Нови прилози за телевизијску и радијску биографију извођача глумачких радова Зорана Радмиловића štampaj

Тридесет и други Фестивал југословенског филма одржан је у Пули од 20. до 27. јула 1985. године. Те године је, што у званичној селекцији, што у информативном делу програма, у Пулској Арени и кину „Београд“ приказано 27 домаћих филмова. Међу њима су били „Тајванска канаста“ Горана Марковића, „Живот је леп“ Боре Драшковића, „Јагоде у грлу“ Срђана Карановића, „Овнови и мамути“ Филипа-Робара Дорина, „Хорватов избор“ Едуарда Галића, „Није лако с мушкарцима“ Мише Вукобратовића, „Шест дана јуна“ Динка Туцаковића, „И то ће проћи“ Ненада Диздаревића и... „Отац на службеном путу“ Емира Кустурице.

Дистрибуција домаћих и страних филмова у југословенској биоскопској мрежи осамдесетих година одвијала се тако да су нови филмови прво приказивани у Београду и Загребу, а потом и у остатку земље. Тако смо у Сарајеву увек морали да се стрпимо и по више месеци пре него што копија неког од тадашњих великих светских хитова стигне до пројектора једног од десетак градских кина.

Кустуричиног „Оца на службеном путу“ продуцирао је сарајевски „Форум“, па су Сарајлије ново ремек-дело свога суграђанина имале прилику да виде већ у касно пролеће 1985, одмах након што је филм у Кану овенчан Златном палмом. Тако сам, пре него што је последње фестивалске вечери приказан у Пулској Арени, „Оца на службеном путу“ већ био видео четири пута!

Туга, ћутање и аплауз 

Нисам, међутим, био једини који је причу о месечарењу Малика Малкоча већ знао напамет, јер сам у Пули боравио са још тридесетак сарајевских филмофила, чланова филмског клуба „Ријечи младих“, који је водио филмски критичар Душко Димитровски.

Пројекција „Оца“ је почела и убрзо је на ред дошла сцена у којој Мира Фурлан и Зоран Радмиловић из тек слетелог авиона машу статистима на аеро-митингу и гледаоцима у Пулској Арени. Зоран Радмиловић на глави носи авијатичарску капу и авијатичарске наочаре, па се у први мах није могло знати о ком глумцу се ради.

Ми који смо „Оца“ већ гледали нисмо чекали да се иза капе и наочара појави његово благонасмешено, бркато лице, већ смо почели да аплаудирамо чим су се он и Мира Фурлан појавили на платну. Убрзо је и осталим гледаоцима постало јасно ко је посреди, па се Ареном проломио громогласан аплауз којим је још једном одата почаст великом глумцу.

Вест о Радмиловићевој смрти саопштена је публици на самом почетку друге фестивалске вечери. Истога дана кад и Радмиловић, у Београду је преминуо Александар Вучо. Тако је минут ћутања који је завладао Пулском Ареном био посвећен и одавању поште једном од припадника круга београдских надреалиста. Али док се смрт аутора песме „Зарни влач“ прихватала као природни крај једног од многих сличних живота, одлазак великог глумца је доживљен као лична трагедија.

У лето 1984. године остали смо без Душка Радовића, а онда нам је одузет и Зоран Радмиловић. Отуда се у Пулској Арени те вечери ћутало и због осећања да смо учесници и сведоци окончања једне епохе чији ћемо значај и величину разумети нешто касније.

А тек неколико дана потом, на том истом месту ће се током пројекције филма „Отац на службеном путу“ проломити дуготрајан аплауз којим је отпочео нови живот великога глумца чије нас улоге ево до данас оплемењују том непоновљивом а једноставном, радмиловићевском човечношћу.

Зоран Радмиловић у нашим животима

Управо се због тога свако ново емитовање телевизијских емисија и радијских програма у којима се појављује или чује Зоран Радмиловић никако не може назвати репризом. Међу гледаоцима и слушаоцима увек ће се наћи неко ко се са његовим стваралачким генијем сусреће први пут, док ће сви остали добити прилику да још једном присуствују истинској светковини неукротивог, а опет тако нежног и заштитничког духа.

Временом је свако од нас саставио својеврсни атлас мапа присуства Зорана Радмиловића у нашим животима. На њима се најчешће наилази на ко зна које по реду гледање снимака представа „Краљ Иби“, „Радован Трећи“ и „Корешподенција“, те телевизијских играних серија „Приче из мајсторске радионице“, „Више од игре“ и „Приче из Непричаве“ (која се тренутно емитује сваке среде ујутру на Другом програму РТС-а).

Сем албума покретних слика, ту су и књиге посвећене Зорану Радмиловићу. Писали су их театролози, новинари, глумци, његова кћерка Ана, а под насловом „Залажем се за лаж“ пре петнаестак година објављена је збирка Радмиловићевих записа.

Од данас смо у прилици да на једном месту сагледамо целокупан ТВ и радијски опус Зорана Радмиловића, јер је у издању РТС Издаваштва и Народног позоришта Тимочке крајине „Зоран Радмиловић“ објављена књига „Зоран Радмиловић на радију и телевизији“.

Нови прилози

Да је Марко Мисирача, позоришни редитељ и аутор неколико вредних књига посвећених радију, телевизији и глумцима, само детаљно пописао све телевизијске и радијске емисије у којима је учествовао Радмиловић, то би већ било и више него довољно. Али ова књига је пре свега лепа!

Поглавља су илустрована мноштвом фотографија и снабдевена QR кодовима чијим очитавањем можемо гледати инсерте из појединих телевизијских програма, прилог посвећен уручивању Добричиног прстена Зорану Радмиловићу, те слушати низ вредних радио-драма, као и једну епизоду радио-серије „Јовановићи“.

Од свих ових прилога свако од нас ће бити у прилици да склопи своју књигу гледалачких и слушалачких сећања на глумца који је, како је написао редитељ Станко Црнобрња, уз Чкаљу, Мију Алексића и Милана Гутовића у нашој средини оставио сјајан траг чији се допринос може сматрати врхунском културном вредношћу.

Мисирача се потрудио да у дневним новинама, часописима и књигама пронађе текстове који се односе на скоро сваку телевизијску драму или серију у којој је Зоран Радмиловић глумио, па смо уз причу о сазревању и свакодневном раду великог глумца добили и својеврсну хронику присуства и значаја културе у југословенској јавности онога времена.

Овом исцрпно документованом каталогу улога које је Зоран Радмиловић остварио на телевизији и на радију придодати су и записи неких његових сарадника, а потом следи мемоарски запис његове сестре Мирјане Вицковић и текст Радмиле Станковић „Ко је био Зоран Радмиловић“.

Разговори с глумцем

Међу силном литературом по којој је Мисирача трагао и за наизглед неважним ситницама које употпуњују овај својеврсни времепловски мозаик издваја се књига разговора Феликса Пашића са Зораном Радмиловићем, која је објављена пуних десет година након глумчеве смрти.

Иако се највећим делом односе на Радмиловићева размишљања о позоришту, ови записи разговора вођених у више наврата од 1979. до 1984. представљају драгоцено сведочанство с оне стране огледала једне осетљиве и до краја изграђене поетике великог уметника, коју је он називао лудирање.

Радмиловић на неколико места помиње и свој рад у, како се то данас каже, електронским медијима, а на Пашићево питање да ли воли да игра на телевизији одговара:

„И на телевизији – ма колико је грдимо, то је већ постала просто једна манија – има могућности да се заигра нешто право – ту и тамо...“

На једном другом месту, када говори о подршци коју му пружају родитељи, Радмиловић каже како је мајка доживљавала његову глуму: „Све што ја урадим, то је најбоље на свету, тако да чак морам да је убеђујем да то не ваља ништа“.

„Она ме углавном гледа на телевизији, и онда јој ја сâм кажем: Не ваља то ништа, то је глупо, празно... Каже: Не, не не... Да, да, да – каже – јесте, али ти си био одличан.“

И ми не можемо а да се не сложимо са Љубицом Радмиловић, иако је њен син, на самом почетку књиге Феликса Пашића „Разговори са Зораном“, у своме „Писму јачем“, рекао:

„И ето, ја од овога тренутка не стрепим више. Не плашим се својих претпостављених, својих родитеља, својих Сизова, својих начелника, директора, својих критичара, својих судија, својих оцењивача, потцењивача, прецењивача. Једноставно, није ми више стало! Ваља ми веровати на реч,  кад већ ја сâм себи не верујем. Па зато, нека се носе структуре; нека се носе претпостављени, пречесто сам их ухватио у лажи а да нису ни трепнули на то; нека се носе Сизови, њима је боље без нас; нека се носе критичари, судије, оцењивачи и други, они ионако мрзе то што раде, они ионако немају много времена, обавештености и стручности за тај мој смешни послић што се зове позориште, тај скрајнути феномен који себи скромно присваја назив једне од најстаријих културних дисциплина током миленијума. Нека се носе, потом, телефони (многа представа је скинута баш телефоном); нека се носи ТВ, скупа ми је претплата и губи ми се боја; и Радио (још увек не могу да верујем да нема малих људи унутра), и новине, јер ме плаше као уметника и као човека. Нека се носе...“

Тихи одлазак

Некоме ће се учинити да су ове речи изашле из уста Радована Трећег, али регистар у коме се Радмиловић овде креће пре нагиње ка његовим монолозима из емисије „Петком у 22“. Те текстове је писао Брана Црнчевић, а емисију је под уредништвом Зоре Кораћ режирао Станко Црнобрња. О том искуству у књизи „Зоран Радмиловић на радију и телевизији“ Црнобрња је записао и ово:

„Ми смо желели да створимо јасан лик сатиричног коментатора који ће моћи да упечатљиво и веродостојно дотакне и најочигледније али и најскривеније 'појаве' у нашој, тада социјалистичкој, стварности. Тај лик наменили смо Зорану. Он га је са великим задовољством прихватио. У њему се, током трајања серије, појавио више од сто педесет пута. И сваки пут је био аутентичан и – веродостојан.“

„Зоран је“, наставља Црнобрња, „тада већ био бард и тако смо се сви према њему опходили. Када је схватио да се, због тешке болести, приближава свом крају, добио је, уз истовремену озбиљност и урнебесну духовитост, и додатну димензију трпљења и трпељивости. И то је, мајсторски уклопио у свој лик који је, понекад, досезао до најтананијих емоција свих нас а сигуран сам и бројних гледалаца. Болест га је одвојила од нас. Отишао је тихо, без драме. Само су његове продорне и увек разигране очи попримиле благу патину сете.“

Последња улога

О тим последњим данима Зорана Радмиловића потресно, а опет суздржано документаристички пише дугогодишњи тон-мајстор и дизајнер звука у Радио Београду Зоран Јерковић.

У пролеће 1985. било је планирано да у оквиру Радионице звука буде реализована радио-драма „Урлик ума“, у којој ће Зоран Радмиловић говорити стихове Алена Гинзберга.

Јерковић се присећа да је Зоран Радмиловић из болнице изашао 15-16. маја, а да је радио-драма снимана 23. маја. Бележи и да радио-драма „Урлик ума“ траје 43 минута и 15 секунди, а 36-37 минута Радмиловић говори поезију.

Након што је снимање завршено, Зоран Радмиловић је замолио Јерковића да преслуша шта су снимили:

„Пустимо му траку, ја му кажем: 'Ако будеш хтео нешто да зауставим, да вратим, кажи...'

Одслушао је цео снимак и рекао: 'Добро је, али нисам задовољан. Врати траку на почетак, бришемо и идемо још једанпут.'

Кренули смо да снимамо све испочетка. Мало ми је нелагодно да то сада кажем... Када смо завршили то друго снимање, схватио сам, Зоран је знао да му је то последња улога и хтео је да му то буде врх. Нисам, као што ми је тражио, обрисао ту верзију. Имам је сачувану... Друга верзија отишла је у коначну драму... Не знам кад је тачно драма емитована, али доста поуздано знам да је то било пре Зоранове смрти. Радио драма 'Урлик ума' Алена Гинзберга је последња улога Зорана Радмиловића.“

На сарадницима Зорана Радмиловића било је да прибележе своја сећања на заједнички рад. На Марку Мисирачи је било да та сведочанства прикупи и распореди их између поглавља посвећених Радмиловићевим улогама на телевизији и на радију. На нама је да целокупни садржај ове књиге придружимо успомени на великог, можда и највећег глумца ког смо имали, и још увек га имамо.

У једном од разговора са Феликсом Пашићем, одговарајући на констатацију једне младе глумице како у „Атељеу 212“ не може да се живи од успомена старијих колега, Зоран Радмиловић је рекао:

„Да, јест. То су дугогодишње и страховито јаке успомене. Нема шта да се лажемо: то су стварно тврде, чврсте успомене, и правити се да их нема, не говорити о њима, не би било лепо.“

Књига „Зоран Радмиловић на радију и телевизији“ се одмах по изласку из штампе претворила у још једну страховито јаку успомену на Зорана Радмиловића.

И баш нека је. Јер да је икако другачије, не би било лепо.