Успомене правог Отписаног: Воја Нановић о побуњеној омладини у окупираном Београду 1941.

Сећања Воје Нановића на 1941.

...То је био први састанак на који сам био позван после бомбардовања Београда 6. априла и после капитулације бивше југословенске војске.

Београд је био разрушен, у многим крајевима града није било електричног осветљења, није било воде, а заробљеници су рашчишћавали рушевине. Полицијски час почињао је врло рано, већ око шест часова поподне. Сунце је још осветљавало рушевине и пусте улице, а грађани су бојажљиво вирили иза затворених прозора. У моме крају, на Чубури, немачке патроле пуцале су на грађане који су стајали на отвореним прозорима.

Вече пре тог првог састанка, непосредно после полицијског часа, улицом се тетурао неки пијанац. Гласно је певао и галамио. Људи су провиривали бојажљиво кроз прозоре. Они најхрабрији довикивали су му да се склони са улице. Пијанац их је псовао, називао кукавицама и настављао да галами. Онда се однекуд појавила немачка патрола. Застали су на средини улице, раскорачени, страшни, с оружјем на готовс. Пијанац је заћутао, али је са неком упорном тврдоглавошћу и пркосом наставио да тетура у сусрет патроли. У мртвој тишини непријатно је бубњао у ушима неправилни ритам пијанчевих корака. Очекивали смо да неко проговори, да чујемо глас, да неко викне ... Немци су ћутали, ћутао је и пијанац и приближавао им се упорно, пркосно. Тишину је распарао рафал машинке. Пијанац се некако постранце испружио на плочник. Немци су кренули својим тешким кораком и прошли поред пијанца, не погледавши га. Овога пута нико се није склонио са прозора, као да смо изазивали Немце да вичу, да прекину ту несносну тишину. Најгоре је било што су се они без речи удаљили. Иза њих остала је згуснута тишина, претећа и подмукла. Пијанчев леш остао је на углу Катанићеве и Макензијеве улице целу ноћ до сутра у подне...

Идући на састанак прошао сам поред њега. Био сам узбуђен и нестрпљив, јер ће најзад нешто почети... Ишчекивање је било најтеже. Људи су чекали у редовима за воду, за хлеб, чекали вести о родитељима, рођацима и пријатељима, који су отишли са војском, ћутали и чекали иза затворених прозора.

Првог дана бомбардовања окупили смо се на пољани „Шићанског“, иза Црвеног крста. Тада су углавном сви наши другови, које смо познавали као руководиоце у „Средњошколском покрету“, Дража Марковић, Вуле Мићуновић, Богдан Велашевић, Марко Никезић, а с њима и многи други, пошли да се прикључе војним јединицама. Једна већа група скојеваца, међу којима сам био и ја, добила је задатак да остане у граду. После уласка Немаца, почели смо се опет окупљати на Црвеном крсту. Свакога дана нас је било све више, али нисмо знали шта треба да предузмемо. Када се међу нама појавио Марко Никезић знали смо да је ишчекивање завршено...

Пред кућом у којој је становала Нада Анастасијевић у Штросмајеровој улици, стравично се ваљала на травњаку дебела авионска бомба. Неким чудом та једнотонска грдосија није експлодирала и сада је ту лежала некако симболично употпуњавајући атмосферу. Цело време састанка кришом сам бацао на њу погледе кроз прозор.

Ту, у Надином стану окупили смо се Јоца Марјановић, Бора Дреновац, Слоба Томић, Рушка Васикић, Лепа Митровић, ја и можда још неки другови, више се не сећам. Марко Никезић нам је саопштио да ми сад представљамо ново руководство средњошколске организације СКОЈ-а. Прочитали смо проглас ЦК Партије и поделили задатке. Мени је припало да оформим школска руководства -„језгра“ и разредне активе у Шестој, Осмој и Деветој мушкој гимназији. (...) 

Први револвер

Девет мушких, шест женских гимназија, Средњотехничка и Учитељска школа, две трговачке академије ... У свакој школи постојало је руководство – „језгро“ (тако смо то онда називали), и у свим вишим разредима активи. Сваки активиста држао је на личној вези још неколико другова из свог разреда. Била је то прилично јака организација са неколико стотина активиста и можда око хиљаду организованих омладинаца, који су на овај или онај начин учествовали у средњошколској организацији СКОЈ-а. Централни средњошколски актив састојао се од 10-12 чланова, а секретар тог руководства био је Марко Никезић.

У првом делу овог периода, до напада фашистичке Немачке на СССР 22. јуна, целокупан рад организације поред редовних политичких задатака на окупљању и теоретском уздизању чланова, а у оквиру задатака које је Партија поставила у припремању устанка, сводио се на три основна задатка: прикупљање оружја, санитетског материјала и прилога у новцу. Са прилозима у новцу било је најлакше. Новац се прикупљао редовно и не само од омладинаца, већ и од старијих рођака, пријатеља и познаника који нису били обухваћени радом партијских организација. Наши активисти показали су велику иницијативу тако да су редовни месечни прилози превазилазили наша очекивања.

Са санитетским материјалом је ишло већ теже. Нисмо имали везе са лицима која су била у непосредној вези са тим материјалом, па је и санитетски материјал притицао у незнатним количинама.

Једнога дана изненадила ме је иницијатива актива VI мушке гимназије. Зоран Жујовић и Станислав Оцокољић, донели су у мој стан прилог њиховог актива: двадесетак чистих креветских чаршава и на десетине јастучница. Они су дошли на идеју да се од тог материјала искроје завоји.

Вероватно да родитељи за добар део тих прилога нису знали. Њихова иницијатива била је поздрављена и убрзо су и друге школе пошле њиховим примером.

Дуго је тај материјал лежао док најзад нисмо нашли коме да га предамо. Мајка Аце Зечевића, истакнутог активисте из VI мушке, прихватила се да искроји завоје и стерилизује их. Урадила је то у заједници са својом комшиницом, која је била обухваћена радом неке женске организације на Пашином брду.

Са оружјем је ишло најтеже. И поред најбоље воље и прилично напора, резултати су били прилично мршави. Један револвер „ФН“ калибра 7,65 мм набавио је Јоца Марјановић. Набављено је још два или три револвера и неколико бомби. Све је то стајало неко време код Слободана Томића у Стишкој улици, али када је његова мајка приликом једног спремања куће нашла то оружје, морало је да се пребаци код мене. Једна кутија од ципела под креветом у девојачкој соби послужила је као склониште.

У овој акцији око сакупљања оружја имао сам прилично среће. Једног дана неки активисти из петог разреда VIII мушке гимназије саопштили су ми да су на једној пољани код Јужног булевара пронашли револвер. Нису имали храбрости да га сами подигну и донесу, него су мени показали место. У корову је заиста лежао један потпуно зарђао „парабелум“.

Требало ми је неколико сати док сам успео да извадим шаржер у коме се налазило шест метака. Није ни чудо што сам рђу са њега скидао шмиргл-папиром. Када сам негде дубоко у ноћ завршно посао, мој револвер се цаклио и блистао, сав бео и сјајан. У својој претераној ревности скинуо сам и заштитни, брунирани слој и са незарђалих делова. Тек доцније, када сам у партизанској јединици научио нешто о чувању и одржавању оружја, увек бих поцрвенео сећајући се како сам очистио свој први револвер.

Уосталом, тај револвер није био баш сасвим исправан. Опруга за убацивање муниције у цев није функционисала. Можда сам и сам нешто допринео томе приликом чишћења оружја. Углавном, увек је приликом репетирања требало још притиснути одозго руком опругу, да би метак ускочио у лежиште. То сам утврдио још код куће, а затим проверио у Кошутњаку, кад сам испробао оружје. Требало је после сваког испаљеног метка дланом леве руке лупити одозго опругу и „парабелум“ је скоро изврсно функционисао. Нешто слично видео сам већ у каубојским филмовима ...

Био сам задовољан. Нарочито касније, јер нико није хтео да се служи тим неисправним револвером. Чувао сам га љубоморно и неколико пута користио у акцијама. (...)

Позив на устанак

Позив на устанак који је Комунистичка партија упутила народима Југославије, ставио је нашу организацију пред нове задатке. Мобилисали смо све наше снаге да свакодневним ситним и крупним акцијама узнемиравамо окупатора и домаће издајнике. Београдска средњошколска организација бројала је тада више од стотину актива који су се редовно састајали, радили на свом идеолошком уздизању и извршавали постављене задатке. Ти млади комунисти представљали су озбиљну ударну снагу, која је у условима борбе у граду задавала знатне моралне и материјалне ударце непријатељу.

Исписивање парола, уништавање непријатељских пропагандних плаката, сечење телефонских каблова, електричних водова и бандера, бушење аутомобилских гума, паљење непријатељских возила и складишта, оружане акције против окупатора и домаћих издајника – све је то постало саставни део свакодневног рада наше организације. Сећам се да је тада било постављено да сваки омладинац мора најмање једном недељно да изврши неку акцију. У таквим акцијама су се проверавали наши симпатизери и они најодважнији били су примани у чланство наше организације.

За најједноставнију акцију сматрало се тада исписивање парола. Сваки омладинац активиста носио је тих дана у џепу креду или комадић угља и у свакој згодној прилици, по зидовима, тротоарима, преко немачких плаката, ницале су наше пароле. Дешавало се често да на неком месту остане само половина пароле, јер је омладинац или омладинка, који је исписивао морао да побегне. Али исто тако врло често је та парола убрзо дописивана до краја другим рукописом или другом бојом креде.

После првих искустава организовали смо већ исписивање парола молерским четкама, па чак и масном бојом. По двојица или тројица одважнијих активиста излазили су често и ноћу, за време полицијског часа, и на унапред предвиђеним местима исписивали пароле често словима метарске величине.

Онда смо дошли на идеју да на неки начин штампамо мале листиће са паролама које би могли лепити свуда и на сваком месту: по главним улицама, по бандерама, излозима, преко немачких плаката, па чак и на стаклима немачких возила. Пошто нисмо имали других могућности, решили смо да од линолеума направимо клише и да га умножавамо помоћу јастучета за штамбиље.

Спремао сам се за упис на Академију ликовних уметности и познавао мало технику рада у линорезу. Од Марка сам добио задатак да за прво време израдим две пароле величине четвртине листа канцеларијске хартије. Прва је била „Смрт фашизму – слобода народу“ уз коју је требало да дође цртеж стегнуте песнице, а друга „Србија се умирит не може“ са цртежом кукастог крста у пламену.

Набавили смо прибор за линорез и ја сам се бацио на посао. Био је то мој први линорез па је посао споро напредовао, поготову што сам за тај рад имао времена само ноћу. За израду оба линореза требало ми је више од две недеље. У међувремену спровели смо акцију прикупљања папира. Марко се тада преселио у мој стан и док сам ја резао линолеум, он је секао и спремао хартију. Најзад, када је све било готово, прикуцали смо линолеум на дрвено постоље за штамбиље и направили прве отиске.

Наше разочарење било је огромно. Никако нисмо могли да добијемо јасан, равномерно обојен отисак. Морали смо да скинемо ручку за држање да би притиском длана по свим деловима површине линолеума донекле изједначили боју на отиснутом цртежу. За прву акцију лепљења ових парола намеравали смо да „одштампамо“ десетак хиљада, али се показало да на овај начин то иде врло споро и да за један сат можемо да израдимо највише педесетак отисака. Нарочито је ишло тешко са паролом „Србија се умирит не може“, уз коју сам направио прилично компликован цртеж, који је било скоро немогуће равномерно отиснути. Искрсао је још један проблем који нисмо предвидели. То је било сушење листића. Нисмо их смели стављати један преко другог, јер су се ионако неравномерне копије мрљале и боја се размазивала. Све нам је то успоравало рад.

Приближавао се заказани дан лепљења наших парола, а нас двојица нисмо успели да умножимо више од хиљаду листића. Зато смо последње ноћи пред акцију морали да позовемо у помоћ другарице Рушку Васикић и Емилију Јакшић-Цуцу. Марко и ја смо свом снагом притискивали дашчице с линолеумом, а оне су нам слагале хартију, разастирале одштампане примерке да се суше, слагале их и бројале. На овај начин посао је брже напредовао. Али и поред тога што смо на том послу провели целу ноћ, једва смо успели да направимо нешто више од две хиљаде отисака.

Онако исцрпени и уморни кренули смо у рано јутро да разделимо одштампане пароле осталим члановима нашег руководства и члановима гимназијских „језгара“, која смо држали на вези. Они су их даље делили својим активима и осталим симпатизерима који су учествовали у акцији.

Цела наша организација била је тог јутра на улицама града. Сви учесници акције носили су са собом флашицу лепка и очекивали почетак акције. Свака школа имала је свој градски рејон, а сваки омладинац одређену улицу за лепљење плаката.

Тада смо већ избегавали да се крећемо главним улицама, које су биле пуне агената и непријатеља, али тога дана сам прошао од Славије до Калемегдана. Није било много наших парола, па ипак су оставиле неки ефекат. Грађани су застајали да их боље погледају, неки су их посматрали само у пролазу, а жандарми и агенти су их цепали и стругали са зидова.

Доцније није било више масовних лепљења из једноставног разлога што технички нисмо стигли да умножимо потребне количине. Не знам да ли је тада било могуће решити тај проблем штампањем у некој нашој штампарији, али Марко и ја смо наставили по старом. Кад год смо имали мало времена умножавали смо нове отиске и делили их активистима. 

Паљење окупацијских новина

Много масовнија и по свом одјеку значајнија акција, у којој је учествовала целокупна београдска организација СКОЈ-а, било је паљење окупацијских новина и остале штампе.

Акција је извршена истовремено у целом Београду, рано ујутру када су улице биле најживље и пуне радника и службеника који одлазе на посао. Обично су ишле групе од три омладинца. Први, најснажнији и најокретнији имао је задатак да истргне продавцу новине из руку и да га спречи у евентуалном покушају да спасе своје примерке. Други је носио кантицу или флашу с бензином којим је поливао расуте новине. Трећи је имао спремљене шибице и палио бензин. Другарице су добиле лакши задатак. Оне су палиле окупаторске плакате и новине пред киосцима, где је продавцима било теже да их спрече у акцији. Свака група имала је унапред одређеног продавца новина или киоск.

У нашој организацији имали смо двојицу другова који су продавали новине. Били су то ученици VIII мушке гимназије Нешић и Јовић. Захваљујући њима и њиховој агитацији међу колпортерима, многи су својим пасивним држањем потпомагали успешно спровођење акције. Један мањи број продаваца активно се супротставио нашој акцији. На неким местима су омладинци са њима морали да се туку док су новине гореле.

Било је неспоразума. Када сам са својом групом, у којој су били Шокорац и Лазаревић, прилазио продавцу код Палилулске пијаце, приметили смо неку непознату омладинску групу како баш на том месту пали новине. Угледали смо недалеко другог продавца и кренули према њему, али нас је и ту предухитрила друга група. У целом том крају, док смо се ми снашли, већ су на све стране гореле новине. Морали смо да се задовољимо паљењем паноа за плакате на једној тараби у улици Станоја Главаша. Када смо доцније прошли да проверимо да ли је пано изгорео, утврдили смо да је заједно с њим изгорела и цела тараба. Несрећни власници још су износили кофе с водом и гасили даске захваћене пламеном. Ипак смо били незадовољни – то је била акција намењена другарицама. 

Пољанче на Крсту

На простору око данашње зграде Београдског драмског позоришта на Црвеном крсту била је тада пространа пољана, обрасла кржљавом травом и коровом. Активисти VI мушке гимназије изабрали су то место за своје састајалиште. Увек се ту налазила и нека лопта, коју су шутирали наизглед беспослени младићи. Чак је било увек и довољно ситног новца да би се на брзину организовала игра „крајцарице“ у случају појаве полицијског аутомобила или немачке патроле. Омладинци који се коцкају, свађају и по цео дан шутирају лопту нису били сумњиви. Агенти Специјалне полиције и гестаповци сматрали су да се такви не баве политиком и остављали су нас на миру. Нису могли да примете да се ту преко целог дана смењују групе младића, а још мање су могли да претпоставе да се ту, у корову, налази импровизовано склониште, у коме се увек могло наћи привремено склоњеног пропагандног материјала наше Партије, понека флаша с бензином, гвоздених зубаца за бушење аутомобилских гума, лепка, креде и кантица с бојом. Углавном најнужнији реквизити за акцију скојеваца. Постепено су се на овом пољанчету почели окупљати сви средњошколци, активисти из овог краја.

На овом месту први пут смо добили џак гвоздених четворокраких зубаца. Како год падне на земљу, један оштар крак увек штрчи у вис. Добили смо их за бушење аутомобилских гума, а нешто слично вероватно су употребљавали још стари Римљани у борби против картагинских слонова. Ту смо први пут примили „запаљиве плочице“. На том месту родиле су се и многе смеле идеје за акцију.

Некако спонтано, омиљена забава на овом месту постало је ударање раменом. Игра се састојала у томе да се неприметно приближиш некоме и изненадно га удариш снажним трзајем рамена. Постепено смо се толико увежбали да је ударени обавезно посртао, а често и губио равнотежу. Дошли смо на идеју да овој нашој игри дамо и практичну примену.

Комунистичка партија, на линији бескомпромисне борбе против окупатора, васпитавала је своје чланове и чланове СКОЈ-а, а преко њих и све радне људе да бране наш национални понос и свуда и на сваком месту пружају отпор окупатору. Тако је у Београду постала сасвим редовна појава да се пролазници на улицама нису склањали с пута немачким војницима и официрима, који су бахато ишли право на наше грађане. Ми смо решили да нашу игру, како смо је скраћено звали „рамењача“, пренесемо и на уличне сусрете с Немцима. Обично смо улицом ишли право на Немце и у последњем тренутку измицали би се у страну, као да им се склањамо с пута, а онда би уследио трзај раменом и Шваба би се обавезно затетурао. Понекад би помогло промрмљано извињење, али много чешће требало је бежати пред повређеном сујетом „освајача Европе“. Ненадмашан у ударању раменом био је мали Ћоса, свршени ученик V разреда IX мушке гимназије, иначе снажан и чврст младић. Ретко који Немац би остао на ногама после судара с њим. Али исто тако ретки су били случајеви када оборени војници нису пуцали за Ћосом.

Немачка команда била је принуђена да путем афиша и Новог времена захтева од грађана Београда да се обавезно уклањају с пута припадницима Вермахта, уз претњу најстрожијим казнама.

Када смо први пут разделили зупце за гуме, решили смо да прво заспемо раскрсницу код „Лондона“. Нас шесторица: Зоран Жујовић, Аца Зечевић Зека, Миливоје Сучић Суља, Гарзичић, Оцокољић и ја напунили смо џепове и неприметно посејали зупце по раскрсници. Били смо врло изненађени кад су нека возила прошла без дефекта. Прво се зауставио један камион, а одмах за њим и један патролни „мерцедес“. Пронашли су клинове у гумама и неколико сличних на асфалту раскрснице. Задржали су десетак пролазника и грубо их натерали да очисте коловоз. Убрзо су остала возила наставила несметано да пролазе.

Нисмо били задовољни ефикасношћу наших клинова. Закључили смо да ће ефекат бити пунији ако их директно поставимо под гуме паркираних возила. Неко време је такав начин био врло успешан, али су убрзо и немачки шофери стекли искуство, па су пре кретања возила увек прегледали гуме, посклањали зупце и несметано возили даље. Најзад смо се ограничили да клинове разбацујемо на прилазним друмовима Београду, где их је у прашини било тешко откривати. Ту су ове акције имале највише успеха. (...) 

Кидање каблова

Ретке су тада биле београдске улице кроз које нису пролазили водови војних каблова. Немци су све своје важније пунктове и објекте повезали интерним телефонским везама и скоро сви дрвореди били су начичкани телефонским кабловима. Нарочито је тих линија било много око Народне скупштине и око калемегданске тврђаве. У тим секторима пролазило је паралелно и до десетак линија.

Ти каблови постали су мета наших свакодневних акција. Постављени привремено, висили су на дохват руке. Није било лако прекинути их голим рукама. За то је требало доста снаге и вештине. Искуство нам је убрзо показало да су за сечење каблова зачудо много ефикасније домаће велике маказе од електричарских кљешта. Ваљда зато што је нашим другарицама било много лакше да те гломазне маказе носе у својим ташнама, сечење каблова сматрало се у неку руку женском акцијом.

Једног дана су Аца Зека и Зоран Жујовић посекли све каблове око Народне скупштине. Нису се задовољили само тиме да пресеку све каблове на свим линијама, већ су сваку линију прекидали на кратким размацима. Повукли су се тек када су Немци послали патроле за обезбеђење каблова.

Подстакнути овим примером, кренули смо једнога дана Цуца Јакшић и ја на Калемегдан. Кренули смо око калемегданске тврђаве загрљени, изигравајући заљубљени пар и на сваком згодном месту почели да сечемо каблове. Нисмо се много изненадили када смо на истом послу затекли Миливоја Сучића Суљу из IX мушке и са њим једну другарицу (мислим да је то била другарица Луковић-Лукац). Договорили смо се да кренемо у супротним правцима. Немилице смо секли каблове, сакривали читаве десетине метара у жбуње и бацали низ падине. Састали смо се поново негде испод цркве Ружице. Кренули смо натраг поред Војног музеја, али су ту Немци већ легитимисали и претресали шетаче. Морали смо брзо да се спустимо према пристаништу, а маказе смо за сваки случај сакрили у једном рову. Нико нас у овом правцу није зауставио...

Електричне бандере представљале су другу мету наших акција. Та врста акције није била некако званично форсирана од стране руководства, али је остављена појединцима по слободном избору. Сећам се само две такве акције (можда их је било више) и обе су биле прилично безуспешне.

Јован Гајгер Јоца, члан језгра IX мушке гимназије, са још једним својим другом, опремљен тестером кренуо је на смедеревски друм. Ту су успели да претестере једну бандеру, али неискусни као дрвосече, са великим напором престругали су је хоризонтално. тако да нису успели да је оборе. Врх бандере, повезан многобројним жицама, и тежина дрвета држали су стуб усправно. Поучени искуством одлучили су да следећи стуб секу по дијагонали.

Толико су били занети послом да нису приметили приближавање двојице жандара и неколико пандура из општине Мокри луг. Кад су почели да беже било је већ касно. Ухваћени су и одведени у општинску зграду. Путем су се договорили да прву прилику искористе за бекство, али им се та прилика пружила тек приликом саслушавања у општинској згради. Саслушавао их је председник или секретар општине и у једном тренутку остали су сами. Жандари су за тренутак изашли из канцеларије, а прозор приземне зграде био је отворен. Јоца је први искочио, а за њим његов друг. Настала је узбуна и потера за бегунцима. Јоца је ухваћен, док је његов друг успео да побегне.

На саслушању у Специјалној полицији Јоца се јуначки држао. После кратког времена стрељан је у логору на Бањици.

Другу акцију организовали су активисти V мушке гимназије. Њих петорица: Мома Стефановић, Брана Крстић, Брана Ташић (имена преостале двојице се не сећам), решили су да исеку бандере код „Хајдпарка“ на Топчидерском брду. Направили су план да цео тај крај у коме су становали немачки команданти оставе без светла, али ни они нису успели да га успешно реализују. Успели су да пресеку и оборе три бандере, али нису предвидели да њихова тежина није довољна да покида мноштво жица којима су биле везане. Приликом покушаја да пресеку жице почела је да их хвата струја. Онда су дохватили дрвене мотке и почели да разбијају порцеланске чашице.

Док су они били заузети тим послом, почели су да их опкољавају немачки војници. У последњем тренутку, друг кога су поставили на обезбеђење приметио је приближавање Немаца и обавестио остале. Срећно су успели да се извуку, јер су војници осули на њих паљбу са свих страна. Том приликом је Брана Ташић био лакше рањен у ногу.

Камиони у пламену

Сећам се да смо у почетку свих акција које смо организовали добијали много извештаја о паљењу немачких аутомобила, камиона и мотоцикла. На једном састанку Марко је оправдано изразио сумњу у веродостојност тих извештаја и захтевао од нас да увек проверимо резултате сваке такве акције. Убрзо се показало да су сумње неосноване. Омладинци су заиста предузимали бројне акције, али су резултати били минимални.

Нисмо имали искуства и нисмо знали како се ефикасно може упалити моторно возило. Наши омладинци би обично из флаше или канте посипали бензин по металној хауби мотора или дрвеној шасији камиона. У већини случајева запаљени бензин би букнуо пламеном за тренутак, али се често гасио сам од себе, не причинивши веће штете возилу. Само у оним случајевима када би пламен захватио бензинске водове мотора, возило би потпуно изгорело. После ових акција немачки шофери и војници постали су опрезнији.

Врло успешну акцију, која нам је уједно пружила и драгоцено искуство, извршила је другарица Луковић-Лукац из I женске гимназије. Она је у Златиборској улици отворила врата камиона и почела из флаше да полива седиште у кабини. Нека жена је са свог прозора почела да виче и зове Немце. Лукац је била толико присебна да флашу баци на под кабине и кресне шибицу. Чим је потрчала улицом, одјекнула је експлозија. Камион је букнуо снажним пламеном и потпуно изгорео.

После овога случаја било нам је јасно да је једини ефикасан начин упалити бензин у самом резервоару возила, или запаљену бензинску боцу бацити у близину мотора.

Приликом покушаја да запале резервоар једног камиона у Господар Јовановој улици, Немци су изненадили другарице Наду Анастасијевић и Зорицу Божовић, свршене ученице V разреда II женске гимназије. Зорицу су ухватили, док је Нада успела да побегне, али је убрзо после тога и она ухапшена. Обе су стрељане на Бањици.

Са Нешићем Нешом и Властом Томовићем из VIII мушке, запалио сам један камион код Карађорђевог парка. Власта је ишао напред и имао задатак да испита можемо ли нас двојица слободно прићи камиону. Било је то осигурање од евентуалне немачке заседе. На његов знак, Неша је отворио врата кабине и убацио отпушену бензинску флашу. Мој задатак је био да „запаљиву плочицу“ бацим у барицу бензина која исцури из грлића. Приликом експлозије флаше запалио ми се рукав капута. Са тако упаљеним рукавом бежао сам преко Котеж-Неимара. Бензинска флаша била је прилично опасна.

На пољанчету код Црвеног крста дуго смо размишљали док нисмо дошли на идеју да од дечијих „луфт-балона“ направимо бензинску бомбу. Балон смо ставили у папирну кесу и у њега насули литар бензина. У отвор смо увукли један крај згужване филмске траке и онда га добро везали концем. Филмска трака требало је да одигра улогу фитиља преко кога би се упалио бензин у балону. Док смо све то обавили и припремали се да извршимо први експеримент, балон је процурио јер је бензин прогризао гуму.

Нисмо били обесхрабрени. Поновили смо експеримент са паром гумених рукавица, које смо добили као прилог међу санитетским материјалом. Рукавица је издржала читав сат, таман довољно да се изврши акција. 

У следећу акцију пошао сам са Петковићем Кепом и Душком Јовановићем (који је касније постао агент Специјалне полиције), активистима из VI мушке гимназије. Њих двојица били су редовни посетиоци пољанчета, али се баш нису истицали учествовањем у акцијама. За сваки случај дуплирали смо рукавице и насули скоро два литра бензина. Нашли смо један камион у Војвођанској улици. Неопажени, убацили смо нашу „бензинску бомбу“ у кабину. Она је одлично и ефикасно функционисала. Бензин се без шума запалио. Док смо замицали за први угао, угледали смо велики пламен како лиже из кабине. Доцније смо утврдили да је и овај камион потпуно изгорео.

Нисам више учествовао у сличним акцијама, али знам да су наши активисти на сличан начин запалили још неколико возила.

Крајем јуна добио сам у нашем Централном активу задужење за „акцију“. Пред осталим члановима на састанку нисам добио никакве специјалне задатке, али сам после састанка имао дуг разговор са Марком. Требало је формирати ударну групу, која би извршавала задатке војног карактера и помагала у извршењу значајнијих акција појединих гимназијских актива. Требало је да непосредно руководим том групом. Зато ме је Марко консултовао приликом њеног састава. По његовим речима групу би сачињавали неустрашиви омладинци, безгранично одани Партији, дисциплиновани, сналажљиви, окретни итд. Набројао ми је низ таквих квалитета да сам се једног тренутка запитао зашто су мене одредили за руководиоца те групе ...

Најзад смо одлучили да групу сачињавају: Слободан Томић, члан нашег централног руководства, Момчило Митровић Моча, из II, Мома Стефановић из V и Ћосић Ћоса из IX мушке гимназије. По Слобином и Момином одласку у партизане, групу су попунили Гарзичић Гарза из VI и Андрић, који се уписао у VI мушку гимназију. Сви они били су ослобођени осталих задужења. Расподелили смо оружје којим смо располагали, а Марко нам је донео један нов „валтер“ калибра 7,65 мм и две дефанзивне бомбе. Са оним што смо сами прикупили, свако је добио по револвер и бомбу.

Прва акција ове групе било је неко обезбеђење на Топчидерском брду. На путу који од „Звезде“ води према фудбалском игралишту, чланови групе требало је да стражаре са оружјем и у случају пуцњаве или знакова неке борбе у том крају, прикрију се и пуцају на жандарме и Немце који би туда прошли. Не знам да ли је то било стварно обезбеђење или само проверавање групе. Имао сам задатак да, такође наоружан, и пре и после подне обиђем другове и да се после сваког обиласка нађем са Марком и обавестим га о ситуацији на терену и држању чланова групе.

Сећам се још једног „обезбеђења“. Овога пута учествовао сам и ја. Добили смо задатак да се у Улици кнеза Павла шетамо поред зида Ботаничке баште. Нисмо опет знали о чему се ради. Речено нам је само толико да нам је задатак да пуцамо на жандарме и Немце, уколико дође до неке узбуне у том крају. Знали смо само још толико да ће нам „један друг“ дати знак кад треба да се повучемо.

Стајали смо на својим местима. Ништа се није догодило, или ми никакву узбуну нисмо приметили. Онда је изненада мени и Мочи пришао журним кораком неки висок младић у мантилу, с рукама у џеповима и кратко нам наредио: растурајте се!

Тек сутрадан смо из новина сазнали да је из болнице у Видинској улици организовано бекство једног затвореника Специјалне полиције и да је том приликом погинуо један жандарм. Тада нисмо знали да се радило о спасавању друга Александра Ранковића.

Смрт есесовца

Почетком јула добили смо задатак да у некој улици, коју сами изаберемо, убијемо неког немачког официра, по могућству есесовца.

Као најпогоднију изабрали смо Синђелићеву улицу. Она је повезивала Студентски дом, у коме се налазила нека немачка команда, са Каленићевом пијацом, око које се налазило још неколико немачких установа. Направили смо детаљан план. Требало је да пуцамо Слоба и ја, а остали да нам врше обезбеђење. Цело после подне провели смо на улици, али тога дана задатак нисмо извршили. Стално нам је нешто сметало: или официр није био есесовац, или би се у одлучном тренутку појавио неки ауто, а када би наишао есесовац, иза њега би се нашла група немачких војника, или би се појавила патрола. Било је пуно оправдања за нашу неодлучност.

Нисам очекивао да ће Марка толико да револтира саопштење о неизвршењу задатка.

Сутрадан пре подне наша група састала се на Црвеном крсту. Пренео сам друговима разговор са Марком и отворено признао да јуче нисам пуцао из страха. Свима је некако лакнуло, откравили смо се и нашироко препричавали какву је ко трему осећао. Моча и Ћоса дотле никад нису пуцали из правог револвера. Договорили смо се да чим Слоба и ја припуцамо, ради испробавања оружја и сви остали почну да пуцају увис. После овог разговора разишли смо се с неким осећањем међусобне сигурности и присности.

У три сата после подне били смо поново на својим местима. Нешто пре четири стајали смо наслоњени на један зид. У сусрет нам је долазио један млад потпоручник есесовац. Сећам га се добро. Имао је црвенкасту косу, носио је наочаре са дебелим црним оквиром, био је висок, витак и леп момак, једва нешто старији од нас. Слоба ме је упитно погледао, на шта сам му ја потврдно климнуо главом. Чврсто сам стегао дршку револвера. Есесовац нам се приближавао, прошао поред нас, а ми још нисмо пуцали. Ваљда смо чекали један на другога. Онда сам ја изненада и за самог себе викнуо туђим гласом нешто што је требало да буде позив официру. Он се уплашено тргао и окренуо. Видео сам запрепашћење и страх у његовим очима. Одјекнули су наши први пуцњи, а Немац је почео некако чудно да се смањује. Учинило ми се да није пао, него се некако разлио по земљи. Улица је одјекивала од револверске паљбе.

Кад сам подигао поглед од есесовца видео сам да још сви стојимо, као приковани за своја места. Пролазници, па чак и Немци, сви су се разбежали у прве капије. Трајало је то само тренутак, па смо и ми потрчали, унапред договореним правцима. Нико није покушао да нас заустави, чак ни Немци. Било је доста зелених униформи по капијама, али нико није пуцао за нама. После ове успешне акције осетили смо самопоуздање, чак можда и превише самопоуздања. Својим очима видели смо наоружане Немце како беже и склањају се после првих пуцњева.

На сличне акције окупациона команда запретила је преко штампе одмаздом и репресалијама. Нисмо више нападали немачке војнике, али смо добили задатак да ликвидирамо полицијске агенте, домаће издајнике и доушнике.

Прва наша следећа акција била је у Војводе Степе улици. Тих дана Ћоса је отишао у партизане, па смо у акцију кренули само нас четворица. Требало је да ликвидирамо неког агента Тошу (презиме му је било Петровић или Марковић). Одређени да пуцају били су Слоба и Моча, а ми смо вршили обезбеђење. Дуго смо га чекали, али се он није појављивао. За двадесетак минута требало је да наступи полицијски час. Мислили смо већ да се разиђемо, кад га угледасмо како долази улицом. Пошли смо му у сусрет и цела акција изведена је овог пута врло једноставно, са свега неколико пуцњева.

Сећам се добро те акције, јер кад сам сутрадан подносио извештај, Марко Никезић ми је саопштио да сам примљен у чланство Партије. Повезао ме је са другарицом, секретаром партијске ћелије којој сам додељен. Била је то ћелија зидарских радника, а први састанак коме сам присуствовао одржан је у једној шупи у Белимарковићевој улици на Пашином брду.

После неколико дана састали смо се у стану Јоце Марјановића на Сењаку.

Поред Јоце састанку смо присуствовали Марко, Бора Дреновац и ја. Марко нам је тада саопштио да ћемо о свим важнијим проблемима и питањима акција дискутовати и решавати у овом саставу. Ни једном речју није нам објаснио зашто је то тако, али сам ја закључно да смо сви, као чланови Партије, вероватно представљали неку врсту партијског језгра у руководству средњошколске организације СКОЈ-а. У овом саставу одржали смо само још један састанак. Убрзо после тога извршена је реорганизација. Марко и Јоца отишли су на нове дужности у унутрашњост Србије. Мени је саопштено да сам одређен за омладинског руководиоца у неком партизанском одреду. Требало је да сачекам неколико дана на везу. Бора Дреновац је заменио Марка на положају секретара организације.

Обруч се стеже

У првим данима окупације и јачања наше организације све је изгледало лако и безбрижно, сви задаци, све акције извршавале су се некако лако и неосетно, са мање или више узбуђења, али та узбуђења била су више површинска, скоро романтична. Некако неосетно увлачио се у наше свакодневно извршавање задатака неки страни притисак, све већи отпор. Постајало је све теже радити и све теже се окупљати. Осећао се све јачи и тежи притисак окупације и Специјалне полиције.

Из наше организације ухапшен је Богдан Велашевић, ухапшен је Јоца Гајгер, затим Зорица Божовић, па Нада Анастасијевић ... Сви су они зверски мучени у Специјалној полицији и стрељани на Бањици.

Ми смо знали када су ухапшени, знали смо да ће бити мучени, да ће од њих тражити да издају своје другове, знали смо да ће их стрељати, али ни једног тренутка нисмо помислили да ће непријатељу издати нашу организацију, нисмо посумњали да ће издати своје другове. Нисмо се склањали из својих станова и ништа се није изменило у раду и функционисању наше организације.

Како су почеле провале и хапшења, како је и у нашим редовима завладала несигурност, ни данас ми није јасно.

Сви смо желели да одемо у партизанске јединице, али нам је пренета директива да ће моћи да оду само најбољи омладинци и они којима прети опасност хапшења у Београду. До јесени је отишло врло мало омладинаца: Слободан Томић, Мома Стефановић, Аца Зечевић, Ћосић, Зоран Жујовић ...

Марко Никезић је извесно време ноћивао у моме стану на Чубури. Једнога дана средином августа рекао ми је да више не долазим кући јер ће ме тражити полиција. И заиста, после два дана извршена је „блокада“ мога краја. Приликом претреса стана, агенти су се распитивали за мене. Било је то озбиљно упозорење, али у то време полиција је у заједници са Немцима вршила редовне блокаде и претресе појединих делова града. Агенти су се можда и случајно распитивали за мене, јер је моје име било на списку станара, а нисам се налазио код куће? За сваки случај нисам долазио кући, очекујући да ће ме полиција поново тражити.

Наш друг Неша из VIII мушке имао је тада неку везу, преко једног рођака који је радио у полицији, од кога је добијао бланко личне карте и стамбене пријаве. Било је довољно предати Неши само фотографије другова, а он је доносио празну личну карту са залепљеном сликом, прописно овереном штамбиљима полиције и отиском прста. На свим овим личним картама био је отисак Нешиног прста, али то није било толико важно. Много важније било је што су све рубрике биле празне и власник легитимације могао је да их попуни по жељи. Преко ове везе многи наши истакнути руководиоци добили су личне карте. Фотографије сам преносио Неши, од њега примао оверене личне карте и предавао их Марку. Сад када смо прешли у илегалност добро смо се снабдели резервним легитимацијама. Ја сам за сваки случај имао четири личне карте.

Пред свој одлазак из Београда, Марко је имао сигурно склониште. Била је то костурница палих бораца у I светском рату на Новом гробљу. Ћерка једног чувара гробља била је скојевка. Увече је остављала кључ на одређеном месту. Марко би провео ноћ у костурници и кључ ујутру враћао на исто место. Било је неколико полицијских блокада око гробља, претресани су чак и станови чувара али никоме није пало на памет да завирује у гробнице. Марко ми је два или три пута указао гостопримство. Није било нарочито угодно у непроветреној костурници на гомили џакова, али је бар било сигурно. Сигурније него у становима наших пријатеља и симпатизера у граду, којима је претила стална опасност од претреса полиције, где смо увек стрепели да ли ће наше лажне легитимације и стамбене пријаве издржати проверу.

Склониште на гробљу наследио сам после Марковог одласка. Користио сам га само два пута. Треће ноћи нисам затекао кључ на одређеном месту. Тражио сам га очајнички свуда около, али кључа није било. Наступио је полицијски час, а падала је упорна јесења киша. Ноћ сам провео испод једне мермерне клупе на некој богатој гробници, окруженој шимширом. Тада сам одлучио да следећу ноћ преспавам код куће. Морао сам да се окупам, а желео сам да једну поћ проспавам у топлом, чистом кревету. Истина, све сам то могао да урадим у стану мајке Аце Зечевића у Генерала Хорватовића улици, али тај стан сам чувао само за изузетно тешке ситуације. Од оне прве блокаде полиција ме више није тражила, па сам рачунао да једну ноћ могу провести у свом стану ...

Полиција је дошла у пола једанаест. Не знам да ли им је неко јавио да сам дошао кући, или су дошли случајно. Дошли су само двојица: Радан Грујичић и Милорадовић. Таман сам се спремао да легнем у кревет. Рекли су да ми одело није потребно, али сам ја инсистирао да се обучем. Хтео сам да добијем у времену. Док сам се облачио питали су ме за неке наше другове из организације, између осталих и за Цуцу, која је лежала у кревету поред моје тринаестогодишње сестре. Цуца је била мала и ситна, није изгледала много старија од моје сестре и поред својих пуних седамнаест година. (Она је набавила ђачку књижицу неке девојчице из унутрашњости, променила само слику и легално се пријавила у кварту као наша рођака из унутрашњости).

Почео је претрес стана. У сваку просторију морао сам да уђем испред агената. Кад сам упалио светлост у девојачкој соби, угледао сам на столу уредно сложен неки Цуцин материјал. Било је ту неколико летака, један Билтен Главног штаба ПОЈ и неке лажне личне карте. Не знам ни сада како ми је успело да сав тај материјал неприметно стрпам испод појаса панталона. Док смо пролазили кроз стан умирао сам од страха да га не посејем кроз отворене ногавице панталона, јер сам већ осећао како ми клизи низ бутине. Пред вратима клозета застао сам и затражио од мајке да ми донесе ципеле. Био је то мали трик. Искористио сам непажњу агената, изненада ускочио у клозет и забравио врата за собом. Цепао сам материјал и пуштао воду неколико пута. Агенти су покушали да развале врата, претили да ће пуцати. Било ми је свеједно. У том тренутку једино је било важно да не посумњају на Цуцу и уништити лажне личне карте, којима су се служили многи наши другови на слободи.

Тукли су ме чим сам отворио врата. Тукли су ме цело време док смо силазили степеницама са трећег спрата. У полицијски аутомобил ушао сам потпуно раскрвављеног лица. Била су то специјална полицијска кола са осам седишта и вратима поред сваког седишта. Било ми је јасно шта ме очекује у „Главњачи“, па сам одлучно да тамо не стигнем жив. Већ сам се спремао да искочим из кола, кад чух од својих пратиоца да идемо по некога у Нишку улицу. Грујичић и Милорадовић су изашли и опоменули агента који је седео поред мене и шофера да добро пазе на мене. Нису ми дозволили да ушнирам ципеле, зато сам их лако и неприметно скинуо с ногу, изненада отворио врата и искочио из кола. Моји чувари били су толико изненађени да су истрчали за мном из аутомобила и почели да пуцају. Да су били мало присебнији и пошли за мном колима не бих успео да им умакнем. Кад су се тога сетили, било је већ касно. Насталу узбуну искористио је и друг кога су агенти намеравали да ухапсе. Искочио је кроз прозор од купатила и преко дворишта успео да умакне.

Пред зору сам стигао у стан Даринке Зечевић. Ту се већ крио Миливоје Сучић Суља. Онако премореног, изубијаног и крвавог једва су ме препознали.

Остали смо ту све док нисмо добили везу за Космајски партизански одред. Из Београда смо кренули обојица, Суља и ја. Кад смо стигли на јавку, негде на путу измећу Младеновца и Аранђеловца, саопштено нам је да се одред у току ноћи изненада повукао према ослобођеној територији Ужица и да морамо натраг.

Ни други пут нисам имао среће. Одређен сам на рад у Месни комитет СКОЈ-а у Земуну. Пошто је то била територија Павелићеве НДХ преко Саве која је представљала границу, требало је да ме пребаци неки друг Фрања, који је радио у организацији „Тот“ на оправци порушеног моста. Када сам стигао на заказани састанак, пришао ми је неки стари, непознати радник и саопштио да је Фрања у току ноћи ухапшен са још неколико другова. 

После неколико дана посетио ме је друг Пушка, секретар Месног комитета Партије из Земуна. Саопштио ми је да морам да сачекам извесно време, можда још месец дана, док се успостави нов канал. Није ми се чекало. Предложио сам му да покушам да пређем понтонски мост са пасошем Аце Зечевића, на коме бих променио само слику.

Исте вечери храбро сам пружио немачком стражару на мосту зелени погранични пасош. Приближавајући се усташком стражару на другој страни моста, све чвршће сам стезао дршку револвера. Аца је био средњег раста, плаве косе и очију, није носио бркове – све је то стајало у личном опису испод слике на пасошу. Ја сам био висок, црн, носно сам бркове. Бојао сам се да ту разлику не уочи усташа, кад је већ Немац није уочио. На моју срећу, усташа није ни отворио пасош. Чак ми је врло љубазно посаветовао да пожурим, како бих ухватио трамвај који је стајао па станици.

Испред трамваја сачекао ме је друг Пушка.

После неколико дана чуо сам да је Суља ухапшен. Ишао је на састанак да добије везу за рад ван Београда. Препознали су га неки агенти из полицијског аутомобила који је пролазио поред њега. Није успео да им побегне. После кратког времена стрељан је на Бањици.

*** 

______________

РАЗГОВОР СА ВОЈИСЛАВОМ НАНОВИЋЕМ 1981.

О Бесмртној младости и Отписанима: 
Идеја слободарства није у паролама, него је у душама људи 

Пре тридесет година, у Дому омладине Београда сваког петка одржавала се трибина посвећена домаћем филму, уз пројекцију одабраног остварења и разговор са аутором. Уредник трибине био је Мирослав Бата Петровић, а стални водитељ редитељ Јован Јовановић. У оквиру овог програма, 2. октобра 1981. приказан је филм Војислава Нановића „Бесмртна младост“ (1947), а разговор с Нановићем који је следио објављен је у часопису “Филмограф“ наредне године. 

Јован Јовановић: ...Наша историја филма постоји већ тридесет пет година и мислим да је дошло време за извесно преиспитивање тзв. „вредности“ или тзв. „заблуда“ у југословенском играном филму. Ако мало дуже гајите ту упорност и љубав према нашем филму, чачкајући по његовој историји ви ћете видети да оно што се углавном пише по новинама није истина, и да се тиме што је написано не исцрпљује наша историја филма, и да је време да младе генерације, поготово заљубљеници у филм, направе можда и неке коректуре. У том смислу мислим да је овај филм – Бесмртна младост, који сам предложио да отвори овај циклус – био веома занимљив, јер је Војислав Нановић један од аутора који је у својим филмовима унео нешто што се зове „моувинг“, тј. „прави филм“, што он због одређених односа, свести или несвести о филму, као и неки други аутори, није успео да у потпуности експлицира. Ми смо и у овом филму видели низ бриљантних сцена за оно време, али исто тако и сцене које су дале дуг времену. Зато би било најзанимљивије да нам друг Воја каже шта мисли о свом филму сада?

Војислав Нановић: Мене прво изненађује да тај филм уопште може да се гледа. Ја нисам у мраку црвенео; мада у њему има наивности, наравно, и неизбежног почетништва. Знате, свако доба пред ауторе поставља своје захтеве, а у време када је овај филм настајао постављало се много захтева. То је било време око 1947. када смо сви још живели од парола и обећања; радње су биле празне, празни стомаци, нисмо имали ни ципела ни одела, али смо сви били срећни, задовољни и опседнути будућношћу – шта ћемо урадити. Били смо задовољнији него данас. И онда смо хтели о себи све да кажемо, у једном филму. Наравно да је и приликом писања и приликом реализације било много „бабица“ и многих захтева шта да се унесе у филм, који моменти, које акције, да се све обухвати, итд. Искрено речено, ја сам филм заборавио, и данас сам га гледао први пут после 33 године; у међувремену сам имао прилике да гледам само поједине исечке. Ја сам се онда борио да филм не буде скуп парола него слика једног живота.

Јован Јовановић: Колико сте имали година, онда?

Војислав Нановић: 25.

Јован Јовановић: Најмлађи дебитант у југословенском филму.

Војислав Нановић: Ја бих рекао да сам по свом пуном опредељењу, животном и професионалном, требало да будем сликар. Одмах после рата сам и хтео да будем сликар и да идем на академију, али ми нису дали. Такво је то време било. Морао сам да се прво бавим новинарством па онда филмом.

Јован Јовановић: Колико ја знам, тада је људима било декретима наређивано чиме ће да се баве. Да ли је то тачно?

Војислав Нановић: Да, то је апсолутно тачно. Ја сам за време рата био уредник „Гласа омладине“, па сам по декрету дошао у „Политику“. Тако сам исто, по декрету, дошао и на филм. Знате, тешко је то данас схватити. Ниједан глумац, осим Радета Марковића, Миће Татића и Ирене Колесар, није био професионалан глумац. Све су то натуршчици. Тада није било младих глумаца, а требали су нам. Наравно, нико није могао да буде декретом књижевник. Али ако је неко умео да пише, сви су се трудили да му помогну. Исто је тако било и са филмом.

Јован Јовановић: Ја сматрам да су декрети имали катастрофалне последице по наш филм. Не у вашем случају, не у случају Пурише Ђорђевића и још неких аутора, али то што је југословенски филм 1981. такав какав је, мислим да је то последица декрета.

Питање из публике: Ко је могао тада да се бави филмом?

Војислав Нановић: Па било је мало људи који су добро познавали филм, као на пример Владета Лукић, Радош Новаковић, Стеван Мишковић...

Јован Јовановић: Па, очигледно је да су се филмом могли бавити људи који су идеолошки били проверени, што је сасвим разумљиво за оно време. Међутим, да се вратимо филму. Ја мислим да би било занимљиво рећи још неке ствари о њему: филм има једну веома занимљиву аутентичност, која се врло брзо губи у нашем филму, и да је много аутентичнији од Отписаних Александра Ђорђевића. Занимљиво је да сте баш тим натуршчицима постигли један веома драгоцен документаристички тон, они играју веома природно, за разлику од Славице где је све испатетизирано. Затим, занимљиво је да су екстеријери снимани у аутентичној сценографији порушеног Београда. Дакле, без обзира што филм личи на неку идеологизирану причу, ипак је ово један документ у коме је аутор покушао да постигне извесно поетско сагледавање своје генерације.

Војислав Нановић: Ја сам имао намеру да представим то време и те људе. Та омладина, 1941, била је врло свесна шта стоји пред њом и каквог се тешког задатка прихвата. Мислим да их је карактерисао и мало суров међусобни однос, у коме недостају речи. Људи су се плашили да износе осећања и скривали су их лаконским реченицама да не би један другоме случајно изразио љубав, оданост и слично. Тако је било и међу мушкарцима, а још више се то потенцирало у односу између мушкарца и жене, младића и девојке. Ако сам успео, а изгледа да јесам, да то пренесем на платно, онда је то значајно. Знате, филм је прављен 1947. године, а говори о 1941. години, и ја сам сматрао да филм треба да остане и као документ о нама какви смо онда били. Мислим да су Отписани далеко интересантнији за гледање.

Јован Јовановић: Не бих се сложио са вама. Отписани имају извесну клишетираност, укус конфекције, а овде код вас постоји једна трагична слика те генерације. Као што је Кокто рекао да је сваки филм истовремено и аутопортрет аутора, постоје у овом филму детаљи који емитују неке друге поруке о једној генерацији која није смела да спонтано исказује своје емоције.

Војислав Нановић: Не да није смела, него такво је време било да је било депласирано бити пун и доречен у емоцијама.

Јован Јовановић: Колико ја знам, а доста сам се бавио тим временом, мислим да се тада неговање емоција сматрало грађанском, или малограђанском појавом.

Војислав Нановић: Да, то се чак сматрало слабошћу...

Јован Јовановић: ... И то сте ви добро приказали у вашем филму. Али у њему, иако недостаје темпо, има доста прецизних решења у којима се види и једна мисаона и редитељска заокруженост и спретност, што говори да ви нисте били баш наивни дебитант. Па ме занима, где сте ви учили филмски занат? Која су ваша филмска искуства и који су ваши узори, ако сте их имали?

Војислав Нановић: Знате, једино искуство које смо ми имали били су међусобни разговори и гледање филмова.

Јован Јовановић: Којих филмова?

Војислав Нановић: Свих могућих филмова до којих смо долазили. Постојао је бункер на Ташмајдану где су Немци чували све забрањене филмове које су ту довукли из целе Европе и спецификовали.

Јован Јовановић: Зашто су били забрањени?

Војислав Нановић: Па, у смислу немачке идеологије. То су били филмови које су они заплењивали у окупираним земљама јер им нису идеолошки одговарали.

Јован Јовановић: Немци су тако овде практично формирали велики филмски фонд. Један је био у Прагу, један у Паризу и један овде. Он је био испуњен пре свега америчким филмовима. А после рата, опет по декрету или одлуци комитета за кинематографију, велики део фиимова је уништен, претопљен је у разне материјале за прављење дугмади, опанака и патика за првомајску параду. Који су разлози што су ти филмови уништени?

Војислав Нановић: Знате како су Немци педантни. Они су те филмове сложили, класификовали су их по жанровима, редитељима, земљама, глумцима, итд. Међутим, десило се да је „Авала филм“ био такође на Ташмајдану, онде где је данас Телевизија. Постојао је ту и један метални хангар са декором у коме је избио безазлен пожар после кога је настала права паника. И тада је један човек, једнострано, донео одлуку да се ти филмови униште.

Јован Јовановић: Занимљиво је да филмски радници тог времена неће да говоре о том догађају отворено, а ја имам копију документа из кога се види да је наредба донета због тога што „амерички филмови лоше делују на нашу омладину“ и побуђују код њих ситносопственичко и грађанско схватање живота. Дакле, било је и идеолошких разлога. Али, да то заборавимо... Да ли се овај ваш филм може подвести под оно што ми називамо „социјалистичким реализмом“, јер у вашим ликовима има нечег од ликова комсомолаца у совјетским филмовима тог времена.

Војислав Нановић: Знате, неоспорно је руски утицај био веома снажан јер смо ми били и оријентисани на руске редитеље и сниматеље. Они су и долазили овде и држали нам предавања. Ја сам чак био на једном врло кратком курсу, и пре режије овог филма, у Барандову, који је трајао две недеље где су предавали Ејзенштајн и Тисе.

Јован Јовановић: Шта су вам они предавали?

Војислав Нановић: Предавали су о режијском приступу и реализацији, са примерима. То су била, колико се сећам, врло уопштена предавања. Ипак, ја сам се трудио да у свом првом филму направим нешто што не личи на друге филмове, а посебно сам се трудио да не личи на руске филмове.

Јован Јовановић: Значи ли то да сте још онда осећали отпор према руском филму?

Војислав Нановић: Па, они су били сувише патетични и за оно време. Према томе нису били реалистични. А ја сам хтео да направим нешто што ће бити изворно, оригинално. То је била велика претензија. Знате, када сам направио прве кадрове нисам ни веровао да ће то личити на филм. А када сам монтирао прве секвенце отишао сам у Врање, где су Александар Вучо и Радош Новаковић тада снимали Софку, да их питам да ли то личи на прави филм.

Јован Јовановић: Јесте ли имали проблема око склапања филма у монтажи, јер у вашем филму има неколико прескока рампе?

Војислав Нановић: Како да не. Знате, тек кад је дошао Воркапић почело је да се прича о дирекцији и рампи. У мом филму има таквих места где камера прескаче рампу, али ми се чини да су та места некако у функцији филма и да не ударају по очима. На крају крајева, и данас у америчком филму имате таквих монтажних скокова.

Јован Јовановић: Да ли је било проблема и око глобалног склапања филма пошто ми се чини да се филм при крају мало распада, као да је било проблема око праћења појединих ликова у филму, па сте ви дијалозима разрешавали где је ко...

Војислав Нановић: Не знам, није било колико се ја сећам... Ја сам био против оног спикерског увода, јер је постојао дијалог који објашњава ситуацију. Али да би било што јасније публици, захтевано је од мене да тај дијалог покријем спикерским текстом. Међутим, нормално је било и да је и било пропуста. Човек док не направи један филм, док не склопи цео филм у целину, не може да стекне боље искуство.

Јован Јовановић: Колико знам, многи редитељи су тада и доста доснимавали, не из педантности, него зато што нису могли да постигну континуитет приче на монтажном столу.

Војислав Нановић: Онда се цео Централни комитет старао о тим филмовима. Стално су долазили другови и гледали материјале. Постојали су људи посебно задужени за поједине филмове и за праћење њихове реализације. Долазили су чак и Кардељ, Моша Пијаде, Коча Поповић... И од њих је много зависило да ли ће се нешто доснимавати или не. А необично су се журили да се филм што пре појави. Ја сам имао могућност да доснимавам, пошто се није постављало питање новца. Нисам доснимавао јер су другови стално инсистирали да се филм што пре доврши. И зато сам на монтажном столу морао да извлачим максимум из материјала. (...)

Јован Јовановић: Мени у вашем филму, као и у домаћем филму уопште, смета карикирање непријатеља. Због чега сте од самог почетка почели да примењујете ту врсту карикирања Немаца, што је касније довело до оних монструозних претеривања код Булајића и још неких аутора. Да ли је то резултат социјалистичке тезе да је „уметник инжењер људских душа“ па је сада требало распиривати мржњу према непријатељу?

Војислав Нановић: Можда има тога. Али ја сам се трудио да тај млади Немац, који игра главну улогу, лепо изгледа. А она сцена на Бањици... Па такво је време било, тако се приступало карактеризацији непријатеља. Ми не можемо сада да видимо позоришне представе које су се тада играле...

Јован Јовановић: Шта је ваша генерација сматрала да је друштвена улога филма?

Војислав Нановић: Једно уметничко дело не може да буде без одређене идејне поруке. Пре свега треба нешто да каже; шта мисли друштво о нечему. Међутим, тешко је не бити дидактичан. Колико се сећам, трудио сам се да прикажем да идеја слободарства није споља у паролама, него да је она унутра у душама људи... (...)

“Филмограф“ бр. 22 (1982)