То село, мало, усамљено, у мом детињству имало је тек неколико кућа, а данас чујем да су углавном људи отишли одатле према Крагујевцу и Новом Пазару. Распитујем се ових дана, има ли живе душе у Драиновићу. Нема. Остала је та реч – Драиновиће. Остало је то име да постоји у хладној планини, под ветровима, име коме нема ко да објасни да су некад фабрике одвеле људе у градове. А где су данас те фабрике? А кише су још увек над Црним врхом...

Име из мог детињства

Мене је живот одвео да путујем поезијом и светом, те да реч неку проустим о пределима свог детињства. А кад сам чуо, много, много касније, у Прокупљу, да се песник Раде Драинац, иначе рођен као Радојко Јовановић, назвао Драинцем по завичају свог оца, по Драиновићима, обрадовах се и растужих. Видех: планина мог детињства постоји још негде у неком песнику који није гледао њене речице и шуме, који је само слутио њене тајне; није та планина само у мојим књигама и на мапама. 

Неко је некад негде узео једну реч из мог завичаја, назвао се по селу својих предака, и тражио корен, дубоко, у непознатој прошлости, у једној речи.

Кад сам чуо да је песник Јовановић узео презиме Драинац по Драиновићу, устрептах – као да смо се срели, негде у свету, негде у језику.

А шта кажу књиге о селу Драиновићи?

Кажу да је ту некад било једно гробље, латинско, до њега је село Витаково које се помиње у Жичкој хрисовуљи, а близу је и Бањска. Некад је тим брдима ишао Бановић Страхиња и надао се да ће ухватити интернет. Не интернет него утву златокрилу.

Отац Радојка Јовановића одселио се за Топлицу, на топлу земљу у Трбуње које припада Блацу. Око тог Блаца све су древна места где су људи живели и пре седам хиљада година. Какве су посуде правили у Пребрези, од бронзе, погледајте у народном музеју Топлице. Правили посуде, а нису их рекламирали на Инстаграму.

Некако су чули Јовановићи да се тамо у Топлици може лакше живети него у овим брдима.  

Срце на пазару

Радојко Јовановић рођен је 26. августа 1899. године у селу Трбуњу, у Топлици. Детињство на земљи. Имао је сестру Велику која ће се удати и живети у селу Драгуши. Основну школу Радојко је учио у Блацу, а потом га је отац дао на опанчарски занат. Бежи Радојко са заната у школу. Уписује гимназију у Прокупљу, па иде у крушевачку гимназију где га затиче рат.

Ни дечак ни младић, са 16 година, повлачио се са српском војском, прешао Албанију, те као већина избегличке деце наставио школовање у Ници, Лиону и Сент Етјену где је слушао жубор француској језика. По завршетку школовања, кратко шетао по Паризу, гледао све оно што тај град нуди и вратио се у домовину где је загазио у новинарство.

Прву књигу песама „Афродитин врт“ штампао је 1921. године у Прокупљу. Часопис „Хипнос“ покренуо је 1922. и у њему објавио програм Хипнизма.

Био је чест гост кафане „Москва“ где су се састајали модернистички писци и уметници тога времена. Новинарски посао му је постао главни извор прихода. У мају 1926. године одлази поново у Париз да би гледао свет и свет уметности. Неко време је зарађивао свирајући виолину у биоскопу током пројекције немих филмова.

Опет Београд, новинарство, репортаже, текстови, полемике. Много је путовао као репортер. Због новинских чланака је два пута излазио на суд. Писао је за „Правду“, а потом прешао у агенцијско одељење Централног пресбироа.

Нижу се књиге: „Воз одлази“, „Еротикон“, „Лирске минијатуре“, „Две авантуристичке поеме“, „Бандит или песник“, „Срце на пазару“, „Шпански зид“, „Банкет“, „Расветљење, „Драгољуб Јовановић или сељачки Наполеон“, „Узурпатори, „Осврти“, „Улис“, „Човек пева“, „Дах земље“.

Раде Драинац и Тин Ујевић једно време били су готово нераздвојни, „неспорна атракција Београда“, али су се често препирали. Касније су започели жестоку полемику.

Сусрет на раскршћу

Драинац је био заљубљив песник, а овог пута поменућемо један брак и једну велику љубав. Венчао се у Скопљу са Даринком Хаџи-Ристић која је била васпитана, богата, кћи сенатора, спремна да се посвети породичном животу – ушла је у брак, али није издржала поред бoeма.

Највећа Драинчева љубав била је бугарска даровита песникиња и лепа жена Јелисавета Лиза Багрјана; била је једна од најпознатијих личности на културној мапи Софије тога времена.

Нешто о тој великој љубави може се прочитати у роману „Сусрет на раскршћу“ Благе Димитрове и Јордана Василева.

Драинац је волео Француску. Себе је дефинисао као франкофила и о томе написао текст „Зашто сам ја франкофил“. Драинац је сматрао да је Француска имала грађанске слободе које су у многим другим државама потпуно ишчезле. Опредељивао се против фашизма, а у Француској видео штит од њега, јер је та земља „створила метод владавине заувек газећи преко узурпација, тираније и личних ауторитета“. 

Кашаљ по кашаљ

Живот Драинца песника неодвојив је од живота новинара и кафанског човека. Поезија, боемија, кафане, полемике, материјална неизвесност... Све то је оставило трага. Кашаљ по кашаљ... Како су плућа бивала слабија, песник се трудио да што чешће сврати у родну Топлицу на онај ваздух у ком је проговорио...

Долази рат. Већи од Великог рата. Драинац је мобилисан у марту 1941. године и одлази на војну вежбу. Песник је био митраљезац. Ухапшен је крајем 1941. и заточен у Блацу под оптужбом да је комуниста. Прискачу му у помоћ угледни житељи Топлице који дају за њега писмену гаранцију и тако песник бива ослобођен.

Туберкулоза се увукла у његова плућа. Лета 1942. одлази на лечење на Озрену, у близини Соко Бање; поред породице и пријатеља обилази га и Иво Андрић.

Болест напредује. Драинац одлази у Београд. Умире у болници 1. маја 1943. године. Сиромашни песник сахрањен је о државном трошку, на Новом гробљу. Док су спуштали ковчег у раку, глумац Миливоје Живановић казивао је његову песму „Нирвана“.

Тежишна тачка

Књижевни критичар Гојко Тешић каже да је Драинац највише дао као песник и то у књигама „Бандит или песник“ и „Банкет“. „Сматрам да су то две најкохерентније Драинчеве књиге, а такође сматрам да је био и изванредан путописац“, каже Тешић.

Цео топлички крај је срастао уз име Радета Драинца, сматра Драган Огњановић, директор прокупачке библиотеке „Раде Драинац“.

„Песник Раде Драинац је тежишна тачка наше културе. Имамо књижевне сусрете који носе његово име, библиотеку, спомен собу, песничку награду са његовим именом, а у Трбуњу је реновирана песникова родна кућа коју могу посетити туристи“, каже Огњановић и додаје да је на брду Хисар, изнад Прокупља, постављена биста Радета Драинца. Основна школа у Борчи носи његово име као и једна улица на београдској Чукарици.

Осамдесет је година од песникове смрти. Понекад, ујутру, погледам на врхове планине Рогозне и помислим на село Драиновиће изнад кога су обично тамни облаци, и знам: један песник је своје име везао за једну реч, давно, кад свака реч беше важна, као и данас што јесте.