После смрти Давида Албахарија: Недовршени разговори са најстаријим пријатељем

Могу ли данас да помислим на нешто а да то није везано за Давида. Могу ли данас да опажам нешто а да у томе није присутан и Давид. Да осетим бол, тугу, али и радост и срећу, могу само још ако долазе из Давидове собе. Указује ми се, ево, као најјаснија слика; не само зато што сам у њој боравио тек пре неколико седмица.

Давид Албахари је до данас био и остао мој последњи пријатељ који ме је пратио откако знам за себе. А почели смо у Основној школи „Светозар Милетић“ у Земуну, 1954. И никада се отада нисмо раздвајали. Ни ментално, ни физички. Никада нисмо били посвађани; никада нисмо један на другог подизали тон; увек смо остајали увиђавни један према другом; а опет и те како интимни, искрени, отворено показујући своје доживљаје себе појединачно, нас заједно, и света око нас. А овај се свих наших година и те како мењао: час вратоломно брзо, час успорено, час тихо, меко, па досадно, па громогласно, тврдо, оштро, а и те како и болно. Ми смо пак остајали један према другом непромењени. Пратили смо се са најмање удаљености. А, опет, увек бејасмо у стању да један другога сагледамо и са дистанце, па и критичким оком, и поверљиво, и поуздано, и строго, и одмерено. Онако како то бива међу најближим пријатељима.

Одлично знам данас шта ми је Давид Албахари у животу значио: у време основног школовања дивио сам се Давидовој вештини у баратању лоптом и прецизним шутевима са левог крила, играјући заједно, често и један против другог, рукомет. У гимназијским данима смо пратили један другог са наставе кући, јер живели смо у комшилуку; неуморно смо успут причали вицеве; често и понављајући једне исте, само да бисмо продужили ужитак заједничког пешачења, разговарања, дружења.

У време студирања, када смо почели отворено да разговарамо о писању и читању, Давид је био први који ми је причао о својим литерарним „искуствима“. Убрзо, када смо већ књижевно стасавали, био је Давид и први који ми је отворено рекао, „дај, пиши прозу, пиши приче“ (писао сам пре тога поезију). И моји први прозни текстови настали су баш по жељи, налозима, па и под утицајем мог најстаријег другара.

Још касније, у време Давидовог уредниковања у часописима Књижевна реч и Писмо били смо Он, Раша (Ливада) и ја, замишљао сам то тако, зачарани, али и те како конкретни, књижевни троугао на простору између Улица Аугуста Цесарца (моја улица), 22. октобра (Рашина улица) и Карађорђевог трга (Давидово станиште). И заједнички смо маштали да се из тог гнезда испили „нешто значајно“ за Земун, простор који нам је увек остао „град за себе“, никада под претњом да ће се „утопити у нешто друго“ и „нестати“. (Сигуран сам да смо томе нешто и допринели.)  

Сада, дакле, знам да никада и не бих био овакав у писању и читању да није поред мене било Давида Албахарија: не само присног пријатеља, него и најискренијег, најнесебичнијег и највиспренијег саветодавца у тренуцима свих мојих дилема, криза, па и очаја, у животу/писању.

Не познајем много њих који су у толикој мери били у стању да једним погледом процене твоје објективно стање ствари, да сагледају истину око тебе, и да те одмах упуте на непогрешив пут. Давид је био један од њих. Умео је да ћути и слуша и гледа. Умео је да се уживи у твоја осећања, да проникне у твоје доживљаје. Умео је да воли твоје Написано. Да чита, да разговара, да те саслуша и да ћути поред тебе, подстицајно чекајући твоје оглашавање, коначно и да каже о теби све шта мисли. И не знам ко је о мени и јавно рекао толико много, као Давид Албахари.

И ако данас уопште и смем да говорим о срећи, она произлази из оних заједничких наступа са Давидом: почевши од давног у КЦСГ, давне 1989, разговора о Хандкеовим књигама у мом преводу, преко представљања моје књиге Страх од емиграције у Делфима, 2010, па књиге Кафана у Пароброду, 2016. и тако даље. Дакле, све је између Давида и мене ишло једноставно, природно, присно, јасно, и логично. И морали смо да се удружимо и пишемо заједно.

Не заборављам наше стидљиво ушуњавање међу младе љубитеље реге-музике, на концерту у Келну, после којег смо најспонтаније написали нашу прву заједничку књигу – Књигу о музици. Не заборављам Давидов храбри наступ у КЦСГ, да прими заједничку награду нама за нефикцијску књигу, Књигу о фотографији.

Али најупечатљивије и данас најпотресније су ми Давидове речи исказане пре непуних годину дана: „Писаћемо и трећу књигу заједно – Књигу о филму.“ „Да!“, рекао сам. И, ево, пишемо је; управо настављамо нашу ствар; не престајемо започето! Јер краја у животу писања нема! Живот књиге не престаје! Никада! Чак ни кад физички више не постојимо. Управо тада! Коначно, Написано превазилази сваку физикалију, зар не?

Наставиће се...

Дакле, ево, како ће изгледати наша, Давидова и моја, трећа заједничка – Књига о филму. Почеће, дакле, овако: 

Све је почело давно; или, ево, почиње овде и сада. Биће да се десило после једне од многобројих пројекција филмова у Југословенској кинотеци у Косовској улици у Београду... У то време смо се припремали за „нашу револуцију“. Дакле, ишли смо, припремајући се, и у биоскоп... (негде је о томе већ и писало): „У намери да револуционарно изведемо представу балета Лабудово језеро Петра Иљича Чајковског, задесили смо се тих дана и у дворани биоскопа „Одеон“, у улици Народног фронта, одмах изнад Вознесењске цркве, само стотинак метара од Студентског културног центра. Било је рано поподне. У граду: несносна врућина. Да ли под дејством наркотика – јер у низу обилазака културних манифестација у граду, студирајући извођења овог велелепног дела (Лабудово језеро), излазили смо из нашег стана сматрајући да само максимално усредсређено можемо потврдити то нама тако значајно веровање у себе – кретали смо се споро пустим улицама, уистину као револвераши у оном легендарном примицању насељу копача злата, да ли у филму Дивља хорда?, или у филму Величанствених седморица, или... <...>

Сећам се једног поподнева, већ дуго година касније: Давид и ја: изашли у шетњу улицама Земуна. Било је то већ подоста у фази Давидове и моје емиграције. Обојица смо у исто време били у посети нашем граду. И шетали смо се и као „бивши Земунци”. Зашто ми је Давид све време деловао као водич који, ето, „своме госту из иностранства“ показује знаменитости свога града, премда су то пре била најскурилнија места, на која нисмо залазили ни као најоријентисанији Земунци, најупућенији у све тајне места у коме смо живели у детињству? Давида сам тада доживео и као протагонисту у филму Стратегија паука Бернарда Бертолучија, у оним упечатљивим сценама обиласка места у које се враћа неко после више година изгнанства и одсуствовања. Видео сам на лицу другара из детињства и поглед чежње за завичајем, али и радозналости „странца“, уједно жала за прошлошћу за коју је Давид можда и више од мене знао да је неповратна.

У једном тренутку сам Давида доживео и као Хенрија Фонду у филму Било једном на дивљем западу (Серђа Леонеа), у тренутку испљувавања прежваканог клупка дувана, Давида који не само да „никада у животу није напољу пљунуо“ (говорила је наша комшиница Ђурђа Факин), него никада није ни пушио (сем добре траве, обојица), а камоли жвакао дуван. Дакле, и тога дана ређале су се слике нашег града као у неком филму, давно виђеном у једном од наших „земунских“ биоскопа, „Централ“, „Јединство“ и „Слобода“. До овог последњег довела нас је после дужег скитања и наша чаробна шетња земунским улицама и сокацима. Стигли смо заправо само до зграде бившег „храма покретних слика“, како се то у земљи у коју сам ја емигрирао говорило; Давидови нови земљаци говорили су за биоскопске дворане другачије, на пример „Empire of light“. <.....>

Сада, у нашем „царству светлости“, или нашем „храму покретних слика“, није више било никаквог биоскопа; уместо њега велики бувљак. Неко време тумарамо између регала са окаченим ветровкама, изношеним капутима, демодираним оделима, исфронцланим краватама, избушеним кишобранима. Стајали смо неколико тренутака на месту одакле сам својевремено из првог реда ложе гледао филм Ешнапурски тигар Фрица Ланга. Давид је стајао између регала са исхабаним, наводно, али и даље исправним пумпама за бицикл, баш тамо одакле је својевремено гледао филм Неки то воле вруће Билија Вајлдера. Напољу, на излазу из бившег биоскопа дочекала нас је лично Мерилин, заправо њена слика у колору, „одлично насликана“ (рекао сам), на зиду између бивше биоскопске касе (сада је то празна, прљава, једва уочљива кабина) и улаза у бившу биоскопску дворану (врата су увек широм отворена, једино што их повезује са прошлошћу јесте мрак у који воде директно). Мерилинка је насликана у ласцивном ставу, напућених усана, насмејана. То је и данас добро позната (из штампе, магазина, ревија, часописа)  поза глумице, са задигнутим крајевима лепршаве лаке летње хаљине, над јаким ковитлацом ваздушне струје која шишти из шахта на тротоару.

„Никада нисам био у Њујорку, Чикагу, Фриску, Лос Анђелесу или Детроиту“, кажем Давиду. „Доживео сам их само на филму“, помишљам, „а замишљао сам такве шахтове као неку врсту негатива тамошњег живота“, мислих даље. О шахтовима у америчким градовима прича ми Давид. „Углавном их видиш на крају улице, подижу се као испарења свакодневног живота“, каже Давид (или ми је о томе писао у једном писму). Сетио сам се Хандкеове књиге Спори повратак кући, и описа једног шахта насред коловоза. Сетио сам се филма Магла Џона Карпентера. Сетио сам се филма Бетонска џунгла Џона Хјустона. И у филму Алфреда Хичкока Марни има једна сцена и у њој улица са сличним шахтом. Осетио сам језу. Давид ми је, упитавши ме да ли сам добро, понудио папирну марамицу. Зној је у грашкама пробијао из чела и сливао се низ обрве и нос. Осетио се мирис испарења у једној кухињи у филму Крадљивци бицикла Лукина Висконтија. Зашто сам се у том тренутку осетио као Ирена Папас у филму Алексис Зорбас Михалиса Какојаниса? Давид је, за тренутак, угледао себе „као Вивијен Ли у филму Прохујало са вихором Виктора Флеминга“, рекао је.

На углу Дубровачке и Главне улице, неко је некога упитао: „Идеш ли често у биоскоп?“ Погледао сам на другу страну Главне улице у правцу улаза у некадашњи биоскоп „Јединство“. „Био је то мој најомиљенији кино“, рекао сам (сетивши се своје стрине која је ту радила на каси, „продавала је улазнице“). „Волео сам башту биоскопа 'Јединство'“, рекао је Давид. „Мој биоскоп је ипак била дворана Дома ЈРВ“, наставио је. „Да ли сам тамо, у башти кафане поред биоскопске дворане, први пут осетио мирис роштиља?“, рекао сам. „Није ли ту преко пута био и онај фотограф који те је фотографисао у морнарском оделу?“, рекао је Давид. „Преко пута њега становао је извесни Стојан Свиларић“, рекао сам. „Преко пута њега налазио се самостан часних сестара“, рекао је Давид. „Као у филму Север Северозапад Алфреда Хичкока“, помислио сам, а рекао сам „продавале су најлепше руже“, „као у филму Слатка Ирма, у секвенцама улице где се налазио бурдељ“, помислио сам; а рекао сам: „кад год прођем испод прозора куће у којој су становали Оскар и Нађа, застидим се већ и самог сећања на њен влажни, врели пољубац у сенци кестеновог дрвета испред улаза у синагогу. „Није ли то било као у филму Озлоглашена?“, рекао је Давид и развукао усне у широки осмех, „као Берт Ланкестер у филму Обрачун код О. К. Корала“, помислио сам, а Давид, као да ми је читао мисли, само је кратко додао „Џон Старџес“. <...>

Подне је. „Тачно у подне“, помислио сам, мислећи на филм Фреда Зинемана. Вучем ноге по разлоканом асфалту тротоара (као Џон Вејн у филму Ел Дорадо, помишљам). „Хауарда Хокса“, улази ми у мисли Давид. Он хода као Роберт Мичам у истом филму, помишљам и то одмах кажем Давиду који само кратко изговара „Да, да, незаобилазни Хауард Хокс“. Онда и краћа размена речи о мојој „љубавној вези“ са Нађом. „Да ли је њен пољубац био топао?“ „Смејала се хистерично.“ „Стезао сам је око струка.“ „И јесмо се пољубили, али као и да нисмо.“ „Имала је црвену косу, зар не?“ И, све време, паралелно свему, никако нисам могао да се ослободим мисли: зашто Алфред Хичкок никада није снимио вестерн филм? То сам и рекао Давиду. Слегао је раменима. Премда сам у нашем разреду важио за некога ко је по изгледу био налик глумцу Антонију Перкинсу у филму Психо (управо поменутог Хичкока), угледао сам Давида баш таквог. Чак се и насмејао идентично као и глумац у сцени разговора са глумицом Џенет Ли, непосредно пре него што ће је убити у купатилу. У кратком разговору о том филму, Давид је рекао „иза најневинијег осмеха увек почињу понори“. „У сваком погледу крију се пространства у које немамо увид ни после најдуготрајнијег гледања“, рекао сам ја, иако сам у том тренутку помислио, „то би у ствари пре могао да каже Давид“. Онда је Давид испричао неколико епизода онога што је својевремено доживео у хотелу на путу за Монтану. „Исти тлоцрт свих коначишта на путу на запад“, помислио сам.

Испричао сам Давиду причу о томе како смо Скот, Ана и ја ноћили у сличном хотелу на путу од Галупа за Фармингтон у Њу Мексику. „На путу 'Route 66'“, додао је Давид. „У дворишту испред улаза у апартман паркирали смо возило у близини једног камионета пуног плодова бостана. Два типа у мајицама без рукава, са бејзболским капама на главама и наочарима за сунце, седели су на ивичњаку тротоара и јели лубенице. Кроз отворен прозор кабине камионета – глава пса, с језиком који постранце виси из губице. Две муве надлећу очи животиње док помно прати кретања нас који управо излазимо из возила и откључавамо улазна врата у апартман“, причам тихим, унеколико и монотоним гласом. Давид, у новим белим патикама марке Nike, хода готово нечујно; утолико и звонкије и јасније изговара: „Значи, сунце је управо на заласку. Дневна жега се стишава. Улазите у собу у којој је ваздух устајао.“

<...>

Давиде, друже најстарији, настављамо започето.

Као и увек, договарамо се о свему даље.

Долазим. Видимо се ускоро.

Чекај ме!

Наша повест се наставља!

Твој Ж.