Политичка употреба прошлости по Хавијеру Серкасу: Људска врста не може да поднесе много стварности

„Проблем није прошлост, проблем је политичка употреба прошлости. Свака власт, а поготово ауторитарна, јако добро зна: да бисте контролисали садашњост и будућност, морате да контролишете прошлост; она мора поново да се измисли, манипулише, користи у политичке сврхе садашњости. То се стално догађа. Догађало се у бившој Југославији и верујем да је то био један од узрока или горива за њен распад…“, каже нам у разговору Хавијер Серкас, један од водећих савремених писаца шпанског језика, разговору који није могао да не оде у правцу историјског сећања и „прошлости која није прошла“ – то су теме које су постале својеврсна његова diferentia specifica. 

Серкас воли да цитира једну Фокнерову реченицу из „Реквијема за искушеницу“: „Прошлост није мртва, није чак ни прошлост.“ Користи је као илустрацију за своју фундаменталну тезу да је прошлост део садашњости, и то она димензија садашњости без које је садашњост осакаћена. Из тог разлога сматра да морамо да познајемо и разумемо прошлост да бисмо у потпуности упознали и разумели садашњост.

У већини Серкасових књига питање свих питања је шта чинимо са нашим најтрауматичнијим и најтежим наслеђем. У романима „Саламински војници“ (2001), „Брзина светлости“ (2005), „Анатомија једне побуне“ (2009), „Закони границе“ (2012), „Хохштаплер“ (2014), „Краљ сенки“; (2017), „Terra Alta“ (2019-2022) пише о најделикатнијим „моментима“ савремене шпанске историје – Шпанском грађанском рату, транзицији из франкистичке диктатуре у демократију, покушају војног пуча...

Тешко бреме прошлости

Осим што се кроз та тематска и идеолошка „минска поља“ (која многи из предострожности избегавају) креће са невероватном лакоћом, „заводи“ и својим стилом, који карактерише мешавина документарне грађе и фикције, где читалац тешко може да одгонетне где престаје једно и почиње друго.

Упркос томе што је у Шпанији веома читан, признат и поштован, каже како (и) тамо многи о тим осетљивим темама (о којима пише) више воле јасне, недвосмислене и категоричке судове, него што теже разумевању. Зато инсистира на томе како су историјска и књижевна истина различите, како нису у сукобу нити противречне, већ да су комплементарне. Уверен је да „мисија“ (доброг) романа није да пресуђује, него да буде у функцији разумевања. 

„Разумети не значи оправдавати, то значи дати себи алате да не понављамо исте грешке. Верујем да ако неко познаје и разуме своје наслеђе, може да га савлада. Али ако то не знате и не разумете, то наслеђе доминира вама и на крају исте грешке понављате изнова и изнова.“

Из онога што прича и како прича, дало би се закључити да се шпанској не-тако-давној прошлости списатељски посветио зато што ју је осећао као неко невидљиво, а тешко бреме. Кад је био млад веровао је, каже, да је прошлост Шпаније најтрауматичнија од свих, и да је то што земља ту прошлост није успела да „свари“ чини изузетком. Временом је схватио да ствари не стоје баш тако.

„Све земље имају трауматичну прошлост и све имају много проблема са њеним варењем. Све. Мислите да су Сједињене Државе свариле геноцид који су починиле над Индијанцима, или само Грађански рат? Видели сте како се 6. јануара 2021. у Капитол улази са заставама Конфедерације? Мислите ли да су Британци сварили своју империјалну прошлост? И мислите ли да нема сметњи са варењем Брегзита, што је најгора одлука коју су донели вековима уназад? Мислите ли да су Француска или Италија свариле своју колаборационистичку или фашистичку прошлост? Ако тако мислите, варате се. Сва друштва имају проблема са својом прошлошћу.

Врло добро разумем да после страшне трауме, попут рата – или попут смрти детета, ако говоримо из личног угла – прошлост треба оставити по страни (не заборавити је, прошлост је увек ту). То је понекад готово нужно. Али, временом се са тим треба суочити, јер, иначе, та нас прошлост прождире, преузима, уништава. Но, са прошлошћу се треба суочити искрено, храбро, у свој њеној сложености, а пре свега – а то је често проблем – не користећи је политички.“ 

Кад стаје грађански рат

Мада нерадо изводи паралеле између шпанског и југословенског искуства, једну од могућих сличности види у томе што је, за разлику од других западноевропских земаља, у Шпанији, као и у земљама бивше Југославије, најтрауматичнија прошлост веома блиска. У бившој Југославији то су, сматра, ратови који су је раскомадали деведесетих; у Шпанији грађански рат који, по његовим речима, није трајао три године (од 1936. до 1939), како кажу историјске књиге, него четрдесет и три, „јер Франкова диктатура није била мир, него продужетак рата другим средствима“.

Мир је, по његовом рачунању, започео 1978. године са демократским Уставом.

На моје питање која грешка у читању прошлости нас је као човечанство довела до места где смо тренутно, враћа се на економску кризу из 2008. године и пореди је са оном с краја двадесетих година прошлог века:

„Криза из 1929. довела је до успона на власт или успостављања фашизма, односно тоталитаризма, у великом делу Европе и Запада. Криза из 2008. довела је до успона или успостављања на власти онога што неки називају националним популизмом. То није баш фашизам, иако има његова очигледна обележја, од којих је најочигледније повратак национализма у свом његовом страховитом сјају.“

Национални популизам доживљава у одређеном смислу опаснијим од фашизма јер је, како каже, фашизам демократију напао отворено, фронтално, споља, док национални популизам напада изнутра, лукаво, представљајући се као права демократија. „Не заборавите да су нападачи на Капитол изјављивали да им је демократија украдена и да је желе назад, као што се догодило у каталонској кризи 2017, која је била напад на демократију у име демократије.“

Идентитети у Вавилону

Једна од ствари које фасцинирају кад се човек задеси у Барселони јесте вишејезичност; то је заиста „grande Babilon“, како то каже Ману Чао. На питање како види будућност деце која у том миљеу одрастају – шта ће им бити „главни“ и „примарни“ идентитет, и које ће историје и „историјске догађаје“ доживљавати као важне, Серкасов одговор такође креће од језика...

„Надам се да ће говорити много језика, јер су језици, после Вавилона, кључ мудрости“, каже. По његовом мишљењу, идеал би био да та генерација сама одлучује о свом идентитету, као и о томе које приче и догађаји ће јој бити релевантни, док би на демократској држави било да пружи могућност избора.

„Вековима се у Европи убијало због верских идентитета, све док религију нисмо успели да претворимо у приватну ствар и створимо секуларне државе, где свако практикује веру коју жели (или не практикује ниједну). У последње време – откако смо измислили национализам, крајем 18. века – у Европи се убијало због националних идентитета. Велики изазов будућности је претварање националног идентитета у приватну ствар, стварање национално секуларних држава, у којима свако може да практикује национални идентитет какав жели (или да га не практикује). Европска унија (или њена клица) створена је против национализма, али још није закорачила у стварање национално секуларне Европе, у којој свако може да буде шта хоће. Приватизација верских осећаја била је темељ за заједнички живот у миру. Сада треба да приватизујемо национални осећај. Наглашавам – да свако осећа оно што жели, поштујући туђе осећаје и законе свих.

Томе тежим – федералној Европи која спаја политичко јединство – јамчећи мир, просперитет и демократију – и језичку, културну и идентитетску разноликост. Немогуће? Пре једног века такође се чинило немогућим да жене уживају иста права као и мушкарци, а ево нас овде. Утопија? Можда, али разумна утопија, можда једина коју смо ми Европљани измислили. То је за мене уједињена Европа.“

У другом жанру

Серкас је у новије време многе своје читаоце изненадио скрећући са утабане стазе „историјског сећања“, да би ступио у време садашње и искушао се на пољу криминалистичко-детективског жанра. Главни јунак његове трилогије „Terra Alta“, коју чине романи „Terra Alta“, „Независност“ и „Дворац Модробрадог“, објављени од 2019. до 2022, је полицајац живописне прошлости Мелчор Марин, који по свом осећају за правду и „супермоћима“ мало подсећа на Лизбет Саландер и Мике Блумквиста, јунаке трилогије „Миленијум“ Швеђанина Стига Лашона. Велика разлика је у томе што је главна подлога „Миленијума“ у великој мери „стварносно-документарна“, док је „Terra Alta“ ипак примарно књижевна конструкција.

Истичући да је „Миленијум“ читао и да му се веома допао, Серкас додаје да је такозвана популарна књижевност неретко много боља од већег дела тобоже озбиљне књижевности:

„Заправо, озбиљна књижевност често уопште није озбиљна. Сетите се да Шекспир, у своје време, није био озбиљан писац, нити је то уопште била књижевност; доказ за то је да његова дела нису озбиљно објављивана за његовог живота. Ни Сервантес наравно никад не би добио награду 'Сервантес' (најважнију на шпанском језику), или не без скандала од стране критичара...“

Серкас детективско-криминалистички жанр не прати као такав, већ му је полазиште оно што сматра „добром књижевношћу“, а ту онда види и неке кримића, попут романа Дона Винслоуа, Џејмска Елроја или Бенџамина Блека (што је псеудоним Џона Банвила).

„Сви моји романи су на свој начин детективски, и сви романи који су ми важни, од 'Дон Кихота' и 'Моби Дика' до 'Процеса', садрже у себи неку енигму, као и некога ко ту енигму покушава да одгонетне (што је суштина детективског жанра). Кад сам почео да пишем трилогију 'Terra Alta', нисам намеравао да напишем детективски роман. Намеравао сам исто што увек намеравам – да напишем најбољи могући роман. Ништа више.“

С обзиром да Мелчор Марин, главни јунак дотичне трилогије, попут Лизбет Саландер и Мике Блумквиста из „Миленијума“, на крају побеђује неупоредиво моћније и јаче „зле силе“, питам га на крају да ли то можда значи да је „историјски оптимиста“.

„Ако ме питате да ли верујем да у стварности увек побеђују правда и добри људи, одговор је не. Могу да будем оптимиста, али не и будала. Оно што се догађа јесте да нам књижевност понекад служи да компензира катастрофе стварности, да нас од ње растерети. 'Људска врста не може да поднесе много стварности', каже стих Т.С. Елиота. То је истина. Зато нам је – поред осталог – потребна фикција. А у романима свашта може да се догоди, па и такво чудо да, једном, добри момци победе.“