Разговор с Ђорђем Кадијевићем: Ко смо били, шта ћемо бити и потреба за новим Доситејем štampaj

Ђорђе Кадијевић, редитељ, историчар уметности, сценариста и ликовни критичар, добитник је награде „Доситеј Обрадовић“ за животно дело која му је уручена јуче, 30. јануара. Тим поводом је новинарка Радио Београда Аријана Хандан урадила интервју с Кадијевићем у коме он говори о свом детињству, младости, животном путу и каријери, успонима и падовима, оствареним и неоствареним жељама.

Ђорђе Кадијевић рођен је 1933. године у Шибенику. Дипломирао је на београдском Филозофском факултету, одсек историје уметности. Аутор је и редитељ филмова који су обележили српску кинематографију, међу којима су: „Празник“ (1967), „Чудо“ (1971), „Заклетва“ (1974), „Лептирица“ (1973), „Штићеник“ (1973), „Београдска деца“ (1976) „Човек који је појео вука“ (1981), „Карађорђева смрт“ (1983), „Свето место“ (1990)… Режирао је и телевизијске серије „Вук Караџић“ (1987) и „Последња аудијенција“ (2008). Добитник је највиших националних и бројних иностраних награда и признања, поред осталих Специјалне дипломe за режију за филм „Празник“ (Пула 1967), награде Унеска за филм „Хексаптих“ (Венеција 1969), Гран-прија Европе за ТВ серију „Вук Караџић“ (Рим 1988). Серија „Вук Караџић“, по сценарију Милована Витезовића, у режији Ђорђа Кадијевића и у продукцији ТВ Београд, једина је југословенска серија коју је Унеско уврстио у ризницу светске културне баштине. 

АРИЈАНА ХАНДАН: Господине Кадијевићу, хвала вам што говорите за Радио Београд и честитам на награди.

ЂОРЂЕ КАДИЈЕВИЋ: Хвала вама што сте ме се сетили.

Жири Награде за животно дело коју додељује Задужбина „Доситеј Обрадовић“ одлуку да је додели вама донео је једногласно, а у саопштењу, између осталог, пише да је ваше деловање сведочанство о једној изузетној стваралачкој мисији и доказ да су и данас могуће личности чија се акција распростире на готово све области културе. Ова награда је повод за разговор о вашем животу и делима... За почетак, колико вам ова награда значи?

Мене све награде изненађују, јер никада нисам радио ни за награде, ни за признања, ни за новац. Али овога пута увидео сам једну ствар: да би нам један Доситеј Обрадовић данас итекако користио, баш у овом времену у коме се налазимо. Знате, оно што је наша класична инсуфицијенција то је оно за што се Доситеј борио, за просветитељство и образовање. Култура! Култура, за мога века, није била на нижем нивоу него што је сада. А ако ме питате када је култура имала највише успеха и када је значила највише, то је било тридесетих година прошлог века – ипак ви разговарате са човеком који је у десетој деценији живота и још увек има меморију, колико-толико. Када поредим наш историјски и исконски напор да остваримо једну духовну еманципацију и да се уврстимо у категорију европских културних народа, онда би то време сматрао најуспешнијим. После тога смо доживели Други светски рат, промену из темеља читавог друштвеног система и свих критеријума... Свему томе сам био сведок.

И све те околности обележиле су вашу младост... Били сте своји, бунтовни, али и одлучни у томе шта желите да радите. Како памтите тај период живота?

Сваки човек има у животу тренутак када одлучује о томе чиме ће се бавити. Ја вероватно имам урођену црту, коју не бих умео да протумачим, да избегнем један тривијални и стереотипни начин битисања, у коме бих био особа која прелази из једне канцеларије у другу са неким папирима. Никада нисам пристао да будем службеник и никада и нисам био у служби. Целог живота сам радио искључиво на уговор који сам могао да прекинем сваког тренутка. Међутим, због специфичних околности промене друштвеног система, као син предратног краљевског официра који је после рата остао у емиграцији и није се вратио у земљу, имао сам хендикеп да заједно с мајком и сестром живим у врло тешким условима. Утолико је теже било да постигнем оно што је била моја оријентација… Тако да сам морао да радим више послова истовремено. А ви знате какви су хонорари у култури, тешко је од њих живети...

Причали сте ми да ваши родитељи нису били за то да се бавите уметношћу, да су они желели да будете – „озбиљни“...

Да... То се нарочито односило на мог оца који је био човек помало ауторитаран. Додуше, он у то време није био са мном... За време рата био је у Немачкој, у војном логору, а кад се рат завршио није пристао да се врати у земљу којој није дао заклетву. То је мене јако погодило јер сам на неки начин у најактуелнијем времену остао без оца. Али са друге стране, околност да се он није вратио мени је помогла да радим оно што желим. Јер да се он вратио, имао бих доста тежак дијалог с њим око опредељења за доживотну професију. Он није имао никаквог смисла за уметност.

Али, иако је после рата остао у Немачкој, био је револтиран мојим избором да се бавим филмом, што се види кроз преписку коју смо имали: „Шта ће ти то, па то су лудости, па ти ћеш пропасти, па на шта то личи, тамо неки људи долазе да гледају неке филмове, којешта, то је неозбиљно. Ма буди бре човек, студирај нешто озбиљно, неку технику, неку архитектуру, нешто од чега може нешто да испадне…“

Е сад, лакше сам излазио на крај с њим зато што није био присутан, а имао сам попустљиву мајку која је имала смисла за уметност и разумевала моју претензију и наклоност.

Уз бављење филмом, бавио сам се истовремено и публицистиком, писао сам у НИН-у, предавао на факултету... Али бавио сам се филмом пасионирано, из дубине душе и с пуним срцем. То је била моја права солуција за читав живот и осећао сам се срећним само кад сам радио филмове.

Ипак, у околностима у којима сте стасавали и стремили ка својој највећој љубави, ви сте лако могли постати мизантроп, али су ваша сећања из тог времена прерасла у ваш капитал.

Знате како, постоји једна груба чињеница коју ниједан човек не може да избегне... Ако упаднете у опасне и страшне прилике као што је био Други светски рат, у коме сам изгубио и оца и све друго, сем најуже породице која је остала у бедном стању, онда све те страхоте, све те несреће, сва та бомбардовања, сва та стрељања, сва та хапшења, све те застрашујуће околности које живот чине тешким и неизвесним – ако се деси да их преживите – оне се онда претварају у неки ваш будући капитал.

Ви сте то каналисали кроз уметност...

Био сам испуњен најдубљим доживљајем рата, и то сам остало целог свог века. Јер рат се десио баш у време мог сазревања. Имао сам десетак година, а то је доба када човек постаје свестан себе, а преживео сам оно што се ниси ни надао да ћеш преживети.

Кад сам ипак остао жив и кад сам потом покушао да радим нешто, онда је код мене дошла до изражаја једна инфантилна побуда да причам о томе шта сам доживео. Али не речима, него филмском камером. Снимио сам неколико ратних филмова који чине аутентичну слику онога што сам у рату доживео. Ти филмови нису аутобиографски, али дочаравају један од најмрачнијих периода кроз који смо прошли у XX веку.

А онда се десило да сам се тим филмовима замерио дежурној идеолошкој свести. Заједно са мојим пријатељима Душаном Макавејевом, Сашом Петровићем, Жиком Павловићем, Жилником и другима, убрајан сам у категорију представника Црног таласа, зато што ми нисмо правили класичну партизанштину, тај апологетски и тријумфалистички пледоаје за нову стварност каква се стварала.

Напротив, мене није интересовала победничка страна у рату, мене је интересовала контрареволуција. Да покажем како је било и са те стране. Да ли је тамо било људи? Да ли је било античке драме, да ли су сви они криви? И да ли су сви заслужили да буду приказивани на онај стереотипан начин који је био карактеристичан за то време? Увек будној и врло ажурној идеолошкој свести није се тада свидео начин на који сам снимио ратни филм („Празник“, 1967) у коме није било ниједне петокраке звезде, него је показано да је и са оне стране било и људи, и драме, и трагедије, и добра и зла.

Чини се да вас је највише болела неминовна поларизација друштва која, сведок сте, данас није нова појава, само су учесници различити.

Знате како, ми имамо једно проклетство, ваљда зато што се налазимо на уклетом историјском простору, да су сва зла овога света у последњих 2.000 година, откако смо ми дошли из руских тајги, прешла преко наших леђа. А ми се никад нисмо поставили онако како смо могли да се поставимо и постанемо једна уједињена, самосвесна и духовно дорасла европска земља. Стално смо били распарчавани, стално освајани, стално у некој борби за слободу, стално подељени међу собом. То је оно што ме најтеже погађало.

Јер ми смо само Јужни Словени, нисмо Срби, Хрвати и Словенци. Ја могу да разумем људе који имају завичајне осећаје за неки простор, али да имају неку врсту патриотизма у односу на друштвено-политичке целине које се стварају у облику држава и тако даље, никако немам разумевања.

У своје време сарађивао сам са Мирославом Крлежом на писању Југословенске енциклопедије... Тада је Лазар Трифуновић, мој професор и тадашњи директор Народног музеја, на скупу београдске редакције енциклопедије питао Крлежу после извесне количине вињака: „Па добро, друже Мирославе, реците најзад, дођавола, јесу ли српски и хрватски језик један језик или нису?“ А Крлежа, који је био необично духовит и био сјајна личност у сваком погледу, изврстан писац и све што хоћете, одговорио је на свој начин: „Знате Лазо, водити љубав са девом или дјевом није исто, а ви сами просудите јесу ли то два језика.“

Ја не могу да вам кажем шта сам. Моја мајка је чиста Хрватица, а отац чисти Србин. Шта сам ја? Ја сам Југословен. И остаћу то до краја живота.

Дипломирали сте на Филозофском факултету у Београду на одсеку историје уметности, али сте постали редитељ многих филмова који су обележили своје време. Навешћу само неке: „Карађорђева смрт“, „Свето место“, редак пример уметничког хорор филма у нашој кинематографији, затим „Човек који је појео вука“, „Чудо“, „Заклетва“, „Празник“… Али ту је и филм „Лептирица“, уз који се увек додаје „први српски хорор“. Ту одредницу ви никада нисте прихватили, већ сте говорили да „Лептирица“ није хорор него фантастика и дубока анализа исконског човековог страха. „Лептирица“ је једно од три ваша остварења из „Циклуса страве и ужаса“, емитованих својевремено на првом програму Телевизије Београд. Како памтите рад на овом филму?

Био сам принуђен да га радим. Наиме, када сам етикетиран као представник Црног таласа, заједно са поменутим колегама, ми смо се нашли у тешкој ситуацији потпуне неизвесности како да и даље радимо на филму. Душан Макавејев је отишао у Европу и тамо тражио прилику да ради. Саша Петровић је најурен са положаја који је имао у Академији за филм, театар и телевизију, Жилник је чак био у затвору због тога што је правио пародију на Марксов спис Рани радови. Жилник је мрко гледан због начина на који је приказивао ону исту стварност коју су, рецимо, Жика Митровић или Вељко Булајић приказивали као потпуно нову историју, нови почетак нашег јужнословенског битисања.

Тада сам схватио да ако мислим да и даље радим филмове, што је била моја највећа жеља, да морам да променим жанр. И онда сам себи рекао оно што често понављам: не дају ти да радиш реалистички и да говориш истину, онда ћеш сада снимати бајке, али од тих бајки ће вам се трести гаће.

Тако сам прешао у жанр који мени иначе није био стран, и тада су настали моји такозвани хорор филмови, који у ствари нису хорори. Знате шта је хорор? Хорор је један холивудски комерцијални филмски жанр који иде на то да уважену америчку публику повремено мало узнемири неким страшним причама, а ла Хичкок. То мене није занимало... Уз то, ми нисмо били средина за комерцијалну продукцију такве врсте филмова, и ја сам зато правио филмове чисте фантастике.

Инспирацију сам понекад налазио у литератури, с тим што ту литературу никада нисам екранизовао, него бих узео мотив који ми се свиђа и онда на један анархистички, бакуњински начин правио оно што хоћу. Прича о „Лептирици“ нема никакве везе са Савом Савановићем и Милованом Глишићем, писцем те легендарне приче.

Али морам да признам једну ствар: с тим филмом сам доживео и својеврсни неуспех, пошто сам имао намеру да направим комедију, а уместо тога испао је најстрашнији филм свих времена код нас.

Како то?

Највероватније из разлога на који не могу да вам дам одговор, јер ма колико веровали да ви себе знате и да знате ко сте, шта сте и шта хоћете, ви у ствари то никад не можете знати. Ја нисам знао да имам то у себи, ту црту. А сада се тај филм, баш ових дана, даје у „Линколн центру“ у Њујорку у оквиру велике ревије светског фантастичног филма, и то као један од десет најстрашнијих филмова свих времена. Када је тај филм емитован код нас 1973. године, завладала је права национална паника.

Читава јавност се поделила. Једни су говорили како тај филм није требало дозволити, јер ми забога нисмо друштво које треба да прави филмове који плаше децу и одрасле, него да гради једно ново, светло и херојско друштво… Други су тврдили супротно, да је баш потребно проћи кроз једну катарзу таквог искуства да би се човек ослободио страха јер страх потире самог себе.

У то време нисам имао аутомобил, ишао сам пешке на пијацу и видим: цела пијаца прича о „Лептирици“. Онда уђем у аутобус да се вратим кући – цео аутобус прича о „Лептирици“. То је највише пута репризиран филм у историји РТС-а.

Када говоримо о антологијским делима српске и југословенске кинематографије, телевизијска серија „Вук Караџић“, коју сте режирали по сценарију Милована Витезовића, снимана четири године са екипом од преко стотину људи из свих делова Југославије на аутентичним местима и у европским државама кроз које је Вук пролазио, једина је југословенска телевизијска творевина уврштена у Унескову ризницу светске културне баштине. Занимљиво је да у серији није постојала ни једна кућа или костим или предмет који су снимани а да нису из Вуковог периода. Вама је тада поверен задатак који је могао да вас уплаши, јер се радило и о великом новцу који је уложен у продукцију, али и о великом изазову, јер је у питању важан историјски период. Како сте доживели то тада?

Тема Вука Караџића мени је лежала и ја сам се осећао на известан начин срећним што ми се пружила прилика да направим једну телевизијску фреску која, захваљујући доста дугом Вуковом животу, одражава готово читав наш XIX век у свом његовом културно-историјском профилу.

Истина је да код мене није могла да промакне ни најмања ситница која подсећа на XX век, ниједна реч коју говоре глумци није из речника XX века. Требало је то издржати, али био сам у идеалним годинама и већ сам иза себе имао неколико филмова који су третирали историјске теме. Уз то, имао сам и потребну едукацију јер сам био професор историјских наука. Цело време снимао сам ту серију као да је она савремена, као да није прошлост. Дивио сам се Вуковом подвигу, заједно са Светим Савом, рецимо, заједно са Вождом Карађорђем, заједно са Милошем Обреновићем, са Николом Пашићем, и ако хоћете и са Маршалом Титом. Покушао сам да прикажем људе који су имали истинску духовну, културну, историјску и политичку генијалност.

Али један од најмрскијих тренутака који морам да поменем у овом разговору јесте чињеница да се „Баба која се чешља“ репризирала 11 пута, а „Вук Караџић“ никада! А знате зашто? Сад мало професорске приче… Зато што смо ми у једном дигресивном периоду духа и културе, у знаку глобалистичке тенденције да се свет мења тако што ћемо наводно у име људских права отрести своја сећања на прошлост и изградити потпуно нови и друкчији свет – који изгледа управо овако као што видите, у Украјини, у Израелу, а биће и на још понеком месту. „Вук“ се не свиђа за репризу ни данашњем РТС-у, зато што кроз њега провејава југословенска идеја коју је Вук умео да изрази.

Кад већ говоримо о РТС-у, волела бих да поменемо и период од пола века колико сте провели у сарадњи са нашом кућом. Једном сте рекли да су вас у Таковској 10 дочекали другачији људи, уметници који су вас ценили. По чему је тада Телевизија Београд била другачија?

Када сам дошао на телевизију био сам добро дочекан, јер су тамо волели моје биоскопске филмове. За разлику од људи друге категорије, на телевизији су у то време радили врло образовани и културни људи, велики познаваоци и историје, и културе, и уметности, и свега... Тако да сам ја ту добио једну неочекивану слободу, али под једним условом, који сам већ споменуо, а то је да променим жанр, како не бих довео телевизију у исти положај у који сам ја запао заједно с колегама у тренутку промоције Црног таласа.

С друге стране, телевизија је доживела једну метаморфозу која је код нас карактеристична. Знате, ми смо стално у неким метаморфозама и никако да се стабилизујемо као историјска и друштвена заједница. Телевизија је некада имала људе који су имали много више разумевања за то. Ту је био Слоба Стојановић, ту је био Павле Угринов, ту је била Зора Кораћ, били су неки истакнути књижевници и остали који су имали разумевање за оно што ја радим.

И онда сам, променивши жанр из разлога које сам вам објаснио, осећао велику слободу и ишао из филма у филм. Али телевизија се променила од мог времена. Данас о њој не мислим оно што сам некад мислио. Зашто ћутати о епопеји Вука Караџића? Зашто дозволити да има људи који станују у Улици Проте Матеје, а не знају ко ја био Прота Матеја? Једно гледање серије „Вук Караџић“ би то објаснило.

Ми морамо знати ко смо били, а не само ко смо сада или ко ћемо бити. Та за мене помало артифицијелна и виртуелна мисао о глобализму и брисању граница, а све у име људских права итд, у којој се више не зна ни ко је мушко ни ко је женско, она је на одређен провинцијски начин деловала на нас, јер смо на њу имали провинцијску реакцију. И сада се колебамо. Ви сами видите у каквом друштву живимо, дубоко и срамно подељеном. Шта смо ми мислили кад смо разбили Југославију? Да ћемо бити срећни у својим малим енклавицама која се ни не виде на глобусу?

Серија „Вук Караџић“ је 1987, на предлог књижевника Умберта Ека, добила награду „Гран-при Европе“ на фестивалу у Риму. То је био, и данас је, огроман успех за домаћу кинематографију и за нашу кућу... Могли бисмо сатима да говоримо о телевизијским остварењима која су обележила вашу каријеру, али бих волела да се дотакнемо и ликовне уметности. Ви сте ликовно-критичке и естетичко-теоријске огледе објављивали у дневном листу „Политика“ и за недељник НИН. Има ли данас у медијима, када упоредите овај са тим периодом, места за културу?

То што сам писао за новине било је из велике нужде. Наиме, моја мајка је по школској наобразби била професор српског језика и књижевности, али због емиграције мог оца није могла да добије професорску службу и радила је физички посао као перачица судова у једној кафани у Нушићевој улици. Мени је и данас тешко да туда прођем.

Зато, када сам стасао, морао сам нешто да радим. Имао сам завршене историјске науке, интересовао сам се за уметност и почео сам да се бавим публицистиком пишући по свим могућим часописима који су се бавили културом, и то за врло скромне хонораре. 

А онда се изненада десила промена. Позван сам да дођем на најпривилегованије место у овој области, а то је био недељник НИН, најауторитативнији медиј на југословенском простору када је реч о култури. То је био истински културно-уметнички недељник. За НИН сам писао пуних 50 година, све док се у садашњим приликама, које не желим ни да прозивам, нисам осведочио да је НИН постао један политичко-економски недељник у чијим рубрикама више нема места за културу. И ја нисам имао више шта да тражим у таквом друштву. А ликовном критиком сам се бавио толико да сам написао ваљда више него Толстој. Пуних 50 година имао сам обавезу да једанпут недељно напишем текст за колумну. Сачувао сам их све, имам их у једној кутији, али не знам ни чему ми више служе.

Укупно узев, ви ме затичете у једном депресивном стању. Стицајем околности још сам жив, ваљда зато што нисам био довољно добар да ме Бог жели, а недовољно рђав да ме Ђаво хоће. И онда су ме оставили на овом свету да се овако вучем, више не знајући шта је мој циљ.

Да правим филмове у ситуацији као што је ова, не желим. Зар ви ово што сада имамо зовете филмом? Где је нама култура? Где је нама телевизија? Где је нама театар? Где је музика? Где је све оно што смо имали једно време, у срећним шездесетим, седамдесетим и осамдесетим годинама… Све то је прошло и није се вратило.

Тих седамдесетих година, 1973, били сте један сте од оснивача „Галерије 73“, дуго сте били њен управник и још увек дајете значајан допринос њеном раду. Галерија на Бановом брду постала је бисер овог краја Београда.

У време Другог светског рата бежао сам од бомбардовања на Баново брдо, ту је тада био кукуруз и детелина. После рата је Баново брдо изграђено и постало град са преко сто хиљада становника... Заједно са пријатељима и интелектуалцима који су овде добили станове од Града, увидео сам да би и Баново брдо требало да има своју галерију. када смо се обратили Граду, тамо су мислили су да ћемо ми направити неку изложбицу и готово. Нису се надали да ће „Галерија 73“ постати репрезентативна и да ће опстати до данас.

А знате када је била та 1973?! Овде, у овој галерији, излагали су сви југословенски уметници и многи странци. Био сам њен руководилац до скоро, а онда сам сматрао да је то што сам учинио довољно. Волео сам ту галерију, имали смо касније подршку и од општине и од Града. То је можда најкомпактнији галеријски простор који Београд има. Био је отворен за све трендове у домену ликовне уметности који су постојали, свиђали се они мени или не. Јер ја нисам имао критеријум који би дефиниторно нешто одсекао и рекао: ово ваља, ово не ваља. Моје искуство показује да људи који су сигурни како знају ко су и шта су промовишу неке ствари за које се после покаже да су често супротно од онога што су они мислили, али тога нису били свесни. Ја сам био отворен за све...

Конципирали сте више стотина изложби, покренули неколико ликовних колоније, објавили сте и књиге Прва и друга уметност и Сто критика у којима сте дали свој поглед на токове ликовне уметности код Срба. Али оно што је занимљиво, пред крај 2019. изложени су ваши колажи и тада је први пут јавност сазнала за још један ваш таленат. Уметност сте живели из свих њених углова, а од једног вашег старог пријатеља чула сам да сте фантастично свирали и гитару.

По жељи моје мајке ја сам уз Филозофски факултет у Београду студирао и музику, али престао сам с музицирањем. Наравно, то је била класична музика. То није био ни Бајага, ни Електрични оргазам и такве ствари. То је била класична музика. Зато мени на филму никад није био потребан музички сарадник, пошто сам имао завршену категорију тог музичког образовања.

Престао сам да свирам кад је умрла моја ћерка, у 26. години. Нисам више могао да свирам. Касније је умрла и моја жена, умрла је моја сестра… Давно пре умрли су моји родитељи. Остао је само мој син који је колега, доктор наука, професор универзитета на Филозофском факултету у Београду, али ми не живимо заједно. Ви сте ме овде, у мом стану, затекли у једном помало аветињском простору, у којем је некада живела породица. То је узрок нечега што је дубље од сваке депресије. Човек није створен да живи сам. Мени телевизор служи не зато што ме занима програм, него зато да чујем људски глас.

Једина моја веза са светом данас, то је јавна делатност. Ако сте филмски редитељ, можете мислити колико пута су мене снимали. Ја то нисам желео и томе нисам тежио, нисам био од оних експанзивних експлоататора продорних медија. А дотерао сам дотле да сам као представник Југославије, касније Србије, био на свим светским фестивалима.

Овде, у вашем дому где разговарамо, окружују нас многи трофеји.

Поменућу вам неке. Ја имам трофеј и награду Српске православне цркве „Бели анђео“ за часно приказивање улоге Српске православне цркве у револуцији 1804-1817. Имам Орден заслуге за народ, који сам добио од председника Вучића. Имам награду „Дејвид Бритс“, која се додељује на Венецијанском фестивалу за најлепши филм...

Најлепше глумице и најлепши глумци су код мене играли Сатану. То да је Ђаво биће са свињском њушком, репом, маљавошћу, исцереним лицем и са злим очима, то је имагинација средњег века, гнев на демонску силу која је посредовала у мучењу Христа и његовој жртви. Али то није истина, није такав ђаво. Као што ни ми нисмо оно што о себи мислимо или као што изгледамо. Ми никад нећемо знати ко смо и шта смо. Тако никада нећемо знати ни ко је анђео, ни ко је сатана.

Да ли је инсистирање на строгости и озбиљности било на неки начин ваш штит током живота?

Строгости не, али озбиљности – да. Озбиљности у том смислу што њу сматрам људском обавезом. Највећа беда постојећег, о којој је Жан-Пол Сартр толико огорчено писао, потиче управо због недостатка квалитета озбиљности. Да су људи озбиљнији него што јесу не би било ни Маратонске битке, ни Стаљинградске трагедије, ни бомбардовања Београда, ни НАТО рата. Све зависи од озбиљности...

Не верујем у неко благотворно дејство уметности која може да мења свет. Знате зашто служи уметност? Да можемо поднети себе. Да можемо поднети свет који нам није дом. Свет није наш дом.

У једном интервјуу за наш програм рекли сте да је љубав за вас почетак и крај. Је ли осећање љубави било оно што вас је покретало за све ово о чему смо данас говорили?

То је истина. Једина вредност за коју знам јесте љубав. Знате, ви имате у будизму идеју о нирвани. Буда је тежио ономе чему су тежили толики, од најдаљих времена, од Сократа наовамо. Буда је, тражећи излаз из безизгледног ћорсокака у коме се нашао човек, дефинисао нирвану као потпуно ослобођење од сваке зависности, од сваке похлепе, жеље за моћи, за новцем, за владањем, за свим оним за чим се људи јагме, и као постизање живота у потпуном миру. То је лепа теорија, али она је ипак помало егоистична и своди се на субјект.

Значи, ко је рекао највећу реч? Исус из Назарета. Воли ближњега свога као самога себе. Само љубав нема граница, за оне које волимо дајемо живот. Ја сам се само зато и родио, да осетим ту благодет. Љубав вреди више од свега, а онда све друго. И све што сам радио, радио сам из љубави.

Много вам хвала на овом разговору.

Хвала вама што сте се ме сетили...