Дан када је умро Корто Малтезе: Жеља да се буде бескористан štampaj

Обожаваоци било ког уметничког дела углавном поистовећују то дело са ствараоцем, па неретко долази до разочарања када више сазнају о његовом животу. Често се испостави да је стварање последица унутрашњих борби и превирања, а да је уметников живот мање или више обичан када се упореди са његовим делом. У случају Хуга Прата било је познато да му је животни пут до те мере необичан да је, по његовим речима, знао да ће му сваки новинар, поистовећујући га са његовим најпознатијим јунаком, поставити исто питање: „Да ли сте ви Корто Малтезе?“

Ипак, после читања његове аутобиографије Жеља да се буде бескористан дате у виду разговора са Домиником Птифоом која је изашла 1993. године и касније више пута допуњавана (код нас ју је издао „Службени гласник“), и они који су мислили да о Прату знају скоро све остају без даха. Живот Хуга Прата надилазиo je његово монументално дело, које на први поглед изгледа као плод чисте фантазије.

Венецијански корени

Рођен је у Риминију 1927. године. Детињство му је протицало у Венецији, био је окружен породичним предањима која су долазила из енглеских, италијанских, јеврејских, шпанских, турских корена. Растао је међу младим и „нимало чедним“ теткама, васпитавао га је и ујак, морнар и авантуриста; породицу су више од званичних религија привлачиле јереси, езотерија, кабала.

„Судбина Пратових почива негде изван граница и разлика по раси, религији и језику“, говориo je Хуго Прат о свом пореклу. Касније ће рећи и да ниједна од четири мајке његово шесторо деце не говори исти језик, да ниједно од његове деце нема његову националност, а да ниједно његово унуче не говори италијански.

Са седам година је од сунчанице изгубио памћење и провео шест месеци међу децом заосталом у развоју. Опоравио се преко ноћи, а испоставило се да је већина другова са којима је био у „специјалном“ разреду глумила заосталост да би у школи имали мање обавеза. Један од њих је касније продавао сувенире на Тргу Светог Марка у Венецији и сваки пут када би га видео би довикнуо: „Хуго, сећаш ли се када смо оно били у нашој школи за дебиле?“ То је обавезно радио када би Прат био у друштву са неким издавачем.

Са десет година је отишао у Етиопију, тадашњу Абисинију, где му је отац радио у војсци. Тамо урања у чудесни свет Африке, дружи се са локалцима, учи амхарски, званични језик земље, сусреће невероватну галерију ликова од којих су многи деценијама касније својим лицима, именима или биографијама ушли у његове стрипове.

Књига Жеља да се буде бескористан је, иначе, сјајно илустрована фотографијама и цртежима из различитих периода Пратовог живота, при чему су цртежи, на којима се осећају мирис и атмосфера, а људи и предели дишу, много узбудљивији од фотографија.

Рат као искуство

„У своје приче убацујем све са чиме сам добро упознат: путовања, жене, рат“, причао је Прат. Рат је први пут упознао у Етиопији, када су се око ове земље борили Италијани, Енглези и домаћи борци за независност. Од јуна 1940. до марта 1941. Прат је у војној јединици младих фашиста. Препешачио је читав рог Африке, учествовао у борбама:

 „Неки догађаји су ме обележили за сва времена. Али не осећам грижу савести. Против своје воље сам био умешан у збивања чије ми је значење измицало, па опет, чини ми се да сам се увек понашао разложно. Дешавало ми се да пуцам на људе, али има ситуација када је човек на то принуђен.“

Никада није скривао да потиче из породице у којој је било фашиста и говорио је да се због тога нимало не стиди, описујући успон фашизма у Италији и време у коме је изгледало да покрет у себи има нешто прогресивно, као и околности под којима су и он и други његови сународници схватали да се њима манипулисало.

У Етиопији је „научио да живи у блиском контакту са смрћу и мртвима“, а рат је описивао и као велико животно искуство које га је учинило зрелијим, омогућило му да схвати наличје политике и идеологије, бесмисленост разних национализама и империјализама, крхкост и краткотрајност људског живота. „Имао сам пријатеље са обе стране и једини принцип који сам следио био је да та пријатељства никада не изневерим“, каже Прат. После пораза Италије у Етиопији није се осетио лично погођен; већ тада су догме и велике речи у његовом животу биле неважне: „Италија, застава, фашистичка идеологија, све то ми готово ништа није значило.“

Оца су му ухапсили Енглези и умро је 1942. године, док су он и мајка били у логору за интерниране цивиле. Излазио је из тог логора, у потрази за девојкама или авантуром. Одлазио је на дуга путовања са данакилским камиларима, који су га натерали да једе оно што је једном приликом повратио, да би га подучили вредности хране. Из околности које би већину људи заувек обележиле знаком несреће и смрти, Прат је црпео искуства и жељу за уживањем у животу.

У Италију се вратио 1943. године. Мењао је војске и униформе, остајући веран пријатељима на свим странама фронта, већ тада свестан да су приче о томе да се мушкарац постаје у рату будалаштина и да је херој „особа која успева да се суочи са неком тешком ситуацијом, држећи се притом одређених етичких начела“.

„Био сам млад и гледао сам да ућарим на свим странама“, говорио је о својим тадашњим искуствима, додајући да је „ослобођена Венеција била огроман куплерај у коме је владала карневалска атмосфера“. На крају рата је имао осамнаест година и накупљено искуство довољно за неколико људских живота.

Путовања као судбина

Почиње да црта стрипове, путује по Италији и Европи уживајући у данима „луде младости“ усред послератног хаоса. Умало није завршио у Легији странаца, учествује у демонстрацијама са радницима и студентима, не због идеолошких разлога, већ зато што ужива у општем метежу, у коме је постојала већа могућност да упозна неку девојку.

У Аргентину је отишао 1949. и остао тамо тринаест година. Радио је као цртач стрипова, играо танго, свирао по возовима одевен у костим са гаврановим перјем и пачјим кљуном, путовао широм отворених очију. Пријатељи су му потицали из свих могућих раса, нација и друштвених слојева. Многи од њих нису поштовали важеће норме, попут оних који су 1945. морали да беже из Европе после победе савезника. Међу њима је био и Душан, бивши усташа, који је у Аргентини био у приватној полицији председника Перона и „наставио да се бави својим позивом убице“, као и деца Адолфа Ајхмана, који је у Аргентини живео под лажним именом.

По одласку из Аргентине 1962. године, осам година номинално је живео у Венецији и радио за два италијанска часописа, али је стално одлазио на дуга путовања, доводећи до лудила своје уреднике који нису никада знали да ли ће се вратити. Путовао је свуда, од Лапоније до југа Африке, широм Европе, Јужне и Северне Америке.

Певао је совјетским граничарима O sole mio да би га без визе пропустили преко уског појаса совјетске територије између Норвешке и Финске, у Африци је ишао трагом Патроле слонове кости и стрип јунака Тима Тајлера, откривао Африку својих дечачких снова из Рудника цара Соломона Рајдера Хагарда, 1969. године нашао очев гроб у Етиопији. У Адис Абеби је у кући у којој је некада живео ископао кутију коју је оставио пре 30 година, а у којој су биле фигурице два војника.

Жене и деца

Што се тиче породичног живота, по обичним малограђанским мерилима Прат би био чудовиште. Са четири жене имао је шесторо деце, од којих је троје рођено исте, 1965. године.

Те године добио је сина Тебокву са једном Индијанком из племена Шавантија из Амазоније. То је сазнао тек две године касније, када је неки белац био у посети племену и када су му Индијанци рекли да је у племену рођен мешанац чији се отац зове „Ука“, како су Прата у племену звали (у племену је, иначе, била уобичајена полиандрија, па је Прат био један од четири мушкарца са којима је живела Тебоквина мајка).

Са свештеницом макумбе у Салвадору де Баији у Бразилу, Прат је исте године добио ћерку Викторијану, а после њеног рођења признао је и незаконите синове три сестре Викторијанине мајке, и дао им имена америчких председника Линколна, Вилсона и Вашингтона. Исте године је добио и сина Јону у браку са Аном Фроњије. Ану је упознао 1954. године у Аргентини када је имала десет година и била му је инспирација за стрип Ана из џунгле, а оженио се њоме десет година касније. У том браку имао је и ћерку Силвину.

Пре Ане Фроњије, Прат је од 1953. до 1957. био у браку са Југословенком Гуки Вогерер, српскохрватског порекла, како каже. Из легитимације чија је фотографија у књизи види се да је право име Гуки Вогерер било Марија, а са њом је Прат имао дечака Луку и девојчицу Марину.

Без обзира на све наведено, сасвим природно делује када Прат, говорећи о многобројним везама са женама, каже да је у свакодневном животу био углавном моногамна особа, и да му се ретко дешавало да истовремено одржава више веза. Каже и да су његова честа путовања вероватно тешко падала Ани Фроњије, од које се развео 1970. године, и која је потом морала сама да брине о деци, али додаје и да су за децу његова честа одсуствовања можда имала и нечег позитивног:

 „Барем им нисам висио на грбачи од јутра до вечери, нису били толико изложени мом утицају и лакше су могли да изграде сопствену личност.“

Прат описује и сусрете када би се на окупу нашло неколико жена које су обележиле поједине периоде његовог живота, или готово сва његова деца, осим Тебокве, који никада није напустио Амазонију (Прат му је једном донео на поклон пакет металних удица и тако га учинио најбогатијим човеком у племену). Уз смех прича да је морао да бежи са тих колективних сусрета када би сви осули паљбу по њему. „Можда нисам баш увек био добар супруг, али ми се чини да сам био добар отац“, каже он.

Мирно и отворено, без трунке егзибиционизма, Прат је говорио о свом бурном сексуалном животу и многобројним женама које су, уз књиге и путовања, обележиле његов животни пут. Присећао се како је још као четворогодишњак стајао између ногу двеју каријатида које су украшавале улаз у једну венецијанску библиотеку, и да је нека старија госпођа викнула на њега: „Излази одатле, свињо мала!“

Причао је о првим сексуалним искуствима које је имао као тринаестогодишњак у Етиопији, дружењу са проституткама које је рано почело (са четрнаест година је радио као „спољни момак“ у куплерају у Адис Абеби). У разговору са Птифоом вођеним 1993. године каже: „До данас је већ требало три пута да умрем: због свега што сам појео, због свега што сам попио, због свих жена са којима сам био.“

Дело и успех

О делу Хуга Прата се зна готово све. Мада је 1967. објавио „Баладу о сланом мору“, у којој се први пут појављује Корто Малтезе, три године касније, са 42 године, био је без посла и непознат широј јавности. Само пет година касније био је славан.

Слава је дошла пошто је почео да црта епизоде Корта Малтезеа за часопис „Пиф“, који је излазио у Паризу. Не без ироније, напомиње да је једини проблем био што му у том часопису никада нису дали стално запослење, иако су сви чланови редакције били комунисти.

Следила су признања широм света. Прат је постао човек коме стрип вероватно највише дугује за то што је прихваћен као „озбиљна“ уметност. О његовом делу, заснованом на невероватно широком, многоструком образовању и свему што је у животу прошао, написане су десетине доктората.

Без горчине се освртао и на време када су га „озбиљни интелектуалци“ посматрали са презиром, додајући да су му многи од њих истовремено завидели на начину живота. Каже да је упоређен са „интелектуалним величинама“ периода око ‘68. био прави Марсовац – док су они цитирали Маркса или Маркузеа, он им је одговарао Хомером, Стивенсоном или Милтоном Канифом, а „стари реакционар Киплинг“ могао је да га гане више од Маркса и Маркузеа:

„Због тога су ме сви ти псеудоинтелектуалци осуђивали. За њих је мој посао био бескористан, а извори на које сам се позивао инфантилни… Када се присетим данас онога што су под корисношћу подразумевали, осећам жељу да будем бескористан.“

Када говори о свом успеху и Птифоовој тврдњи да идеологије више нису у моди и да се сада диве људима попут њега, Прат мирно каже да је мода пролазна, а да су га читаоци и пре званичних признања волели. Док прича да су он и Борхес били на истом трагу, мада се није слагао са неким његовим политичким убеђењима, да су највероватније поседовали исту врсту интелектуалне радозналости из које су проистекле и сличности у њиховим делима, то не звучи као надобудно хвалисање, већ као речи човека свесног величине дела које је створио.

Трагање као религија

Прат је читавог живота избегавао да купи кућу, мада би се могло рећи да му је дом био у свим местима по којима је путовао и у којима је имао пријатеље. Званично се скрасио у Швајцарској 1984. године, у кући коју је Птифо назвао „библиотеком са убачених неколико кревета, столова и столица“, у којој је са разних страна света скупио својих 35.000 књига.

Смирење је било условно, наставио је да ради и путује, обилазећи свет и пријатеље са којима је „заједно старио“. Неки од њих су променили место боравка. Дејва Брукоја из племена Масаи, чије име је понео један од јунака у епизоди „Корта Малтезеа“, кога је упознао док је у Лондону чистио улице да би могао да плати студије, после десет година срео је у Кенији где је радио као учитељ; у Етиопији га је препознао данакилски камилар, бивши манекен у Милану, који се вратио у домовину јер му је досадило да једе као птица одржавајући манекенску линију. У Кордоби су му градске власти изнајмиле оронулу кућу у јеврејској четврти, у којој је организовао славља и окупљао све могуће пријатеље, укључујући „пијане свеце и надобудне курве“.

Мада је Птифоу 1991. рекао: „Са 64 године је прилично ризично правити планове, па сада живим у својим златним сновима… Преостају ми унутрашња путовања“, наставио је да путује и на јави. Стигао је коначно да испуни своју давнашњу жељу, да на острву Самоа у Полинезији обиђе Стивенсонов гроб.

У једном од разговора којима се завршава књига, на Птифоову констатацију да му је живот углавном протекао у свету књига и жена, Прат каже:

„Не жалим ни због чега…. Мој живот је био предиван, испуњен изненађењима и задовољствима. У животу ме усмеравала интелектуална радозналост.“

Својом религијом назива – трагање:

„Трагам за истином, али знам да је никада нећу открити у целости… Зато не верујем религијама. Свако ко је уверен да поседује истину је потенцијално опасан.“

Резимирајући свој живот, каже да је у њему најзначајније било његово стваралаштво:

„Ако ни због чега другог, онда зато што се у њему може наћи обједињено и прочишћено читаво моје животно искуство… Захваљујући том делу, жене које сам волео и саме ће остати вечно замрзнуте, као лепе заточенице у квадратима мојих стрипова, све док неко не буде отворио албум и док не буду кренуле у скитњу по сновима читалаца.“

Једноставан, али никада баналан, на питање: „Шта је потребно да неко учини како би постао човек?“, Прат одговара:

„Промишљати ствари, суочавати се са проблемима, преузимати одговорност, наставити са својим радом или са оним што се започело, чак и када околности томе више не погодују…“

Прат ниједног тренутка не покушава да себе представи као анђела и праведника, нити да било коме придикује, већ једноставно прича о свом животу. Читавом књигом, чак и у деловима када описује догађаје који изгледају невероватно, одише потпуна искреност. Када затвори последњу страницу његове аутобиографије, читалац не може да осети чак ни убод љубоморе што сам није проживео оно што Прат јесте, већ само захвалност јер зна да је могуће и тако живети.

У јесен 1994. године разболео се од рака дебелог црева. Цртао је скоро до саме смрти. Хуго Прат, слободан човек чије је дело усрећило више људи него било која идеологија, умро је 20. августа 1995. године. Доминик Птифо пише да је верска служба на Пратовој сахрани била проткана џез мелодијама Џоа Паса и Дизија Гилеспија, који му је био пријатељ, и да је свештеник читао одломке из Жеље да се буде бескористан.

Извор: Време