Ондак када је Александар Дероко летијо над Београдом: Деведесет четири године једног испуњеног и срећног живота štampaj

„Био сам, што кажу, сваштар. Интензивно сам се бацио те на спорт, те на науку, те на историју уметности, те на сликарство. А бога ми, кад сам 'водио љубав', а и за то сам имао помало времена, јер сам се оженио скоро у четрдесетој години, и ту сам правио доста глупости. Да вам чак признам, пошто сам, ево, почео овде да се исповедам као пред попом... да ме умало нису избацили са универзитета због неке такве аферице са неком студенткињом.“

Требало је бити Александар Дероко па овако у четири реченице сажети свој живот, како је забележио писац Радован Поповић. За те четири реченице је требало имати такву необуздану природу какву је Саша (тако су га звали) имао, тврдећи да је она настала као резултат мешавине крви и талената. 

Прадеда му је био однекуд из Венеције, Марко де Роко (Marco de Rocco), који је дошао у Дубровник и оженио се једном Конављанком. Ту се родио деда Јован који је средином 19. века дошао из Дубровника у Београд, и из брака са Бечлијком Катарином Вуковић имао петорицу синова. Један од њих, Евжен, чиновник, био је Александров отац.

Једна Дерокова бака била је полу-Српкиња, коренима из Новог Пазара, полу-Швабица из Беча, а мајка му је била Банаћанка, Анђа Михајловић из Мокрина, која је била у сродству са писцем Стеваном Сремцем и Јованом Ђорђевићем, првим директором Народног позоришта у Београду и аутором текста химне Боже правде. И тако је набрајао да има у себи италијанске, дубровачке, немачке, српске и банаћанске крви.

Од тога је настала и мешавина талената којима је био обдарен и занимања којима је био посвећен. Од конструктора и пилота, до мајстора цртача. Од архитекте до вољеног професора. Од путника до чувара манастирског блага. Од атеисте до посвећеног хиландарца. Од страсног читача до писца омиљене мемоарске прозе А ондак је летијо јероплан над Београдом.

Ратни пилот, члан САНУ

Када је почео Први светски рат, учествовао је у њему као ђак-наредник, један од 1300 каплара. Био је ратни пилот у борбама на Солунском фронту.

Школовао се у Београду, Риму и Прагу. По завршетку студија на Техничком факултету у Београду 1926. године и усавршавања у Паризу, изабран је за асистента на Архитектонском одсеку Техничког факултета.

Све до пензионисања 1964. године радио је као редовни професор на Архитектонском факултету. О томе је десет година касније у „Политици“ писао Бранислав Миленковић (1926-2020), колега професор на Архитектури који је код студената био једнако омиљен као Дероко:

„Отишао је у заслужену професорску пензију на њему својствен начин. Позвао је чланове Архитектонског факултета: '...У суботу, овог месеца предвече, у 19 часова... Било би ми збиља највеће задовољство да се сви заједно опет мало видимо уз чашицу ракије (или витасока) и поразговарамо неколико тренутака, онако на растанку. И ако сте заузети, наиђите, макар само на неки минут.“

Предавао је предмете 'Византијска и стара српска култура', 'Народна архитектура' и 'Општа историја архитектуре старог века'. 

У касну јесен 1955. године из трећег покушаја изабран је за дописног члана САНУ. У круговима архитеката се причало да му је главна препрека био моћни „црвени“ архитекта др Ђурђе Бошковић. Бошковић је био старији од Дерока десет година, професор на Архитектонском факултету, имали су исту област научног интересовања. Ђурђе је словио за блиског тадашњој комунистичкој власти, Дероко не. Па ипак, др Бошковић није био члан САНУ, а Дероко, који није имао докторат нити је био члан Партије, је изабран.

Уз то, Дероко је управо од те комунистичке власти добио Орден рада са црвеном заставом и Орден Републике са златним венцем. Али: „То ме не опија толико као што не жалости ни оно раније, да за четири године 'војевања' на Солунском фронту нисам добио никакву колајну.“

Поводом Сашиног избора у САНУ одржана је прослава у дому Дерокових, а слављеник је причао да је на први званични скуп у Кнез Михаилову 35 дошао у жутим чарапама! И није одржао приступну беседу.

У Хиландару

У историографији о српској средњовековној архитектури, као и о народном градитељству новијег доба, о којима је објавио неколико књига и низ студија, Дероково научно дело заузима високо место. Више од тридесет година је прикупљао грађу да би 1953. године „Народна књига“ објавила његово капитално дело Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији.

Професор Милоје Васић (1896-1956), академик који се сматра оцем модерне српске археологије, писао је о овој књизи у „Републици“, тадашњем часопису за књижевност и уметност: „Узбудљиво је српском интелектуалцу наднети се над овом књигом, јер она буди и изазива многе мисли о српској културној прошлости и о проблемима који су с њом у вези.“

Године 1954, у децембарском броју енглеског часописа „The Times Literary Supplement“ објављен је опширан приказ ове Дерокове књиге коју рецензент назива „сјајном публикацијом коју је аутор из скромности назвао приручником“. И закључује да Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији представља „богато врело информација и сугестија за архитекте, археологе и декоративне уметнике, доказујући још једном да је главни квалитет романске и византијске архитектуре хармонично, мада статично савршенство волумена“.

Петнаест година касније, 1968, САНУ у два тома објављује другу Дерокову драгоцену заоставштину Народно неимарство. Више од двадесет година је обилазио старе сеоске и варошке куће, описивао их и фотографисао. Требало је замислити како је дете рођено у Кнез Михаиловој улици шпартало по тадашњој Краљевини Југославији или каснијој ФНРЈ углавном коњским колима, а често и на коњу, да би забележио последњу кућу, доказ архитектуре која ће заувек нестати.

Када је 1954. године први пут боравио на Светој Гори, пешице или на мазги је обилазио споменике културе на овом полуострву. У својим записима оставио је једно размишљање о Хиландару на које вреди подсетити данас:

„Хиландар је, као старина која нам лежи на срцу – један. Треба овде рашчистити неке појмове: Грци се, сасвим безразложно, боје тога што Хиландар лежи на срцу и неком другом осим њих. Шовинизму не би требало да буде места. Ни српском. Никакве такве претензије на Хиландар нема нико. Он је био ‘царски манастир’, али пре свега цара Алексеја Комнена, а тек уз то и Душана, и то није сметало Комненима ни Палеолозима. Он и данас, као и увек што је био, остаје пре свега један знаменити грчки манастир, на грчкој територији. То што су га Срби обновили, населили (добили да га уреде и одржавају као свој на, и тада, грчкој територији), то је била једна манифестација сагласности. Ти главни услови остали су скоро непромењени. Зашто исти облик сагласности не би могао и даље остати? Срби би имали задовољство непрекинуте традиције од толико векова, а Грци реноме културних, широких и супериорних погледа. Рекли смо да је монаштво уопште у кризи. Није овде у питању само верски мотив. Поред основног разлога за постојање, манастири су, са гледишта културе, уметности и науке, драгоцене ризнице и музеји. Хиландар у свему томе има за нас посебан значај. За њега су везана имена најкултурнијих наших људи средњега века, Светога Саве, Доментијана, Теодосија, Данила Другог, и још многих других. Важно је да и данас тамо буде људи способних да га одрже. И ту можемо бити мирни. Има их.”

Други пут је боравио на Светој Гори месец дана 1956. године, па 1965. да би 1967. године објавио популарну монографију о Светој Гори као резултат својих дугогодишњих истраживања.

Десет година касније, 1977, патријарх српски Герман предао је Александру Дероку похвалу „поводом обележавања 800. годишњице рођења Светог Саве и 80. годишњице његовог плодног живота, а за велике заслуге у изградњи храмова и реконструкцији средњовековних манастира Српске православне цркве, а посебно манастира Хиландара, као и за научну обраду и публикације из области црквене архитектуре“. 

Видовданским херојима

Ако се имају у виду његов богат теренски рад, обавезе на факултету, обиље писаних докумената, као и дневничких књига које су и данас веома занимљиво штиво (А ондак је летијо јероплан над Београдом, Мангуплупци око Калимегдана), не чуди да је изведено само десетак Дерокових објеката. Архитекта Богдан Богдановић (1922-2010) је у свом тексту „Изузетни градитељ у невремену архитектуре“ (Уметници академици, САНУ, 1981.) о свом професору записао и ово:

„...Дероко је и сам био довољно даровит да би се могао подредити било каквој догми, и лична нота је увек више присутна и у оним његовим грађевинама које су по духу имале бити српско-византијске. Као најбољи пример за то тврђење, навешћу зграду интерната Богословског факултета у Београду, са фасадама у голој опеци... Сам Дероко с пуним правом сматра као најуспелије своје архитектонско остварење костурницу сарајевским атентаторима. Та мала, али монументално замишљена грађевина, изведена је од надгробног камена са старог гробља на Кошеву, тако да су на фасадама остали и сви древни натписи и симболи, што овој грађевини даје не само патину старине, већ и виши ниво смисла који повезује прошлост и садашњост са порукама незаборава за будућност...“

Званично, костурница о којој говори архитекта Богдановић зове се Капела видовданских хероја и налази се на православном гробљу „Свети архангели Георгије и Гаврило“ у Сарајеву. У крипти капеле сахрањени су чланови Младе Босне који су учествовали у Сарајевском атентату, а за које се знало где су умрли и где су били сахрањени. А то су били Гаврило Принцип, Богдан Жерајић, Владимир Гаћиновић, Недељко Чабриновић, Трифко Грабеж... Њих дванаест. 

Црква Светог Саве у Сплиту

У Сарајеву се налази и Храм Преображења Господњег, најмлађа православна богомоља у Сарајеву, подигнута 1940. године према нацрту Александра Дерока. Занимљиво је да је овај пројекат био прављен за Сплит.

Идеја је настала 1922. године када је формирана сплитска парохија Српске православне цркве у којој је било око две хиљаде верника. Дероко је пројектовао цркву која је требало да се зове Храм Светог Саве, налик богомољама на јадранском приморју, а заправо по узору на најстарију православну Цркву Светог Петра и Павла у Расу, поред Новог Пазара, која је саграђена у деветом веку.

Али, постављен је само камен темељац и одустало се од градње. Онако како је замислио, ова грађевина је требало да доминира Сплитом, што власт новонастале Независне државе Хрватске једноставно није дозволила.

Крајем осамдесетих година прошлог века, архитекта Бранко Пешић (1921-2006) је прерадио Дероков пројекат, а онда је опет дошао рат. Хрватска је опет добила ново државно уређење у коме Свети Сава једнако није био подобан усред Сплита. Овај храм је до данас без крова. 

Од Врачара до Мостара и Газиместана

Још једном су се укрстили планови Александа Дерока и Бранка Пешића. Одбор за изградњу Храма Светог Саве на Врачару, на челу са патријархом Варнавом, одлучио је 1930. године да се пројектовање повери архитектама Богдану Несторовићу (1901-1971) и Александру Дероку. Камен темељац је положен 1935. године, и када је почео рат 1941. грађевина је била висока десетак метара.

После рата се није више ништа дирало, све док 1984. године власт није дала дозволу за наставак градње, а за архитекту је изабран Бранко Пешић. Он није наставио започет пројекат већ га је променио. До 2004. године је завршен екстеријер Храма.

Једна лепа зграда у Његошевој 20 у Београду зове се Кућа пуковника Елезовића и за њен изглед заслужан је архитекта Дероко. Као и за споменик на Газиместану. И за Конак у манастиру Жичи, за турбе-споменик Осману Ђикићу у Мостару...

Занимљиво је да је увек говорио како је поноснији када спашава од пропадања старо, када сакупи све податке о ономе што има историјску вредност, него кад види ново сазидано по властитој замисли. 

Са Растком

У младости Александра Дерока, један човек је играо велику улогу. Био је то Растко Петровић (1898-1949), песник, критичар, сликар и дипломата, кога је упознао 1919. године:

„У време кад смо се упознали, Растко је имао светлоплаву косу са праменом преко чела, коју је у току година релативно брзо губио, тако да кад је пошао у Америку, био је прилично без косе. Облачио се, што би се рекло, пристојно, нормално. Тада се нико од уметника није нарочито истицао спољним изгледом (ни боеми као што је једно време у Београду био Тин Ујевић). Ни дугу косу нису носили, ни шешир са већим ободом, како су често чинили, рецимо, глумци. Тада нико није ишао улицом без шешира. Иначе, како је Растко био висок и крупан, кретао се мало љуљајући се. Трчати није умео. Слично је било и са пливањем и скакањем у воду. У Београду смо лети много времена проводили – са истим оним и другим девојачким друштвом – на сплавовима 'Боб-клуба' и осталих купатила код 'Шест топола' на Сави. Пливао је добро али са скакањем са трамбулине ишло је тешко… На бокс-мечеве ишао је радо. Кад смо, пак, први пут ишли заједно на фудбалску утакмицу, питао је: зашто онај тамо сме лопту да хвата рукама кад сви остали играју само ногама?“

Тако је почело њихово, у извесном смислу, судбинско пријатељство. Интензивно су путовали, највише обилазећи Србију, Македонију и Црну Гору, цркве и манастире у њима. Српска средњовековна уметност им је била заједничка опсесија. Дероко је бележио:

„За тих петнаестак година док смо били често заједно, не сећам се да се и са ким посвађао, нити да је икоме желео зла (за разлику од неких других његових тадањих пријатеља и познаника). За породицу је био јако везан, нарочито за децу својих сестара. Написао је две дубоко осећајне песме из жалости за сестрићем. За новац није био заинтересован. Никад га није много ни имао, а умро је са доста великим дугом. Зарађивао је прво пишући чланке, песме и књиге, после је имао своју чиновничку плату.“

Смирај дана над Сеном

Неке од најлепших, најдирљивијих описа њиховог дружења Дероко је забележио док су заједно били у Паризу, где је Саша био на стипендији, а Растко студирао и завршио права:

„Седели смо још дуго последњег дана предвече, кад сунце залази, на Pont des Arts и гледали како Сеном клизе оне тешке пенише, утонуле до крова под робом коју са пола Француске, каналима, довозе у Париз. Остраг се преко реке пружао дуги стари Pont Neuf, а више кровова назирала су се два звоника Богородичине цркве и она оштра висока стрела на крову између њих. При предвечерњем сунцу и једној скоро идеалној тишини, призор је збиља незабораван.“

А пре тог опроштаја са Паризом, Дероко описује како је изгледао један дан са Растком: „Водићу те данас на кафу код једног младог сликара, од њега ће бити велико име.“ И одведе Растко Сашу код Пикаса који је тада врло млад. А исто поподне оду на чај код Родена који је тада највећи живи уметник у Паризу. Или уђу у чувену кафану „Ротонда“ где седе Пол Елијар и остали који се грле са Растком...

Како су се венчали Иванка и Саша

Растко је у Београду имао пријатељицу Иванку Павловић (1905-1992) коју је упознао са Дероком. Била је веома лепа и изузетно занимљива девојка. Говорило се и да је била веома напредна, слободних схватања за време у коме је живела.

Њен деда по мајци био је Манојло Клидис, досељеник из северне Грчке, богати индустријалац, један од оснивача Народне банке, радикал, посланик. Био је и један од оснивача масонске ложе „Светлост Балкана“ (1876). Прву Српску ложу која је радила под заштитом Великог Оријента Италије, заједно са њим основали су Корнел Драшкоци, апотекар, др Јован Ђаја, један од оснивача Радикалне странке, Ђорђе Миловановић, сликар, Драгутин С. Милутиновић, професор Велике школе и син масона Симе Милутиновића Сарајлије, др Светомир Николајевић, професор Велике школе политичар и утицајни председник српске владе, Петар Убавкић, вајар, Ђорђе Миличевић, хотелијер и Јосиф Мајзнер, помоћник управника Народне библиотеке у Београду.

Иванкин отац Миливоје био је инжењер. Дипломирала је 1928. године на Београдском универзитету француски језик и књижевност, али је њено образовање било изузетно. Две године је у Београду студирала права, у Паризу на Сорбони је похађала разне курсеве и предавања, у Риму је студирала уметност. Преводила је на француски и са француског, са енглеског, писала је есеје. Била је секретар Удружења универзитетски образованих жена и секретар Удружења пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“ у Београду.

Прво, неименовано помињање Иванке Павловић, Расткове пријатељице, налази се у Дероковом запису из 1923. године када су Растко и он били у Фужинама у Горском Котару:

„Лежали смо на леђима у трави, а више нас су с гране на грану прелетале веверице раширених шапица и накострешеног репа. На парчићима хартије писали смо писма једној девојци, нашој заједничкој симпатији у Београд. Пред ноћ бисмо некако проналазили село и мали скромни хотел у њему.“

Трајало је то више од десет година. Растко и Саша најбољи пријатељи, нераздвојни, а Иванка њихова другарица и заједничка симпатија. Заинтересовани Београд је помно пратио шта се збива у том троуглу са уверењем да је Иванка волела Растка, Растко је волео Сашу, а Саша је волео обоје. Иванка је излазила са обојицом заједно, али била је Расткова девојка. Превела је 1933. године на француски његову књигу „Људи говоре“. Заказали су венчање за 3. јун 1934. године. Кум је био Александар Дероко.

Али, очекивани младожења Растко Петровић се није појавио. Да не пукне брука, да се спаси част девојке, кум се пријавио као младожења и Иванка Павловић се 3. јуна 1934. године удала за Александра Дерока.

Годину и по дана касније Растко је отишао у Америку где је и умро. Никада се није женио. О Растковом и Сашином пријатељству се много тога испредало. О Иванкиној удаји за Сашу још више, а највише о Растку као о опсесивној Дероковој теми.

Растко је отишао у Вашингтон као краљев дипломата и после рата остао у егзилу. Умро је једног врелог дана, 15. августа 1949, напречац, на улици у Вашингтону. Сахрањен је скромно на католичком гробљу „Рок Крик“. После његове смрти, извршилац тестамента Иван Франгеш (Сашин и Растков заједнички пријатељ, некадашњи саветник посланства у Вашингтону), послао је Дероку малу иконицу од ливене бронзе, безвредну, али веома важну: њу је Растко увек имао на себи, па и док је прелазио албанске гудуре у рату. Тестаментом је ту иконицу оставио Дероку.

Дероко се није смирио док Расткови посмртни остаци нису пренети у Београд у јуну 1986. године и сахрањени у породичној гробници на Новом гробљу. Нико се није толико залагао за то као он, толике деценије је провео убеђујући разне надлежне људе и установе, да врате Растка. 

Салон на Топличином венцу

После женидбе, Александар Дероко се уселио у кућу Иванкиних родитеља на Топличином венцу број 6, и унео само мало својих ствари. Стручну библиотеку и неколико веома вредних слика, међу којима је била и литографија Пабла Пикаса са посветом: „A Sacha Derocco, bon souvenir et amities, Picasso. Paris, Decembre 1927.“ (Саши Дероку за успомену и пријатељство, Париз, децембра 1927).

Донео је и слику Растка Петровића малог формата, неколико скица и прибор потребан архитекти и сликару.

У априлском рату 1941. учествује као резервни мајор. Капитулација га затиче у Сарајеву, где га Немци са другим официрима краљевске војске заробљавају, али њему успева да избегне транспорт у заробљенички логор, и враћа се у Београд.

У дворишту куће на Топличином венцу закопава цеви у које је увукао своје архитектонске планове које је радио заједно са архитектом Богданом Несторовићем, а по којима је започета градња Храма Светог Саве.

У кући на Топличином венцу деловао је и чувени салон где се окупљао одабран круг заједничких пријатеља и поштовалаца породице Дероко. Друштво је долазило средом и суботом у подне: брачни пар, писац и глумица Милан и Дивна Ђоковић, архитекте Иван Здравковић и Богдан Богдановић, писци Антоније Исаковић и Мома Димић, театролог професор Петар Марјановић, историчари уметности Светозар Радојчић, Војислав Ј. Ђурић и Лазар Трифуновић, психијатар Владета Јеротић, новинар и књижевни историчар Радован Поповић...

Говорило се о књижевности, музици, сликарству, позоришту, политика их није занимала и готово се није помињала. Повремено су се том серклу придруживали дошљаци, провинцијалци, доносећи своју руралну свежину. Тај судар светова је имао меко атерирање захваљујући пре свега Дероку, који је имао фантастичну моћ социјалне комуникације. Био је толерантан, веома радознао, па су га нови, талентовани и даровити млади људи посебно привлачили, ма од куда да су стизали.

Сочне приче

У његову очаравајућу радозналост сам се и сама уверила као млад новинар, када сам на чувену адресу дошла на први, и једини, интервју са Александром Дероком. Била сам препаднута од количине историје пред којом сам се нашла, на зидовима, намештају, тапетама...

Иако су ме пријатељи који су Дерока блиско познавали добро брифовали, ништа није вредело. Шармантни саговорник је питао мене уместо ја њега. Сазнао је о мени оно што никада никоме нисам причала, а ја о њему ништа више од онога што је чаршија већ давно знала. Али, свака његова мисао, зачињена драгоценим асоцијацијама, откривала је богатство ума и емоција. А све лако и једноставно, као да се одувек знамо.

Неки од присутних су ми сведочили да је Саша понекад на кућним седељкама умео да претера у ласцивности својих прича и то је правдао увек истом реченицом: „Признајем да волим да чујем сочну причу о некој јебачини, па била она и на Северном полу.“

Овако је у својој књизи Прескочена генерација (Неопрес, Београд, 2017) цитирао Јеврем Петковић. Исти писац (псеудоним блиског пријатеља Дерокових) је у овој књизи детаљно описао како је изгледало окупљање код Александра да би мушкарци гледали еротске филмове. Саша је последње среде у новембру 1965. године позвао пријатеља, добио његову супругу и изговарао следећи текст:

„Овде Александар, супруг Иванке Дероко. Мислим да би вашем супругу било корисно да сутра око шест сати после подне дође на Топличин венац и у ужем кругу пријатеља види филм који Воја Ђурић доноси са византолошког скупа у Паризу. Филм је о Светој Гори и у њему је достојан простор посвећен Хиландару...“

Уследио би љубазан поздрав укућанима.

Дотична супруга би свом супругу пренела:

„Јављао се професор Дероко. Позвао те је да сутра око шест дођеш на Топличин венац и погледаш с њим и пријатељима филм о Светој Гори. Разуме се, гледаћете порно филмове које Воја Ђурић, случајно сам јутрос чула у Музеју, добија од свог пријатеља византолога у Паризу. Иначе, сутра је четвртак, дан када госпођа Иванка игра канасту...“

Сусрет са Црњанским

Умео је Дероко да забавља пријатеље причама које више нико није умео добро да преприча. Једном приликом је описивао како је 1965. године почетком октобра срео Милоша Црњанског на Калемегдану. И рекао му:

„Драго ми је, Милоше, да вас видим после скоро три деценије. Чујем да је госпођи Види на аеродрому изгубљен кофер у којем су били ваши рукописи. То су приче за малу децу. Црњански, свакако сачувајте своје енглеске пасоше. Схватићете брзо са каквим мангупима овде имате посла.“

Потом Дероко описује пријатељима књижевника управо пристиглог из вишедеценијског егзила у Лондону:

„Некада дрчни Црњански делује ми као преплашен старац. Можда помишља да га наводим на противрежимске изјаве са циљем да му наудим. Брзо, уз неко смушено образложење, прекида наш разговор. Отад избегава да се сретнемо. Дотад се Црњански према мени увек пријатељски понашао, а и ја према њему. Ипак, ако желим да будем искрен, рећи ћу вам да ми се Црњански увек чинио надменим и дрским човеком. Заједљив, циничан па и свађалица. До дана данашњег, склон мењању политичких и других ставова. Начитао сам се његових противречних изјава. Претерано се хвали и својом мушкошћу. Све то, наравно, не умањује велику и непролазну књижевну вредност Дневника о Чарнојевићу, Стражилова и Сеоба.“

Тај разговор се завршава тако што архитекта Александар Секулић обавештава присутне да Црњански избегава и Брану Црнчевића. Срели су се по Милошевом доласку у Београд и овај је питао Брану: „Какви су данас односи између Срба и Хрвата?“ А Црнчевић је одговорио: „Никад гори, али се то код нас данас зове братством и јединством.“

Свему овоме претходио је један давни сусрет у коме је главни актер Станислав Краков (1895-1968), официр, новинар, пореклом Пољак рођен у Крагујевцу. Током Другог светског рата подржавао је Владу народног спаса којом је председавао његов ујак Милан Недић. Једном приликом Краков је позвао на састанак Дерока, Црњанског и Растка Петровића, а Дероко је у својој књизи записао:

„Растко је тада био у Београду, после Рима а пре Америке, а такође и Црњански, који је, мислим, тада био аташе за штампу при посланству у Риму или Берлину. Било је лепо време и седело се напољу пред кафаном, на тадањем Позоришном тргу, тамо где је данас Градска кафана. Била су тада на томе тргу два локала где се око подне окупљало на чувене 'ајншпенере' (што су биле топле хренвиршле у ролни од теста) и на пиво. Елем, седе ова двојица већ тамо, а наилази баш и Растко и, после неког увода, Краков износи свој предлог да му Растко и ја измислимо, а ја да нацртам, симбол за ваљда некакав нов покрет или нешто тако. Каже: 'Хитлер има кукасти крст, Мусолини римски сноп прућа са секиром, фаланга у Шпанији три стреле увезане по средини.' Смеје се Растко: 'А шта ћемо ти ми ту? Нас све то уопште не интересује.' Каже Краков: 'Па вас двојица познајете средњовековну хералдику нашу. Мора да ту има нешто згодно и за ово. Рецимо нешто као три потковице, некако укомпоноване, или тако нешто.' Слежемо ми раменима, као не сећамо се, размислићемо, можда, видећемо још, итд... Црњански је све само прећутно одобравао. Ми после нисмо ничега ни покушавали да се сетимо, и све је на томе и остало.“

 У дому Дерокових

У дому гостољубивих Иванке и Саше осећао се непрекинути континуитет грађанског живота који је трајао дуже од једног века. Стан је био простран, намештен старинским мобилијаром, а телевизор је имао изрезбарена вратанца која су се затварала кад није био у употреби, да не би штрчао међу господским намештајем.

Тапете су биле на зидовима од 1903. а на њима су биле слике, платна пријатеља: Саве Шумановића, Надежде Петровић (сестре Растка Петровића), Јована Бијелића, Мила Милуновића, Лазара Вујаклије... Имали су и скулптуре Петра Палавичинија, Ристе Стијовића, Томе Росандића…

Било је ту оријенталних застора и старог порцелана, црначких маски које им је Растко донео из Африке.

Када су славили 30 година брака, 3. јуна 1964. године, гости су добили позивницу исписану Дероковом руком, у којој су бројеви 3 и 0 окружени са два срца, а испод њих нацртан авион у лету из година Првог светског рата. Вечера је стигла из Хотела „Палас“, као и сваки пут када су правили неко веће славље. Текст позивнице био је шаљив, у маниру који је Дероко волео да примењује:

„Домаћица Иванка и супруг јој (овдашњи) имаду особену почаст а такођер и задовољство најљубезније умолити Вас да исто тако љубезно изволите доћи у недељу 3. јунија – у 8 ћасова на скромну приредбу у њиховом дому у поводи тридесетољетнице срећнога им брака – те да својом личношћом а такођер и присуством увелићате ову њихову обитељско-фамилијарску свећаност, радост и весеље. П.С. Молићемо лепо (чак исто и заповедамо) без поклона, цвећа, флаша итд. А такођер и само још нешто: а то је да се благовремено најавите телефоном (број тај и тај) за сваки случај.

Ми (овдашњи).“

Дероко је говорио да за брак није потребна само љубав и да су се Иванка и он венчали после провереног пријатељства. Неколико месеци пре него ће умрети, писао је Иванки из болнице:

„Ти си увек била перфектна, ја сам грешио, али само мало. Опрости, то никада није реметило нашу целину, велику срећу. Погледај, сви око мене већ одавно су отишли, 94 године збиља срећног живота и преко 50 година збиља срећног брака.“

Александар Дероко је преминуо 30. новембра 1988. године. Из оног давног интервјуа сам упамтила његову реченицу:

„Данас нисам верник, можда и зато што припадам народу који се радије окупља на гозби под шаторима у близини црквене порте, него на молитви у цркви.“

Знам да нисам била једина којој је то изговорио као део свог става према религији.

Иванка је поживела још четири године. Нису имали деце.

У марту 2022. године на углу Чубрине и Топличиног венца, тек неколико метара од куће у којој је живео, откривен је споменик Александру Дероку, рад Зорана Кузмановића, изливен у бронзи.

У мају 2023. у Ђушиној улици у центру Смедерева откривен је споменик Александру Дероку, такође рад вајара Зорана Кузмановића, да би се очувало сећање на човека који је оставио значајан траг у обнови Смедеревске тврђаве после Другог светског рата, али и самог језгра града након разорне експлозије 5. јуна 1941. Дероко је пројектовао и Спомен костурницу страдалим Смедеревцима у петојунској експлозији, која се налази на Старом гробљу у Смедереву.