Пуцањ у време, пуцањ у новинарство, пуцањ који није погодио мету: Прича о Љубиши Козомари

Од краја педесетих па до краја шездесетих, у Београду се говорило „Михић-Козомара“. Мислило се на Гордана Михића и Љубишу Козомару. Тај тандем поникао у редакцији „Борбе“, који је правио чуда у некадашњем „Спорт и свету“ набијајући му тираж од 400 хиљада примерака, направио је скок у српском новинарству од корњаче до орла.

Како им надахнуће није ветрило, ишли су даље. За само пет година написали су сценарије за филмове Доћи и остати, Топле године, Буђење пацова, Бубашинтер, Кад будем мртав и бео (Козомара ће касније рећи Драгану Бабићу да му је жао што није режирао тај филм), Време љубави, Сирота Марија и режирали филм Вране.

„Најбоље ствари у Буђењу пацова и Кад будем мртав и бео урадили су Љубиша Козомара и Жика Павловић“, сведочио ми је Гордан Михић, објашњавајући да су се једноставно „копчали“ на први поглед.

Гордан Михић и Љубиша Козомара су се разишли 1969. године. Козомара је потом опет правио најтиражније и најпровокативније новине тога времена, „Чик“ и „Зум репортер“, и полако тонуо у алкохол. Био се већ охладио сваки траг некадашње луцидности и талента, годинама је био суспендован живот једног од најомиљенијих кафанских козера, када је окончао живот у улици најлепшег назива, како је звао Зоран Христић – Хасанагинице број 6.

Једног давног априла тражила сам на Топчидерском гробљу парцелу 6б, гроб 38. „Шта да ти кажем, добар човек никад среће нема“, рекао ми је гробар који га је сахранио, док је с муком налазио хумку без икаквих овоземаљског обележја. Крст од липовог дрвета је давно иструлео и само гробљанске књиге сведоче да је баш ту сахрањен. „Била нека жена последњи пут пре десет-петнаест година, и њу сам овако водио као тебе“, помаже ми мој нови познаник. Сазнајем да је Драгиша Гиле Ђурић платио гробарину од 1994. до 1999. и за следећих пет година. Кад је чуо да нема крста, рекао је да ће га он наручити. Од неког јачег дрвета.

Рани јади

Носити презиме мајке Милице, довољно говори о вези коју је ова Личанка имала са Козомариним оцем, Црногорцем Стеваном Мрваљевићем. Када се као младић удварао девојкама, а није морао превише да се труди јер су га обожавале, умео је да каже: „Шта је, нећеш са мном јер сам копиле?“ То је изазивало тугаљиву недоумицу, јер би Љубиша најпре рекао како је то „најбољи начин да збарим рибу“, а потом би извадио личну карту на сто у којој је уместо уобичајеног имена оца писало име мајке. Административна службеница у „Чику“, попуњавајући неке формуларе, три пута га питала „име оца“, а он је сва три пута одговарао – Милица.

У књизи која има претензије да говори о историји српског филма, Петар Волк је забележио да је рођен 17. августа 1938. Али када је умро, 31. јула 1984. (и ту је Волк погрешио јер пише датум 21. јул), објављено је да је имао 50. година. Што значи да је рођен 1934. године. И то 7. августа. Тако тврде и његови некадашњи домци.

Како су се мајка Личанка (радила је у маркарници, данашњој згради БИГЗ-а) и отац Црногорац (жандармеријски наредник, полицајац, или нешто треће) нашли у Београду, где је рођен Љубиша? Због чега је детињство провео сам са мајком у Руској улици, јер га је по једној верзији она пре тога отела од оца из Црне Горе, а по другој их је отац оставио саме – тим питањима почињу рупе у мозаику који за живота није умео да састави.

Уместо одговора, остаје понека анегдота коју је сâм причао, као она о прасету. Мајка је уочи неког Божића купила прасе, а Љубиша му је ставио узицу око врата и извео у шетњу. Сва деца на Сењаку су шетала псе, а он је прошетао прасе. Међутим, оно се отргло, оборило га онако малог и побегло. Био је то Божић без печења.

Отац је у рату погинуо негде код Мионице. Пре тога се оженио и имао сина Зорана. Љубишу ће са полубратом, много година касније, саставити њихова заједничка сестра од тетке Сенка Милић. Само упознавање, и ништа више.

Мајка се негде пред крај рата утопила, несигурно се присећа једна од рођака по линији Мрваљевићевих. Гордан Михић је имао поузданије податке да су је Немци ухапсили и Љубиша је никада више није видео.

Из дома у дом

Рат је провео у Раљи крај Београда, код тетке Даце и тече Милорада. После рата одвели су га у један, други, трећи дом. Од Пећи, преко неког места у Војводини, до Ниша и на крају 1948. долази у Дом за сирочад „Саша и Тамара“ у Сокобањску улицу (данас је ту Центар за рехабилитацију). Кроз ту установу умилних руских имена прошли су Трипо Симонути, Тахир Кулановић, Радомир Стевић Рас, Ванчо Чавдарски, Франц Грасети...

Неки од њих су били ратна сирочад, као Љубиша, неки су имали по једног родитеља, као Радомир Стевић Рас, чија је мајка Круна била фасцинантна појава. Запутила би се из Рашке у Београд са ливором у појасу. Друг из дома Града Ваљаревић је сведочио да је Љубиша у петом разреду гимназије (данашњи први) због лоших оцена напустио Пету мешовиту гимназију на Дедињу, да би касније завршио библиотекарску школу:

„Био је чудан. Знао је да прича тако да се није разумело шта је истина а шта маштарија, потпуно уверен да му се све то догодило. Да га је јурила милиција (не зна се зашто), да је био на неким невероватним местима (а тачно је да је одлазио у неке виђене куће на Дедињу и Сењаку), да је радио ово и оно... Једном је у новинама објављена вест како је неки Козомара отео авион, а он нам је причао како је то његов рођак и да су заједно учествовали у тој отмици.

Није био лажов, већ фантаста. Знао је да умисли, да се понаша као да има туберкулозу, јер је Бранко Радичевић млад умро од тога. И скоро да се разболео. Читао је књиге више него сви ми заједно и обожавао је Крлежу. Сећам се да смо му једном рекли како је Крлежа умро, и он је плакао.

С друге стране, био је луцпрдаст и духовит, а опет озбиљан. Имао је те лепе, тужне очи. Сваки осмех, све шале, увек је сенчио тугом. Као неко велико тужно дете, тужни незадовољник. Није имао терача у себи да нешто истера до краја.

Моје најлепше, нежно сећање везано је за мој рођендан 24 маја. У то време дедињске баште су препуне ружа, а оне дивље пролазе кроз ограде. Тог јутра, 24-ог, у мојој соби би осванула ваза препуна ружа. У соби нас је било пуно, али само је Љубиша могао да уради тако нешто. Он би се у дом враћао касно, боље речено рано ујутру, и успут би набрао руже, оставио их на сто и легао да спава. Правио би се луд, као да ништа није било, као да он то није убрао, као да појма нема да ми је рођендан.“

Дом из Сокобањске се преселио у Ламартинову улицу, у једну лепу вилу на Неимару. Ту је било њих педесетак, сада већ младића, углавном будућих музичара. Љубиша је свирао фагот. „Не баш бравурозно, али је свирао“, говорио ми је његов тадашњи другар Станко Терзић:

„Сви смо имали по једно одело, плус један сако и једне панталоне. И то смо мењали између себе. Љубиша се у то време први пут заљубио. Била је докторка, старија од њега (звала се Вера и радила је у дому здравља где је Љубиша ишао на прегледе, прим Р.С.). Одласци на састанак били су прави ритуал. Он се спремао, Града и ја смо му најчешће давали наша одела и некад је се тих састанака долазио еуфоричан, некад бескрајно тужан. Једном је дошао, сео на степенице, ставио главу у шаке и плакао. И данас памтим ту слику. Ништа није говорио, ништа га нисам питао...

Онда је почео да пише за 'Београдске новине'. Спремао се да пише и да живи самостално. Није имао од кога да очекује помоћ ни подршку. Једном смо ишли у редакцију, мислим да је била у Улици Светозара Марковића, да подигне хонорар од 4.000 динара. Тада се то одмах исплаћивало на руке. Успут смо смишљали како ћемо прво на бурек и јогурт, па даље. И наиђе просјак, Љубиша извади оне 4.000 и све му дâ. Ту није вредела никаква прича. Ја сам из дома изашао 1957, а он, мислим, нешто раније.“ 

Смицалице на Тргу Маркса и Енгелса

Те 1957. почињу незаборавне две године које су заувек обележиле „Борбу“, лист који је у то време био одскочна даска за новинарску, политичку, књижевну, дипломатску, филмску, телевизијску, швалерску и сваку другу каријеру. На конкурсу су примљена два лудо талентована момка, Бим и Бум, како ће их Драган Бабић најсликовитије приближити данашњим јаничарима новинарства. Михић је био сарадник Културне рубрике, Козомара је брзо постао десна рука Лазе Мартиновића, уредника Београдске рубрике. У то време у „Борби“ су радили Душан Симић, Јован Хаџи Костић, Љерка Сабић, Слободан Селенић, Мића Милошевић, Триво Инђић, Мића Данојлић, Драган Колунџија, Драгослав Ранчић, Феликс Пашић...

„Љубиша, Мића Данојлић и ја смо се интензивно дружили“, причао ми је Гордан Михић. „Сваке вечери, после поноћи, одлазили смо у Клуб књижевника, јели 'на креду'. Чувени хелениста чика Миша Ђурић нас је ошацовао, из неког разлога смо му били симпатични и седао би за наш сто. Коментарисао је госте који су улазили, никога није оговарао, али би нам рекао: 'Немојте да седите са овим, или са оним'. Као да смо ми уопште имали шансе да седнемо са таквим величинама у то време. Из потаје, нас двојица смо гађали зрнима пасуља неке познате, уштогљене величине које би долазиле у Клуб, а кад изгубимо последњи аутобус, враћали смо се на 'конак' у кабинет директора 'Борбе' Иве Сарајчића, једног сјајног човека који је долазио на посао у цик зоре и правио се да нас не види док бежимо на споредна врата. Обожавали смо да задржимо и Мићу Данојлића, па када изгуби превоз за Видовданску 2а, и сада се сећам да је ту становао, поведемо и њега у директоров кабинет.“

Годинама, боље речено деценијама, у редакцијама које су се множиле под кровом зграде на Тргу Маркса и Енгелса, препричавале су се смицалице које су смишљали ови „мрачњаци“, како их је звао Мића Данојлић. Једном су портиру чика Дулету, који их је обожавао, казали да ће увече у „Борбу“ доћи неки човек који ће се представити као Пера Стамболић. „А пошто то није Пера Стамболић, не смеш никако да га пустиш“, казали су му, и на питање чија је то наредба, углас су одговорили „директорова“. Појави се у неко доба Пера са свитом, чика Дуле се испрси: „Шта је, мене си нашао. Ти Пера Стамбoлић? Дај личну карту!“... Треба само замислити сиротог чика Дулета када је схватио шта је урадио.

То им није било довољно. Кад су сазнали да у „Борбу“ долази Едвард Кардељ, мучили су се како да га дочекају. И једино што су могли, направили су велике афише које су залепили на лифт и на којима је писало „Лифт не ради“. Јоже Смоле, који је чекао Кардеља на улазу у зграду, извињавао се творцу југословенске економије што се дизало, ето баш малочас покварило. Њих двојица су се као Драгуљче смејуљили и жалили што је редакција на другом спрату, јер би задовољство било потпуно да је пешачење словеначког планинара (Кардељ је по словеначким шумама и горама брао гобе) трајало бар до осмог спрата.

Ипак, једна од најлепших прича о њиховом новинарском узлету настала је када су 1958. добили да раде анкету „Лет у 21. век“. Требало је да им што више културних, јавних и друштвених радника, како се то и онда (и сада) говорило, каже како замишљају будућност, тада удаљену 42 године. Козомара се снашао тако што је од секретарице Драгославе (више је значила за „Борбу“ него многи директори и главни уредници заједно) узео бројеве „специјалаца“ и редом окретао „другове политичаре“. Како никога није нашао, свима је остављао поруку „да се јаве Козомари“, и то на директоров телефон.

После два дана, упада у редакцију Иво Сарајчић и виче: „Где си Козомара?“. Полудео. Зову га три генерала, потпредседник владе, начелник Генералштаба Љуба Вучковић. Сви траже Козомару. Не зна човек шта га је снашло.

Много година касније, каже Михић, зазвонио је телефон: „'Ође Иво Сарајчић. Да ли је то Гордан Михић? Хоћу само да те поздравим и да ти кажем да ми је драго што се нисам преварио.' Питао ме је за Љубишу и растужио се када је чуо да је умро.“ 

Конкурс за Хаџипрпића и Тутумраковића

У Борби је у то време сваке године расписиван конкурс за нове новинаре. Тада, 1959. пре него што ће бити избачени, Михић описује како су се још једном поиграли:

„Седео сам поред једног дивног уредника који се звао Слободан Глумац (преводио је Хајнеа, прим. Р.С.) и тада је био председник комисије за пријем новинара. Жалио ми се како је прочитао скоро све радове и како од 500 пријављених не може да се изабере ни петоро честитих, а камо ли 20 колико је требало да се прими. Нас двојица га тешимо да ће се неко, ваљда, појавити до краја, а већ смишљамо шта ћемо. Одемо увече у Клуб и седнемо да пишемо репортаже, вести, информације, све оно што се тражило на конкурсу. Али, потписи су гласили: Харалампије Хаџипрпић, Негослав Тутумраковић и слично. Сутрадан дођемо пре Глумца, убацимо папире међу преостале радове које није прочитао, и чекамо. Почне он да чита и одједном му се лице озари. Боба Селенић га пита: 'Је л' се то неко добар пријавио', а овај виче: „Феноменално, феноменално, ево човека, печен новинар“ – и онда очајнички прочита име у потпису. Када смо га потпуно уништили, пустили смо га два сата да се мучи, а онда му признали.“

Сви су у „Борби“ знали да Михић и Козомара имају фиоку у којој држе кутију за ципеле, а у њој новац. Говорило се да ту заједно стављају плату и хонораре који су у то време били чести и прилични. Михић каже да је истина, заправо, била нешто другачија:

„Мића Данојлић је у Културној рубрици имао своју фиоку у којој је држао парадајз, чарапе... А ја сам у својој имао кутију за ципеле и у њој сав новац. Имао сам и кључ, али су сви знали да су ми ту паре и чудили се. Ја бих показивао и нудио да свако узме колико му треба. Слободан Глумац и Боба Селенић су се чудом крстили када смо нас двојица у то време за неки сценарио који смо написали за Бору Пекића, добили по 200 хиљада динара. А наше плате су биле 10 хиљада. Козомара је први ауто, фићу, купио управо од тих Пекићевих пара, како смо их звали. Како смо убрзано добијали понуде за сценарије, а самим тим и новац, Козомара је почео да размишља о куповини куће. И сваке недеље нас је терао да идемо у околину Београда да меркамо кућу коју би купио. Сан му се остварио када је 1965-66. добио од 'Борбе' ту кућицу у Кошутњаку у којој је проживео до краја живота. А аутомобиле је мењао и нон-стоп их лупао.“ 

Лакоћа оваквог живљења није могла дуго да траје. „Сан о сјајном уточишту завршио се, нажалост, 1959. када је за директора дошао човек који нас је одмах отпустио, јер му је неко откуцао да сувише слободно причамо о политици“, рекао ми је Михић, а Брана Црнчевић прецизирао:

„Онако млади и разбарушени, негде у кафани су оговарали Тита. Називали су га Свети Јован и Путник, јер је у то време опет био на неком од својих прекоокеанских путовања. Вукашин Мићуновић, који је нетом дошао за директора 'Борбе', избацио их је са посла. Можда су они мислили да је на њихову судбину после тога утицао неко други, међутим, утицао је Слободан Пенезић Крцун, који је у то време био председник Извршног већа, ако се не варам. Његова супруга Зина га је обавестила да су отпуштени, и он је позвао адмирала Мићуновића. Наредио му је да врати та два момка, јер није његово да одређује кога може отерати на такав начин.“

Поправни дом за новинаре

Пре него што ће отићи у „Спорт и свет“, Козомара и Михић су одмах после отпуштања почели да пишу у „Младости“, листу Савеза омладине Југославије који је почетком шездесетих представљао алтернативну школу београдског новинарства. Уједно, та редакција је била и нека врста поправног дома. Ту је радило неколико ибеоваца који су дошли са Голог отока и рехабилитовали се: Југ Гризељ коме нису дали да пише, па је био документариста, Душица Мучалица, која је била лектор. Било је и бивших „равногораца“, припадника поражене грађанске класе, а Слоба Новаковић, београдско дете већ заражено филмом, памти лепу Фахрију Јовановић, супругу чувеног генерала „Брадоње“, како му је било партизанско име, који је био командант на Кадињачи. Када је „зглајзнуо“, Фахрија је морала да се запосли и дошла је у „Младост“.

Козомара се у редакцији заљубио у лекторку Гордану Јаковљевић, ћерку писца „Српске трилогије“, и често је одлазио код њих кући. Стеван је волео да спрема качамак и храни Горданине другаре из редакције, Љубиша је волео да слуша његове приче, а нарочито непознате догађаје и интриге о славним писцима и политичарима између два рата. Драган Бабић ће се, кад га је упознао, чудити откуд је толико знао о српској књижевности и писцима. Љубав између Љубише и Гордане била је луда, страсна, али није успела. Она се удала, он ће се оженити много касније. Без успеха.

Новинар Раде Шошкић је у то време био веома близак са њим:

„Врло брзо је постао миљеник редакције и заиста је то заслуживао. Могао је да се шали на рачун других, али никога није мрзео. Једног момка је звао 'мунгос'. И био је потпуно у праву. Насупрот свима нама који смо говорили да је драг, мио, фин... Он је, у ствари, дошао из неког комитета, неколико месеци се смерно притајио код мене на спортској рубрици, а онда је показао право лице, разгоропадио се и почео да прави неке 'фракције' по редакцији.

Љубиша није волео да пише текстове који су захтевали било какво истраживање. Писао је сјајне приче које су заправо биле чиста литература и одмах се видело да није новинар већ писац. (Зато га и нема у евиденцији Удружења новинара Србије, иако је цео радни век, од првог до последњег дана, провео у новинама, прим. Р.С.). Његове приче су имале снажну социјалну потку и фино зрно сатире. Сећам се једне о грађевинском раднику који је врло вредан, али сваког дана у девет ујутру заспи на грађевини, одспава пола сата, пробуди се и настави даље. Позове га директор, а овај објасни како је он са планине где је рано ујутру изводио овце на пашу. Око девет би се појавило сунце, он би прилегао да се мало угреје и одспавао пола сата. Љубишин обрт се састојао у томе да радник одспава пола сата и ради цео дан, а директор који га је звао на 'рибање' дође на време на посао, ради пола сата, а после тога остатак дана преспава. Наравно, тешко је препричати дух једне приче, али та лакоћа којом је писао и то фино зрно раскошног талента који ће он касније развијати у ТВ серијама и филмовима, могло се већ тада лако препознати.“

Драган Бабић је упознао Љубишу Козомару управо у том периоду када је овај писао и приказе у „Младости“. Имао је збирку приповедака и хтео да Козомара први прочита те приче. У то време се писало мастилом и пером, и Драган је из тог дугог разговора, упознавања, запамтио за цео живот један Љубишин опис, који ми је по сећању цитирао:

„Умочиш перо у мастило, кренеш да пишеш и на папиру остане велика флека од мастила. Кренеш да је размазујеш, развлачиш, и она почиње више да те занима него писање.“

То луцидно и духовито размишљање било је резултат Љубишиног уврнутог смисла за хумор и импресивног броја књига које је као дечак још у дому прочитао. И као што калуђерице повезује завет ћутања, тако је њих двојицу спојила књига:

„У том разговору сам од њега први пут чуо за Исака Бабеља. Знао је целог Бабеља, а Беду крика напамет. Невероватно добро је познавао српску књижевну прошлост, а прву добру причу о Исидори Секулић чуо сам од њега. Испричао ми је и једну анегдоту која се збила негде педесетих, између неког од оних 'овнова' (Јован Поповић, Радован Зоговић и Милован Ђилас) и Мирослава Крлеже. Неко од њих је хвалио оптимизам Мајаковског, а Крлежа је добацио: 'Нећете ми, ваљда, рећи, да се Мајаковски убио из оптимизма!' После тог сусрета, у једном од два антикваријата у Београду, нашао сам Бабељеву Одесу из 1930. године, коју је илустровао Павле Бихаљи, а Густав Крклец написао предговор.“ 

Поглавље Михићевог и Козомариног рада у „Спорту и свету“ обиловало је лудостима налик онима из „Борбе“. У екипи високог (политичког) ризика налазили су се Матија Бећковић под псеудонимом др Јанез Паћука, Душан Радовић као ТВ гледалац, др Александар Костић као саветник за секс... Михић, будући по сопственом признању лењ, почео је, уместо писама уредништву, да измишља писма и сам одговара на њих, и тa су  „Писма читалаца“ убрзо постала најчитанија рубрика у листу („Поштовани уредниче, молим вас да ми одговорите да ли има белих мува. Ја тврдим да има...“) Козомара је био уредник, писао је репортаже.

Матија Бећковић је тада упознао Козомару, и дуго година ће радити заједно:

„Главни уредник 'Спорта и света' био је Драган Гане Марковић кога су звали Нога. После много година, прочитао сам негде да је био инспектор на Голом отоку. Занимљив човек. Под његовим вођством, а са Михићем и Козомаром, те новине су представљале заметак једног другачијег, независног новинарства. Њих двојица су ту постајали нека нова варијанта књижевника који нису изникли из књижевних кругова. Козомара је био истински репортер, приповедач чеховљевског дара који је имао топлину као личност и као писац.“

Улазак у филм

Почев од 1963. до 1969, када су се разишли и отишли свако својим путем, Михић-Козомара су написали сценарије за девет играних филмова, а један су чак и режирали.

Шта је Михићу остало у сећању из времена када су тако интензивно стварали заједно:

„Памтим га као чудо од талента и енергије, радосног и узнесеног младића, заљубљеног у Бабеља, Крлежу, Исидору Секулић и класичну музику, мајстора репортаже, човека изузетно омиљеног у свим редакцијама у којима је радио. Имао је невероватан смисао за хумор и посебан дар за режију. Био је способан да буквално за ноћ напише прву верзију сценарија... Сећам се његовог сусрета са Бором Пекићем који је тада био драматург 'Ловћен филма'. Једне вечери Љуба му је испричао идеју која му се изузетно допала. Питао је када може да добије текст. 'Сутра', одговорио је Љубиша. Пекић ме упитно погледао, слегнуо сам раменима. 'Могу ли да присуствујем том писању?', упитао је Пекић. Дозволио му је под условом да Пекић купи боцу пића. Тако су њих двојица са флашом отишли у редакцију, а Мића Данојлић и ја у Клуб. Негде око пола шест, у мутно зимско јутро, затекао сам празну флашу и запрепашћеног Пекића како чита готов текст и не верује својим очима.“

Како су добили идеју да пишу за филм? Михић каже да су им плате биле мале, он је морао да помаже мајци, а Љубиша је имао сан да купи малу кућу са двориштем у коме би гајио псе и голубове. Зарађивали су паре тако што су од излога „Борбе“ правили велике фото-новине, потом писали фељтон о поморским несрећама за шта су добијали још једну плату, али све то им је било мало:

„Онда, једне ноћи, идући пешке на Карабурму, угледали смо први пут филмске рефлекторе, глумце, гужву, неког типа са мегафоном... Стали смо, ослушнули текст: ништа нарочито. Што ми то не бисмо пробали.

Прво искуство нам се није посрећило. Био је то Звиждук у осам, о Ђорђу Марјановићу. Писали смо сценарио са Миланом Лангом, нашим колегом из редакције. Пре него што је Звиждук био завршен, Љуба и ја смо написали сценарио за Доћи и остати, о доласку сиромашних сељака у градове. За сваки случај, понудимо га и 'Авали' и 'Јадрану', и деси се невероватна ствар: почне отимачина те две куће за сценарио. Луди какви смо били, потпишемо уговоре и са једнима и са другима. Боба Селенић, тада уметнички директор 'Авале', ужасно се наљутио, Суља Капић такође. Почну свађе и препирке, али целу ствар реши благи, дивни човек Бранко Бауер, редитељ који предложи да се посао уради у копродукцији. Филм је добио 'Велику Сребрну Арену', а нама се широм отворила врата за даље писање сценарија.

После скоро четири деценије, Бранко Бауер је у једном интервјуу рекао да се и данас са радошћу сећа тог сценарија и рада са Љубом и са мном...

Оно што је најзанимљивије, иако никада нисмо ишли на снимање наших филмова и ништа нисмо знали о технологији, ипак смо се одлучили да једном режирамо. Љуба је предложио да сниматељ буде један светски мајстор – Јижи Вујчик, који је тада радио велике филмове са Вајдом, Кавалеровичем, Фордом, Мунком, а тренутно се задесио у Београду. Завршио је снимање филма Узрок смрти не помињати Јоце Живановића.

Узмемо ми њега, продуцент нам да техничку екипу, одаберемо глумце – Слободана Перовића, Секу Саблић (њена прва улога на филму), Милана Јелића, Ану Матић и једну дивну бакицу која је имала 75 година и никада до тада није играла на филму – Јованку Котлајић. Изаберемо терене, закажемо први дан снимања, поставимо сцену и чекамо да почне...

Чекамо ми, чека екипа, Пољак Вујчик гледа, гледа, и схвати да појма немамо и позове нас у страну...

'Пани! Онај тамо – то је тонац. Кад хоћете да почне кадар, викнете: Тон! Он каже – Иде! Онда кажете мени – Слика! Ја кажем – Иде!'

Љуба се почеше по глави и каже: 'То је све? Важи!'

И тако помислимо да смо научили како се режира...

Али после петог дана, Вујчик затражи састанак. Облио га зној, изашли му црвени печати по лицу, муца...

'Пани, ово је хаос...Не можемо овако даље. Никак не можно! Морам имати план!'

План? Шта му је сад то? Једва га Љуба смири... Као, ми стварамо атмосферу бајке, филм је надреалан, нико тако до сад није радио, али поетика коју желимо захтева такав приступ...

Дође прво гледање материјала, седимо у мраку, Вујчик гледа у платно, а ми у њега... Кад се заврши, човек зажмури, стресе се, окрене се ка нама... Ми мислимо, оде он натраг у Варшаву! А он нас загрли и каже:

'Господе Боже! Пани! Језус Марија, може и овако!'

Вране су обишле једанаест светских фестивала, добиле су заиста сјајне критике, али нажалост, наступио је период страшног удара на 'црни филм'. Овај филм је био у Пули, а у Београду, веровали или не, Вране никада нису ни приказане.“

Гиле Ђурић је у Козомарин живот ушао тако што је као председник општине Чукарица доделио „Борби“, у чијем саставу је био и лист „Спорт и свет“, једну кућицу (са малим двориштем) за Љубишу Козомару. И од тада до смрти, бринуо је о њему. Чим је прочитао сценарио за Вране „заљубио сам се у њега“, како је рекао. (И композитор Зоран Христић ће употребити исту реч за тај филма, прим. Р.С.)

Козомара и Михић су од тек постављеног директора „Авала филма“ тражили и да режирају. На питање да ли они то знају, у глас су одговорили да немају појма. Гиле је задовољно пљеснуо рукама: „То брате, доста ми је фолираната који тврде да умеју да режирају, а појма немају. Ево, радите!“

„Са Љубишом сам се погодио од првог тренутка“, казивао ми је Гиле и препричавао како су њих двојица заједно ишли у Кан где су Вране приказане у Недељи критике:

„Тај филм је био моја велика љубав. Нимало комерцијалан, што ми као директору филмске куће не би служило на част, али диван. Сећам се како су њих двојица открили ту бакицу, Јованку Котлајић, која је играла мајку Цице Перовића. Њена највећа жеља је била да види Русију. Међутим, умире а Михић и Козомара су смислили да њен сандук ставе на руски шлеп и пошаљу је Дунавом у Русију. Луда прича!

У Кану су Вране имале три-четири пројекције, иако филм није био у званичној конкуренцији, а Љубиша је држао конференцију за штампу у сали препуној новинара. Треба имати на уму да је то, заправо, био први филм 'црног таласа' и да су га француски левичари и интелектуалци тако и разумели. Утолико су се грохотом смејали када је на тој конференцији за штампу Љубиша рекао да је Буњуел његов омиљени француски редитељ. Сви су мислили да је то добар штос, а Љубиши није било јасно што се смеју када је он то озбиљно мислио.“

Овај филм је спојио Љубишу и са Зораном Христићем који за музику добио „Златну Арену“ на фестивалу у Пули 1969. године:

„У Љубиши сам одмах препознао себе. Одлазили смо у кафану 'Домовина' и тамо сам му певао музику коју сам писао за Вране, што није било тешко јер се базирала на два тона. Наше дружење се наставило и после филма. Били смо сасвим различитог порекла, он дете из дома, ја из београдске грађанске породице са патријархалним васпитањем, мада се, руку на срце, никада нисам патријархално понашао. Али, били смо иста крвна група и постали невероватно блиски. До бесвести смо лудовали, а истовремено смо били тотално посвећени уметности. Живели смо паралелним животом у коме су се смењивали стравичан рад (и жеља да то што радимо буде ново и не личи ни на шта до тада виђено), с ноћима и данима када смо пили и лудовали. Једном смо седели код њега у кући кад сам га питао да спојим клавсен и гусле у музици коју сам писао за ТВ балет Камелеон. Он је то одмах прихватио и почео да изиграва гусле, а ја клавсен...“ 

Јалијашки простори

Вране су означиле крај сарадње Гордана Михића и Љубише Козомаре. Од тада је свако ишао самостално. Михић се сасвим окренуо телевизији и филму, Козомара је такође направио неколико сјајних ТВ серија, уређивао неколико листова, женио се, развео, пропадао...

„Та два талента су морала да се раздвоје“, објашњавао ми је Брана Црнчевић коме су скакавци такође појели године детињства у избегличком дому у Црљенцу:

„Из те болне претпоставке да се одвоје, дошло је до тога да им се судбине различито искажу. Тај драги Љубиша, чији је дар био озбиљан, имао је несрећу да буде домско дете, да не заснује породицу, мада је имао велику породицу пријатеља са којима је и на које је трошио време. Многи су говорили да га је погодио разлаз са Горданом Михићем. То није тачно. Распад увек боли обе стране, али када имате чврсту стазу, он временом постаје безначајан. Гордан је имао чврсту стазу и постигао апсолутан успех. Љубиша, клинац из дома које је у једном тренутку било зрелији од свог проблема, шепао је у неуспеху. Његов дар није пресахнуо, али од великог алкохола више није могао да се изрази.

Кад је био главни уредник 'Чика', цела редакција се уз њега пропила и то је била једно време најпијанија редакција у граду. Дар му је био потопљен у алкохол и није више био експлозиван као некада. Сећам се како га је тадашњи градоначелник Београда Бранко Пешић једном приликом позвао да му одржи буквицу због пића. Седели смо у клубу Градске скупштине, и он је Бранку и мени, у очекивању осмог коњака, дао реч да му је то последње пиће. Не сећам се колико их је још било после тога.“

У неколико ТВ серија, а прва и антологијска је била Леваци, исказивао је толико топлине за животне аутсајдере; толико нежности и свежине у Сијамцима, С ванглом у свет и Бабином унучету, да се чинило како и сам може на обе ноге. Слободан Новаковић је био драматург у ТВ Београд када му је Козомара, као свом другу из „Младости“ донео Леваке:

 „Текст је био такав да ту није имало шта да се одузме ни да се дода. Прича о малим неспретним лоповима била је део миљеа са периферије живота од којег је Козомара направио читав космос. Долазећи и сам из једног помереног света, Козомара је ту помереност претварао у уметност.“

Гиле Ђурић је то звао љубављу према „јалијашком“ простору:

„Волео је кафане око железничке станице, пристаништа, све последње шансе и сва места на којима је сретао ликове које је касније описивао. С правом је налазио да је то занимљивији свет од врсних уредних и угледних грађана који су бескрајно досадни и који се ужасавају када човеку фали зуб.“ 

Изазивање власти

Љубишу су пратили разни скандали. Једном је, средином седамдесетих, Београд два дана причао како ће га ухапсити заједно са Драганом Бабићем јер су нешто „лајали“ и вређали удовицу Милентија Поповића... Један од најбољих аутора на југословенској телевизији, са смешком се присећао:

„Било је то време када смо под алкохолом правили скандале. Скандали су се састојали у тражењу изазова, а изазов је био у дражењу што већег броја комуниста. Не знам како је Љубиша знао тако много људи који су имали тежину у власти. Мислим да је то била последица његове ужасне радозналости.

Једном ми је причао да му је Ранковић после свог пада 1966. преко некога понудио да напише мемоаре и рекао да се не боји да прича. 'Али ја се бојим, драги мој господине', узвратио је Љубиша и тада сам први пут видео да се озбиљно препао.

Прича коју спомињете догодила се једне ноћи када смо, наравно пијани, завршили у кући неког високог удбовца, где је гошћа била и удовица нетом преминулог Милентија Поповића, једног од прве десеторице на власти. После неког времена, та госпођа је кренула да 'поправаља' Љубишу и да му дели лекције из морала и идеологије, да му објашњава како је 'Чик' свињарија, што је за мене била права драмска прилика.

Извадио сам личну карту, рекао: 'Ово сам ја', и драо се на њу колико ме грло носи, све бранећи Љубишу, мада 'Чик' нисам нимало волео. Љубиша се само смешкао.

Онај удбаш је ћутао, не скидајући са лица ледени, а фини циничан осмех. Мора да је био неки сјајан полицајац, који нас je слушао по систему 'ове будале треба пустити до краја'. После се по Београду причало 'само што нас нису ухапсили', међутим ништа није било. Баш ништа.“ 

Љубиша је познавао Ратка Дражевића, тог „опаког, сировог, аутентичног и тим привлачнијег човека“, како га описује Бабић. У то време Дражевић је као пензионер, који се сасвим повукао из јавног живота, становао негде на Булевару револуције, али легенда о комунистичком хероју и плејбоју није изгубила на привлачности. Њих двојица су хтели да им Дражевић прича свој живот, да им призна све комунистичке злочине. Убеђивали су га, молили, Ратко је слушао, смешкао се, и на крају рекао: „Једите говна!“ 

Михић потврђује веродостојност легенде да је Козомара у „Топчидерској ноћи“, тада кафани на гласу, пребио 39 мушкараца. Гордан није веровао, али му је тадашњи шеф београдске полиције, кога је неколико дана раније, заједно са Љубишом, упознао на неком новинарском задатку, казао: „Онај твој друг пре неку ноћ сложио њих 39 у 'Топчидерској ноћи'“.

Са полицијом је Козомара често имао проблема једино због аутомобила. Стално је правио прекршаје, знао је да стигне у Нови Београд код Радета Шошкића у неком великом шевролету, без врата. Отпала му успут, јер је ударио у нешто. После тога га је Зоран Христић видео у колима, опет неким дугачким, америчким, којима је гепек био састављен са задњим седиштима. Објаснио је: „Код Осијека ме изнервирао неки Хрват, па сам убацио кола у рикверц и пуном брзином улетео у њега. Њему је горе него мени.“

Како је дете из дома успевало с таквом лакоћом да се дружи са писцима и умним главама, пробисветима и криминалцима, са политичарима, полицајцима...? Гиле Ђурић, и сам увек близу власти, има једноставно лаконско објашњење:

„То исто питање можеш да поставиш и за мог омиљеног Михиза. Био је највећи опозиционар, а седео је у управи ОФК Београда који је био чисто удбашки тим. Нису те две ствари биле тако далеко, као што су неупућени мислили. Ни онда, ни данас.“ 

Љубав с Душицом

Почетком седамдесетих, Љубиша се оженио Биљаном Мачић, потом Козомара, која је у то време била новинар Београдског програма Телевизије Београд. Није ишло. Међутим, међу бројним љубавима са познатим и непознатим београдским лепотицама, једна је посебна – веза са глумицом Душицом Жегарац, најболнијом лепотом југословенског филма. Сви су навијали за тај леп, занимљив, несвакидашњи пар. Душица је у то време била звезда која није знала шта би са тим:

„Имала сам 22-23 године, била сам бесловесна и потпуно несвесна свега што ми се догађа. Сећам се дана када сам га упознала. Довезао ме је својим колима заједно са фоторепортером у зграду 'Борбе', ваљда да се тамо нешто сликам за 'Спорт и свет', или због нечег сличног. Љубиша је све време ћутао, а ја сам у том профилу који је возио и ћутао, видела нешто.

Отишао је, а ја сам завршила у тадашњем клубу 'Борбе' са идејом да га чекам. До увече, до сутра ујутру, док га не сачекам. И предвече, после не знам колико сати гледања у врата, појавио се. Било ми је најприродније да човеку кога сам то пре подне упознала, дрекнем: 'Па, где си ти до сада?!' И то је било то.

Трајало је годину и по дана. Љубиша је хтео да се венчамо, да живимо заједно, а ја нисам била спремна на то. Знала сам да сам нашла правог човека, правог пријатеља, али сам се уплашила од могућности те реализоване приче. Бојала сам се да би ме то скренуло с пута на који сам тек крочила, а морала сам да га прођем и станем на своје ноге. Нисам знала како то да разрешим, осим да га оставим.

Тешко ми је данас да говорим како је то била моја велика или највећа љубав. То је било оно право. Нажалост, прерано смо се срели. Њему, рањеном и рањивом, била је потребна стабилност породице, био му је потребан неко ко ће га волети апсолутно сигурно и предано као што се воли дете. Била му је драматично потребна љубав у коју никада неће посумњати и коју никада неће изгубити. Претпостављам да је слутио како тако нешто, евентуално, постоји у мени. С друге стране, имао је ту дивну потребу да ме заштити, да брине о мени. Али, ја сам била збуњена, слуђена и тек сам кренула у потрагу за собом. И мени је био потребан неко ко ће ми у томе помоћи. Да смо тада обоје били свесни тога, да смо могли да разговарамо као што сада причам, остали бисмо заједно.“

Како то само случај удеси, Душица и Љубиша се после разлаза више нису видели. У истом граду су ходали истим улицама, али се никада нису срели.

Пола милиона „Чика“

Ако није писао, Козомара је правио новине. „Чик“, затим „Зум репортер“. Био је први краљ жуте штампе. Те новине су отварале неке табу теме, биле су својеврсна сатира тадашњих друштвених кретања, а уз то забавне и духовите. Пуританци, партијски апаратчици и приправници за будуће министре информисања данашњег типа, кад год не би имали топовско месо, „Чик“ или „Зум“ су им је били на дохват руке. Када је 1971. достигао тираж од 500 хиљада, „Чик“ је био прва новина која је опорезована као шунд.

Љубиша је окупљао младе сараднике и уводио их у посао. У једном тренутку се запалио да му Драган Бабић преведе књигу Историја мучења кроз векова како би је објављивао у „Чику“, тврдећи да „нема боље књиге за српске садисте“.

Како се запалио, тако је изгорео. Дигао је руке као да ништа није било. Све више је пио и све мање се виђао са некадашњим другарима. 

Тама на рубу града

Шта се догађало са тим „поносним, занесеним, можда најталентованијим човеком наше генерације“, како каже Михић? Где се изгубио онај фантаста, писац који је „представљао пуцањ у време, пуцањ у новинарству, пуцањ који није погодио мету“, како каже Црнчевић? Једно је сигурно: до краја живота сачувао је у себи топлину којом је бринуо је о бескућницима – псима, мачкама и људима.

Кад се уселио у кућицу у Хасанагиницој 6, одмах је довео вучјака Рекса и безименог мачка. После је имао птичара Бјука, керушу (вучјака) Аду... Душици Жегарац је поклонио једно бело штене, енглеског сетера, а кћер Драгана Бабића је уз штене добила и упутство, руком написано, које Бабић чува. На ружичастој шлајфни, крупна латинична слова исписана љубичастим фломастером:

„U Bremu piše – pse treba hraniti 2 x dnevno – zamašćenim kačamakom – to je najzdravije + kosti 1 x nedeljno. Kod Brema piše da tući i vikati na pse nije dobro. U stvari – pas sve zapamti – pamti bolje od ljudi. Usled toga može biti traumatizovan...“

У Хасанагинице 6 уселила се и тетка Даца, она иста код које је провео рат у Раљи и коју је пронашао после 20 година и довео да живи с њим. Сви његови другари су је волели, а Гордан Михић посебно:

„Била је сићушна, чаробна, блага, брижна, звала га је 'Љубишице, душо', или једноставно 'чедо моје'. Волели су се и бринули једно о другом на један фантастичан начин. Често би је ставио у кола и водио по Србији да обиђе места која је волела... Причала ми је да је за време рата, у Раљи, био несташно дете, али да је много помагао течи који је био без ноге. Набавио је, 1943. године, пса кога је назвао Хитлер, и једног дана кад су Немци банули у село, пас се ужасно разгоропадио, лајао је и скакао, а није нико смео да му изговори име... Једва су се спасили... Обоје су се до суза смејали кад су препричавали тај догађај.“

Бринуо је Љубиша и о неком дечаку, сирочету, „псићу луталици“ како га је упамтила Душица Жегарац. Бринуо је о свима, само је на себе све више заборављао. 

Крај

„Пријатељи су почели да га избегавају“, причао је Црнчевић. „Они зато и служе да вас напусте кад вам је најтеже. Јер, непријатељи вас тада држе јако чврсто. Љубиша је остао сам и продубљивао своју усамљеност. Одбачен, заборављен, он се правио да је одбацио и заборавио. Сећао се успеха, није га преувеличавао, а заљубио се и уживао у неуспеху. Није више имао ни кућу, ни пријатеље, имао је само сећање које га је терало на ново пиће да заборави. Кад сам га сретао последњих година, имао сам две паралелне жеље – да га саслушам и да побегнем. У зависности од ситуације у којој сам се нашао, радио сам једно или друго.“

Зоран Христић се у зиму 1984. године, пола године пре његове смрти, нашао у близини Козомарине куће и свратио:

„Доживео сам шок од којег нисам могао да спавам. Ограда је била разваљена, није било врата ни прозора, у први мах сам мислио да је кућа напуштена. Само једна просторија је била затворена, на прозору је било неко ћебе, а Љубиша је седео поред грејалице. Био је то најстрашнији филмски декор усред којег сам гледао несталог човека. Не знам да ли је имао педесетак кила, без зуба, непрепознатљив. Ипак, страшно се обрадовао. Ту су се мували неки мрачни мушкарци које сам једва одобровољио. Седели смо целе ноћи, причали. Ујутру сам отишао у радњу и донео пуно пића (то је тражио) и хране колико сам пара имао при себи. И остао тај цео дан. На крају ми је било пријатно. Он је, ипак, био мој свет. Увече сам дошао кући и звао Гилета Ђурића да му кажем како нам је друг готов и да помогнемо човеку да га не изгубимо.

После два дана звао ме је Козомара. И сада се узбудим кад се сетим тог тренутка. Нагрдио ме је, рекао да сам се погрешно умешао у његов живот, питао ме одакле ми то право... Оћутао сам. Вероватно је био пијан, али и сада могу да заплачем када се сетим тог разговора. Више се никад нисмо видели.“

Тог 30. јула 1984, Матија Бећковић је испред зграде „Политике“ срео Љубишу:

„Имао је на ногама пластичне сандале, једном руком је придржавао панталоне у којима није било каиша, а у другој је имао запаљену цигарету. Није имао зубе и не знам да ли је у њему било педесет кила. Рекао ми је да иде у 'Политику' да тражи Чеду Лакића како би му овај помогао да му запосли неког клинца на железници. Сетио сам се, док сам га гледао тако тужног, како ми је у 'Чику' причао да је бринуо и о младим домцима, устајао ноћу и покривао их. После сам чуо да је тог дана, у 'Шуматовцу', имао инфаркт на ногама и те ноћи умро.“

Преживели свагда имају право. И ту почиње дубока неправда која је слепа за страдалнике. Данас је лако заступати емотивно интониране коначне судове о њему. Неупоредиво је теже, међутим, залазити у подручје истине о Љубиши Козомари, којег је његов духовни ход, ивицом понора, одвео у физичку пропаст.