Стазом успомена: Влада Џет о херојском Београду, Рори Галахер из Горњег Милановца и прича за филм о Смаку и златном Крагујевцу štampaj

Обилазим београдске књижаре свакодневно. Простор на полицама посвећен књигама које се баве рок музиком се повећава на моје очи. Дођем једне недеље, видим један раф са том врстом књига. Следеће недеље су већ два, а наредне чак три.

Рок публицистика је списатељски жанр који расте изузетном брзином. Морам да признам да нисам баш пасионирани конзумент те врсте литературе. За мене је рок музика полазиште за другу врсту авантуре. С њом у ушима крећем на унутрашњи „трип“ сличан оном на које се запути Алиса кад прође кроз огледало.

У том, што би неки рекли, интрапсихичком универзуму, шетам између митова и легенди које ми је популарна култура улила у главу. Сусрећем се са успоменама и енграмима, разговарам са неким „бледим ликом што га изгубих неко вече“.

Да ли се браћа Дејвис из групе The Kinks мрзе целог живота и зашто је то тако? То ме не занима много. Као ни количина жена које су Ленард Коен и Брајен Фери повалили, а тек ми није важно да ли је или није Ози Осборн пишао у Аламу. Та врста пикантерија мислим да поприлично дезавуише рок музику. Своди је на таблоидни ниво, чини је тривијалном и безвредном. 

Додуше, постоје књиге о рок музици које су већ канонизоване. Да споменем „Mystery Train“ Греила Маркуса или „Sound Of The City“ Чарлија Џилета. Код нас, књига Богомира Богице Мијатовића „Памтите ме по пјесмама мојим“ је изузетна. Све песме које je велики Душко Трифуновић написао за овдашње музичаре на једном месту – то је заиста рад вредан сваког поштовања.

Мемоари Марка Ланегана „Sing Backwards And Weep“ из 2020. године су доста променили моју перцепцију литературе која је повезана са рок музиком. Ради се о изузетном делу које је лако довести у везу са оним што су писали Хјуберт Селби, Чарлс Буковски и Вилијам Бароуз. Додуше ја сам то читао на енглеском језику, што ми је омогућило да „дописујем и домаштавам“ Ланеганову књигу по слободној вољи.

Чујем да се Ланеганови мемоари преводе на српски језик. Кад се појави превод, ако се појави, проверићу утиске. До тада најтоплија препорука за мемоаре Марка Ланегана. Изузетна, јединствена књига.

Влада Џет, Рори и Смак

У последњих месец дана три књиге које се, на овај или онај начин, баве рок музиком нашле су се на мом столу. Једну сам прочитао од корице до корице, другу сам прелистао и нешто прочитао, а трећу сам набавио пре неки дан, али сам упознат са њеним садржајем на начин који ми дозвољава да слободно изнесем своје мишљење.

Владимир Јанковић Џет: 
Године на 6 (2. издање)
(Multimedia Books, 369 страница)

Влада Јанковић Џет је легендарни београдски, српски и југословенски рок музичар. Свирао је у Црним бисерима, пионирском рок бенду на овим просторима. Био је радио-водитељ на Двестадвојци. Слушали смо његов музички избор, бележили у свеску, понешто снимали на магнетофон.

Многе легенде о Џетовом рокерском животу круже Београдом. Мени су најзанимљивије оне коју су везане за његову колекцију плоча. Нисам имао прилике да се упознам са том збирком. Сви кажу да је изузетна, богата и разноврсна.

Прво издање Џетове књиге „Године на 6“ ме је мимоишло. Не знам како се то догодило. Ово друго нисам смео да пропустим. Одмах сам га пазарио.

„Године на 6“ је изузетна књига. Вешто писана. Има ток, фамозни „flow“, који се одвија у заводљивом рок ритму. Осећа се да је Влада био део ритам секције Црних бисера.

То је брза књига, ако ме разумете. Лако се чита и веома је забавна. Уз то је информативна, живописна. Београд шездесетих година је оживео, свако поглавље је као филмска сцена.

Мене је „ухватила“ на првој страни:

„Београд, фебруар 1964. године, недеља поподне, пола два. Последњи дан зимског распуста, за мене последњег у средњој школи.“

Све потребне информације у две реченице. Као да је писано филмском камером. „Видиш“ цео призор. Две реченице касније се појављује адреса – Кичевска 22 – преко пута је XIV гимназија.

Џетова књига ме подсетила на роман „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михајловића. Ако је у „Тиквама...“ оживљен Београд педесетих година прошлог века, онда се овде исто то десило са Београдом из шездесетих.

Владин опис игранки на Правном факултету надовезује се на пето поглавље из Михајловићевог романа. То је онај део у којем се описују догађаји са игранке на Звездином кошаркашком игралишту десетак година раније. Оно када се Столе Апаш и Љуба Врапче сукобе око неке студенткиње из Крагујевца.

„Љубо, буразеру! Све је уреду“, „Све је уреду, Столе, буразеру“ – то је та сцена. Све је уреду, а ништа није уреду. Туча због девојке (да ли само због ње?) виси у ваздуху.

Ко није осетио ту врсту тензије која је владала на суботњим игранкама, тај никад неће моћи да појми рок музику до краја. То је мој став.

Тек кад сам повезао сцене из крагујевачког Ватрогасног дома – Џентри свирају „Land Of 1000 Dances“, аудиторијум се љуља у лудом ритму, млазеви хормонске фонтане шикљају на све стране, а мој школски друг Ч. се храбро „шиба“ са тројицом противника испред WC-а – са еруптивним соло деоницамa Џефа Бека, оргазмичким крицима Роберта Планта и мистичним текстовима Брус/Браун сонгова почео сам по нешто да разазнајем кад је у питању ова музика.

Радња Џетове књиге се одвија на митским местима. Од „Еуридике“, преко кафана „Каленић“ и „Табор“, Правног и Технолошког факултета и фамозних игранки које су се тамо одвијале, до новоотвореног Дома омладине. Аутор је поуздани сведок времена. Оно што је видео уме да пренесе на папир. То ради са изненађујућом вештином.

Морао сам да се запитам да ли ту постоји неки, што би рекли Енглези, „shadow writer“? Толико је то вешто писано. Не знам одговор на то питање. То није ни важно, уосталом, важно је да је књига „Године на 6“ Владе Јанковића Џета изузетно остварење. Једно херојско време је сачуванo од заборава.

Последње „године на 6“ – 1969. – стигао сам и ја у Београд. Из те перспективе могу да кажем да је Џетова књига право мало ремек-дело. Све је било онако како пише. То је то време, те емоције, тај светоназор.

Имао сам прилике да гледам и слушам Владу и Црне бисере на игранкама у Дому омладине. Каиш за Џетову бас гитару био је направљен од реденика за ловачку пушку. Био је то импресиван детаљ који је, сада знам, показивао да басиста зна и разуме музику, време и околности у којима свира. Да је било тако потврђују и „Године на 6“.

Жан-Ноел Кож:
Рори Галахер: Душа блузера – срце рокера
(Графопринт, 209 страница)

Веома сам се обрадовао кад сам на овогодишњем Сајму књига пронашао књигу о Рорију Галахеру у издању Графопринта. Било ми је драго да је књигу о Рорију издала кућа из Горњег Милановца. Галахер је био „народни гитариста“, или, што би рекао Лени Кеј, „гитариста радничке класе“. Сасвим је одговарајуће да метропола и велики културни центри буду заобиђени.

Млади Ирац у карираној кошуљи са дерутном гитаром је сваке године пред Божић прекидао све активности и одлазио у ирска села да би тамошњим фармерима свирао блуз и рок. Такав приступ му је донео велику популарност и уважавање од стране сународника. Кажу да се у то време у Ирској говорило: „Прво је Исус, а иза њега Рори“. Она чувена контрoверзна Ленонова изјава о Исусу у случаја Рорија Галахера је замало постала истина.

Мени не треба књига о Рорију Галахеру. Знам мање-више све о њему. Имам већину плоча које је снимио. Омиљене су ми „On The Boards“ од групе Tаste и његов први соло албум „Rory Gallagher“. Знам те плоче напамет. Преслушао сам их хиљаду пута.

Стихови из песме „Railway And Gun“ који гласе: „Tell me what you hope to find/I’ll tell you what you got to lose“ нека врсте су мантре које понављам у себи још од студентских дана. Рори је као неки древни келтски друид вербализовао велику истину. На путу ка постављеном циљу губиш многе ствари. Колико добијеш толико и изгубиш.

Ту мудрост саопштава у ритму дванаестотактног блуза. Ствар почиње акустично. После друге строфе прелази у електрични блуз какав су у то време свирали Cream, Jeff Beck Group и Led Zeppelin. На крају се опет враћа акустика. Једном је неко написао: „Кад је у питању хемија коју стварају гитара и глас онда се Рори Галахер може схватити као једночлани Led Zappelin“.

У пешачком пролазу испод Теразија, крајем 1960-их и почетком 1970-их година била је мала продавница стране штампе. Ту сам редовно куповао NМЕ и „Мelody Maker“. Кад год бих на насловној страни угледао слику Рорија Галахера, знао сам да је овај свет добро место и да су ствари постављене како треба. То би смиривало моју адолесцентну анксиозност и велеградску усамљеност.

Пинки, јануар 1985...

Концерт који је Рори одржао у јануару 1985. године у земунском Пинкију је један од најбољих на којима сам био. Било је то пре 40 година. Много тога сам заборавио, али пaмтим утисак. Рори се представио београдској публици као овдашњи ортак који је постао светски првак, па своје одушевљење хоће да подели са друштвом из краја. Његова непосредност је поништила дистанцу која постоји између извођача и публике. Сви смо били једно племе. Повезала нас је љубав према рок музици и блузу.

Рори нас је три сата водио „горе-доле кроз блуз“, што би рекао Капетан Бифхарт. Кад се свирка завршила знао сам да сам присуствовао изузетном догађају који ћу памтити целог живота.

Књига „Рори Галахер: Душа блузера – срце рокера“ израз је љубави и поштовања према лику и делу ирског трубадура. С једне стране је ауторова нескривена људска и фановска повезаност са Роријем. Са друге је ентузијазам овдашњих издавача.

Да би прикупили средства потребна за издавање ове књиге, они су 2. марта 2024. године у новосадском клубу „Rebelrelic“ организовали добротворни концерт „Playin’ for Rory“. Књигу је са француског језика превела новосадска кантауторка Соња Сегић која је те вечери извела Роријеву песму „Wheels Within Wheels“. Уводну реч је дао Милош Зубац, Роријев портрет је нацртао Милан Гагић, а потом су Шинобуси одржали целовечерњи концерт. Изводили су своје и Роријеве песме.

„Концерт је био бесплатан, а у клубу је била постављена кутија за добровољне прилоге. Сви поштоваоци великог ирског културног хероја, љубитељи врхунске блуз, фолк и рок музике, ирске културе... помогли су да се књига о Рорију објави“ – пише на првој страници ове књиге.

Овакав ентузијазам у складу је са ликом и делом Рорија Галахера. Велики ирски музичар се, као што каже наслов једне његове песме, „родио на погрешној страни времена“ („Born On The Wrong Side Of Time“). Био је интроверт, стидљив и повучен човек. Ирски генетски код му је нудио алкохол и музику као средства за превазилажење емотивне закочености. Обилато их је користио. Алкохол му је уништио здравље – умро је 14. јуна 1995, од постоперативних компликација после трансплатације јетре.

Музика га је учинила славним. О томе сведочи и ова Графпринтова књига. Рори се доима као исконски ирски бард који је допутовао кроз време и сад кроз музику саопштава велике животне тајне својим рок саплеменицима широм планете.

Ксенија Ђерковић: 
СМАК 
(Удружење „Смаковци“, 571 страница)

Пре неколико дана у Каменој сали Радио Београда промовисана је монографија о крагујевачкој групи Смак. Ауторка овог капиталног издања од преко 500 страница је Ксенија Ђерковић, ћерка Слободана Стојановића Кепе, бубњара групе Смак. Промоција је била импресивна. Велики број људи се окупио да поздрави излазак књиге.

Кепина једноставна, топла, људска, па ако хоћете родитељска прича о фотографији на којој се види његова мала ћерка како стоји иза њега на неком концерту, обележила је промоцију. Нека Кепина пријатељица је ту фотку прокоментарисла речима: „Благо теби Кепо, ти имаш свог анђела чувара“.

Тај „анђео чувар“ је Ксенија Ђерковић. Она је уложио велики труд и приредила књигу од преко 500 страна о групи у којој је њен отац свирао бубњеве. То је заиста једна лепа људска прича којој се нема шта додати. Мислим да ту не треба ништа да се коментарише, нити критички вреднује. Однос између оца и ћерке је релација на којој почивају све лепе ствари у овој цивилизацији.

Ксенија је прикупила на стотине текстова о Смаку из ондашње југословенске штампе и исто толико фотографија. Бранимир Локнер је написао одличан уводни текст који одређује место и премерава значај крагујевачког бенда у историји Ју-рока. Пера Јањатовић је придодао своје лично, пословично духовито, виђење улоге и места групе Смак. Ксенија је написала историјат групе итд. Све је онако како треба.

Крагујевачке успомене

Ја сам био велики фан групе Џентри из које је Смак израстао. Био сам редован на њиховим свиркама-игранкама. Нажалост, мутацију из Џентри у Смак нисам пратио из близине. Већ сам био у Београду.

Памтим две свирке групе Смак. Ону испред крагујевачке Гимназије – то је био један од њихових првих јавних наступа. И ону кад су у препуном „Пиониру“ били предгрупа енглеском саставу Deep Purple, који је у том тренутку био на врхунцу популарности. Њихова песма „Child In Тime“ је била популарна колико су данас популарни новокомпоновани хитови са преко милион прегледа.

У овој монографији постоји текст насловљен „Смак – предгрупа Deep Purple“, преузет из књиге коју је под именом „Невидљиве теразије Слободана Стојановића Кепе“ (Чачак: Легенда, 2003, 159 страница) написао Мирко Јаковљевић. „Ми смо наше три песме одсвира без грешке. Свирали смо ’Пут од балона’, ’Шумадијски блуз’ и ’Улазак у харем’“, сећа се Кепа на страницама Јаковљевићеве књиге.

Време кад је Смак свирао, било је златно доба Крагујевца. Фудбалери Радничког су били у Првој лиги, боксери шампиони Југославије, „Застава“ је радила пуном паром, а Смак је у једном тренутку био популарнији и од Бијелог дугмета

Волео бих да ова монографије Ксеније Ђерковић некако дође у руке крагујевачког филмског редитеља Марка Ђорђевића. Чини ми се да би он могао да сними врло занимљив играни филм, или бар документарни, о групи Смак и крагујевачкој рок сцени. Добар је то сиже. Могло би свашта да се направи. Леп филм пре свега. Марко има таленат за тај подухват.

Могао бих Марку да помогнем са пар анегдота. Познавао сам Бориса Аранђеловића још пре него што је постао певач групе Смак. Делили смо нешто што се иначе не дели. Ипак, нећу о томе. Сувише је лично, а и неки протагонисти су нас пре неки дан напустили.

Али зато би могао да му испричам како су Бориса и мене у крагујевачком Феријалном дому покушали да малтретирају неки локоси међу којима је било и познатих боксера Радничког. Сметала им је наша дуга коса. Борис је ту непријатну ситуацију решио на веома елегантан начин. Једноставно је саопштио екипи да је најјачи крагујевачки улични фајтер његов брат од стрица. Ред је истог тренутка успостављен. Уследило је исто оно извињење из „Тикава“: „Буразеру, све је у реду“.

Или нешто о једној магнетофонској траци која је кружила Крагујевцем, а на којој је снимљено како Борис имитира нека људе. То није била обична имитација. Била је то студија карактера, менталитета, погледа на свет и живот. Врхунски перформанс.

Или оно кад се Борис вратио после вишегодишњег боравка у Аустралији и Енглеској и довезао двосед „Triumph“ у Крагујевац. Тај гешталт који су чинили чупавац ултимативног рокерског изгледа и његов аутомобил двосед променио је Крагујевац. Балканску паланку је претворио у леп европски град.

Сећања су кич, писао је Вава Петковић. Зато ћу овде да станем. И даље верујем да Марко Ђорђевић треба да види монографију Ксеније Ђерковић о групи Смак.

***

Овај текст није рецензија споменутих књига. Остављам то умним главама које знају знање и умеју да вреднују. Овде сам само препричао неке „трипозоидне“ епизоде које сам проживео док сам читао, прелиставао и држао у рукама ова дела. Успомене су погрешне метафоре стварности коју живимо, писао је Вава Петковић. Изгледа да је заиста тако.