„Трулеж мозга“ је реч за 2024. годину: „Brain rot“ или Како сам системски уништен од интернета

Најбољу дијагнозу данашњег друштва вероватно је поставио амерички писац и глумац Ерик Богосијан у свом драмском делу „Секс, дрога и рокенрол“ из 1990. године. У то време интернет је био тек маргинална појава, али то не значи да се систематско затупљивање широких народних маса већ тада није спроводило другим доступним средствима. Просек наших интелектуалних способности почео је да опада оног тренутка када је телевизор ушао у сваки дом.

Пре 35 година Богосијан је написао:

„Видим једног момка кроз прозор своје собе, по читаву ноћ он лежи у свом стану преко пута улице, не помера се сатима, широм отворених очију. Кад не бих знао да гледа ТВ, мислио бих да с њим нешто озбиљно није у реду, да је хипнотизован, парализован... Читаве ноћи његов мозак упија поруке из телевизора: купи нови ауто, користи дезодоранс, ради више, купи микроталасну пећницу... Мислим, шта је то 'микроталасна пећница'? Свако је има, нико нема појма како ради. Зашто свако има једну? Зато што им је ТВ рекао да је купе.

Држава тренутно прави компјутер, највећи икада направљен, троши милијарде долара на њега, супер-тајни пројекат, али читао сам о томе... Кад га заврше сви ћемо ми бити мртви... Зато што ће тај компјутер бити повезан са свачијим телевизором, видеће нас кроз тај телевизор као на длану. И ако урадиш нешто што се систему не свиђа, телевизор ће да пошаље команду микроталасној пећници, врата на њој ће да се отворе и ми ћемо бити пепео, човече!

Не верујеш ми? Отиђи до продавнице, узми било коју ствар, погледај... Свака ствар има оне црне компјутерске линије на себи. Шта те линије значе? Нико не зна. Није то енглески језик, то је компјутерски. Компјутери причају један с другим, нико не разуме о чему разговарају. Нико. Ја ћу да ти кажем о чему причају: говоре о теби и мени, како да нас боље искористе. Машине немају емоције, њих интересује једино ефикасност.

Да бар имамо неку музику да слушамо... Волео сам да слушам те велике старе бендове, Џеферсон Ерплејн, Ху, Стоунси. Сви су они сад мртви... Ти што личе на њих и још увек иду на турнеје, мислиш да су то Стоунси, Ху? Роботи, човече, не могу то бити људи. Слушај само ту музику. Ти стари бендови, о чему су некад причали? Љубав, мир, анархија, слобода, револуција... О чему певају ови нови бендови? Страх, параноја, ради више, купи микроталасну пећницу... Сви бендови који су се борили против система, Џенис, Хендрикс, Морисон, све су их убили, наместили да изгледа случајно, све што је остало је – систем! А систем за нас има само једну поруку – страх! Ми смо обични мишеви у кавезу који трче изгубљену трку у оном точку који никако да стане.

Зато сам ја престао да се бавим уметношћу. Безнадежно је. Шта да ти причам... напишеш књигу, најбољу књигу која је икад написана, свако је прочита. Две недеље касније, већ је заборављена, појавила се нека нова коју мораш да прочиташ. Напишеш песму, прелепу песму, уђе у 'топ 40'. Сутрадан је чујеш у реклами за пиво. Насликаш фантастичну слику, купи је милионер, окачи у своју директорску канцеларију да је више никад нико не види.

Систем уништава талентоване умове. Систем се боље осећа кад зна да су најталентованији међу нама мртви од врата на горе. Зато им ја не пружам ту сатисфакцију, чувам своје мисли у својој глави, тамо где не могу да их дохвате. Јер, све на крају постаје део система, човече. Једини начин да побегнеш од система је да не радиш ништа. Кад пожелим нешто да насликам, кад пожелим нешто да напишем, радим то у својој глави, далеко од њихових погледа... Јер, кад би сазнали о чему размишљам, да уопште размишљам... био бих мртав.“

А онда је дошао интернет...

Реч године

Пар реченица. Једна слика, можда две. Видео-штос или апсурдна будалаштина у трајању од 30 секунди. То је просечан интернет садржај данас. Оно што нас не заинтересује у првих пет секунди нема никакву шансу да задржи нашу пажњу до краја. На улици, у ресторану, у школи, у превозу, сами или у друштву, свако од нас премотава своју телефонску „лајну“ састављену од импресивно безвредних детаља из живота људи које никад није ни чуо ни видео, од умотворина чија је духовитост упоредива са клозетским графитима, у нади да ће коначно стићи до њеног дна, до краја интернета, па да се коначно посвети нечему вреднијем и паметнијем. Ако нам се до тада, од силног „интелектуалног напрезања“, мозак не претвори у пихтије. Та „болест“ има своју дијагнозу: BRAIN ROT.  

„Трулеж мозга“ је реч године у избору „Oxford University Pressa“ за 2024. годину. У кратком саопштењу након проглашења речено је да ова реч „баца ново светло на наш однос са технологијом који константно еволуира“.

Под овим појмом подразумева се редукција интелектуалних капацитета изазвана прекомерним, упорним конзумирањем петпарачког интернет садржаја. Термин је први пут употребљен још средином XIX века када се Хенри Дејвид Торо побунио због све нижих интелектуалних стандарда и недостатка комплексних идеја: „Цела Енглеска дигла се на ноге да искорени трулеж кромпира, али зато нико не покушава да излечи трулеж мозга која је неупоредиво распрострањенија, са много тежим последицама.“

Термин се, затим, накратко појавио 2011. године у видео-игрици „Скајрим“ – јунаци те игре насумично обољевају од мистериозне болести под именом „brain rot“. Временом, појам се преселио у сленг „генерације X“ (деца рођена после 2010. године), а најчешће се користи да опише безвредни, затупљујући садржај, најчешће онај који „ТикТок“ свакодневно сервира.

Иако термин „brain rot“ још увек није медицинска дијагноза, феномен који се крије иза њега је врло реалан: опадање когнитивних способности изазвано претераним боравком на интернету уз малу или никакву менталну активност. Док проводимо читаве сате сурфујући, ми конзумирамо огромне количине бесмислених података и негативних вести, што снижава ниво неуро-трансмитера као што су допамин и серотонин, одговорних за осећај среће, фокус и концентрацију. Настаје ментални замор који погубно утиче на нашу мотивацију и способност да се бавимо креативним стварима. То је као да живите на „џанк“ храни: мозак вам је претоварен калоријама које су, у суштини, безвредне и несварљиве.

Платформе као што су „Фејсбук“, „ТикТок“ или „YouTube“ суштински разумеју (и злоупотребљавају) нашу биохемију: сваки лајк, сваки коментар, сваки нови садржај изазива тренутно лучење мале количина допамина која нас стимулише да останемо „online“ и наставимо да бесциљно скролујемо по екрану. Наш мозак временом постаје дресиран да непрекидно трага за инстант-задовољствима што погубно утиче на нашу способност да учимо или се дубоко концентришемо.

Начини труљења мозга

„Brain rot“ може да има различите појавне форме: 

• Опсесивно играње видео-игрица (најчешће једне изабране у настојању да се постигне недостижни скор или победи на неком од турнира). Иако играње само по себи није проблем, прекомерно играње развија зависност („gaming disorder“).
• „Zombie scrolling“: Прекопавање телефонског садржаја без икаквог реда и смисла, без икаквог циља или потенцијалне користи.
• „Doomscrolling“: Непрекидна потрага за информацијама које су узнемиравајуће или екстремно негативне.
• Опседнутост социјалним мрежама: Перзистентна потреба да се непрекидно проверава садржај на друштвеним мрежама, праћена осећајем нелагодности када год покушате да прекинете са овом навиком.
• „Tabitis“: Константно скакање са једног на други отворени „таб“ у бразуеру. Нису ретки појединци који сатима контролишу 20-30 паралелно отворених страница.
• „Опседнутост компарацијама“: Број наших „пријатеља“ на социјалним мрежама, број постова и лајкова свима је доступан. Те бројке нас сврставају у одређени интернет сталеж којим најчешће нисмо задовољни. Боравак на интернету претвара се у непрекидну јурњаву за лајковима којих никад немамо довољно или идентитетом који желимо да достигнемо (да постанемо нешто што нисмо и не можемо да будемо).
• „Супер-стимулација“: Кад у паралели радимо више бесмислених ствари (сурфамо по ТикТоку, шаљемо СМС-ове, читамо мејлове, мозак постаје преоптерећен, неспособан за било коју смисленију активност.

Ником, наравно, неће иструлети мозак зато што је пола сата гледао видео на коме се неки његов друг из школе преједа до бесвести или глуми смрт након што поједе крофну са љубичастим преливом из неког фаст-фуд ресторана. Повремено уживање у „brain rot“ садржајима може да буде једна врста ескапизма, облик релаксације од лудачког темпа свакодневице, начин да се мозак макар привремено искључи и растерети.

Свака генерација била је суочена са својим изазовима, економским кризама, ратовима у свету и другим глобалним проблемима. Оне старе су смирење и утеху тражиле у музици, концертима, спотовима или видео-играма. Данашња генерација од реалности бежи у „ТикТок“ и сајбер-спејс. Што можда говори и о томе да смо ми старији уредили свет на начин који за младе не оставља превише места.

Кратки видео-клипови нису једини кривци за „brain rot“ проблем, они су настали као резултат потребе да се попуне огромне празнине које је креирао модеран живот. Многи људи, нарочито они млади једноставно не верују естаблишменту и званичним средствима комуникације.

Пише на Википедији...

Ја сам довољно је матор да памтим време када је интернет, уз небројене техничке потешкоће, тек почињао да буде доступан свима. Иако је у то време садржај био ограничен а брзине трансфера мизерне (свега пар стотина бајтова у секунди, довољно да мало већу слику скинете за два-три минута), било је јасно да се човечанство с појавом интернета нашло на прагу „квантног скока“ који ће из темеља променити начин на који комуницирамо, учимо или се, једноставно, забављамо.

Количина информација умножавала се толиком брзином да су се убрзо појавили сервиси чији је једини задатак био да у том мору докумената пронађу неки систем и ред. Пут од првог великог интернет-каталога као што је био „Yahoo“, преко првих претраживача чија се претрага базирала на кључним речима („HotBot“, „AltaVista“, „Excite“, има ли неког ко их се још сећа?) па до Гугла преваљен је у свега неколико динамичних година.

„Wikipedia“ је покренута 2001. године, а већ 2005. имала је пола милиона страница. Иако у почетку критикована због пристрасности, због географске фаворизације Европе и Северне Америке, због политички некоректног односа према женама и честих материјалних грешака, од 2010. године ситуација се значајно поправила. Озбиљна истраживања показала су да су, у погледу тачности и поузданости, информације са „Википедије“ једнако вредне као и оне које можете да пронађете у класичним енциклопедијама које уређују читави тимови научника и енциклопедиста. Сама количина информација практично је неупоредива: штампана „Британика“ је са својих 100.000 чланака тек патуљак у односу на „Википедију“ на чијим је серверима тренутно ускладиштено преко 7 милиона текстова.

Читаво светско знање одједном је постало свима доступно, тек један клик далеко, тачност сваке чињенице могуће је проверити у свега неколико секунди. За тренутак смо поверовали да ће технолошки напредак у кратком року искоренити глупост, незнање и затуцаност сваке врсте или их барем свести на маргиналну појаву.

Неколико деценија касније, испоставиће се да смо били потпуно наивни и да нема те технологије која се не може злоупотребити и банализовати. У време када је интернет стигао такорећи у свако село, а захваљујући јефтиним рачунарима и телефонима може да га користи практично свако, број оних који верују да је америчко слетање на Месец снимио Стенли Кјубрик у неком тајном холивудском студију, који верују да је траг авиона чиста хемија којом нас трују како би се број људи на планети држао под контролом, који не вакцинишу своју децу јер вакцине изазивају аутизам, који верују да су током те исте вакцинације чиповани како би били систематски праћени и прислушкивани, не само да се није смањио, него се, захваљујући интернету који је обезбедио анонимност, могућност брзе комуникације и групне акције, мултиплицирао до те мере да понекад помислите како је свет, и поред свог тог силног знања које је „тек клик далеко“, упао у интелектуални јендек који се непрекидно проширује.

Поента је да су паметни људи имали свој начин да се организују и огласе и пре настанка интернета. Они који су тврдили да је Земља равна плоча некад су били маргиналци, кандидати за психолога, тешки особењаци који вегетирају на друштвеној маргини и, врло често, лоши ђаци који су своје незнање допуњавали измаштаним теоријама („Милораде, сутра да ти дођу родитељи у школу!“). Интернет је, у комбинацији са мобилним телефонима који су тако паметно направљени да их може користити свако, без обзира на ниво сопствене глупости, постао плодан медиј за сејање будалаштина сваке врсте. 

Четврт века након оснивања „Википедије“, може се слободно рећи да је светски интернет постао једно огромно сметлиште у коме се оно што је корисно, вредно и потребно, непрекидно затрпава гомилом информација чија је вредност равна нули. Чак и када оставите по страни горе поменуте екстремисте, истинске „интелектуалне талибане“ XXI века, слика није ништа боља. Количина безвредног материјала повећава се толиком брзином да је само питање времена када у тој големој депонији ни Гугл више неће моћи да пронађе трунчицу смисленог садржаја.

Слику своју љубим

Суноврат интернета започео је друштвеним мрежама и начином на који су оне конципиране: интернет је сваком понудио парче „сајберспејса“ у коме може да изгради свој виртуелни лик. Зато су на интернету сви лепи, паметни, срећни, амбициозни, остварени, са великим достигнућима и још већим плановима.

„Слику своју љубим“ неисписани је „мото“ сваке личне презентације на било којој друштвеној мрежи. Проблем је само што је све то једна огромна гомила лажи: нико нема 500 пријатеља колико има просечан „Фејсбук џабалебарош“, нико није у стању да има фундаментална знања из стотину различитих области као многи генијалци на „ЛинкедИну“ и, да се не лажемо, никог није брига за слику коју је направила мала Мица на плажи у Прчњу, макар имала хиљаду „лајкова“. 

Како се количина садржаја на интернету повећавала, тако се и време које смо могли да одвојимо за сваку нову страницу, за сваку нову фотографију нечијег кучета или мачета скраћивало. Самим тим, друштвене мреже почеле су да фаворизују све краће форме. Класични блогови, сајтови на којима људи који имају нешто да кажу објављују своје текстове из области за које су стручни, практично су нестали. Уместо тога, никле су друштвене мреже за „микро-блоговање“ као што су „Twitter“, „Reddit“ или „Телеграм“ („Твитеру“ је чак и име скраћено у једно безлично „X“).

„Youtube“ је, можебити, и даље најпопуларнији сајт на интернету, са великим бројем канала за свачији укус, али по броју инсталација на телефоне у последњих неколико година рекордер је „ТикТок“, сајт кинеског порекла који је доживео невиђену експанзију иако је у почетку објављивао само кратке видео-спотове чија се дужина мерила секундама. „ТикТок“ је од тада еволуирао, често и на бизаран начин: тамо су данас нарочито популарни „sludge“ (муљ, блато) клипови где су у једном кадру монтирана четири видео-садржаја без икакве логичке везе између њих, права инвазија на сва чула.

Иако ћете, са друге стране, на „YouTubeu“ пронаћи велики број врло креативних, едукативних клипова који трају читав сат или два, „YouTube“ је и даље сајт кратке форме: од око 4 милијарде видео-записа, скоро четвртина отпада на садржај од свега пар минута.

Уз то, данас скоро свака страница има и тзв. „click bait“, линк који вас мами да страницу отворите само зато што је наслов текста идиотски срочен: „Мала Мица је само хтела да направи селфи на плажи у Прчњу а онда јој се десило нешто невероватно.“ То што јој се десило крајње је небитно и банално, а најчешће измишљено – ваше је само да кликнете. Као што каже „standup“ комичар Бо Бурнам:

„Они сада покушавају да нам отму сваки минут нашег живота. Сваки слободан тренутак који имате је моменат који бисте могли да проведете гледајући у свој телефон док они сакупљају материјал о нашим навикама и припремају нови сет огласа којим ће нас затрпавати недељама и месецима.“

Има ли лека?

Шта треба да учинимо не бисмо ли свој мозак колико-толико сачували? Пре свега, ограничите време које проводите пратећи бескорисне „online“ садржаје. Пробајте за почетак да га измерите – вероватно ћете бити шокирани кад сазнате колико времена трошите на бесмислице.

Направите бољу селекцију извора из којих се информишете, избегавајте сензационалистичке и негативне вести. Тако ћете стећи избалансиранију слику о свету који вас окружује. Одвојите време за садржаје који имају дужу форму: књиге, часописи, филмови, позориште. Вратите се својим старим хобијима за које компјутер није потребан: узмите поново гитару у руке, медитирајте, рекреирајте се, боравите у природи бар два сата недељно, по могућству без мобилног телефона. Дружите се с правим а не виртуелним људима, инвестирајте време да повратите неке заборављене пријатеље.

Али све то не може да замени здраву менталну активност. Подсвесно, ваш мозак тражи изазове. Као и ваши мишићи, и мозак се развија вежбом. Научите поново да читате књиге, оне на папиру боље су од електронских. Прочитајте нешто из историје о делу прошлости о коме не знате ништа. Престаните да „бинџујете“ серије само да бисте били у току са оним што гледа већина. Пронађите свој укус, нема ничег страшног у томе ако вам је Кафкин „Процес“ омиљена књига.

Музика је постојала много пре него што су се на сцени појавиле гологузе „цајке“ и репери са два акорда и три стиха у глави. Старе плоче поново су на цени, с разлогом, јер од када је Дејвид Гилмор одсвирао „Shine on, you, crazy diamond“, још увек ништа боље није снимљено. Уз то, никад није касно да научите још један страни језик. Ако већ морате да се играте на компјутеру, логичке игре боље су од „пуцачина“. Играјте шах, преферанс, таблић, шта год, а ако вам је математика претешка, решавајте судоку или укрштене речи.

Јер, експерти верују да је на крају све још увек у нашим рукама и ствар наше одлуке. Мозак који је запарложен и закржљао и даље може да оживи ако поведемо рачуна о својим животним навикама. Мариса Пир, познати светски психотерапеут и аутор неколико популарних књига каже: „Да, можда је ‘brain rot’ реч године, али она не мора да обележи и године које ће тек доћи. Ми имамо снагу да повратимо контролу над својим умом али све мора да почне личним избором.“

Писац Ксу Мо верује да је конфучијански принцип самокултивације („xiu xing“) добар начин да се избегне свакодневни хаос и поврати унутрашњи мир: „Способност концентрације важнија је од свих лајкова. Треба да будемо господари свог ума а не да робујемо светској галами.“ 

„Гепла“ прадеде Душана

Мој прадеда Душан имао је, некад давно, прву вршалицу у свом селу, неку „Геплу“ коју су покретали упрегнути волови. Вршалица је лепо служила свим сељацима да овршу жито али се онда појавио нови модел на моторни погон, машина која је била много бржа и једноставнија. Иако је прадеда упозоравао сељаке да је та машина „ђавоља работа“ и да „хоће да упали жито“, ништа се није могло против модернизације – муштерије су се проредиле а прадедина „Гепла“ на крају је паркирана испод стрехе, да се више никад не покрене.

Технолошки напредак је неумољив, са свим добрим и лошим странама које га прате. Тек ће наредне године и деценије показати у ком смеру ће човечанство еволуирати и да ли ће се општи тренд кретенизације широких народних маса наставити данашњим темпом. Можда смо ми, као цивилизација, већ прешли свој интелектуални зенит а да то нисмо ни приметили, можда смо сада осуђени на дуг период културног опадања све док се сви не срозамо на ниво „ријалити“ програма који нам се нападно сервирају.

Можда нам се чини да живимо у златно доба римске империје, али не видимо да контролу над светом полако преузимају културни варвари који вребају из ТВ-апарата, са интернет страница, из мобилних телефона.

Него... где смо стали? Ах, да... код мале Мице која је, иначе, медицинска сестра са Звездаре. Шта јој се то невероватно десило док је покушавала да направи селфи на плажи у Прчњу? Клик! Кад кроз безбројне рекламе прокопате тунел до самог садржаја, прочитаћете да је малу Мицу појела ајкула која је искочила из песка. Па ако интернет лаже, лажем и ја вас.