Било једном у биоскопу: Последњи плес са Клаудијом Кардинале štampaj

Стих из песме Дејвида Крозбија „Almost Cut My Hair“ који, у слободном преводу, гласи: „Осећам да то неком дугујем“ („I feel like I owe it to someone“) постао је мото свих мојих интелектуалних и јавних активности последњих година. Док време истиче желим да вратим дугове и да са Хароном, кад дође време, мирно пређем преко реке.

Недавни одлазак Клаудије Кардинале поново ме је подсетио на дужничко ропство у које сам запао и на потребу да отплатим још једну рату.

Аматер и његов страх

За једног аматера, чија је једина квалификација чињеница да је већи део свог живота провео у биоскопском мраку омађијан покретним сликама, тешко је, а богами и опасно, да пише о филмској каријери Клаудије Кардинале.

Причао ми је један пријатељ који више није са нама, а који је за промоцију филма на овом нашим гуравим српским просторима учинио више него сви филмски радници и одговарајуће институција заједно, како су га неке професионалне филмаџије звале телефоном, псовале га и претили му зашто се меша у њихов посао. Они су наводно школовани за то, а он није.

Нема медија ни појединца који се није нашао позваним да нешто напише, изјави или „сматра“ поводом смрти Клаудије Кардинале. Наведени су датуми, биографски подаци, филмографија, понека пикантерија итд.

Све онако како треба и како пише у новинарским уџбеницима.

„У провинцијском кину вријеме као да стоји“

Моја прво сећање на Клаудију Кардинале везано је за филм „Гепард“ (1963) Лукина Висконтија. Гледао сам га средином шездесетих у „провинцијском кину“ једног поморавског града.

Пре тога сам у излогу локалне књижаре видео књигу истог наслова чији је аутор имао звучно име Ђузепе Томази Ди Лампедуза. Привлачила ме је та књига и својим насловом и именом писца. Нисам могао да је узмем из локалне библиотеке, библиотекар је био јако строг. Кад бих се ја појавио са неком таквом књигом он би строго рекао: „Није то за тебе. Сувише си ти мали за ту књигу“. Тако да сам морао да останем код романа Зејна Греја и Валтера Скота. То је, по његовом мишљењу, било одговарајуће мом основношколском узрасту.

Елем, у Висконтијевом филму, као и у роману уосталом, постоји сцена када се на балу који приређује принц Салина (Берт Ланкастер) појави локална лепотица Анђелика Седара (Клаудија Кардинале). Буде то експлозија непатворене, „пејзанске“, лепоте у декадентном, аристократском окружењу.

На микроплану јасно је приказано оно што су доносили Гарибалди и покрет Ризорђименто. Лепа провинцијална лепотица сломила је срце принца Салине и његовог лепушкастог рођака Танкредија (Ален Делон) и најавила долазак нових времена.

Појава КК на филмском платну имала је исти ефекат и на биоскопску публику. Сви су били опчињени њоме. Тандем Софија Лорен и Ђина Лолобриђида одједном је постао трио. За разлику од Софије и Ђине, Клаудија се није уклапала у категорију оних филмских дива коју је италијанска штампа означавала термином „maggiorata“. Медитеранске облине и заводљиве фигуре нису били у првом плану. Ствар је била мало суптилнија и донекле једноставнија. Клаудија је била „прелепа жена из комшилука“.

Са Клаудијом у биоскопу

Неколико година касније, у београдском биоскопу „21. октобар“ гледао сам Клаудију Кардинале у епохалном филму Серђа Леонеа „Било једном на Дивљем западу“ (1968). У том филму Клаудија је, поред лепоте и глумачке вештине, демонстрирала и свој персонални интегритет. Успешно се носила са таквим глумцима-мушкарчинама какви су Хенри Фонда, Чарлс Бронсон и Џејсон Робардс.

Сетих се да су ми причали да су Алинда Сегара (видети текст на порталу ОКО) и њен бенд Hurray For The Riff Raff на концерту у бриселском клубу „Botanique“ изашли на сцену уз Мориконеову тему „Jill’s Theme“ из споменутог Леонеовог филма. Џил је име лика који је у том филму тумачила Клаудија Кардинале.

И трећи филм који дефинше моју фановску релацију са Клаудијом Кардинале је „Фицкаралдо“ Вернера Херцога. У белој хаљини и са белим сунцобраном у амазонској џунгли, као борделска мадам, она прати свог љубавника док овај гура брод преко брда у сулудом покушају да отвори оперску кућу у јужноамеричкој дивљини. КК се ту одлично држала поред двојице прононсираних хипериндивидуалаца какви су Вернер Херцог и Клаус Кински.

Клаудију сам најчешће гледао у филму „Професионалци“ (1966) Ричарда Брукса.

То је онај вестерн филм у којем Берт Ланкастер има занимљиву реплику: „Постоји само једна револуција на свету: Добри момци против лоших момака“.

И у том филм је Клаудија окружена једном ултрамачистичком екипом: Берт Ланкастер, Ли Марвин, Џек Паланс, Роберт Рајан, Вуди Строуд. Добро се она, заправо одлично, носи с њима и на крају излази као победник.

Култивисање мистерије

И као „пучка лепотица“ и као „мадам из бурдеља“, односно проститутка из Њу Орлеанса или одбегла супруга, Клаудија је увек била особа од интегритета и снаге, спремна да се одупре и преузме одговорност за своје поступке.

Њен не тако добар италијански језик, обележен јаким француско-арапским нагласком, и дубоки, промукли, опори, шкрипави глас, у контексту несвакидашње тамнопуте лепоте дефинисане савршеним цртама лица, дубоким, тамним, сјајним очима, заводљивим осмехом, бисерним зубима и косом која се сијала као гавраново крило, никог нису остављали равнодушним.

Њена лепота, у којој су били уједињени сви медитерански украси, била је знак распознавања европске кинематографије шездесетих и седамдесетих година прошлог века.

„Лепота се учи“, рекла Клаудија Кардинале. „Мене је научио Лукино Висконти. Он ми је показао како да ’култивишем’ мистерију. Без мистерије нема лепоте, говорио је!“

Фотографија I

Кад се 1966. године на унутрашњој страни омота албума „Blonde On Blonde“ Боба Дилана појавила фотографија Клаудије Кардинале, ствари су некако дошле на своје место. Ако је Дилан био песник и гласноговорник нове осећајности карактеристичне за ту декаду, онда је Клаудија Кардинале била лице тог новог света који се уз звуке рок музике појавио на друштвеној сцени.

За ликовну опрему седмог по реду Дилановог албума био је задужен Џери Шацберг, у то време најпознатији и најцењенији амерички фотограф. Он је урадио Диланов портрет који се налази на насловној страни плоче. Снимак је мало „ван фокуса“. Та чињеница била је тумачена на различите начине. Неки су говорили да је то својеврсна пропаганда халуциногених дрога, нарочито ЛСД-а.

Шацберг каже да је до померања фокуса дошло због велике хладноће која је владала тог дана када је фотографија направљена: „Било је и веома јасних и технички врло успелих фотографија, али Боби је одабрао ову ’замрљану’“. Она му се највише свиђала због ’интригантне неоштрине’.“

Пошто се радило о такозваном дуплом албуму, Боб Дилан је за унутрашње странице одабрао неколико фотографија из Шацберговог портфолија. Међу њима је био и један портрет Клаудије Кардинале.

Прво издање албума „Blonde On Blonde“ је са том Клаудијином фотографијом. Ствари су се брзо искомпликовале. Ни Дилан ни Шацберг нису имали Клаудијину дозволу да на тај начин користе њену фотографију. Глумичини адвокати су запретили тужбом. Омот је због тога повучен и замењен новим на којем није било спорне фотографије.

Данас су омоти са споменутом фотографијом колекционарски раритети који достижу баснословне вредности. Клаудија је касније изјавила да је њој било драго што се њена фотографија појавила на Дилановом албуму, али њени адвокати и продуценти су мислили другачије и запретили тужбом.

Џери Шацберг је убрзо започео филмску каријеру. На једном од првих Фестова гледали смо његов филм „Паника у парку дрога“. У овом филму је дебитовао Ал Паћино. Неколико година касније Шацберг је снимио филм „Страшило“ (1973) у којем су Ал Паћино и Џин Хекмен играли двојицу бескућника који лутају Америком. Овај филм је био награђен на фестивалу у Кану и био је велики биоскопски хит. Још увек памтим ону сцену на крају кад Хекмен бесно лупа ципелом по неком пулту.

Фотографија II

Годину дана касније чувени италијански илустровани магазин „Epoca“ је у свом броју 877 од 16. јула 1967. године објавио низ фотографија на којима су приказани Клаудија Кардинале, Френк Запа и чланови његовог бенда Mothers Of Invention. Аутор тих снимака био је славни фотограф Ричард Аведон.

Клаудија и Френк никада нису имали неку артистичку сарадњу. Аведонове фотографије, које су их повезале, заправо су довеле у везу два важна аспекта културне сцене тог времена: европски арт филм и амерички авангардни рок склон сарказму и иронији. И Клаудија и Френк су својим артистичким ангажманом смело рушили многе конвенције.

Клаудија је у то време била у Холивуду због снимања филма „Не прави таласе“ са Тонијем Кертисом и Шерон Тејт, у режији славног британског синеасте Александера Мекендрика. Филм овог редитеља „Слатки мирис успеха“ (1957) са Кертисом и Бертом Ланкастером је већ био стекао статус ремек-дела. То је филм „неочекиване опорости, дефетизма и сарказма“ у којем је на најоштрији могући начин приказана бескрупулозност америчког новинарског миљеа.

Клаудија Кардинале и Френк Запа су на Аведоновим сликама приказани у шареној одећи, веселих и разузданих боја, насмејани и опуштени. Као неки припадници хипи племена или чланови неког чергарског, џипси каравана који су у то време још увек крстарили европским друмовима. Ослобођени и разуздани дух шездесетих година прошлог века визуелизован је на Аведоновим фотографијама.  

Опус Ричарда Аведона је више пута приказан на репрезентативним изложбама у најпознатијим светским музејима. Мода и портрети су најчешће били у жижи његовог фотоапарата. У његовом портфолију портрети Боба Дилана и Чета Бејкера стоје барабар поред оних Двајта Ајзенхауера и Јосифа Бродског.

Две песме

Сусрети са смрћу мењају људе. То је стара психолошка истина. Случај америчког рокера Дејва Алвина то потврђује. Он је на рок сцену ступио средином осамдесетих година прошлог века као члан састава The Blasters. Њихов наступ у филму Волтера Хила „Ватрене улице“ је, што се каже, „иконичан“. Ретко кад је на филму свирка рок бенда тако ефектно употребљена као у „Ватреним улицама“.

Алвин се годинама лечио и коначно излечио од тешких, смртоносних болести. Вратио се музици на импресиван начин. Направио је најбољи ретро банд нашег времена The Third Mind. Истовремено са тексашким трубадуром Џими Дејл Гилмором снима ултра занимљиве албуме у чијим рилнама још увек живи одметнички дух рок музике.

The Third Mind су на себе преузели задатак да поново оживе психоделични рок из шездесетих година прошлог века и да га повежу са авангардним џезом и радикалном фолк музиком какву су некад свирали бендови Pentangle, Fairport Convention, Country Joe & The Fish и други. Једноставно речено, да свирају рок музику којој је небо било једина граница. У том смислу добро је чути било који њихов албум. До сада су изашла два студијска и један „live“. Ових дана се појавио и трећи студијски под именом „Right Now!“

На првом албуму овог бенда, који изашао 2020. године „издоминирала“ је оригинална инструментална тема „Claudia Cardinale“. То је један мориконеовски комад музике који буди сећање на шпагети вестерне и нестварне амбијенте у којима су снимани велики филмови. „Добро темперована“ гитара Дејва Алвина доноси осећање носталгије, сете и отвара пут ка озбиљној контемплацији.

„Замислите да 1966. године лежите на некој сунчаној италијанској плажи поред Клаудије Кардинале“, била је дидаскалија којом је Алвин објаснио члановима бенда како треба да свирају.

„Момцима није било тешко да музиком дочарају ванвременску лепоту госпође Кардинале“, казао је Дејв Алвин у једном интервју.

Овде се треба вратити неколико година уназад и сетити се песме „Behind The Wall Of Sleep“ бенда The Smithereens. Ова нумера се налази на њиховом првом албуму „Especially For You“ (1986).

Девојка из снова о којој се пева у овој песми је, по речима аутора Пата ди Низија, личила на Клаудију Кардинале. Та чињеница се не спомиње у тексту песме. Ди Низио је додатно објашњење дао у једном интервју.

***

Најбоље је уз ове две песме завршити шетњу стазом успомена изазвану вешћу о коначном одласку Клаудије Кардинале. И поново погледати ону сцену из „Гепарда“, када принц Салина и Анђелика плешу на балу у принчевом летњиковцу у месту Донафугата на Сицилији.

Гледати и полако, заједно с Бертом Ланкастером и Клаудијом Кардинале, отплесати међу звезде, у бескрај.