Последњи дани Франца Кафке: О љубави, смрти, утехи и лажи

Свет слави Кафку. Писмени свет, али и сви они који с њим радије комуницирају знаковним системима визуелне и дигиталне културе. Пригодним програмима сви су покривени. Мелодраматичари такође долазе на своје, кад средином марта у биоскопе стигне играни филм „Величанственост живота“ („Herrlichkeit des Lebens“), у коме немачки редитељ Георг Мас прати Кафкину последњу љубавну причу са Дором Диамант. Трејлер је романса, епилог је историја.    

Изложбе: Много их је, све махом крећу од маја. Спомена су вредне оне организоване од институција које поседују значајније делове Кафкиних и сродних архива. Немачки књижевни архив „Марбах“ (Баден-Виртемберг) показује „Кафкин ехо“, поставку са неколико стотина страница оригиналних манускрипта, између осталог и комплетни „Процес“. Већ ту се стиже до Кафком индукованог симболизма – „Процес“ је роман-фрагменат, али се показује комплетно. Библиотека Бодлеана у Оксфорду планира велику изложбу, такође израелска Национална библиотека у Јерусалиму, чим прође рат, можда и раније.

Сликарство, вајарство: Музеј Штук у Минхену је направио избор модерне и савремене уметности која се директно и индиректно односи на Кафку, црпи инспирацију из његовог дела, или му се враћа у стално новим интерпретацијама. Састав изложбе није познат, али њена идеја се лако дешифрује из некролога Кафки који је писала његова велика љубав, после блиска пријатељица, Милена Јесенска: „Кафкине књиге поседују елементарну огољеност, због чега делују натуралистички, иако у ствари проговарају симболички“. У Кафкиној години нема ограничења за симболе.   

Уметност покретних слика: ТВ Серија „Кафка“ је још толико обавијена тајном да ARD и ORF не дају ни трејлер. Сценарио је радио прослављени аустријски књижевник Данијел Келман (аутор романа „Премеравање света“), режирао такође Аустријанац Давид Шалко. Саветник кроз читав процес био је Рајнер Штах, највећи немачки ауторитет за Кафку, писац његове биографије у три тома. Прво емитовање је планирано за 26. и 27. март, по три вечерње епизоде у комаду. Гледаоци РТС-а су заслужили да их кућа части овом апсолутном  посластицом у којој одјекује прави Кафка, како би рекли у Марбургу. Нису Немањићи, Јованка и Лека, само обавезна школска лектира за гледање.

Играни филм „Величанственост живота“ покрива последњу годину Кафкиног живота и, као и овај текст, завршава у Кирлингу, у санаторијуму доктора Хофмана. Вероватно ће и он брзо у програме телевизија, што није никаква критика (невиђеног) филма, само потврда да се добро уклапа у широку едукативну понуду ове године.        

Позориште: Низ европских сцена почиње ову годину драматизацијама Кафкиних „Метаморфоза“. Академска сцена бечког Бургтеатра је већ славила премијеру 20. јануара. „Процес“ је такође популаран. Резиденцијално позориште у Минхену је управо поставило „Замак“, у мају ће се он у другој драматизацији играти у Дрездену. Најављују се монодраме „Америке“. Кад се погледа број, „Метаморфозе“ дефинитивно воде, јер су сценски најједноставније за презентацију. Приметна је својеврсна иронија судбине, јер се Кафка за живота вехементно борио против сваке визуелизације Грегора Самсе, да би данас заправо било најлакше показати бубу и монструма. 

Шлагворт Кафка: Глобална мрежа Гете института већ месецима стоји у живој кафкијанској размени. Међусобно усклађени програми покривају широки терен културе, од високе до популарне. Гетеов институт у Прагу нуди осмишљени онлајн магазин „Zeitgeister“ („Духови времена“) где врбује младе читаоце у храм немачке литературе. Ту могу да сазнају све о Кафкиној страсти за пливањем, идиосинкразији „драмске краљице“, и да решавају квиз „Која Кафкина фигура си ти?“ Мени увек излази отац Грегора Самсе, онај који га мотком јури испод кревета и на смрт гађа јабукама.    

Кабаре Кафка: Упркос тврдокорних стереотипа, Кафка није био искључиво писац безнађа. Његова дела су пуна хумора и духовитих апсурда, што је мека за комичаре. У бечком Рабенхоф позоришту (лирски: Сцена у Дворишту гавранова) однедавно игра кабаре од Кафкиних цитата. Свен Регенер, немачки писац, панкер и комуниста, планира од 6. марта маратонски концерт где ће подељено по данима певати „Америку“, „Замак“, „Процес“ и „Метаморфозе“. Колико би се то све допало Кафки, питање је. Но као и код сваког правог уметника, њему се допушта посесивност према властитом делу, али уистину оно не припада њему, већ заиста свима. 

Ladies man Kafka     

Франц Кафка је био згодан мушкарац. Висок колико треба за складну појаву (1,80 м), уредан, витак, пажљиво обучен. Када професора Манфреда Милера, германисту и председника Аустријског друштва „Франц Кафка“ упитате да ли је био геј, како тврде неке постхумне интерпретације, добићете строг поглед и више вам неће одговарати на имејл поруке. Не само да није, каже Милер, него је од раних дана био свестан да делује магнетски на жене, што је и користио. Са Максом Бродом је фреквентирао и по прашким борделима. Да је неки од тих етаблисмана преживео ратове и рушења као зграда, није искључено да би сад у години кеш-јубилеја, постојала спомен-соба „Franc Kafka & Friends“.

Постоји само једна спомен-соба на оригиналној локацији, каже Милер, и сва је у танатосу, без ероса. Та где разговарамо, у бившем санаторијуму за плућне болести доктора Хофмана, у Кирлингу, некад селу, данас опет селу прикаченом као предграђе на Клостернојбург. Зграда лежи на путу ка Тулну и има непријатну фасаду са северне стране, што није толико због њене скромне архитектуре, већ зато што је практично на улици, уској и прометној у свако време, сада и онда.

Кафка и његова последња љубав Дора Диамант (1898-1952), по пољском Диамент, на јидишу Димант, стигли су у Кирлинг у суботу 19. априла 1924. Требало им је до понедељка да се среде и организују, кад је Дора могла да јави у писму Кафкиним родитељима:

„Дакле коначно сретно преселили. Овде изгледа стварно лепо. Само мало хладно. Било би добро да је Франц могао да добије перјани кревет, но у читавом санаторијуму није било ни једног јединог. Покривачи то нису могли да надокнаде. Можда, ако вам је могуће, пошаљите му један перјани јастук. Франц би најрадије неки тврд од коњске длаке. Онда ће све бити у реду.“  

Аутентичне игре с аутентичним догађајима

Спомен-собе су по правилу лоши музеји, експонати оскудни. Оно чиме међутим спомен-собе побеђују сваки музеј је њихова аутентичност. Сад је питање, каквог квалитета је аутентичност Кафкине спомен-собе? Она је, најкраће речено, мешовитог, али атрактивног типа.

У самој спомен-соби, заправо две спојене просторије с те уличне стране, други спрат лево, испод мансарде, налазила се ординација у којој су Хофман и гостујући доктори третирали пацијенте. Кафки су ту испирали гркљан алкохолним и сулфатним парама. Дакле аутентично, тај део.

Кафкина болничка соба је била на истом спрату, одмах преко пута ординације, на јужној страни. Спрат је апсолутно сигуран, јер се Дора, која је спавала у собици на мансарди, спуштала „једну етажу“ да се брине о Кафки.

Код собе је друга ствар. Прво, зна се да је то била једна од две болничке собе које су делиле исти балкон. Која, није поуздано, али и то се рачуна у напредак. Код фокуса на те две просторије опет помаже Дора, тј. њено писмо Кафкиним родитељима 25. априла о болничкој рутини: „Франц лежи од 7 ујутру до 7-8 увече на балкону. До 2 сата је сунце код њега, онда иде код других пацијената на другој страни.“ Месец не одговара, супруг и ја смо тамо били у јануару кад се сунце не подиже целом висином, али уз мало рачунања могуће је лоцирати те две собе.

„Друга страна“ о којој говори Дора, не може бити она с уличне, северне стране. Тамо није било болничких соба, јер услови нису одговарали медицинском стандарду за третман туберкулозних болесника, познатом у детаље од Мановог „Чаробног брега“: пуно сунца, шума, свеж ваздух, свакако без саобраћаја, макар симболично брдашце кад нема планине; ако је море, високи салинитет. Под „другом страном“ Дора мисли на вертикални низ балкона с леве стране слике, на јужној фасади, оној с болесничким собама. Укратко, соба у којој је 3. јуна 1924. умро Кафка је аутентична, са малом звездицом у значењу фифти-фифти.  

Оно што је међутим апсолутно аутентично јесте сама зграда у којој се некад налазио санаторијум. После Хофманове смрти 1928. објекат је продат и претворен у стамбену зграду. Тлоцрти су мењани, болничке собе спајане у станове. Док нам показује зазидане улазе у две алтернативно Кафкине собе, Милер не може ни у једну од њих, јер су оне део приватног стана са посебним улазом. Свеједно бих сваком пасионираном читаоцу Кафке из Србије и суседства, кад су у Бечу, препоручила кратки излет до Кирлинга. Најбоље суботом, кад је спомен-соба отворена за посетиоце, ове године и чешће.

Собе су подељене у по два до три стана по спрату (приземље + два спрата + мансарда), али фасаде, ходници, степеништа, ограде од ливеног гвожђа, плочице, украси од биљурног/каменог стакла у приземљу – све је као што је било. И тужно као што је било, јер је поглед на шуму с балкона водио преко индустријске хале. Данас на њеном месту стоји „Хофер“, где се нуде књижевне векне хлеба и кроасани. Наизглед исти као и другде, али ко је читао Кафку приметиће разлику.

Осим металне плочице на којој пише „Ординација“, у Спомен-соби Франца Кафке нема ни једног аутентичног предмета с тог места. Инјекције, ларинкс-четкице, кревет – све су то предмети  пренети из плућне болнице у Бечу. Они су аутентични за време у коме је боловао Франц Кафка, али нису специфични за њега лично. У кревету су 1924. умирали други, не Кафка.

Кад је Хофманов санаторијум претворен у стамбену зграду 1928, радници и станари су у хитној акцији бацили, спалили, закопали и на друге начине уништили све болничке предмете, уз њих и комплетну документацију са картонима пацијената. Згражавање над „дивљаштвом“ не помаже. То није била уређена установа у метрополи са праксом универзитетских архива, већ приватни санаторијум сеоског доктора, зграда коју су локалци видели као извор опасне заразе, диспечерску установу куге, лепре и сушице.    

„Будите пажљиви да вас не би закашљао“, стоји на једној од цедуљица којима се Кафка споразумевао у Кирлингу. На Дору није мислио, јер је употребљена учтива форма „Ви“. Те мале post-it белешкице су спасене јер су с Кафкиним телом 4. јуна возом транспортоване за Праг, и онда остале у приватном архиву. Данас су, као факсимили, декорација на лустеру у спомен-соби.    

Кафкин болнички картон и отпусно писмо из бечке Ларинголошке болнице, данас у стакленој витрини поред кревета, јесу аутентични. Односно факсимили, али Друштво „Франц Кафка“ поседује оригинале. Опет уз ограничење, аутентични су за његов боравак у бечкој болници, од 10. до 19. априла 1924.

Последња белешка бечког специјалисте од 19. априла гласи: „Пацијент се отпушта на кућну негу“, што је у докторском жаргону чести еуфемизам за „нисам могао да га задржим“, „растали смо се у свађи“, „отишао је на властиту одговорност“, и слично.

О оздрављењу није могло бити говора. Кафка је код отпуста из Беча имао тежину од 45,6 килограма, на висину од 1,80 метара.

Ја и они у мени   

Кафка је, већ споменуто, био ladies man. Ти не спадају у тип женскароша вулгарис. Они не јуре жене, напротив, они се допадају женама. Жене њих јуре, у сваком случају не испуштају лако из руке. На све споменуто о његовом изгледу, био је образован, из добре куће, имао добар посао, био финансијски осигуран, и он и породица.

Као Јеврејин је био у извесном социјалном минусу тог времена, иако се и о томе може разговарати, каже Милер. Не зна се да је Кафка икад ушао у синагогу, што значи да се код њега идентитет и религија нису поклапали. Негде му је јеврејство било плус. Јевреји су у ондашњој Монархији уживали статус као данас образовани Срби у Хрватској – на оне који их демонстративно избегавају, долази још више оних који се с њима демонстративно друже да оне прве ставе на своје место. С друге стране, социјални круг у коме се кретао био је упадљиво јеврејски. Пријатељи Макс Брод, Франц Верфел, Оскар Баум, Феликс Велч, предани Роберт Клопшток који га је неговао у Кирлингу, све девојке осим Јесенске, његови доктори. Ово последње не треба преувеличавати, јер је медицина традиционално била једна од неколико професија коју су већинска европска друштва допуштала Јеврејима. Толерисала, да се буде прецизнији.  

Кафкине сталне веридбе и раскиде Милер објашњава кроз мисију, страст, кроз обавезу коју је себи драге воље натоварио на врат и поштовао до смрти – писање. Погледајте сад ову констелацију: Кафка је поседовао психички апарат способан да разуме најмрачније кутке људске душе, имао је таленат и образовање да их прецизно опише, док је као особа био рационалан карактер са трезвеном представом о самосталност. Знао је да мора издржавати самог себе, ако не жели да га родитељи издржавају. Статус сиромашног уметника није био за њега, радије је правио компромисе. Зато никада није напустио свој посао у Радничком осигуравајућем заводу у Прагу. Ширио је около глас да мрзи свој дневни посао, али, каже Милер, „неће баш бити да је тако било“.

Кафка је био невероватно успешан као правник осигуравајуће бранше. Пре него што је 1921. присилно отпуштен у инвалидску пензију, био је шеф који је сигурном руком водио одељење од седамдесет људи. То се тешко може назвати отаљавањем посла. Није био Брем Стокер, који је као радио у даблинској администрацији, а испод стола писао „Дракулу“. Кафка је заиста радио. Штавише, и у томе је био креативан, објашњава Милер док показује петнаестак дебелих томова у којима су увезани Кафкини предмети, укази и идеје за боље функционисање осигуравајућег сектора. Укратко, био је авангарда подједнако у књижевности и осигурању.  

Али сваке вечери, од студентских времена, кад би дошао кући с дневног посла, седао би за сто и писао приче и романе који данас важе за врхунска достигнућа светске литературе. Сад је питање: у таквом тесном корсету, програмираном на изврсност у оба посла, где је ту место за жене? За жене је још и било, али не за жену, децу и властиту породицу. Негде је морало да се сломи. Код Кафке се сломило код жена, али и поред драме и вике у неким случајевима, у једном врло рационалном смислу. Као библијска Марта, он је напросто изабрао боље.   

Кафкини ликови су били путници и луталице у надреалним световима, али он сâм је био дисциплиновани реалиста који је пажљиво планирао свој дан. Другачије није могло, ако је желео да запише све оно што му је неко диктирао из Раја и из Пакла, како ће у некрологу за прашке новине написати његов пријатељ Оскар Баум.

Mädchen и girls, цуре и девојке

Кафки су поште биле ближе од жена.

Његова прва озбиљна веза је била Фелице Бауер, Пољакиња. Наравно, морала је да буде далеко да би могао да јој пише. Његова писма, три стотине у четири године, углавном се врте око питања да ли да се жени, или се у самоизабраној аскези посвети писању, што доказује Милерову тезу да је Кафка имао простора за жене, не за жену.

Кафкин биограф Штах описује сучељавање у берлинском „Ашкенаском хотелу“ јула 1914, кад је Фелице довела сестру и пријатељицу на рандеву и подвргла га испитивању зашто неће да се жени. Кад се коначно извукао из те собе на свеж ваздух, каже Штах, имао је готову идеју за „Процес“. Али и после тога су се Фелице и Франц мирили, верили, растајали, проводили „прљаве“ викенде у Маријенбаду и слично. Коначно је прекинуо с њом у лето 1917, када је добио дијагнозу туберкулозе.   

Следећа веридба је била 1919. са Пражанком Јули Воричек. Јули је била весела, духовита, фриволна и „извикана“. Отац Хенох Кафка се жестоко противио тој вези, која се свеједно настављала. Франц и Јули су већ тражили заједнички стан у Прагу, али нису нашли ништа близу поште.

Онда је Кафка почео да се извлачи, у лето идуће године упознао је Милену Јесенску, једину његову љубав која му је била интелектуално дорасла, и ту је онда наравно обућарева ћерка Јули испала из игре.

Са Миленом се поновила Кафкина мустра атракције и одбијања. „Велики љубавници“, како их данас обрађује романсирана књижевна историја, видели су се у живо два пута, све скупа пет дана. Све остало су била писма, док у новембру 1920. Кафка није прекинуо контакте.

Имао је и згодан изговор, наводно зато што Милена није хтела да напусти мужа и брак који се и пре тога распадао. Али Кафка је тада већ имао много већи проблем од тога да ли да се жени или не. Болест му крала све више енергије.

У лето 1923, док је био на опоравку у санаторијуму поред Ростока, Кафка је упознао Дору Диамант. Имао је четрдесет година, она двадесет и пет. Долазио је из породице интегрисаних Јевреја, Дора из породице пољских Гур-Хасида. Био је доктор права, она тета у јеврејском дому у Берлину. Кафка је дошао на Балтичко море да му слани ваздух исуши болест, Дора је водила питомце дома на екскурзију.  

Сводити Кафкину биографију на женске приче може изгледати као непотребна мелодраматизација. Но управо тиме почиње натпис на његовом гробу у Прагу: 

„Уторак, први дан месеца сивана 684. У свом свету је био неожењен мушкарац, изабрани наш учитељ и мајстор Аншел, нека је у миру. Син високо цењеног Хеноха Кафке, дуго нек гори његова светлост. Име мајке је Јетл. Нека му душа остане у завету живота.“

Сумирано: 1. умро без жене; 2. имао тату и маму; 3. нека га поколења памте. 

Трошковне стране живота и смрти  

Кафка се крајем 1923. вратио у Праг и неколико месеци провео у родитељској кући, али од марта је дефинитивно прешао у Берлин код Доре. Родитељима није било право. Оцу пре свега, који је Францов коначни одлазак од фамилије камуфлирао бригом за његово здравље. Или обрнуто, бригу за здравље прикривао незадовољством због напуштања породичне близине.

Тешко је рећи шта је од тога у тој породици било. Можда је у њој заиста деспотски владао Хенох, узор за лик Оца из ране Кафкине приповетке „Пресуда“ (1912). А можда је то била сасвим обична породица, где је отац истина гњавио, али је син био тај који није желео да пресече те, прилично стандардне центрифугално-центрипеталне силе.

Са Дором је живео у берлинском кварту Штеглиц-Целендорф, у близини Ванског језера, које се ових дана спомиње на све стране. Не директно због Кафке, јер на њега нацисти нису успели да ставе руке, иако јесу на његове књиге. Него због 6 милиона убијених Јевреја, међу њима Францове сестре Габријела-Ели, Валерија-Вали (Кулмхоф/Хелмно), Отилија/Отла (Аушвиц-Биркенау), онда бивша вереница Јули (Аушвиц-Биркенау), пријатељ Оскар Баум (умро од сепсе уочи депортације у Терезијенштат) и велика љубав Милена Јесенска (КЗ-Равенсбрик). Милена као комунисткиња.    

Од јесени, па током зиме 1923/24, Франц Кафка је пролазио кроз болну метаморфозу. Постајао је своја болест. Од дијагнозе 1917. месеце је проводио по најбољим, најскупљим, најизвиканијим европским санаторијумима, али сада више ништа није помагало. 

У писмима које је из Берлина размењивао са родитељима упада у очи њихова тривија. Њему није ништа, добро је. Разговара о путеру, који је много бољи у Прагу, јер берлински мирише по риби. Захваљује мами на џемперу који му је послала. Говори о сунчаној тераси где се одмара.

Кад ујак Леви ипак дојави родитељима стање ствари, почињу породичне консултације. Закључак је: Франц мора опет у санаторијум. Одлука породичног конзилијума пада на Санаторијум Винервалд у Фајхтенбаху, неких седамдесет километара од Беча према Грацу, високо у шуми, на обронцима Раксалпи. Винервалд је био чудо отмености и луксуза, најбоље што је тог тренутка постојало у Аустрији. Био је тачна копија Санторијума Шацалп у Давосу, у који је Ман сместио радњу свог „Чаробног брега“. И грађени су паралелно, наручиоци су били повезани, архитекта је био исти.

Пресудило је то да је један од доктора у Санаторијуму Винервалд био пријатељ породице Кафка. Обећан им је попуст. Сад, ту не треба изводити закључак о цицијаштву Хеноха Кафке. Управо Кафкина писма родитељима врве од, како би рекао Иво Андрић, аустроугарске трезвености. Не тражи се најбоље, већ најоптималније, зато што се онда најоптималније поклапа са најбољим. Следећи корак: најоптималније треба добити најповољније. Франц се стално извињава родитељима зато што он „кошта“. Не ради више, у пензији је, боји се да се улењио, од зараде претворио у трошак, што је реакција коју деле сви вредни дисциплиновани људи, погрешно названи „радохоличарима“. 

Треба ли то узети као доказ субмисивности? Са великом оградом. Кафкина писма родитељима из Берлина (марта 1924), па Санаторијума Винервалд (7–10. април), онда из бечке клинике (11–16. април), на крају из санаторијума у Кирлингу (19. април – 2. јуни) нису приказ реалног стања, нити одраз стварних емоција. Кроз њих, у парафрази Јесенске, ходају симболи обучени у натуралистичке хаљине. То нису документи, већ драматизације докумената. У писмима је Кафка, невероватном доследношћу за стање у коме је био, театарски инсценирао властито умирање као опоравак од великог кашља.

Писма из Кирлинга су празник тривије и багателизације. Књижевни историчари кажу да је на тај начин штитио родитеље. Ја бих рекла да је штитио себе.

Сунце, ваздух, природа, Д. испекла бисквитну торту      

Чим се сместио у Винервалд 7. априла 1924, Франц пише кући:

„Најдражи родитељи, да не хвалим превише, држаћу се чињеница. Тежина око 50 кила. Температура пада, три пута дневно пирамидон. Кашаљ је бољи. Грло прегледано, изгледа да није ништа озбиљно. (...) Природа  прекрасна.“

Два дана касније (9. априла):

„Поред кашља, грло ме још увек највише мучи, али добијам неколико ствари, данас две, сутра трећу, нешто ће већ помоћи, а и коштаће прилично. Можда да пишете ујаку да ми оних обећаних 10% попуста нису урачунали. Ја га на то нећу подсећати. (...) Д. је са мном, то је добро, спава код сељака ту на једном имању поред, само пар дана, пре него што се врати за Берлин. Кад ћу ја, није сигурно. Ако је могуће, остао бих овде неко време.“

Невоља је што то није било могуће, али Кафка не каже родитељима зашто. Није било могуће ни за Дору да се врати у Берлин. Доктори у Винервалду су дијагностицирали туберкулозу гркљана, најболнију, за то време најстрашнију екстрапулмоналну туберкулозу. У шумским санаторијумима, на чаробним бреговима, лечило се ваздухом и лепим погледом. Туберкулоза ларинкса је захтевала праве докторе.

У следећем писму сутрадан, изненађење за родитеље. Све је у реду, осим што се Франц јавља са „нажалост нове адресе“, из Ларинголошке клинике доктора Хајека у Бечу.

Маркус Хајек, е он је био прави доктор. Вреди споменути га по неколико основа. Прво, српске је горе лист, иако није Србин. Рођен је 1861. у Вршцу/Вершицу у породици банатских Јевреја, студирао је у Бечу, где је дошао до европске славе. Постао је врхунски специјалиста за плућа, професор на факултету, директор универзитетске клинике, почасни грађанин Беча. На крају га је снашла судбина слична колеги Сигмунду Фројду. Био је превише познат за нацисте да би га убили по кратком поступку, па је 1938. отеран у емиграцију, такође у Лондон. Библиотеку, личну архиву, уметничке предмете, све је то морао да остави у Бечу. Отишао је стар, болестан, го голцат, и умро у Лондону 1941.      

Кафка родитељима (10. априла):

„Нажалост, од данас сам на другој адреси. Овде у санаторијуму нису излазили на крај с мојим грлом. Морам да добијам алкохолне шприцеве у нерв, а то раде само специјалисти. Зато се селим у Беч на Универзитетску клинику доктора Хајека, Лазаретска улица (sic) 18, девети бецирк. Незгодно је да то треба понављати, па зато остајем у болници пар седмица. (...) Или ту, или бих иначе морао да идем у неки сулудо скупи градски санаторијум и онда наручујем докторе да ми долазе сваки дан. У том смислу је ово подношљивије, а новац бачен на лечење скоро исплатив. Наравно да овај подухват не би био могућ без Д. Али за сада све иде једноставно. Из Беча пошта иде брже, исто предност. Поздрављам вас од срца. Д. вас такође поздравља, може она то све. Молим вас да Максу Броду јавите моју нову адресу.“

Кафкино писмо родитељима, Беч, Клиника професора Хајека, 11. април 1924:

„Најдражи родитељи, овде сам јако добро смештен, најбоља медицинска нега која се може добити у Бечу, третиран од доктора које бих, да сам у приватном санаторијуму, морао сам да плаћам. (Тешко пишем јер ме Дора непрестано гњави шта да ми донесе). Сад је само питање колико ће ово трајати, јер колико год је овде добро, у Бечкој шуми је било лепше. Али док не могу да једем добро, морам да останем.“

Беч, Клиника професора Хајека, 12. април 1924:

„Најдражи родитељи, управо су ме пробудили да ми дају вашу карту, која је грешком отишла за Винервалд. Ако нисам у стању да вам одатле одговорим на већ застарело питање кад ћу кући, немам ни ништа посебно лоше да вам кажем. Добро сам се навикао овде, па иако има пар ситница које ми сметају, ипак ми ово овде више одговара него Винервалд, с тим да, разуме се, сад није шумски ваздух који ми улази кроз прозоре. Од 2 до 4 је Д. увек код мене, заправо дође она одмах после 1, бојим се да ће им растурити читаву болничку организацију. Данас добијам нову инјекцију и онда ћемо видети. (...) Све ће бити добро. Ја сам преглуп (јер се бојим, прим. В.К.). Поздрави од Д. и Франца, свежих и сретних.“

Беч, Клиника професора Хајека, 15. април 1924:

„Најдражи родитељи, управо је стигао ваш пакет с новинама, много хвала, али следећи пут их боље упакујте, прилично су прљаве (најдражи Франц, данас су још прљавије, нема везе с поштом, прим. В.К.). Ја сам сасвим добро (...). Већ сам добио три инјекције, данас ниједну, што је пријатан развој догађаја. Сад кад је топлије, виде се све предности моје собе, велики прозор стално отворен, улази пуно сунца. Овде је све испланирано, чим буде још топлије возе кревете на кров, са ког се, чујем, види читав Беч. Ни на храну се не могу пожалити. Данас у подне пилећа супа с умућеним јајетом, пилетина и поврће, бисквитна торта са шлагом, банане где год се погледа, да не претерујем, али тако не једе читава болница, само они за које Дора кува.“

Додатак од Доре, 15. април 1924:

„Добила сам одобрење да кувам за Франца. Данас стигло крзно, стање боље. Нема разлога за бригу и очајање. Увече више.“

Дора је дакле на крају успела да растури болнички режим. Франц је био у праву кад се тога бојао. 

„Живот ми се и даље врло допада“
(Кафка родитељима из бечке болнице 16. априла)   

Само дан после, 16. априла, Франц Кафка планира нову селидбу. Проблем је како то саопштити родитељима. Иде из установе у установу, свака селидба се екстатично правда низом предности, а онда се брзо пакује и иде другде. Како то неприметно рећи? Чак ни за једног верзираног писца то није једноставан задатак. Резултат је маестралан, низ еуфемизама најфиније кафкијанске врсте. 

Беч, Клиника Професора Хајека, 16. април 1924:

„Најдражи родитељи, већ дуго ми не пишете (прво напад, паметно, прим. В.К.). Време је лепо, прозор стално отворен. Већ други дан ми изостављају инјекцију, што ми такође поправља расположење (ту им заправо каже да је школска медицина дигла руке од њега, прим. В.К.) Ако могу да вам дам један добар савет, пијте пуно воде, ја сам ту доста пропустио и сад не могу да надокнадим (ту им каже да је изгубио способност да гута, прим. В.К.). (...) Осим тога, живот овде ми се и даље доста допада. Храна је добра, може и да се бира (ту им каже има свега, само њега нема, прим. В.К.).“  

Дорин додатак, на крају писма од 16. априла:

„У међувремену је сазрео велики план. Франц се сели у суботу у санаторијум, само 25 минута од Беча. Доктор ће му долазити из Беча. Данас сам била тамо, прекрасна соба с балконом, јужна страна. Около шуме, предивно. Од недеље нова адреса: Санаторијум Др. Хофман, Клостернојбург-Кирлинг.“

„Изабрао сам, изабрали смо, изабрало се“

Франц и Дора су отишли из бечке болнице у суботу 19. априла. Испратио их је љутито дописани коментар доктора да се пацијент од 45 кила који више не може да гута „отпушта на кућну негу“. Доброг доктора Хајека не треба криво разумети. Наравно да је знао да Францу Кафки нема помоћи ни ако остане у клиници. Али он је био угледни представник школске медицине. Шта очекујете од његове врсте, да се сложи с пресељењем тешког болесника у сеоски санаторијум где сврати неки добри сеоски доктор након што нахрани пилиће?

Укратко, Кафка је на своју одговорност побегао у Кирлинг. Медицински разлози нису постојали. О доктору Хофману Кафка пише родитељима у последњем писму од 2. јуна, дан пре смрти: „Истина је да је власник овог санаторијума један старији, болестан господин, који се ионако не разуме превише у то што ради, али је зато у контактима јако драг. Осим тога је и Роберт ту, не миче се; уместо да мисли на своје испите, мисли само на мене.“

„Роберт“ је Роберт Клопшток, тада млади мађарски студент медицине, кога је Кафка упознао раније у једном од санаторијума. Клопшток је такође имао туберкулозу, али са плућном туберкулозом се живело, као што показује година његове смрти, 1972, али са туберкулозом ларинкса не. „Клопфшток“, тако га у једном писму зове Дора (клопф-шток: штап-који-куца), био је део мастер плана који су сковали Франц, Дора и сам Роберт.

Стигао је у Кирлинг 29. априла и као и Дора добио собу на мансарди где су спавали запослени. Одатле би се спуштао до пацијентове собе, покуцао клопф-клопф, и давао му морфијум. Роберт је био тај који је Францу Кафки омогућио смрт без болова. За човека који је пре тога добијао шприцеве коњских димензија директно у нерв, велики напредак.   

Писмо Кафкиним родитељима од 21. априла, понедељак, Кирлинг. Прво им Дора пише да је време изврсно, само мало хладно. Онда Франц у додатку, јер је свестан да су нека објашњења ипак потребна. На пример, зашто се није вратио у велелепни Санаторијум Винервалд, чак и без попуста од 10 одсто, него сад иде у нови, медицински бескористан:

„Најдражи родитељи, тамо нисам могао да се вратим, сувише лоша сећања ме муче на то место. Један доктор је био тиранин, други слабић, обојица религиозно веровали у медицину, а у хитним ситуацијама били беспомоћни. Онда та грозна удаљеност од Беча (4 сата), па грозна храна, све јако зачињено, мало поврћа, компот (sic). Кад се све сабере, једино што је ваљало је положај. Тако сам изабрао, изабрали смо, изабрао се, овај мали пријатељски санаторијум. Сад се само ради о томе да се направе два мишја корака напред.“

Дора, која сада све чешће пише Кафкама, јавља 25. априла да им редовно долази специјалиста из Беча, „хваљени и славни плућни специјалиста, то је средио Феликс“ (Велч, прим. В.К.). Уз то додаје: „Грло је непромењено, код јела и иначе не смета, само мало промукло“.

Додатак Кафке, истог дана, 25. април:

„Данас леп дан. Лежим на балкону и уживам. Феликс и Дора су били упорни, сутра ми долази специјалиста, краљ свих бечких плућних доктора. Јако га се бојим, он је већ једном био најављен овде код једног пацијента, али није дошао јер је тражио 3 милиона за хонорар.“

Да се сабере досадашње: Франц Кафка лежи у малом санаторијуму у Кирлингу, који је практично проширена дневна соба сеоског доктора. Ужива на балкону јер му је претходно Клопшток покуцао на врата. Дора га предано негује, дан и ноћ. Једино чега се још боји јесте да ће му краљ бечких пулмолога тражити 3 милиона за кућну посету. Не умире само Франц Кафка, већ то и читав један свет нестаје у вртлозима галопирајуће инфлације.  

Дијамантна дона-Дора и венчање у Кирлингу; замало

Крајем априла Франц и Дора почињу да обрађују њене родитеље да јој допусте да се уда за Кафку. Његови нису били проблем, њени разумљиво јесу. Младожења је био доста старији, смртно болестан, и долазио је из богате интегрисане јеврејске породице. Дорини су били пољски Хасиди, све речено.

Како је текла Дорина комуникација са њеним родитељима, није познато, каже Милер. Кафка је службено тражио њену руку, отац је отишао гур-рабију да пита за савет, раби је рекао одлучно не, и тиме је прича била завршена. Дора је тог момента била без средстава, изгубила је посао, породица је се одрекла. Венчање је имало смисла, посебно због ње, јер би наследила мужевљеву пензију. Да је из користољубља била с њим, о томе није могло бити говора, јер се већ на све могуће начине доказала као „дијамантна дона“, како је Булгаков звао Маргариту Николајевну.

Зашто се нису венчали и без благослова тате Диаманта? Законски, он им није био неопходан. Милер није сигуран ко од њих није хтео, али плаузибилна претпоставка лежи на длану: Франц Кафка није хтео. Не из ранијих разлога, сад је било нешто друго. Свој однос са властитим оцем, однос послушности, страха и ауторитета, Франц је пројектовао у однос Доре и њеног оца. Ако тата каже „не“, онда је не. 

Лично сам се сломила на недатираном писму с почетка маја 1924. у коме се чује не само очај, већ пркос двоје људи у симулакруму сексуалности на прагу смрти.

Дора, Кафкиним родитељима:

„Стално бих писала о времену. Оно је сад тако добро, да та од свих највећа енергија коначно узима замах. Франц је управо дошао с балкона, где је сатима лежао скоро го. Сад ће вероватно желети да спава.“

Кафка, својим родитељима, исти дан:

„Данас сам дуго лежао на балкону полуго у пријатној сенци, било је тако лепо. Имамо госта, стигао је Клопшток, он ће се бринути о мени.“

Диајамантна дона Дора и надреалиста Франц Кафка пребирају по танатосу не би ли пронашли које зрнце заосталог ероса. И Клопшток је имао камео, дакле нема болова.

Елоквентна тишина пуна детаља

Дора, Кафкиним родитељима, у писму од 19. маја, Кирлинг:

„Болови у грлу који се понекад јављају у лакој форми потпуно су безначајни и како је грло под сталном терапијом, никакав разлог за бригу. Зато их и ретко спомињем у задњим писмима, да вâс, тако далеко, не би мориле тмурне мисли. Смем ли испружити руке да вас загрлим? Ах, како је то добро.“

Кафка додаје:

„Најдражи тата, знам да ћеш ме разумети о пиву и вину. Са Швехатског и Јадранске перле прешао сам на Токајац, наравно у количинама које ти се не би допале. Не допадају се ни мени, али сад је тако. (...) Новац нам овог тренутка не треба, а чујем и о некој огромној суми коју сам добио на поклон, не желим ни да знам детаље.“

У последњем писму родитељима од 2. јуна Кафка пише о породичном животу у Прагу кад су сви били заједно, о пливању и доброј чаши пива с оцем. Онда моли оца да не долази „због проблема са пасошем“, а маму јер „још увек не изгледам добро, никако леп на поглед“. Везано за маму каже још како не би био у стању да јој организује време у природним лепотама Кирлинга, јер му сва енергија треба за оздрављење. Затим се правда зашто никако да оздрави:

„Та првобитна конфузија по Бечу ме је физички исцрпла; она је и спречила пад температуре, што се повратно одразило на целокупно стање. На то је стигло изненађење са слабоћом у грлу, смело ме више него што би то одговарало стварном стању. Тек сад се полако извлачим из тог сплета уз невероватну помоћ Доре и Роберта (шта бих био без њих!). (...) Ако се на то дода да говорим само шапатом, и то не често, мислим да ће вам бити драго да померите посету.“

После тога још спомиње да му је специјалиста који долази једном седмично из Беча „на властити трошак“ атестирао значајно побољшање. Прави већ споменуту примедбу о доктору Хофману који се не разуме у медицину, али је зато јако драг човек. Следи енигма:

„Моје оздрављење је у најбољим почецима, али и најбољи почеци су ништа.“

Дора у додатку:

„Узимам му писмо из руке. Ионако велики напор за њега. Моли ме за још неколико редака који му се чине важним:“

Којих, није познато. Дорин додатак завршава са двотачком.    

Као к...киша у Венецији

Кад се у низу прочитају Кафкина писама родитељима од 7. априла до 2. јуна види се да је сакривао своје стање. Но да ли заиста јесте? Пажљивије уношење у језичке конструкције показало би да су они знали како ствар стоји. И да је он знао да су они знали. Да су они знали да је он знао да су они знали. Да је он знао да су они знали да је он знао да су они знали. Та линија се може вући до бесвести. Сигурно, некад људи потискују страховите истине, одлажу их и намерно не виде. Али родитељи, поготово отац Хенох, не делују да су од тог типа. Колико год је до сада створен утисак да се споменута тројка Франц-Дора-Роберт сакривала по Бечкој шуми, то не одговара истини.

Кафка је умро вољен, мажен и пажен. У Хајековој болници га је посетио Отлин муж Карл. У Кирлингу две сестре, ујак Зигфрид Леви и још једном зет Карл. Долазили су и пријатељи. Са Бродом је до последњег тренутка радио на збирци „Уметник у гладовању“. Јављали се обожаватељи. Кафка је за живота био цењен аутор, истина у једном уском интелектуалном миљеу, али зато наднационалном. Немогуће је одржавати једну такву заверу тако дуго у интактном стању. Неко увек лане нешто. Још један аргумент да је Кафка тривијализацијама и багателизацијама штитио себе.

Једини изузетак изгледа реченица из писма родитељима од 13. априла, док је још лежао у клиници доктора Хајека:

„Најдражи родитељи, јуче пред крај посете одједном ето Карла низ коридор. То је било лепо изненађење. Онда је назвао онај ваш разумни Б, где ми се дневна к... (није моја грешка, то Дорино наливперо цури) киша у Венецији уопште не допада.“   

„Дневна киша у Венецији“? Неко га је назвао и плакао као киша у Венецији? Б, можда Оскар Баум? Баум је био слеп од детињства. Примедбу о „плачу“ несвесни ум би направио аутоматски, као путоказ, свесни у црном хумору. Осим тога, Б. се и касније доказао као разуман, кад је, најразумнији од круга Кафкиних прашких пријатеља, одбио да бежи од нациста. То су Немци, стара и велика култура, народ философа, неће ваљда. Разум је налагао останак, инстинкт и искуство су саветовали одлазак.

„Код 'кише у Венецији' бих био опрезан“, каже Милер. „Кафка ту одговара директно на једно писмо родитеља, које је изгубљено. И уопште се не уклапа у његов стил, да тако у писму родитељима директно алудира на властиту смрт.“

Дискрепанца? Не би му била прва. Контрасти су и иначе језгро Кафкиног књижевног опуса. Милер:

„Кафка пише потпуно једноставне реченице, али њима гради чудесне светове пуне загонетки. Дискрепанца између свакодневног и надреалног је јединствена. Његови текстови су отворени, нема смера, никуд се не иде. Кафка не пише ништа конкретно, никакве чињенице које је могуће проверити, описује тајанствене ситуације које израстају из наоко тривије. Све се своди на разлику између тога шта човек хоће, а шта због околине мора; између мирне душе и спољне претње. Тај стални низ контраста, то су његове књиге, то је кафкијанско. Неко ко одлази на спавање, ујутру се буди и схвата да му је читав свет објавио рат. То су 'Метаморфозе' и 'Процес', то је 'Замак', увек иста мустра.“

„Како ја вас мучим, то је страшно“, пише на једној од post-it цедуљица чији факсимили украшавају лустер у Кафкиној спомен-соби у Кирлингу. Форма је мало „в“, па се вероватно односи на Дору и Роберта. Специјалисти који му је долазио из Беча обраћао се другачије: „Бизмарк је такође имао свог приватног доктора, и исто га је мучио.“

„Још 8 дана ћу издржати, можда, надам се, то су такве нијансе“, стоји на другој цедуљици.

Онда је око поднева 3. јуна рекао Роберту „Убиј ме, или си убица!“

За то фали цедуљица, нема ни сведока. Били су сами, доктор и пацијент. Дору су пре тога послали на пошту, са дворишне стране, кроз село, преко потока.

Роберт није постао убица.