Сећање на Енрика Јосифа, композитора и пророка: Заборављени класик српске озбиљне музике štampaj

Тешко је сетити се још неког уметника у Србији који је био тако медијски понижаван као што је то деведесетих година прошлог века био Енрико Јосиф, композитор, професор композиције на Музичкој академији, члан Српске академије наука и уметности, Јеврејин који је говорио да се нигде није могло толико неосетити да си Јеврејин као у Србији. А све због једне полуреченице која му није заборављена: „Срби су небески народ.“ Цела реченица коју је изговорио гласи: „Срби су небески народ изабран за патњу.“

Због чега је, поред многих историјских личности и савременика који су баштинили ту синтагму из времена после Косовског боја, само овом „оличењу библијске доброте“, како га је описао књижевни критичар Зоран Глушчевић (1926-2006), то узето за зло због којег се и данас прилично занемарујe његово велико дело? За његове сонате и симфоније, за његов ванредан педагошки рад и за његову лаку и сврсисходну комуникацију са светом на хебрејском, енглеском, француском, италијанском, немачком, руском и шпанском језику, као да је осмишљена  добро однегована амнезија.

Љубиша Јовановић, цењени флаутиста и професор флауте на Факултету музичке уметности, један је од ретких музичара који на својим концертима често изводи Јосифова дела. Поводом „Срба као небеског народа“ он данас каже:

„Деведесете године оставиле су по мом мишљењу велики ожиљак у животу Енрика Јосифа. Био је јавно злоупотребљен и где треба и где не треба као лучоноша национализма, посебно због крилатице 'Срби су небески народ' коју је изговорио пред малим бројем људи на некој сасвим локалној трибини, на којој су се затекле и камере Телевизије Београд. Све је емитовано у централном дневнику, тако да је допрло до великог броја људи. И данас можемо исту мисао чути као националистички поклич владајућих структура.“

Композиторка Ивана Стефановић била је Јосифов ђак и добро га је познавала. Њено данашње тумачење ондашњег понашања Енрика Јосифа вредно је цитирања:

„Нећу да кажем да је био наиван, али кад су дошле осамдесете, па деведесете прошлог века, Енрико је постао врло употребљив за политику, нарочито ону ратну. Његове религиозно-поетске конструкције некима су се учиниле згодне, па и Милошевићу лично. Зажелео је да у разговору у четири ока процени тог чудака. 

Ни пре тога Енрико није био омиљен код свих, а посебно не после. Био је сувише непоколебљив, усијан, претеран, неразумљив, неки су му се подсмевали, неки се склањали, а неки га величали и од свега што је говорио бирали шта им је било потребно. Без обзира на његова музичка остварења, међу којима има сасвим изузетних дела, без обзира на друштвена и професионална признања, његова казивања су у јавности преузимала примат над музиком, а међу многим издвојила се једна флоскула, бесмислена са рационалне тачке гледишта. Данас смо дошли до тога да је цео један значајни уметнички опус појела та (полу)реченица. Ипак, верујем да би се данас многи пренеразили кад би схватили шта је Јосиф заправо мислио под небески народ.“

И данас Енриково понашање из деведесетих иритира једне, а чини музику за уши других. Ипак, о стогодишњици његовог рођења, примерено је и важније подсетити се ко је он био и шта је оставио записано нотама, него цитирати његове искрене апеле из деведесетих да се заустави, како је говорио, „медијски геноцид над Србима“.

Београдски круг Хајима Јосифа

Рођен је као Хајим Јосиф, син Моше Јосифа, сефардског Јеврејина, и Софије Соке Фархи, чији је отац био пореклом турски Јеврејин. Отац Моша је био трговачки заступник италијанске фирме „Snia Viscosa“ и представник немачког аутомобилског моћника BMW. Јасно је да је први у Београду имао овај аутомобил којим је путовао са породицом по тадашњој Југославији. Отац је волео да слуша славног тенора Енрика Каруза, па је свом сину тепао „Енрико“. Хајим је средином 1961. године то и званично присвојио као своје име.

Мајка Софија, коју су звали Сока, била је ћерка Алберта Фархија, турског Јеврејина који је имао више предузећа и велику породичну кућу у Господској улици у Земуну. Софијина мајка је потицала из једне од најугледнијих београдских јеврејских породица Тајтацак.

Енрико је оженио балерину из Сарајева Веру Крстић и с њом провео у браку 47 година. У свом казивању у Дому инжењера у Београду, јуна 1992. године, испричао је и ово: „Моја покојна ташта познавала је госпођу Марију Кири. Становали су у Паризу, кућа до куће. Када су госпођа Кири и њен супруг открили радијум, она је дошла код моје таште, рекавши: 'Слушај, Миро, ужасно патим, јер знам да ће ово донети страховита зла човечанству. Али, муж и ја не можемо да се зауставимо.' А кожа на рукама већ јој је била до лаката изгорела.“

Енрикови родитељи су имали две куће у Београду, у једној су живели, другу издавали. Научио је да чита у петој години када су га уписали у школу. Имао је осам година када је већ прочитао велики број књига из богате очеве библиотеке, али не и Библију. У школи је упорно одбијао да слуша часове јеврејске веронауке. Као дечак је био просвећени атеиста, како је говорио. До почетка Другог светског рата његов духовни свет је био омеђен Платоном и Достојевским.

До рата је био Јеврејин у Београду, срећан и спокојан, сигуран и једнак са свим Србима око себе. Мајка је била члан ПЕН клуба, преводила је Јована Дучића на немачки. Кад би долазио у Београд, овај песник и дипломата је био њихов драги гост због којег се том приликом код Јосифових окупљао крем српске памети, илити „елитна хијерархија српског духовног живота“, како је Енрико говорио. Тих вечери, мајка би довела у салон Енрика и његовог брата да се пред одлазак на спавање поздраве са „чика Дуком“, како су га деца звала. А Јован Дучић је једном приликом устао и озбиљно позвао све госте речима: „Молим вас, сви да устанемо, никад не знамо пред киме смо!“

Када је вођа Нацистичке партије Адолф Хитлер 1933. године постао канцелар Немачке, отац Моша је био један од ретких Јевреја који је са породицом хтео да иде у Аустралију јер је говорио: „Хитлеров долазак на власт значи крај Европе и наш крај.“

Пријатељи Јевреји су му се смејали због тога, јер је њихов животни аксиом тада био: „Никоме нисмо зло учинили, неће ни нама нико зло чинити.“ На жалост породице, а на његову срећу, како је говорио Енрико, отац је умро 1937. године, пре почетка рата, и није сведочио Холокаусту који је уследио.

Када је почео рат, а пре бомбардовања 6. априла 1941, мајка је са двојицом дечака и одлучила да напусти Београд. Синови нису хтели, а она је узела револвер, прислонила га на чело и казала да ће пуцати ако је не послушају.

Отишли су у Сарајево, одатле возом у Дубровник, потом бродом у Сплит, па на Корчулу, а са Корчуле бродом до Барија. У логору у провинцији Парма остали су до капитулације Италије 1943. године, после чега је за Јевреје било опасно да остану у Италији. Отишли су Швајцарску где је живео Енриков деда по мајци.

У Швајцарској се десио његов преокрет. У исповести свом вршњаку, неуропсихијатру и психотерапеуту Владети Јеротићу (1924-2018), у књизи Сећања то је овако објаснио:

„Имао сам 19 година када ми је неки унутарњи глас објавио Бога. Неколико година трајале су поруке тог гласа који сам слушао, али и предсказивање будућих догађаја. Тако, на пример, речено ми је да ће Хитлер бити мртав на мој рођендан, првог маја 1945. године. Ово ми је речено две године раније, а ја сам то први пут саопштио ћерки једног угледног протестантског професора теологије у Цириху. Она је често долазила да слуша шта свирам на клавиру. Између осталог, биле су то и моје композиције. Почео сам да компонујем са шест година… Као да од најранијег детињства у мени певају гласови.“

Под утицајем оног унутарњег гласа, са 19 година је узео Библију у руке. Почео је од Новог Завета, потом је читао Стари Завет и схватио сву трагедију јеврејског народа. После две-три године стигла је порука да чита „последњу књигу Последње Књиге“. Тако је открио „Апокалипсу“ коју је тумачио до краја живота. Фигура Исуса Христа му је била, како каже Јеротић, „централна личност и средишњи стуб његовог бића“.

Пут у Израел и писмо маршалу

Имао је 21 годину када се мајком и братом вратио у Београд, где је сазнао да је двадесет и петоро чланова очеве породице страдало у Холокаусту. Завршио је осми разред Државне гимназије, упознао будућу супругу Веру Крстић и уписао медицину, јер је имао племениту идеју да је људима у ратом опустошеној земљи потребна медицинска помоћ. Али није издржао. Отишао је за својом дечаком љубављу, уписао Музичку академију и догурао до треће године, а онда одлучио да са братом иде у „Обећану земљу“.

У то време организовани су групни одласци Јевреја у новоформирани Израел. Са једном таквом групом и Енрико Јосиф је 1950. године отишао у Јерусалим и убрзо увидео колико је погрешио. Ништа није било ни налик животу који је до тада познавао, и одмах је пожелео да се врати у Југославију, у Београд. Али, то није било једноставно.

У предговору књиге Речи у времену последњем, у којој је Владета Р. Кошутић (1926-2005) сабрао казивања Енрика Јосифа, овај професор светске књижевности на београдском Филолошком факултету пише да се Енрико „вољом Провиђења вратио у родну Србију да, током деценија владајућег противбожништва, живећи с Богом и у Богу, сабира спознају из светих књига, јеврејских и хришћанских и да, за последњих пет година, пророчким речима објави своје Откровење о Србима, Јеврејима и потоњем времену људских онечишћења и непочинстава.“

У реалном животу, то Провиђење, тај повратак из Израела у Југославију, изгледао је овако: Енрико Јосиф је морао да пише Министарству унутрашњих послова Југославије или маршалу Јосипу Брозу Титу и моли да му се одобри повратак у Београд. Одлучио је да својеручно пише председнику Југославије и то писмо је сачувано у Архиву Југославије:

„Обраћам се Вама, Друже Маршале, с молбом да ми одобрите мој повратак у Југославију у спасоносној нади да ћете ме Ви разумети после ове моје исповести.

Напустио сам земљу мог детињства и моје младости и моје будућности, Југославију 19. III 1950. приволећи се за одлазак у државу Израел. Разлоге који су ме у томе руководили а за које данас увиђам да су безразложни, мислим непосредно да наведем као што мислим и разлоге или боље рећи ’разлог над свим разлозима’ који ме наново зове у моју првобитну, као и једину постојбину Југославију...“

Следи детаљан опис разлога због којих је отишао и оних због којих би да се врати. Да би се на крају писма осетио вапај човека и уметника:

„...Иако можда моји далеки преци потичу из ове земље у којој се сад налазим, ја са њом немам ничег заједничког, почевши од срца, преко језика и мисли.

Цео ја, моја уметност, моје стваралаштво, то је Југославија која у мени данас плаче, боли и за коју осећам најчистију искру моје бити.

Можда сам ја преосетљива природа, али мој убиствени бол који ме тишти за мојим родним крајем, наводи ме да вам се овим, скоро очајничким криком обратим са молбом да ми помогнете, дозволивши ми повратак у моју средину у којој исто тако као што сам се родио мислим и да умрем.

На најживљем принципу победила је у мени позната ’истина о народу’. Ми смо припадници оне народне целине и заједнице с којом смо срасли и расли под истим условима материјалног и духовно-етничко-етичке природе.

И то је ’разлог над разлозима’ који ме вуче и неодољиво зове натраг у моју постојбину, родни крај и мој животни смисао, Југославију и Београд.“

Јосиф Енрико,
11. III 1950, Јерусалим

Уследила је уобичајена процедура и Енрику Јосифу је одобрен повратак у Београд.

Срећа што се поново нашао у свом граду, остала је заувек његова водиља у слављењу народа с којим је живео. На том искреном путу, било је логично да је Србија деведесетих била земља коју је бранио од свих непријатеља. За Јасеновац је говорио да је „најсветије светилиште за сваког Србина, ујединитељ саборне српске народне душе, нова духовна престоница небеске Србије... за Србе исто што и Дахау за Јевреје.“

Екстремно модерни композитор

У музици се Енрико Јосиф званично појавио са првом значајном композицијом из 1949. године. Била је то Sonata brevis, као студентски рад. Прво концертно извођење једног од његових дела било је 17. марта 1954. године. Био је то заједнички концерт Душана Радића (1929-2010) и Енрика Јосифа, који је изазвао лавину коментара, лоших критика, полемика... Јер, стао је на реп доминацији социјалистичког реализма у домаћој озбиљној музици.

Тадашњи критичар „Политике“ Бранко Драгутиновић (1903-1971) своју осуду дела двојице младих композитора сублимирао је у питању: „Ствара ли се на Музичкој академији група екстремних модерних композитора?“

Професор композиције двојице студената, Миленко Живковић (1901-1964) аргументовано их је бранио у свом одговору Драгутиновићу.Ипак, један текст, једна критика тим поводом, остала је изван и изнад свих сумњи као мера вредности и утицаја. Њен аутор био је филозоф, есејиста, музички критичар Павле Стефановић (1901-1985). Под насловом „Два сева муње у музичкој жабокречини“, он је у „Књижевним новинама“ 25. марта 1954. рекао и ово:

„Немирни, на махове и грозничави пулс бујних ритмичких фигурација у композицијама Енрика, чудесне мелодијске арабеске у песменој и клавирској лирици Радића говоре јасно да на скривеном дну погонске базе њихових инвенција (у самом темељу њиховог специфичног укуса за тонску грађу коју одабирају и музички повезују у лаконски конципиране тонске структуре) пребира опора истина нашег доба, трезвено асимилована и проницљиво прерађена наслага искуства ратног и поратног човечанства, сазнајни фонд оштроумних синова епохе... Пуни опорог немира века, натопљени језом и опрезом опасности које вребају данашњи свет, надахнути хигијеном хумора који су Европи препоручивали још Монтењ и Волтер, ова двојица композитора заузимају разнолике тонске позиције према тонским предметима којих се прихватају. Енрико у својим горућим ритмовима (у којима су и све аритмије, као изражени пандан дисонанцијама акордских снопова) наступа са мисионарском ватром проповеди које потенцијално стимулирају читаво његово музичко-естетско опредељење, читав његов лични укус за комбинаторичке могућности са тоновима као елементарном материјом...“

Обимна анализа Павла Стефановића завршава се похвалом и штампаног програма за овај концерт, у којем је песник Васко Попа (1922-1991) дао своју поетско-метафоричну апотеозу музичкој уметности, апотеозу смишљеном сређивању тонова, а песник Миодраг Павловић (1928-2014) поетски коментарисао Енриков „Исечак“, његово дело које су извели сопран, рецитатор и клавир у четири руке.

Допринос том плакату дао је и сликар Марио Маскарели (1918-1996), па Павле Стефановић посебно вреднује ову сарадњу уметничких језика – музике, поезије, уметничког читања и сликарства.

Дивергентне линије Енрика Јосифа

Јосиф је 1954. године одбранио дипломски рад са Симфонијетом у пет ставова, о којој је тада, у веома читаној „Београдској недељи“ писало и ово:

„Да ли би требало још нешто посебно рећи о Симфонијети? То да је надахнута и одмерена, непретенциозна. Израз се креће у дивергентним линијама од космополитског у малом, ка надируће националном, што је уједно основна линија водиља овог дела.“

Када је о критици реч, остаје забележено да је због коментара критичарке Ане Котевске, Енрико Јосиф напустио Удружење композитора Србије. Било је то 1981. године, када је на затварању Бемуса 19. октобра изведена Јосифова херојска кантата Слободишта, а критичарка после завршетка Бемуса у „Књижевним новинама“ написала приказ фестивала, и у њему написала и ово:

„За разлику од отварања, када површна интерпретација није могла да доведе у питање дубину дела Љубице Марић, на затварању Бемуса једно друго домаће дело – кантата Слободишта Енрика Јосифа – доводила је у питање сврсисходност напора огромног извођачког апарата у којем су главну улогу имали Београдска филхармонија, Хор 'Бранко Крсмановић' и Оскар Данон. Ова једночасовна монтажа низа различитих стилских сегмената, и поред неколико чистих тренутака што подсећају на најбоља Јосифова дела, звучала је неискрено, изнутра немотивисано, и укључила се у породицу пригодних и само по тематици, трајању и извођачком апарату монументалних кантата што се заборављају после једног извођења.“

Уследио је жесток, дуг и емотиван Јосифов одговор у „Књижевним новинама“, који је кулминирао реченицом: „Све ово сам доживео као да ми је поново стављена жута трака, а моје дело жигосано кукастим крстом.“ И због тога: „..у знак дубоког немирења, достојанства и протеста против ове врсте кукавичког, неслободарског, разривачког поступка, а под привидним заштитничким плаштом имунитета критичара, добровољно се искључујем из чланства Удружења композитора Србије...“

Критичарка Ана Котевска није одћутала на увреде, аргументовано је узвратила, и свако је наставио да ради свој посао.

Настајала су нова Енрикова дела – солистичко инструментална, камерна, хорска, оркестарска, вокално-инструментална, сценска, музика за филм, позориште и радио драме. Пратиле су их награде које је добијао су на свим пољима делатности – од Седмојулске, Октобарске, Стеријине, Ордена заслуга за народ са сребрним зрацима...

Флаута Љубише Јовановића

Прва Јосифова композиција коју је извео флаутиста Љубиша Јовановић била је Балада за соло флауту. Он је назива култним делом савремене српске музике, непролазне лепоте, и она се налази на његовом репертоару већ готово пола века. Први пут ју је извео у Дому културе у Чачку на концерту Хора флаута у оквиру којег је наступио и као солиста. У часопису „Pro musica“ писало је да је свирао „технички беспрекорно са бескрајном музикалношћу“. Била је то једна од првих озбиљних критика које је Љубиша Јовановић добио.

О Енрику Јосифу Љубиша Јовановић каже:

„Професор Енрико Јосиф је долазио на готово све моје концерте. Не само у Београду, у оквиру вишегодишњих циклуса ‘Време флауте’ у СКЦ-у и Галерији фресака, већ и на концерте у оквиру ОКТОХ-а у Крагујевцу. Пажљиво сам упијао све његове сугестије које је изговарао и усмено, али и у оквиру критика које је писао за лист ‘Политика’... Наша уметничка сарадња је била интензивирана поново деведесетих година прошлог века када сам свирао његову композицију Сновиђења за флауту, харфу и клавир, у Београду и Скопљу. Долазио је више пута да нас чује и своју експресивност је преносио на нас извођаче. Говорио је и давао индиције у заносу, полусклопљених очију, преносећи нас директно у свет својих мисли и емоција. Није се могло погрешно разумети, ни на који начин. Ова композиција се и дан-данас врло често изводи на таласима Радио Београда.

Енрико Јосиф није био строг према извођачима својих дела. Са њим је било лако сарађивати ако пратите уметничку логику. У педагошком раду увек се дотичем стваралаштва Енрика Јосифа кроз композиције Лугубре и Дитирамб које сам са Хором флаута састављеним од петнаест младих флаутиста изводио на фестивалу 'Бунт', затим у београдској Синагоги и у Кини. Ова изузетна композиција је незаобилазна у музичком животу флаутиста на нашим просторима.

У време прославе 100 година рођења, Енрико Јосиф се сврстава међу готово заборављене ствараоце. То је наравно недопустиво јер је цео његов опус изузетно значајан за српску музику. Верујем да ћемо успети да се изборимо за стално место најзначајнијих дела Енрика Јосифа на концертним подијумима широм земље и иностранства.”

Сусрети са Енриком

У другој половини седамдесетих година, радила сам са композитором Зораном Христићем (1938-2019) емисију ТВ Београд „Музички атеље“. Редитељ је био Арсеније Арса Јовановић. Била је то једносатна месечна посвета југословенској савременој музици и за мене прилика да упознајем композиторе и извођаче најзанимљивијих и незаобилазних дела тога времена, међу којима и Енрика Јосифа.

Ако занемарим разговоре о музици, упамтила сам бројне бизарности којима ме забављао, попут описа гледања у сунце са терасе стана у Улици Ивана Милутиновића 13, где је становао. Причао ми је како је волео да слуша Мефисто валцер Франца Листа у извођењу Владимира Хоровица, кога је веома ценио као пијанисту. Тврдио је да је Лист можда већи композитор од Вагнера, позивајући се на исту мисао Беле Бартока. И да нико од композитора, осим Листа, није тако дубоко схватио Мефиста.

Често бих га сретала јер сам становала на истом броју паралелне улице. У годинама када је на Факултету музичке уметности врвело од скандала, у једном од њих је био уплетен и он. Љут и без смисла да реално сагледа ситуацију, потпомогнут својим адвокатом Вељом Цветићем, тужио је колегу Рајка Максимовића (1935), и после силних перипетија изгубио на суду. Дуго смо причали о томе, уверавала сам га да није имао основа за тужбу, али био је жесток каквог га никада нисам видела.

Изгубио је и пред колегама када његова асистенткиња није реизабрана, а он није опростио онима који су доказали да њени педагошки квалитети нису били довољни да остане на Факултету. На крају је био љут на мене што нисам писала о тој неправди која му је учињена. Уз велико поштовање које сам имала за њега као уметника, неке његове поступке на Факултету нисам разумела.

Преминуо је у Београду 13. марта 2003. године, дан после убиства премијера Зорана Ђинђића, чија смрт му је тешко пала. Сахрањен је на Јеврејском гробљу. На мермерној плочи на хебрејском и на српском језику исписано је:

Десет година касније, поред њега је сахрањена супруга Вера.

Од 2019. један сокак у београдском насељу Миријево, општина Палилула, носи његово име.