На вест о смрти Синише Павића: Писац људске комедије наших дана štampaj

Синиша Павић, један од највећих југословенских и српских сценариста телевизијских серија, прославио је овог јануара 2024. године 91. рођендан. Без  претеривања, за Синишу Павића важи оно што је својевремено речено за Балзака: да којим чудом нестане ова земља, а сачувају се његове серије, по њима би се могли реконструисати наши животи.

Прошлог лета, пријатељ из Коларчеве задужбине јавља ми да 23. августа 2023. електронски портал „Опсег“ спрема у Коларчевој задужбини трибину о Синиши Павићу под називом „Године расплета“. 

Мала сала Коларца је била препуна младих људи. Спољна температура ваздуха кретала се према четрдесетом подеоку. Чини се да је успех трибине био изненађење и за организаторе. Велика заинтересованост посетилаца за трибину за коју су сазнали преко друштвених мрежа била је невероватна. Чак и глумац Пепи Смиљковић, популарни Павићев лик Тика Шпиц, који је дошао из Власотинца, дознао је за догађај преко друштвених мрежа и дошао самоиницијативно у Београд. Трибина је трајала 100 минута. Људи су на улицама падали у несвест од врућине.

У покушају да објасним себи толику популарност теме „Синиша Павић“, потражио сам одгонетку у књизи Синиша Павић с.р. приређивача Жарка Јокановића (РТС, 2010). Књига доноси текстове критичара, глумаца, колега, сарадника, и представља својеврстан пресек Павићевог рада. Ево шта су неки од њих написали.

Бранка Оташевић, критичарка листа „Политика“:

Наизменичним смењивањем премијера и реприза, а понекад и њиховим упоредним емитовањем, Синиша Павић постао је најзаступљенији аутор у серијском програму Радио-телевизије Србије.

Распон прилога с његовим потписом протеже се на готово четири деценије, а пред гледалиште најчешће излазе управо наслови настали од самог почетка осамдесетих наовамо, од „Врућег ветра“ до „Беле лађе“, а са „Бољим животом“, „Срећним људима“, „Породичним благом“, „Стижу долари“ између. Кад се томе додају и емисије „Трезора“, које пригодним поводима подсећају на култне серије („Дипломци“, „Позориште у кући“, „Отписани“), рађене „у више руку“, међу којима су незаобилазне и епизоде из пера овог аутора, или на његове документарне драме о периоду Другог светског рата („Последњи чин“, „Мисија мајора Атертона“, „Одлазак ратника, повратак маршала“, „Човек који је бомбардовао Београд“, „Бањица“) – ето прилике да се упознаје и у протоку времена проверава готово целокупно његово дело.

Милан Митић, глумац:

Уколико је писац пронашао речи којима је – замкама уметничких реквизита – успео да обухвати тренутке и призоре истинског живота, већ самим тим чином је произвео драгоцености. Па још ако успе, као Синиша Павић, да дело оплемени и обогати човекољубљем, које у течним причама истински дише и пулсира, онда је његова пропусница за будућност још за живота оверена. Зато је сасвим извесно да опус и сјај дела Синише Павића, овог писца већ чине националним ТВ класиком.

Иван Карл, филмски критичар:

Прва асоцијација на име Синише Павића јесу велике телевизијске продукције, од легендарног „Врућег ветра“, неприкосновеног „Бољег живота“, све до најрецентнијег успеха, „Беле лађе“. Разлога је више. Ове серије су писане по мери овдашњег човека, одликују их животни заплети, уверљиви дијалози и здрав хумор који није усиљен. Ту је и завидан број епизода и релативно често емитовање које омогућава да свака нова генерација изгради сопствени однос према Павићевим ликовима, који су, показало се то више пута, отпорни на време, друштвене и политичке промене, остајући притом веран траг епохе у којој су настали. Иако у сенци њихове популарности, историјске драме су веома важна карика у сагледању целокупне каријере Синише Павића и његовог особитог списатељског стила. Рађене у маниру најбољих страних узора и уз поштовање свих законитости телевизијске драматургије та мала ремек-дела су значајан допринос културној и историјској баштини Србије и бивше Југославије.

Лане Гутовић, глумац:

Играо сам у неколико његових комада и серија. Од „Вишње на Ташмајдану“ па преко емисија које су биле намењене новогодишњим програмима и све тако до филмова „Тесна кожа“ и серије „Бела лађа“. Никада нисам имао потребу да реченицу коју је написао господин Павић „прилагођавам“ нити да је „надграђујем“ и додајем јој нешто моје, јер су његове реченице биле јасне, прецизне и тачне и без моје интервенције. Хуморна црта његових текстова је прецизна и усмерена на право место, тако да се понекад чини да је текст у ствари сатира, мада знам да није. Понекада изгледа да стварност тапка иза догађаја које је Павић већ написао.

Михајло Вукобратовић, редитељ:

Све што сам ја видео протеклих двадесет и више година да је Синиша написао било је баш тако: хемијском оловком на старинском каро-папиру који се данас јако тешко проналази у забитим ћошковима књижара и папирница.

Док нас из блештавих излога мами шаренило рачунара, скенера, принтера, рибона, дискова... свега онога што је из наших руку у потпуности избацило писање руком или га свело на пуко потписивање, каро-папир се стидљиво смешта на највише и на најдаље полице, добија тек на поновљен захтев и уз значајан и зачуђен поглед продавца. И, заиста, ко данас уопште користи каро-папир?

Па, ето, Синиша.

Слободан Терзић, продуцент:

На карираном папиру, који је држао на коленима, исписао је руком више од четири стотине епизода серија које су недељом увече окупљале гледаоце, некада заједничке државе, а сада њених наследница, и на премијерном, а зачудо и у више пута поновљеном емитовању. Телевизијска критика и историја овог медија покушаваће да нађу у својим анализама разлоге за овај својеврсни феномен.

Љиљана Павић:

Од тренутка када сам позајмила књигу „Вишња на Ташмајдану“, уз услов да је прочитам и вратим у року од 24 сата, постала сам и остала до данашњег дана фасцинирана снагом духа Синишине писане речи.

Сећам се, док сам гутала сваку реч „Вишње“, до тада, за мене, потпуно анонимног аутора, да сам силно пожелела да уживо упознам тако танано, духовито биће, за које сам преко мисли била сигурна да је изузетно осетљив, на све што се једном човеку може догодити. Не знам да ли је у мом случају силна жеља да га упознам одиграла главну улогу или је наше упознавање било судбински предодређено, али памтим да је при првом нашем сусрету моја прва мисао била: „Ја сам га већ одавно видела, ја га већ одавно знам.“

Карирани свежањ папира исписаних руком

Годину дана пре поменуте фасцинантне трибине на Коларцу, опет по једном исто тако врелом дану августа 2022, посетио сам Синишу у њиховој кући у Власотинцу.

Он показује један исечак из „Политике Експрес“ од 21. октобра 1996: „Сваки пут када се каже Синиша Павић подразумева се и Љиљана Павић“. И додаје: „Ова изјава ваља и данас. Да није моје супруге Љиље и њеног разумевања, тешко да би мој посао успео. Не само зато што је умела да ме трпи већ ми је увек давала подстицај. Често се дешавало да ме својом маштовитошћу и луцидним идејама извуче кад запнем на неком месту. Љиљана зна да измисли целу сцену, дијалог или драмски заплет.“

На Павићевом столу у башти његове сеновите куће на периферији Власотинца остао је тог врелог лета један карирани свежањ папира исписаних Синишином руком, нове серије „Јунаци нашег доба“, која је чекала да се однекуда јави дактилограф и претвори тај сценарио у нову серију за редитеља Мишу Вукобратовића.

Касније смо гледали ту серију. Препорука коју је дао Ненад Ристић, некадашњи директор РТБ, вредела је: „Синиша је писац ТВ сценарија европског формата. Од 'Породичног блага', преко изгубљених илузија о обећаном новцу из иностранства у 'Стижу долари', до тријумфа ниткова у 'Белој лађи'. Таквог великог писца ТВ серија у европским оквирима мало има.“

Јуче, око 13h, зовем Синишу. Јавља се жена која брине о њему, кућепазитељка… Замолим је да му каже да сам гледао репризу његове серије о Шојићу на РТС-у... Она вели, то га више не интересује, само спава...

Данас ми стиже вест да је Синиша преминуо. У сну.