Из историје тршћанских Срба: Успон и пад некада славне породице Гопчевић štampaj

Цар Светог римског царства, краљ Угарске, краљ Чешке и аустријски надвојвода Карло VI 1719. године тршћанску луку проглашава за слободну, тј. својеврсну бесцаринску зону. Током наредних деценија, привучени приликом за велику зараду, бројни трговци са разних страна долазе у Трст. Стотинак година касније, у Трст из Херцег Новог стиже и Христифор Гопчевић (чије име ће се у изворима наводити као Ристо, Крсто и, италијанизовано, Кристофоро).

Христифор у Трст стиже као већ богат трговац. У Херцег Новом је до тада већ успео да направи пословну империју, послујући са три своја једрењака. У развоју Трста види и своју шансу. Истовремено, он је и лојални поданик Аустријске царевине. Током рата са Наполеоном 1806. и 1807. лично учествује у борбама против Француза у Далмацији, а посебно је остао запамћен ратни пут његове корвете „Амореволе“ у Боки Которској, где ратује против француских трупа као савезник руске адмиралске флоте Дмитрија Сењавина.

Након Наполеоновог пораза, отворени су му сви путеви. Тргује украјинским и руским житом, због чега у Одеси, а затим и у Смирни, отвара своја представништва.

Пресељење у Трст доноси му прилику за даље развијање посла. Његова трговачка флота је знатно проширена, а послови се множе. Тако ће Христифор, заједно са два партнера, у Трсту основати Ново илирско осигуравајуће друштво. Из брака са Софијом Квекић рађа се његов син Спиридон.

Поморски магнат Спиридон Старији Гопчевић 

Христифоров син Спиридон рођен је 1809. (у појединим изворима наводи се и 1807. година) у селу Поди на падинама Орјена изнад Херцег Новог. Још у раном детињству послат је на школовање у Беч. Ако је веровати оновременим изворима, говорио је чак тринаест језика.

Почетком четрдесетих година деветнаестог века преузима посао од оца и даље га развија. Један од првих Спиридонових пословних потеза била је изградња великих бродова. Тако 1841. ангажује бродоградитеља Андреја Занона из Ријеке да му сагради два пловила. Један брод ће назвати „Цар Лазар“, други „Restaurador Rosas“. Они ће из ријечке луке – натоварени дрвном грађом како би се проверила њихова носивост – испловити две године касније.

По приспећу у Трст, бродови су пренаменовани из трговачких у војне и продати аргентинској ратној морнарици. Брод „Цар Лазар“, преименован у „Генерал Белграно“ и наоружан са двадесет топова, постао је први аргентински адмиралски брод.

Сличне бродоградитељске уносне подухвате Спиридон ће поновити у наредним годинама. Добар део бродова ће и задржати, начинивши једну од највећих трговачких флота тог времена.

Поред бродоградње, Спиридон Гопчевић се бави и другим пословима. У сарадњи са трговцем и бродовласником Гашпаром Матковићем и тршћанским трговцем Карлом Фонтаном, у месту Жакље код Ријеке зида велики млин. Жито довози из Русије и Мађарске, а брашно извози у Велику Британију и Француску. Остало је забележено да је из млина у појединим годинама излазило на тржиште преко 5.000 тона брашна, а да је на врхунцу пословне делатности у њему радило преко сто људи.

Приходи од млина су огромни. Од зарађеног новца Спиридон грана послове, некада и на ивици легалности. Тако ће 1848, усред рата Аустрије и Мађарске једрењак по имену  „Implacabile“ продати револуционарној мађарској влади. Али када Јосип Буњевац, један од војних команданата Бана Јелачића, заузме Ријеку, примопредаја брода Мађарима постаје немогућа. Спиридон има резервни план. Брод из Ријеке путује до Трста, одакле је требало да настави до Лондона, где би га Мађари преузели. Ипак, аустријске власти ће прозрети његов план и у Трсту запленити брод. Бојећи се државне освете, не само због продаје брода већ и умешаности у корупционашки скандал око куповине дрвне грађе, Спиридон накратко бежи из Трста. Ипак, сви проблеми са државом брзо су решени. Након доласка на власт младог цара Франца Јозефа, Спиридон се враћа у Трст и нaставља са пословима. Да су сви неспоразуми с аустријским властима изглађени, говори и орден Витешког крста који му Франц Јозеф додељује почетком педесетих.

Спиридон Гопчевић је био пријатељ са Илијом Гарашанином, с којим води обимну кореспонденцију. Године 1850. са владом Кнежевине Србије преговара о продаји два пароброда, али иако је куповина била уговорена, чак су бродови били допремљени до Истанбула на примопредају, од овог посла на крају није било ништа. 

Мецена, градитељ и Његошев пријатељ 

Почетком педесетих година 19. века, Спиридон Гопчевић у својој флоти је имао чак 22 брода, а вредност његове имовине је процењена на 12,5 милиона сребрних форинти. У том тренутку он је највећи тршћански бродовласник и један од најбогатијих људи тадашње Аустријске царевине. 

Како би своје богатство и успон породице показао, Спиридон отпочиње зидање палате у Трсту. За њену локацију изабрао је парцелу на Тргу Понте Росо, одмах поред тршћанског Великог канала.

Палата Гопчевића је замишљена да буде једно од највећих тршћанских здања. За грађевинске планове ангажован је чувени архитекта Ђовани Андреа Берлам. Четвороспратна неоренесансна зграда, пројектована добрим делом по узору на Дуждову палату у Венецији, завршена је педесетих година.

Поред монументалности, која и данас привлачи пажњу, највећа драж палате била је богата орнаментика на фасади. Црвено-жуте нијансе декоративне опеке обогаћене су бројним фризовима, статуама и медаљонима. По Спиридоновој жељи на фасади су представљени и догађаји из српске историје, највише из Косовске битке. Палату Гопчевић и данас красе статуе кнеза Лазара, кнегиње Милице, Милоша Обилића и Косовке девојке.

Није се штедело ни на уређењу унутрашњости палате, поготово на гипсаној декорацији плафона и уметнички рађеним дрвеним подовима са седефним интарзијама. 

Спиридон Гопчевић ускоро покреће још један грађевински подухват. Као председник тршћанске црквене општине, он иницира израду пројекта нове српске православне цркве, која је требало да замени постојећу, подигнуту 1751, пошто је жеља тршћанске црквене општине била показивање успона српске заједнице у граду.

Нову Цркву Светог Спиридона иницијатор неће дочекати, пошто је градња започета након његове смрти. Када су радови окончани 1869. године, тршћанска Црква Светог Спиридона била је једна од највећих православних цркава тог времена, а и данас се сматра за једну од најлепших тршћанских грађевина.

Спиридон Старији је упамћен и као мецена националних устаничких покрета на Балкану, али и српских просветних и културних институција тог времена. Током четрдесетих година деветнаестог века, у време кризе, бесплатно је делио жито становницима Црне Горе и Боке Которске, а сваке године донирао је 50.000 форинти за рад српских школа у Херцеговини.

Његова помоћ Црној Гори током рата са Турцима 1852. била је кључна за опстанак државе, како му је то кнез Данило написао у писму. Оружјем и муницијом помаже и Ђорђу Стратимировићу током побуне у Војводини 1848.

Донирао је новац за обнову православних цркава по Далмацији, као и помоћ житељима Сарајева 1852. након великог пожара. У Трсту је помагао сиромашне житеље града, а највише је остало упамћено да је покривао трошкове сахрана умрлих помораца у тршћанском лазарету.

Нарочито блиске односе Спиридон Гопчевић гајио је са владиком Петром II Петровићем Његошем. Финансирао је штампање првог издања Горског вијенца 1847, а током Његошеве посете Италији у децембру 1850. угостио га је у свом дому.

У владичину част организована је у Палати Гопчевић свечана вечера. Његош тада саставља песму „Пировање“, одушевљен колико националним духом домаћина, толико и лепотом његове супруге Луизе Ехман, кћерке угледног бечког архитекте, коју ће опевати у последњој строфи песме: 

„Луиза је то млађахна,
Наша китна домаћица,
У правилном које лицу
Излило је штедро небо
Све милине, све грације:
Аврорина то је шћерка
И цвијетна сапутница!

У Тријесту, 7. декембрија 1850. код Спиридона Гопчевића“

Следеће, 1851. године, Спиридон шаље нову помоћ Његошу и Црној Гори – барут, топовске гранате и шалитру. Његош посећује Спиридона и у јулу те године, два месеца пре него што ће преминути. 

Пропаст Спиридона Старијег 

У тренутку када је његова пословна империја на врхунцу, 1853. године Спиридону долази пропаст. Њој је кумовало изненадно избијање Кримског рата, али добрим делом и лоша пословна процена. Не обазирући се на интензитет ратних сукоба, и мислећи да ће борбе довести до веће цене жита у Европи, он га нештедимице купује широм Русије. Једини проблем је био како жито превести до Европе.

Због ескалације ратних сукоба, рад лука и поморски саобраћај на Црном мору су заустављени. Како Спиридон месецима не може да превезе жито за које се прилично задужио, кредитори крећу у принудну наплату. Над његовом фирмом и комплетном имовином постављен је стечајни комитет. Хазардна ратна игра, које му је раније полазила за руком, сада доноси крах.

Ипак, Спиридон се не мири с поразом и креће пут Русије. Захваљујући пословним везама, успева да издејствује аудијенцију код руског цара Александра II, који му дозвољава испловљавање бродова из црноморских лука. Гопчевић чак успева да испослује и укидање карантина за своје бродове, уведеног због колере која је тада харала. 

Ипак, спаса није било. Највећи део магацина на Црном мору је услед ратних дејстава уништен, а добар део жита уопште није ни стигао из унутрашњости Русије јер су путни правци били затворени. Спиридон је успео да превезе нешто жита, али је зарада била знатно мања од износа који је дуговао повериоцима, који му дишу за вратом. Године 1855, када му се рађа син Спиридон Млађи, заплењена су му четири једрењака, што је представљало највећи ударац за његов статус. 

Последњи потез очајника била је тајна набавка брода „Осветник“ из Сједињених Америчких Држава, који је хтео да препрода. Овај план ће кредитори и држава прозрети, па му је брод одузет. Био је то дефинитивни крај једне велике пословне империје.

Скрхан неуспесима, Спиридон Старији доживљава нервни слом 1858, а недуго затим га пребацују у душевну болницу у Бечу. На кућно лечење је пуштен 1861. Исте године у Трсту живот окончава самоубиством. 

Спиридон Млађи Гопчевић

Одрастање у сенци очевог банкрота и самоубиства одредиће највећим делом судбину Спиридона Млађег. Како тврди највећи број истраживача, очева пропаст ће сина окренути непрестаним покушајима добијања славе и угледа, што ће довести до низа чудних, некада и потпуно бизарних поступака.

Након смрти мужа, Луиза са сином Спиридоном Млађим одлази у Беч. У њему ће се преудати за једног аустријског официра, а сина послати у интернат језуитске школе „Света Ана“, где добија васпитање у римокатоличком духу.

Доцније ће Спиридон завршити гимназију у граду Мелк и након ње започети неколико студија, али ниједне неће завршити. Похађао је часове оперског певања на конзерваторијуму у Бечу, уписао студије поморске трговине на Трговачкој академији, чак јe покушао да се школује и на Војној академији. Како говоре сведочења савременика, у младости је заиста показивао таленат за разне ствари, а нарочито био даровит за језике. По неким изворима, који су вероватно претеривање, говорио је чак двадесет језика.

Али, место га није држало.

Црногорска епизода

Избијање Херцеговачког устанка 1875. године Спиридон Млађи види као прилику за авантуру о којој је маштао. Заједно са загребачким сликаром Фердом Кикерецом креће пут Херцеговине и стиже на Цетиње, где остаје годину дана.  

Током боравка у Црној Гори, Гопчевић се дописује са Гарибалдијем, од кога тражи помоћ. И заиста, на Цетиње стиже Вивалди Паскуа, Гарибалдијев изасланик, са којим Спиридон Млађи безуспешно покушава да направи добровољачку јединицу. Без успeха је прошао и његов покушај да у Лондону издејствује новчану позајмицу од британске владе за црногорску војску. Уз то, у Црној Гори Спиридон Млађи је изложен порузи због слабог познавања српског језика, али и због неуспешне „војне каријере“.

По повратку у Аустрију објављује књигу Црна Гора и Црногорци (која је 2008. обновљена у издању подгоричког ЦИД-а), која изазива гнев у Црној Гори. Спиридон Млађи у својим описима Црне Горе, иако нескривено одушевљен црногорским јунаштвом, бележи низ нимало пријатних слика, описујући Црногорце најчешће као примитивне горштаке, што ће запечатити његове односе с Црногорцима и донети му лично непријатељство кнеза Николе Петровића. 

У појединим изворима наводи се информација да је омраза кнеза Николе дошла услед сплетки на цетињском двору, у којима се Спиридон Млађи помињао као могући претендент на црногорски престо.

Дописник и етнограф

Црногорска епизода Спиридона није поколебала. Идућих година, Спиридон постаје дописник неколико европских новина, највећим делом из градова који су још увек били под управом Отоманског царства. Написаће бројне чланке о Истанбулу, Албанији, Бугарској, али и путописе по Блиском истоку. Стићи ће и до Русије и Африке.

Добро прихваћени у тадашњој европској јавности, текстови и написи Спиридона Млађег Гопчевића су данас готово потпуно заборављени и од стране науке листом одбачени. О његовом опусу историчар Бранко Павићевић, некадашњи председник Црногорске академије наука и уметности, пише: „Он није могао увијек, због природе посла, да критички провјери сваки податак из компликованих догађаја на Балкану, о којима је желио да упозна европску јавност. Пошто је писао у журби, и у овом раду је остало доста непровјерених података, новинарских претјеривања, олаког закључивања и субјективистичких акцената. (…) Чак и кад не би имао више претензија од обичног новинарско-репортерског приказа, аутор је показао за науку неуобичајену смјелост.“ 

Аташе Краљевине Србије 

У овом периоду Спиридон ступа у контакт и са српском владом. У записима савременика, Спиридон се помиње као човек од поверења Јована Ристића. Иако је гајио прилично индиферентан однос према црквеним правилима, Спиридон прелази у православље и почиње да ради за српску владу пишући низ текстова о балканским приликама и на крају књигу Стара Србија и Македонија (која је недавно обновљена у издању Ганеше клуба), у којој поред описа живота људи на овим просторима говори и о настојањима исламизације или хеленизације српског становништва.

У једном делу јавности ова књига се данас посматра као драгоцени историјски извор, док се у другом на њу гледа као на малициозни политички памфлет коме се одриче вредност због низа неистина изнетих у њој.

Српска влада је задовољна књигом, толико да Спиридон Млађи постаје њен дипломатски службеник. У години када постаје аташе ступа у брак са Франциском Прасковиц, кћерком познатог бечког апотекара. Са њом ће добити двоје деце, сина Спиридона Трећег и ћерку Даницу.

Од 1886. до 1887. службује као аташе у посланству Краљевине Србије у Берлину, а затим у Бечу, где ће се задржати наредне три године. Његов дипломатски рад био је највише окренут побољшању српско-аустријских односа, али и покушајима прављења уније између Србије и Бугарске на чијем челу би стајао краљ Милан Обреновић.

Након Миланове абдикације, и Спиридону се клима положај. Добрим делом је томе допринело неповерење дела српских политичара који су га посматрали као „убаченог“ аустријског човека, тако да Спиридон Млађи напушта дипломатију 1890.

Изнова се окреће новинарству. У Бечу оснива новине Wiener Tagespost које ће остати највише упамћене по отровним антисемитским ставовима. Сличне су и следеће дневне новине које оснива под називом Die Welt (данашње истоимене немачке дневне новине нису наследнице његовог листа). Оба листа финансијски пропадају.

У покушају да санира губитке, Спиридон Млађи 1892. се са породицом сели из Беча у Цеље, где пише путописе и крајње расистичке текстове због којих изазива подозрење доброг дела европске јавности, појачано након што је откривено да није завршио ниједан факултет а потписивао се као професор доктор. Посебно му је замерен лажан опис пута у Португал, у коме је описао пријем налик владарском на који је тамо наишао, иако у тој земљи највероватније никада није боравио. Врхунац су били текстови у којима је отворено позивао на истребљење црнаца у Сједињеним Америчким Државама.

Астроном и псеудонаучник 

Када се својим текстовима замерио и аустроугарској влади, након судског поступка 1893. напушта новинарство. Након тога, захваљујући везама своје жене, Спиридон Млађи се окреће новој страсти – астрономији.

Иако није поседовао формално научно образовање, на острву Лошињ у данашњој Хрватској подиже опсерваторију коју је, по надимку своје жене, назвао „Манора“.

Рад опсерваторије на почетку обилато помажу аустроугарско Министарство просвете и Академија наука. На Мали Лошињ стиже највећи телескоп у овом делу Европе, а у склопу опсерваторије ствара се велика библиотека са четири хиљаде наслова. Испитивања свемира крећу 1894. године.

Спиридон Млађи у првим годинама као астроном доживљава велики успех. У опсерваторији се проучавају планете Сатурн, Јупитер, Венера и Марс, као и Месец. Научна запажања Спиридон објављује у бројним европским научним часописима под псеудонимом Лео Бренер.

Пажњу нарочито скрећу његова испитивања површине Марса и велика мапа површине Црвене планете коју црта са уцртаним клисурама и кањонима. Спиридон креће да сарађује са бројним научним институцијама и најзначајнијим астрономима тог времена.

Ипак, ниједан његов успех није могао да потраје. После непуних пет година астрономске каријере, 1898. године долази у сукоб са делом научника који су утврдили да је његово мерење ротације Венере погрешно. Не могавши да истрпи критику, он с њима ступа у рат. Оснива новине Astronomische Rundschau (Астрономске вести) у којима објављује отровне нападе на научнике који су му се супротставили.

Рат ће потрајати годинама, некада прелазећи све границе доброг укуса. Још горе, Спиридон почиње да у своје научне радове уноси низ произвољних података, што доводи до новог низа оптужби научне заједнице. Почетком двадесетог века аустроугарска држава укида финансирање опсерваторије, али ће она опстати још неколико година, све до 1908, када Спиридон распродаје инвентар опсерваторије и напушта астрономију.

У последњем броју Астрономских вести за своју пропаст је у „опроштајном“ тексту окривио аустроугарску владу и научну клику која се уротила против њега, како је написао. Текст је потписао као гроф, титулом коју никада није добио.

Иако је његов астрономски рад добрим делом окарактерисан као псеудонаучан, Спиридон Млађи је оставио траг у овој науци. Његова опсерваторија је била пионирски покушај истраживања свемира на простору бивше Југославије, а његов часопис био је први таквог типа на овим просторима.

У његову част, један кратер на Месецу понео је по његовом псеудониму назив Лео Бренер, као и данашње астрономско друштво у Малом Лошињу. Улица у којој се некада налазила опсерваторија „Манора“ названа је по његовом имену.

Композитор, либретиста и немачки пропагандиста 

Након неуспешног покушаја да се укључи у политички живот кандидујући се на изборима за Царско веће Аустроугарске, Спиридон Млађи одлучује да крене преко Атлантика не би ли у новом свету започео нови живот, и то као оперски композитор. Године 1909. сели се у Сан Франциско и ту остаје наредне три године. У том периоду ће написати два оперска либрета за која je компоновао и музику – The Paris September Days и The Life Saver. Ова два комада му, ипак, неће донети славу.

Како се од нечега морало живети, Спиридон се враћа старим пословима. Пред само избијање Првог светског рата вратио се у Европу и као уредник бечког војног листа Danzers Armee-Zeitung постао аустријски и немачки пропагандиста, нападајући државе чланице Антанте.

Године 1916. у Минхену објављује памфлет Русија и Срби у ком заступа становиште о подлом утицају руске царевине на Србе, што је увек водило српски народ у пропаст. Уз то, залагао се за стварање трећег политичког ентитета у оквиру Аустроугарске монархије, и то словенског. Уколико би га Словени, а посебно Срби добили, како је Спиридон тврдио, то би омогућило да се они здушно боре против Русије и њених експонената. Наравно, од тога није било ништа. Након Крфске декларације 1917. године, заступа идеју о уједињењу Југославије и Аустрије. Од тога тек неће бити ништа. 

Пропаст Спиридона Млађег

Крах држава за које је радио пратила је и серија личних трагедија Спиридона Млађег: развод, смрт сина Спиридона Трећег који је извршио самоубиство због неузвраћене љубави према једној Бечлијки, а онда и смрт ћерке Даница услед тровања храном. Потпуно скрхан, Спиридон Млађи послератне године проводи у Берлину, покушава да преживи као слободни писац, објављује књиге, међу којима су историјске и етнолошке студије, хумореске, путописи, расправе о поморској трговини, чак и један приручник за учење српскохрватског језика.

Последње текстове објавио је средином двадесетих о митским континентима Атлантиди и Лемурији.

О последњим годинама Спиридона Млађег Гопчевича готово ништа се не зна. Постоји неколико верзија његове смрти. По једнима је извршио самоубиство, други говоре да је умро у потпуном сиромаштву, док трећи тврде да је живео у анонимности све до краја тридесетих. Чак се ни место и година смрти не знају поуздано. По једнима је умро 1928. у Бечу, по другима 1936. у Бечу, док трећи наводе да је умро у Берлину 1937. 

Заоставштина Гопчевића 

Прича о оцу и сину Спиридону, и поред њене крајње чудноватости, најчешће је до сада била узгредна епизода у историјским студијама. О њима су у скорије време  опширније писали једино историчар уметности Игор Жиц и новинар Синиша Луковић.

Спиридон Старији је представљен као мецена, градитељ и трагични лик. Што се тиче Спиридона Млађег, ситуација је знатно компликованија, па је у текстовима најчешће био парцијално представљан, у зависности од улоге која му је била намењена. У добром делу текстова и радова он се представља кao борац за српску националну ствар, док се његови ставови након 1890. или прећуткују или само узгредно напомињу, како „више није показивао да цени Србију“. С друге стране, представљан је и као великосрпски хегемониста и пропагатор, као расиста и шарлатан, али и као потпуно растројена личност и душевно поремећен човек.

У самом Трсту, месту у ком су Гопчевићи досегли свој врхунац и пад, ова породица је готово сасвим заборављена, иако се по њој и данас назива палата коју је Спиридон Старији изградио. 

И Палата Гопчевић је, налик својим градитељима, протоком времена доживела неславну судбину. Након банкротства и смрти Спиридона Старијег, почетком седамдесетих година деветнаестог века палата је продата  на јавној аукцији како би се намирили Гопчевићеви дугови. Деценијама је потом прелазила из руке у руку. Током фашистичке владавине Италијом намерно су оштећени украси и статуе на фасади палате посвећени ликовима из косовске епике, не би ли се тако дао допринос „италијанизацији“ Трста. Након Другог светског рата палата је препуштена зубу времена.

Неславно пропадање Палате Гопчевић заустављено је тек деведесетих година, када ју је тршћанска општина откупила и у њу сместила поставку музеја „Карло Шмит“ посвећену музичком и позоришном животу Трста. Зграда је у потпуности реновирана и добрим делом јој је враћен првобитни изглед.

Иако о самој породици Гопчевић и судбини оца и сина Спиридона у музејској поставци готово да нема ни речи, пажљивом посматрачу неће промаћи изложене гусле, и то у некадашњем салону палате у ком је Спиридон Старији угостио Његоша.

Понекад је и ситница довољна да призове давно нестало време. Тако се и пред тим пажљивим посматрачем може отворити породична историја Гопчевића – Његошевих пријатеља, поморских магната, милионера, градитеља, мецена, банкрота, путописаца, етнографа, историчара, астронома, либретиста, композитора, псеудонаучника, расиста, пропагандиста, лекара и самоубица. Гопчевићи су успели да буду све то.