Тршћанске године Џејмса Џојса: Мештровићеве жене у соби Леополда Блума и град као пронађена отаџбина

Као и све у животу Џејмса Џојса, и његове тршћанске године морале су бити компликоване. А чињеницa је да је у овом граду сасвим случајно завршио.

Џојсови први књижевни покушаји у родној Ирској били су крајње неуспешни. Магазин „Dana“ одбио је да штампа делове из рукописа његовог романа Јунак Стивен (Stephen Hero) са образложењем да су неразумљиви. Издавачи су одбили и штампање Џојсове књиге песама Камерна музика.

Након смрти мајке, августа 1903, Џојса са породицом готово ништа није везивало. Отац тиранин, незаинтересована браћа и сестре, одбојност према окружењу, поготово тадашњим политичким околностима – све то ће Џојса нагнати на бег из родне земље.

Нори Барнакл, ћерки пекара из Голвеј Ситија с којом је јуна 1904. започео љубавни везу, два месеца касније је о разлозима за одлазак из Ирске написао:

„Мој ум одбацује читав садашњи друштвени поредак и хришћанство – дом, признате врлине, друштвене класе и религиозне доктрине. Какво би ми задовољство могла причинити помисао на дом? Мој дом је био једноставно један средњосталешки дом који су упропастиле расипничке навике које сам и ја наследио. Мислим да су моју мајку лагано отерали у гроб очево злостављање, дугогодишње невоље и моја цинична отвореност у опхођењу. Посматрајући њено лице док је лежала у ковчегу – лице сиво и испијено од рака – схватио сам да посматрам лице једне жртве и проклео сам систем који ју је начинио жртвом. Било нас је седамнаест у породици. Браћа и сестре ми ништа не значе. Један једини брат је у стању да ме схвати.“

У јесен 1904, Џојс са Нором одлази на европски континент. Након кратког задржавања у Лондону и Паризу стигли су у Цирих. Посао учитеља енглеског језика у школи језика Берлиц, коме се надао, у Цириху није пронашао, па је упућен даље у Трст, где је школа имала испоставу.

Кренувши возом, уместо у Трсту Нора и Џојс завршили су 19. октобра 1904. у Љубљани – из воза су случајно изашли неколико станица раније него што је требало. Како те вечери више није било полазака за Трст, ноћ су провели у Љубљани. Ствари су оставили на чување у гардероби, а време до јутра провели у парку у близини железничке станице.

Овај случајни боравак Џојса и Норе на љубљанској железничкој станици касније ће бити обележен спомен-плочом уметника Јакова Брдара, али и постати тема једне књиге. У антологији прича Ноћ у Љубљани (Noč v Ljubljani) 1994. године неколико словеначких писаца дало је своју визију љубљанске ноћи Норе и Џојса.

Први пут у Трсту

У Трст су стигли сутрадан, 20. октобра 1904. Путник који данас дође у Трст возом затећи ће готово исту слику какву је Џојс видео пре једног века. Железничка станица, барем извана, није променила свој изглед, исте су и зграде у близини, подигнуте током деветнаестог века, али и малени парк на Тргу слободе (Piazza della Libertà). Једина разлика је споменик трагичној аустријској царици Елизабети с надимком Сиси, убијеној у атентату 1898. године, који ће бити подигнут касније, 1912. године. У овом парку Џојс је оставио Нору да га причека док не пронађе тршћанску филијалу школе.

Иако је седиште тршћанске филијале школе Берлиц удаљено свега неколико минута хода од железничке станице, односно места где је оставио Нору да га чека, Џојс је свратио до кафане на централном градском тргу (сада Piazza Unità d' Italia). Који сат касније ту га је ухапсила полиција у друштву неких енглеских морнара, и то као могућег учесника у изгредима који су се десили тог дана. Из притвора га је извукао британски конзул, иако му је нови тршћански професор енглеског језика био прилично сумњив.

Из притвора се вратио Нори која га је сатима чекала у парку, а онда су заједно похитали до Улице Светог Николе (Via S. Nicolò), где се, у непосредној близини српске Цркве Светог Спиридона, налазило седиште школе Берлиц. Ни тамо их нису сачекале добре вести. Места за предаваче у Трсту није било, али, вероватно се сажаливши на неснађене путнике, управник школе их је послао да срећу окушају у Пули.

Џојс у Пули

Пула се Џојсу уопште није свидела. У једном писму град описује као европски Сибир, смештен богу иза леђа, а Истру као дуго, досадно подручје насељено „неуким Словенима који носе црвене капе и колосалне панталоне“.

Пула, тада средиште аустријске ратне морнарице, Џојсу није ни могла да превише годи, најпре због њених становника, последично и будућих „клијената“. То су највећим делом били аустријски официри, који су постали „господари“ Пуле и некадашњи антички град, који је у том тренутку спао на неколико стотина становника, у потпуности променили.

Са изузетком чувене античке арене и сачуваних староримских грађевина, данашњу Пулу подигли су Аустријанци током деветнаестог века. Град су често посећивали чланови краљевске породице Хабзбург, поготово трагични мексички цар Максимилијан, док је у оближњем Малом Лошињу, баш у време Џојсовог боравка у Пули, подигнута једна од првих опсерваторија у овом делу Европе којом је управљао потомак српске породице из Трста Спиридон Млађи Гопчевић.

На дан доласка Норе и Џојса у Пулу, надомак античке арене свечано је откривен споменик царици Сиси – ево ње опет – што је Џојс описао у писму брату Станиславу. Те вечери су након церемоније откривања споменика први пут испаљени ватромети у граду, а цела Пула била је свечано осветљена. Споменик царици Сиси су уништили Италијани у време окупације града у Другом светском рату.

О животу Норе и Џојса у Пули драгоцено сведочанство оставила је Амалија Глобочник, секретарица пулске филијале школе Берлиц и професорка српскохрватског, енглеског и словеначког језика. Амалија, пореклом Словенка, подучавала је бројне аустријске официре, међу њима и Миклоша Хортија, потоњег злогласног мађарског вођу. Иако постоје приче да је Хортију и Џојс давао часове енглеског, то спада у домен легенди, јер се Хорти у време Џојсовог боравка у Пули налазио на другој служби далеко од града.

Амалија Глобочник је деценијама касније, у разговору за загребачки „Глобус“ 1960. године, овако описала млади пар:

„Било је то у студеном 1904. У моју је собу ушао висок, витак младић плаве косе, Џејмс Џојс. (…) То је био повучен млади пар. Нису никамо излазили, или веома ријетко. Наравно, ипак су у тој самоћи жељели некога пријатеља. Тако се догодило да су ме позвали к себи. Увијек кад бих дошла, Џејмс је лежао на каучу и писао. Писао је увијек лежећи, па нисам ни помишљала да озбиљно пише. Поздравио би ме и насмијао се, али би и даље лежао. Тај млади човјек био је непрестано ироничан и арогантан. Позвао би Нору и она би нас послужила обавезним енглеским чајем. Нора је била веома лијепа, крупних плавих очију и јарко црвене, бакрене косе. Заиста, ондје сам се осјећала увијек туђа, Џојс се трудио да буде љубазан, али је говорио веома мало. Мислим да је све потцјењивао. Ипак су те вечери и без дугих разговора биле веома угодне. (…) То је био чудан пар. Џојс је много трошио. Презирао је новац. Живјели су слабо…“

С друге стране, Џојс је у писму брату, али и у доцнијим разговорима о Трсту, тврдио да је Амалија била заљубљена у њега: „Она је меланхолична мала андрогина и врло је осећајна са мном. Усуђујем се рећи да у мени постоји нешто што привлачи жене.“

Идућих дана изашао је оглас:

„Обавештавамо официре ратне морнарице и царско-краљевске запосленике који нису успели да упишу течај енглеског језика, јер су жељени термини били попуњени, да је синоћ допутовао други професор енглеског језика, James А. Joyce B. А., професор савремене књижевности (Bachelor of Arts Mod. Lit.). Заинтересовани за енглески језик могу се уписати свакога дана од 9 до 12 часова. Управа.“

Шестомесечни боравак у Пули, „чудном, изанђалом месту“ како је Нора описује, обележилa je њена прва трудноћа. Она и Џојс су се зближили са пулским управником школе Берлиц, са којим ће и једно време живети.

Током боравка у Пули, Џојс је написао причу „Прах“, касније објављену у Даблинцима, и наставио са писањем романа Јунак Стивен. Џојс ће доцније рад на овом роману прекинути, а делове рукописа инкорпорирати у Портрет уметника у младости. 

Иако се у неким изворима помиње да се Џојс са филмом први пут срео у Трсту, то се заправо одиграло у Пули, на Божић по грегоријанском календару 1904. године. Нора и Џојс су присуствовали „сликописној забави“ путујућег „Електро биоскопа Лифка“, који је водио чувени Александар Лифка, о чему је Џојс такође писао у писму брату.

Са Нором и Амалијом Глобочник, Џојс је на свој рођендан 2. фебруара 1905. из Пуле отишао на излет на острво Бриони, које се у тим годинама развијалo као одмаралиште европске буржоазије. Осим Џојса, будућу летњу резиденцију Јосипа Броза Тита почетком двадесетог века посетили су и Густав Климт, Бернард Шо, Томас Ман, Рихард Штраус, Лили Леман, али и Франц Фердинанд са породицом. Џојс је у писму брату посебно похвалио сир који је пробао на острву. Сећање на Џојсов боравак на Брионима чува уметнички пројекат Дамира Урбана „Бријунска соба Џејмса Џојса“.  

Одлазак Џојсових из Пуле је био изненадан. Аустријска управа је након једне шпијунске афере одлучила да у марту 1905. протера све странце из града, међу којима су били и Нора и Џојс. На срећу, отворило се слободно место наставника енглеског језика у Трсту.

У централној градској зони Пуле, недалеко од Славолука Сергијеваца, у знак сећања на боравак великог писца у овом граду, подигнут му је споменик, рад вајара Мате Чврљака, а зграда у којој је предавао енглески језик обележена је спомен-плочом.

Чувени истарски кантаутор Франци Блашковић у песми „Franci, James & Pula“  духовито је описао Џојсов боравак у Пули:

Трбухом за крухом у Пулу је доша'
Ни' је волија и чуда је пија
живце губија и бисан бија
четири је мисеца мучна паса
инглешки је људе вадија
З' с'аким се кара и приговара
и дома је жену зајебава (…)

Поново у Трсту 

Двадесеттрогодишњи Џојс и две године млађа Нора поново су дошли у Трст у марту 1905. Шест месеци по доласку родило им се прво дете, Ђорђо (или Џорџ у енглеској варијанти). У првим месецима живели су на Тргу Понтеросо, у близини Великог канала, а током наредних десетак година, колико ће, са прекидима, провести у Трсту, променили су девет адреса у граду.

У октобру 1905. у Трст је дошао и Џојсов брат Станислав, који је такође почео да предаје у школи Берлиц. Тај период Џојсовог живота обележила је велика оскудица, изазвана колико скромним примањима професора у школи језика толико и Џојсовом „неекономичношћу“ у трошењу пара. То је  доводило до честих породичних свађа, поготово када је у Трст дошао Станислав, који је својим примањима добрим делом финансирао живот брата и његове жене.

У Трсту Џојс довршава збирку прича Даблинци, али је први покушај објављивања књиге неславно пропао. Дванаест прича које је послао издавачу одбачене су под паском наводног неморала. Иако је Џојс већ имао потписан уговор са Грантом Ричардсоном, он је са Џојсом преговарао око „контроверзних“ делова збирке, страхујући од могућег судског прогона због опсцености и неморала. Овај страх ће у Великој Британији трајати деценијама касније, доживевши неславну кулминацију у новембру 1960, када је уприличено „суђење“ роману Љубавник лејди Четерли Д. Х. Лоренса.

Трновити пут Даблинаца Џојс овако описује:

„Десет година живота изгубио сам у дописивању и препирци око Даблинаца. Била је одбачена од 40 издавача, њен слог је трипут растуран, а једном је читав тираж уништен. То ме је стајало преко 3.000 швајцарских франака поштарине, возних и бродских трошкова, јер сам се дописивао са 110 новина, 7 адвоката, 3 удружења, 40 издавача и неколицином писаца. Сви су одбили да ми помогну – осим г. Езре Паунда.“

Као да силне перипетије са рукописом Даблинаца нису билe довољне, у мају 1906. Џојсу је дошао нови ударац. Директор тршћанске филијале Берлица је проневерио огроман новац и побегао из града. Нова управа је отпуштала вишак запослених, а један од њих је био и Џојс. Нови посао је пронашао у Риму.

У Риму је живео наредних седам месеци, радећи као службеник у једној банци. Прилично исцрпљујући посао одузимао му је доста времена, а сам Рим му се није превише допао. „Рим ме подсећа на човека који живи тако што излаже путницима леш своје бабе“, писао је Џојс.

У једном од писама је навео и да се римски кафеи никако не могу мерити са тршћанским, посебно са кафеом „Stella Polare“, отвореним 1865. у непосредној близини српске цркве у Трсту, који и данас ради, а у коме је провео многе вечери, у друштву италијанских интелектуалаца. У том кафеу је Портрет уметника у младости добио и прву публику. Одломке из романа Џојс је из вечери у вече читао брату и потоњем писцу Зенове савести Италу Звеву.

Опет у Трсту

У марту 1907. Џојс се у вратио Трст, који ће коначно постати његово стално пребивалиште. Језичка, културна, али и национална разноликост града нешто су што се Џојсу допадало, а свакако му је био привлачан и узбудљив и друштвени живот лучког града.

У Трсту је Џојс пронашао замену за свој Даблин. О томе је изузетно писао Зоран Пауновић:

„Трст јесте по много чему био Даблин у малом, но једна од најзначајнијих разлика између ова два града огледала се у томе што је Трст, за разлику од Даблина, био постојано озарен медитеранским сјајем, окупан светлошћу која је његовим житељима даривала лакоћу у поимању и доживљавању живота. Хедонизам Даблинаца био је понајвише хедонизам очајника, предапокалиптично предавање грчевитим задовољствима која, као и читав свет, можда већ сутра више неће постојати. Тршћани су, с друге стране, неподношљиву лакоћу свог постојања прихватали као трајни дар, са захвалношћу и ведрином која се преливала на улице града чак и у тмурним и тешким данима. Зато је Трст за Џојса био и нека врста светлије верзије Даблина, Даблин који је имао среће. Видело се то и по томе што је у њему и сам некако смекшао, постао мање гневан на читав свет и мање киван на свој родни град и своје сународнике.“

Како је Нора поново била трудна, за неколико месеци је на свет дошла ћерка Лучија, а Џојс се окренуо потрази за пословима, али и пијанчењу по тршћанским лучким кафанама. Алкохол, барем привремено, оставља након тешког напада реуматске грознице. Ова болест је оставила велике последице на његово већ прилично лоше здравље, поготово на проблеме са очима. У очајању пише британском Јужноафричком колонијалном друштву, нудећи се да пређе у Африку. Ипак, поново се запошљава у Берлицу, упоредо дајући и приватне часове енглеског језика Тршћанима. Међу њима је био и Итало Звево.

Џојс и Звево

Како сведочи Џојсов брат Станислав у предавању „Сусрет Звева и Џојса“ из 1955. (предавање је објављено у новосадским „Пољима“ 1990. године у преводу Драгана Великића), Џојс и Звево су се упознали почетком 1907. године. Арон Еторе Шмиц, како је гласило право Звевово име, код Џојса је долазио на часове енглеског како би се припремио за трговачку службу. Звевов таст био је један од најбогатијих Тршћана, па се он, радећи у његовој служби, припремао за наследника породичног посла. Звево и Џојс ће се пак повезати на сасвим другачији начин.

У тренутку када су се упознали, Звево је иза себе имао два, како се тада чинило, неуспешна књижевна покушаја. Романи Један живот и Сенилност, које је објавио под псеудонимом Итало Звево, прошли су прилично незапажено. Вероватно не желећи да се замере богатој тршћанској породици, критичари и новинари тог времена његове романе су прећуткивали, након чега је Звево одустао од писања. Све до сусрета са Џојсом.

О том судбоносном сусрету Станислав пише:

„Што се тиче мога брата, он је брзо увидео да има посла са човеком веома начитаним, изванредног осећања за литературу, обдареног духом ироничног посматрача спољног и унутрашњег живота, и за кога, као и за мога брата, литература није била доколица, већ важна потреба за интелектуалним и духовним смирењем. У случају Шмица, та потреба беше ублажена благостањем, послом који му је обезбедио углед у трговачком животу града и срећним браком. Али, та потреба је и даље постојала. Иако скривена, живела је у њему. Било је то велико олакшање моме брату када је у смртној досади подучавања пронашао барем једног ученика са којим је могао да разговара. У то време је писао последње приче из Даблинаца, и како би коју завршио, одлазио је до Серволе где је била фабрика и вила Венецијани. Читао би причу Шмицу и госпођи Шмиц, која је такође узимала часове енглеског. Када им је прочитао 'Мртве', госпођа Шмиц је била толико импресионирана да је изашла у башту виле да набере цвеће за писца који обећава.“

Наклоност је била обострана. Џојс, одушевљен Звевовим ранијим романима, наговара га да настави да пише, што је Звево и учинио, стварајући чувени роман Зенова с(а)вест. Ипак, у Трсту, као и у готово целој Италији, и Зенова с(а)вест је након објављивања 1923. поново прећутана. Заслуге што није потонула у заборав припадају Џојсу. Он је писао бројним критичарима и писцима, међу њима и Езри Паунду, хвалећи Звевов роман. Тек након превода романа у Француској, где је дочекан салвама одушевљења, почели су да га примећују и у Италији.

И с друге стране долази подршка. Звево је Џојсу финансијски помагао и пружао подршку приликом писања Портрета уметника у младости и Уликса. Леополд Блум, главни јунак Уликса, добрим делом је настао захваљујући Звеву.

О томе Станислав Џојс говори:

„На неки чудан и прилично забаван начин, Звево је заиста имао удела у Уликсу. Мој брат је планирао књигу, и почео да је пише пре Првог светског рата, међутим, били су му потребни различити детаљи да би употпунио слику главног лика, Јеврејина Леополда Блума. Итало Звево га је снабдео многим потребним информацијама.“

Након Првог светског рата Џојс је напустио Трст, али је са Звевом задржао блиске везе, све до његове преране смрти у саобраћајној несрећи 1928. године. Вест о подизању Звевове бисте 1931. године у тршћанском парку Giardiano Pubblico Muzio de Tommasini, рад чувеног вајара Ђованија Мајера, веома је обрадовала Џојса, што је и написао у писму Звевовој удовици говорећи да је дело писца коначно признато и у граду ком је припадао. 

На несрећу, ова скулптура није дуго потрајала. Фашистичке власти су споменик уклониле. У званичном листу Фашистичке партије „Il Popolo d' Italia“, у чланку насловљеном „Уклоњена бескорисна биста“ то је описано речима: „Ове ноћи је са постамента скинута бронзана биста Итала Звева, писца познатог само зато што је био Јеврејин.“ Скулптура је враћена у тршћански парк након рата, када је у граду постављен и први споменик Џојсу.

О односу Звева и Џојса, међусобним утицајима, али и значају њиховог пријатељства, најбоље је говорио Станислав Џојс:

„Иако без икаквог политичког значаја, тај сусрет је био веза између два правца у литератури, између два града. Обојица су живели крајем епоха и овековечили су у историји сећање на своје градове, и као што је тамо постојао Даблин који је нестао, али који још увек живи на Џојсовим странама, тако је и овде постојао Звевов Трст који је прохујао са вихором и ратним разарањима, али који ми сада гледамо са више разумевања и наклоности због љубави са којом је Звево писао.“

Оперска каријера, биоскоп у Даблину и остале перипетије

Опера је била велика Џојсова љубав. Као оперски певач окушао се још у Даблину 1904. године на такмичењу „Feis Ceoil“, на ком је освојио треће место. Музичку каријеру је покушао да обнови у Трсту, где је похађао часове оперског певања код Ђузепеа Синика, чувеног тршћанског музичара. Синикова смрт 1907. године је те планове срушила. Џојс је затим похађао часове и код Ромеа Бартолија, али од оперске каријере није било ништа, ако се не рачуна један наступ у Трсту. 

У Трсту је често посећивао оперске представе у Театру Верди, а остало је забележено да је једном приликом осам пута узастопно ишао на Пучинијеве Боеме. Џојсов син Ђорђо је доцније постао професионални оперски певач, али није доживео велику славу.

Џојс је био мало успешнији у другој врсти уметности. Спас од вечите оскудице је покушао да пронађе у отварању биоскопа. Наиме, у првој деценији 20. века биоскопске пројекције су биле једна од главних тршћанских забава, а пионирска филмска индустрија доносила је велики новац. Како у том тренутку у Даблину није постојао биоскоп, Џојс је дошао на идеју да га отвори. О том Џојсовом покушају писао је Дејан Косановић. 

Средином 1909. године отишао је у Даблин, где је пронашао простор у коме је заједно са Тршћанским кинематографским друштвом (Società Cinematografica Triestina) отворио биоскоп „Волта“. На овом послу највише је сарађивао са Словенцем Антоном Махничем.

Џојс је са техничарима из Трста водио биоскоп у првим месецима рада, а остало је упамћено и да је путовао у Даблин и Белфаст како би испитао могућност отварања биоскопа у овом граду. Шта се тачно десило на крају – није у потпуности јасно. Даблински биоскоп „Волта“, први стални биоскоп у Ирској, отворен је децембра 1909, а Џојс се почетком године вратиo у Трст. У првим месецима рада биоскоп је доносио велику зараду, али је већ јуна 1910. продат.

Током 1909. и 1910. Џојс улази у честе и бучне свађе са Нором, оптужујући је и за прељубе и говорећи да сумња да Ђорђо није његов син. Тек након Норине претње да ће га оставити породична ситуација се колико-толико смирила.

Али ни ту није био крај невољама. У јулу 1910. ушао је у свађу са братом Станиславом око невраћеног новчаног дуга. Свађа је дуго потрајала. У тим месецима наставиле су се перипетије са објављивањем Даблинаца, а Џојс умало није уништио рукопис Портрета уметника у младости.

Врхунац је била смрт Џојсове сестре Мејбл 1911, након које браћа на неко време закопавају ратне секире.

Грчка литургија у Цркви Светог Николе

Током боравка у Пули, а још више у Трсту, Џојс је ступио у додир са бројним Словенима. Иако су у Џојсовим делима словенски народи и језици тек узгредно поменути (тако је у Уликсу на једном месту написана српскохрватска реч „живео“), књижевни теоретичари неке од Џојсових књижевних игара у Уликсу, али и у Финегановом бдењу, доводе у везу са словенским језицима, о чему су у својим радовима писали Игор Мавер и Мина М. Ђурић. Тако се, рецимо, наводи сличност између Љубљане и Даблина, коју ће Џојс у Финегановом бдењу писати као „Лублинер“ и „Дјублиан“.

Остало је забележено и да је Џојс присуствовао православним црквеним обредима. Иако је до краја живота остао заклети атеиста, о чему сведоче и пописни листови Аустроугарске у којима се изјашњавао као нерелигиозан, што је у том времену била не тако честа ствар, по сведочењу брата Станислава он и Џејмс су посећивали литургије у тршћанској грчкој православној цркви, а литургијски напеви су по неким књижевним теоретичарима утицали на пету епизоду у Уликсу.

Сам Џојс је православну литургију у једном писму иронично описао:

„На крају службе, када је благословио народ, затворио је двери: дечак је изашао трчећи поред капеле са великим послужавником пуним груменчића хлеба. Свештеник је дошао за њим и разделио груменчиће верницима, који су се гурали да би их добили. Проклето смешно!“

Мештровићеве жене

Џојс се у тршћанским годинама занимао и за стваралаштво Ивана Мештровића. По сведочењу Џојсовог тадашњег блиског пријатеља, песника и ликовног критичара Дарија де Туонија, он је толико ценио Мештровића да је од репродукција његових дела у свом стану направио својеврсно светилиште .

Туони то овако описује у запису „Ricordo di Joyce a Trieste“:

„Атмосферу су посебно ритуалном чиниле три фотографије Мештровићевих скулптура, које су стајале на месту икона. Шварц је препознао да су оне биле представљене међу скулптурама на изложби Бијенала у Венецији претходне године. Џојс их је исекао из каталога, послао их да се ураме, а онда испод њих исписао своје наслове. Једна је представљала сељанку, набреклог стомака, лица искривљеног од радног напора, оскудне косе полупокривене бедном периком. Џојсов наслов је био ’Dura mater’. На другој су били мајка и дете, кошчат дечкић је висио са осушене дојке, а испод ове је Џојс написао ’Pia mater’. На трећој фотографији је била гола, ружна старица, испод које је Џојс угравирао стих из петог певања Пакла…“

Срби, Словенци и остали

Најближу везу са словенским народима Џојс је пронашао преко својих ученика. Тако је у Трсту енглески језик предавао Николу Видаковићу (Nicolò Vidacovich), данас заборављеном тршћанском адвокату, писцу и преводиоцу српског порекла, о чему је запис оставио Станислав Џојс. Николо Видаковић је у време Џојсовог боравка у Трсту био председник Друштва „Минерва“, најстаријег тршћанског културног удружења које и данас ради.

Џојс је неуспешно покушавао да Николу препоручи Звевово стваралаштво, али је у Друштву „Минерва“ у периоду од новембра 1912. до фебруара 1913. одржао серију предавања о Шекспировом Хамлету. Заједно су преводили Јејтсова дела на италијански језик, о чему сведочи сачувана Џојсова преписка са Јејтсом, али ти преводи никада нису били објављени. 

У Трсту је пред избијање Првог светског рата Џојс давао часове енглеског језика и познатом Словенцу Борису Фурлану. Њих двојицу ће поред часова енглеског повезивати и пријатељство. Борис Фурлан је овако описао Џојсове неуобичајене наставне методе:

„Његове лекције биле су специфичне: могао је да ме замоли да опишем лампу – наравно, ја то нисам могао да урадим са својим знањем енглеског, а онда је он сам почео да је описује преко пола сата.“

Борис Фурлан је након доласка фашиста на власт напустио Трст и прешао у Краљевину Југославију, где је постао професор на Правном факултету у Љубљани. Био је сарадник енглеске обавештајне службе, захваљујући којој је успео да побегне из окупиране Југославије у Швајцарску, доцније у Енглеску. Био је министар просвете у емигрантској влади Милоша Трифуновића, а остао је најпознатији као спикер словеначке секције Радио Лондона.

Након рата се вратио у Љубљану, где је постао декан Правног факултета. Ухапшен је у јуну 1947. Судило му се у оквиру Нагодетовог процеса у коме су били прогоњени предратни масони и људи блиски западним обавештајним службама. Као главни организатор ове мреже наведен је Владимир Ваухник, али њему није било суђено у одсуству.

Највећа кривица која је Фурлану приписана је тајни превод Орвелове Животињске фарме – иначе, први превод једног Орвеловог дела на јужнословенске језике – која је у том тренутку била тумачена као крајње субверзивно дело уперено против Совјетског Савеза. Посебно је апострофирана Фурланова „непријатељска делатност“ – читање делова из превода књиге познаницима.

Током судског процеса у Љубљани и сам Џојс је поменут као Фурланов учитељ енглеског језика. Фурлан је осуђен на смрт, а казна је недуго затим преиначена у 20 година тешке робије, од које је Фурлан одслужио четири. О његовом животу, посебно о везама са Џојсом, писао је класик савремене словеначке књижевности Драго Јанчар у књизи прича Џојсов ученик (српско издање Архипелаг, у преводу Ане Ристовић), док је о самом судском процесу 2015. године објављена књига Kazenski proces proti Črtomirju Nagodetu in soobtoženim у издању Архива Словеније.

Возач Франца Фердинанда и Џејмса Џојса

Још једна веза Џојса са словенским народима је анегдотска прича, коју не подупиру материјални докази, о Џојсовим вожњама и дружењу са шофером надвојводе Франца Фердинанда, Карлом Ћирилом Дивјаком (Carlo Cirillo Diviak), Тршћанином чија је породица била пореклом из Мотовуна.

Пре Сарајевског атентата радио је као таксиста и возач у једној тршћанској фабрици. Због доброг познавања немачког језика, он је на препоруку послодавца постао један од шофера Франца Фердинанда током Сарајевског атентата.

Ипак, Карло није управљао возилом у коме су били Франц Фердинанд и Софија Хотек у току атентата, већ је возио први аутомобил који је ишао у пратњи. Аутомобилом Франца Фердинанда је управљао Чех Леополд Лојка, који је након бомбашког напада Недељка Чабриновића скренуо у погрешну улицу.

У тренутку када је покушавао да се врати у праву улицу, Гаврило Принцип је искористио тренутак да пуца у Фердинанда, за шта не би имао прилику да Лојка није скренуо у погрешну.

Сам Џојс је био познат као љубитељ аутомобилских трка, на неке од њих је ишао док је боравио у Даблину и Трсту, што се види у и његовом стваралаштву. Џојсова прича „После трке“, објављена у Даблинцима, посвећена је аутомобилским тркама.

Даблинци напокон, рат и одлазак из Трста

Пред само избијање Првог светског рата Џојсов хаотични живот се напокон полако смирује. Добио је посао предавача енглеског језика у Средњој трговачкој школи Револтела, а почетком 1914. почео је да ради и за таста Итала Звева. Најзад му је кренуло и на књижевном плану. У децембру 1913. ушао је у опсежну коренсподенцију са Езром Паундом, који ће у наредним месецима омогућити издавање његових прича, али и делова Портрета уметника у младости у књижевним часописима.

Епопеја са Даблинцима се приводила крају, књига је 15. јуна 1914. напокон изашла из штампе. Тих дана обајвљена је и Џојсова песма „Чујем војску“, која ће готово пророчки описати рат који се приближава:

„Чујем војску, што на копно срне,
И топот коња кроз воду, с пјеном око кољена,
Осорни иза њих стоје, одјевени у оклопе црне,
Возачи презирућ узде, уз звиждук бичева.
Они узвикују у ноћ своје бојне покличе
Ја јецам у сну слушајућ смијех им објестан.
Мрак мојих снова ко пламени бљесак распорит ће,
Кујућ на срце моје ко на наковањ.“

(превод: Антун Шољан)

Не зна се да ли је Џојс присуствовао процесији мртвих тела Франца Фердинанда и Софије Хотек тршћанским улицама након Сарајевског атентата, али овај атентат је оставио велике последице и на његов живот.

Недуго по избијању рата, у августу 1914, Џојс је изгубио посао у школи Револтела. Његова деца Ђорђо и Лучија крајем године исписани су из школе коју су похађали. У јануару 1915. у Трсту се уводи полицијски час за стране држављане, међу којима су и Џојс и његова породица, а истог месеца Станислав је интерниран у логор у Аустрији где је остао до краја рата, и то као непоуздани и непријатељски елемент за аустроугарску државу.

У марту 1915. ситуација се променила, Џојсу су били дозвољени часови у Револтели, али не задуго. У мају 1915. Италија је ступила у рат са Аустроугарском, а зона око Трста постала је део ратних дејстава. Захваљујући новчаним позајмицама пријатеља, међу којима је био и Звево, Џојс је након силних административних перипетија успео да издејствује дозволу за одлазак из Трста. У јулу 1915. породица је стигла у Цирих.

Дефинитивни растанак са Трстом

Џојс се у Трст вратио тек у октобру 1919. Процес повратка је започео још у јануару, одмах по завршетку рата, али због административних отезања, поготово противљења италијанских власти које су желеле да разбију етничку разноликост Трста који им је након рата припао, Џојсов долазак се одуговлачио месецима.

Последњи Џојсов боравак у Трсту потрајао је само неколико месеци. Током овог периода живео је са братом Станиславом, који се вратио из аустријског логора, наставио са писањем Уликса и предавао у школи Револтела све до краја школске године у јулу 1920, када је донео одлуку о дефинитивном напуштању Трста.

Разлог за ову одлуку пре свега је лежао у драстичној промени духа града. Уместо некадашњег космполитског места, Трст је из месеца у месец све више постајао затворени, ксенофобни и провинцијски град који су фашисти мало-помало узимали у своје руке.

Својеврсну прекретницу представљали су велики изгреди 13. јула, када су фашисти спалили словеначки Народни дом и руинирали добар део српских и словеначких културних институција. Згађен новом, таквом сликом града, Џојс је напустио Трст 21. јула 1920. и отишао у Париз. Прва Џојсова париска адреса била је у Авенији Петра I од Србије.

Трст и Џојс

Иако се у Трст никада више није вратио, баш као ни у Даблин, Џојс је до краја живота одржавао везе са тршћанским пријатељима и познаницима.

Највећа веза са Трстом ипак је био његов брат Станислав. Након Џојсовог одласка, он је добио братовљево радно место у Револтели, која је у међувремену постала државна школа. Иако је током сукоба Аустроугарске и Италије у Првом светском рату стао на страну Италијана, због чега је и интерниран, постао је оштри противник фашизма. Због тога се једно време током Другог светског рата скривао у Фиренци.

Након рата, вратио се у Трст. О свом брату, који је умро у Цириху јануара 1941, написао је неколико књига, међу којима је највећу пажњу привукла мемоарска књига Чувар свог брата.

Станислав је пружио и велику помоћ Ричарду Елману приликом писања капиталне биографске студије Џејмс Џојс (још увек непреведена на наш језик), која се и данас сматра за једну од најзначајнијих биографских књига двадесетог века. Станислав је преминуо 16. јуна 1955. у Трсту; симболично, на Блумсдеј.

Бројни Џојсови тршћански пријатељи такође су оставили своја сећања на дружења с писце и детаље о његовом животу у овом граду.

Ипак, Џојс ће славу у Трсту стећи тек деценијама касније. Прекретница су осамдесете. У граду је 1982. организован међународни симпозијум о Џојсу, на коме је учествовао низ светски познатих писаца и књижевних теоретичара, међу којима је био и Алберто Моравија. Џојсу је подигнут први споменик, у парку у близини Звевове статуе.

Како је време пролазило, Џојс је постајао све препознатљивија тршћанска знаменитост. Године 2004. на мосту на Великом каналу подигнут му је споменик, рад вајара Нина Спањолија, који је данас један од симбола Трста. Исте године је у граду отворен и Џојсов музеј, који је недавно реновиран, а све куће у којима је живео или где је проводио време обележенe су спомен-плочама. Тако је Трст, као ретко који град, у своју колективну свест уписао и живот једног писца.

Што се самога Џојса тиче, Трст је за њега био нешто налик јединој отаџбини коју је имао, како је сам овај град једном приликом назвао, и то отаџбини коју је својевољно изабрао, али потом и одбацио. Ретко ко има ту привилегију.

Џојсових десет година у Трсту вероватно су најплодоноснији период његовог живота. У Трсту је написао добар део прича из Даблинаца, Јунака Стивена, Портрет уметника у младости, Ђакома Џојса, драму Изгнаници, бројне песме, али и започео писање Уликса. Живот овог града немерљиво је утицао на његово стваралаштво. Ентони Берџис, писац култне Паклене поморанџе, тврдио је да је Леополд Блум, главни јунак Џојсовог Уликса, више тршћанска него даблинска фигура.

И поред силних перипетија и недаћа, Трст је био град у комe је Џојс као ретко где био срећан. Најбоље је то сâм изразио у писму Нори из Даблина, децембра 1909:

„О, како ћу уживати у повратку! Свака станица ће ме носити све ближе спокојству. О, како ћу се осећати када угледам замак Мирамаре међу дрвећем и дуге жуте докове Трста! Зашто ми је судбина наменила да толико пута у животу са чежњом окрећем поглед ка Трсту?“