Владимир Дедијер са Чарлијем Чаплином 1945. о Русији, Америци, Јасеновцу, Сутјесци и Ивану Горану Ковачићу štampaj

Кад сам заједно са секретаром Холивудског удружења писаца у рату Полином Лаубер и филмским режисером и писцем Абом Баровским ушао код Чарли Чаплина, он је седео и читао у пространој соби за рад, за уским столом, крај великог прозора који је гледао у борове у врту. Он нас је спазио, склопио једну повећу жуту свеску, оставио писаљку и пошао нам у сусрет.

Гледао сам Чаплина, необично чилог и крепког, гледао сам његове живе покрете, брзи осмејак и чинило ми се да видим неког пријатеља, драгог човека, кога познајем већ толике године, па га сада виђам после дугог растанка.

Истина, Чаплин није имао стари полуцилиндер. Уместо њега видела се густа, али сасвим седа коса. Није имао ни похабани жакет, ни огромне ципеле, али израз лица, онај хитри осмејак, онај скоро неприметни покрет којим је Чаплин подигао панталоне кад се дизао са столице, јасно су показивали да је то Шарло из оне димљиве сале биоскопа „Опера“ у Београду, куд ме је ујак, око 1920. године, повео први пут да гледам филм, – да је то Шарло из Трке за златом, Циркуса, Светлости велеграда, Модерних времена. Просто ми се чинило да је Чаплин сишао с платна.

У овом граду Холивуду многи познати филмски глумци подмећу за прст ђона у ципелу да би изгледали виши, неки носе и високу штиклу; многе филмске диве имају и лажне трепавице и туђе зубе, па их је тешко препознати на први поглед – зато ни један од њих није изгледао толико сличан своме лику на платну, ниједан није изгледао тако реалан, као Чарли Чаплин.

У Холивуду

Кад сам добио позив да дођем по други пут у Холивуд, објашњавао сам својим пријатељима Американцима да не бих сматрао да сам посетио Холивуд ако не видим Чаплина. Они су ми говорили да се Чаплин повукао из јавног живота, да живи потпуно усамљен, да скоро нигде не излази из куће, да врло ретко кога прима. Али када је Чаплин чуо да желе да га виде људи из Титове Југославије, састанак је био брзо уговорен. 

Из америчких новина, које сам читао још пре доласка у Америку, наслућивао сам шта је узрок ове повучености највећег глумца у Холивуду, али тек кад сам дошао у додир с Американцима, људима разних положаја, осетио сам сву трагичност положаја Чарли Чаплина, боље рећи сву трагичност самих Американаца. Кад сам јутрос старој дадиљи глумца Џона Гарфилда, у чијој сам кући био гост, рекао да идем да посетим Чаплина, побожна жена склопила је руке и скоро ме молила да не идем до њега:

„Он је тако покварен!“

Синоћ на вечери код Полете Годард и њеног мужа Берџес Мередита, где су били присутни неки од највећих холивудских директора и глумаца, повела се реч о Чаплину и скоро сви су се о њему веома неповољно изражавали, изузев Полете Годард.

Нарочито је оштро Чаплина осуђивала г-ђа Селзник, жена једног од најконзервативнијих магната Холивуда, лична пријатељица гђе Чанг Кај Шек. Она је сручила на главу великог уметника толико много увреда, да човек просто није могао да оћути, те сам морао да прекршим сву етикецију ове вечере и да на питање: „А шта ви у Титовој Југославији мислите о Чаплину?“, одговорим: „Кад се буде погледало за стотину година од данас на Холивуд, фигура Чарли Чаплина поносито ће се уздизати.“

Грађанин Кејн против Шарла 

Те г-ђе Селзник и њихови мужеви, заједно с Херстом, Макормиком и Луисом, католичком црквом и њеним експозитурама у Холивуду, већ више од три године воде бесомучну кампању против Чаплина, каква се само може у Америци замислити.

Када се Чаплин оженио с младом Уном, ћерком О'Нила, једног од најпознатијих америчких писаца, сва је сензационална штампа донела наслове преко читаве странице: „Чаплин, 52 године, узео девојку – 18 година“. После је дошла тужба неке девојке сумњивог занимања против Чаплина – да је отац њеног детета. Чаплин је био ослобођен од једног суда, експерти су испитивањем крви доказали да он није отац тог детета, међутим суђење је обновљено, сензације су у листовима све више надуваване.

У време велике руске офанзиве у пролеће 1944. године у Украјини, у време почетка савезничке офанзиве на Рим, њујоршки „Дејли Њуз“ (власници Патерсон-Макормик), који има највећи тираж у Америци, донео је о Чаплиновом суђењу шест пута више простора него о тешким и судбоносним борбама у Украјини и дванаест пута више него о почетку савезничке офанзиве на Рим.

Милионима америчких читалаца преко овакве штампе, радио-станица, тон-журнала пуњене су уши да је Чаплин покварењак, тако да су многи од тих људи, као на пример побожна дадиља Џона Гарфилда, поверовали да је Чаплин заиста такав. Колико је та кампања ниска и подла показује и овај пример.

Првих година рата глумац, режисер и писац Орсон Велс направио је филм Грађанин Кејн, у коме је покушао да дâ лик Херста. Главну улогу су играли Велс и млада талентована глумица Дороти Комингор. Све док филм није био готов – власници компаније нису знали да ће то бити филм о Херсту, који је касније све учинио да се филм не приказује у Америци.

Срео сам Комингорову једне вечери у Холивуду и она ми се жалила како јој је свемоћни Херст онемогућио да већ четири године добије било какву улогу.

„То није све“, говорила је млада глумица. „Знате, ја имам двоје деце. Кад сам занела друго дете, једно јутро отворим новине и имам шта да прочитам. Херстова главна новинарка за ствари Холивуда Луела Парсон пише како сам у другом стању и додаје да је отац детета вероватно Чарли Чаплин!“

Ово је само један од стотине случајева како Чаплина гоне кроз шибу твораца „јавног мнења“ у Америци. Кампања против Чаплина била је толико бесомучна да је Чаплин, весели човек који је толико много волео свет, волео да излази на широке топле булеваре Холивуда, егзотичне хавајске и филипинске ноћне клубове, одједном престао да напушта своју вилу, затворио се ту сам, у себе.

Чаплин-херој  

Ова хајка на Чаплина била је веома прозирна, али ипак је постизала дејство код многих људи кова дадиље Џона Гарфилда, а таквих је у Америци доста. Ти срачунати напади нису били уперени против Чаплина само као великог глумца-демократе, који је тако одлучно поздрављао победе Црвене армије, који је тако смело иступао на митинзима у Америци и тражио хитно отварање другог фронта у Европи, већ је то била кампања против Чаплина као глумца-уметника, једног од највећих људи данашњице, против његовог схватања уметности, које је постајало све пуније и све силније, да би у последњем Чаплиновом филму Диктатор добило свој најјачи израз.

У томе филму не види се само, као у ранијим Чаплиновим делима, мали човек, кога сви угњетавају али који доследно брани принцип људског достојанства, истина на пасиван начин; мали човек који у борби за живот ипак успева да се одржи, али који никад не остварује свој сан. У Диктатору, Чаплин-мали човек израста у Чаплина-хероја.

Чаплин и у Диктатору, као и у својим ранијим филмовима, ремек-делима нашег времена, даје живот онакав какав је, улази у његове проблеме, али Чаплин мали човек више неће и не може да ћути, он симболично прекида своју праксу немих филмова, први пут проговара у Диктатору да би смело жигосао Хитлера и Мусолинија у данима уочи светског рата када је свака таква реч огромно значила за тешке године које су биле пред нама.

Иступити с таквим схватањима уметности, остварити на високо уметнички начин такав поклик против фашизма и мрачњаштва, значило је бити изложен најбестиднијим нападима реакционарних кругова у Америци, нарочито оних у Холивуду, који су још могли да подносе Чаплина-малог човека, али Чаплин-херој значио је удар на њихове основне интересе, на њихову вулгаризацију уметности, на оно што је свуда у свету Холивуду донело такву сумњиву славу. У мржњи тих кругова спрам Чаплина осећа се још један елеменат.

Независност уметника 

Чаплин је и генијалан пословни човек. Он се једини усудио да разбије монопол крупних финансијера у Холивуду. Заједно с једном групом филмских глумаца, још пре двадесетак година, основао је своју компанију „Уједињених уметника“ и почео да производи филмове без финансирања и контроле великих банака.

И многи други независни уметници покушали су да пођу Чаплиновим путем. Они су набављали пола милиона до милион долара колико је требало да се направи један од 16.000 америчких биоскопа, ту су независни уметници пропадали. Ових 16.000 биоскопских дворана налази се у рукама неколико компанија, уско повезаних с великим компанијама које праве филмове у Холивуду. Сваки је независни филм бојкотован и тако се завршавала продуцентска каријера појединих глумаца.

Једино је Чаплин био у стању да разбије овај монопол. Његове филмове велике компаније морале су просто на просто да дају, јер их је публика тражила, јер су они сами на њима имали добру зараду. И та завист према Чаплину, пословном човеку који данас располаже с капиталом од више милиона долара, утицала је на велику америчку штампу, односно крупне банке које стоје иза ње, да отворе кампању против Чаплина и његове уметности.

Зато сам се, улазећи код Чаплина, питао како је ова харанга деловала на великог уметника? Хоћу ли затећи човека потпуно утученог, отцепљеног од догађаја и људи? Да ли ће Чаплин наставити путем Диктатора или је то његова последња реч?

Филм о Плавој бради 

Кад смо ушли у Чаплинову радну собу две ствари су ми пале у очи. Чаплин је био поново пустио своје славне бркове, истина данас скоро сасвим беле. То је знак да се Чаплин прихваћа мача, да ће ускоро почети да снима филм. Друго, запазио сам једну жуту свеску. То је био сценарио његовог новог филма који спрема већ две године. Разговор је почео о том сценарију.

Прво полако а затим све брже, Чаплин је превртао листове те свеске, исписане писаћом машином, на многим местима искрижане, дотериване. Чаплин је превртао ту свеску, вадио комаде папира, исписане његовим мало нечитким рукописом, и почео да нам чита поједине сцене; једном руком држао је свеску а другом махао, да би одједном књигу оставио и почео да изводи поједине сцене. Нека радост ме је обузела. Ниска хајка није убила великог уметника. Напротив, она га је још више разјарила, она му је дала неку нову снагу.

Он је смело узео за свој нови филм тему о „Плавој бради“, човеку који је убио осам жена! Како је само јуначки ударио у лице тим фарисејима, лажним браниоцима морала и чедности. Истина, жалосно је што су они приморали Чаплина да узме ту тему, али он њу разрађује и обилно се свети баш тим истим друштвеним круговима.

У ствари, филм ће бити историја једног малог књиговође који има децу и хрому жену, огромно их воли, трчи из банке кући, обасипа жену и децу нежношћу. А кад избије криза, мали књиговођа буде отпуштен и нађе се на улици. Убога жена и деца му гладују: он им мора донети хлеба. У очајању одлучује се на злочин, удвара се разним женама, убија једну по једну, а опљачкане ствари и новац доноси кући.

Он је и даље нежан супруг, бди над болесном женом, прати децу у школу, а злочин сматра као обичан бизнис на који су га прилике приморале. Једног дана умире му жена, умиру му деца, он је изгубио потребу за новцем, а мотив убистава је ишчезао и он се пријављује властима. Ту га псују, грде, жигошу га, а он мирно на све те нападе одговара: „То је био само мој бизнис, ја сам убио осам жена, па сам изашао пред суд, а други већи бизнисмени убијају милионе, као што сам ја, па постају хероји и сви им се клањају“.

На крају долази свештеник и покушава да исповеди Шарла и вели му да би сада требало да се помири с богом, а он му одговара: „Ја сам с богом у добрим односима, али нисам с људима“.

И Чаплин, тужна лица, кренуо је с краја собе држећи стално жуту свеску, представљајући како малог књиговођу воде на електричну столицу и одједном је прснуо у смех и рекао: „Филм ће се завршити тиме што ће књиговођа изаћи сам кроз отворена врата на улицу“.

И прошао је кроз врата радне собе у трпезарију где је ручак већ био на столу. Чаплин нам је ту представио своју младу супругу Уну и рекао: „Ово је моја стара госпођа“.

Док је крупни слуга у ливреји служио око стола, Чаплин је прешао на свој други филм који намерава да изради. То треба да буде филм о Вашингтону, о салону гђе Маклин, власнице највећег дијаманта на свету, која је окупљала око себе годинама најизразитије представнике изолациониста, најљуће реакције у Америци.

Овај је салон у Америци одиграо исту улогу какву је у Енглеској играо Кливенден-салон у коме су се одгајали Чемберлен и други помагачи Хитлера у његовом разарању Европе. Тема несумњиво изванредна.

Чаплин се толико уносио у своје речи, с толико је жара представљао поједине реакционарне сенаторе, устајао од стола, остављао да се хлади голуб на тањиру, приказивао гђу Маклин на чије груди стално мотре четири детектива да не би неко од високих гостију потегао за највећим дијамантом на свету, сагињао се под сто и приказивао Херстову новинарку Луелу Парсон како лежи под туђим постељама и вири шта раде људи на постељи...

Руски медвед 

Тако сам провео с Чаплином пуна два сата, а нисам био у стању да проговорим ни једну реч. Просто, с њега ока нисам скидао; само у једном тренутку помислих – не видети Чаплина, а бити у Холивуду, значи не видети ништа. После смо поново прешли у собу за рад и почели да разговарамо.

Имао сам стотину ствари да му кажем, а нисам знао одакле да почнем. Прво се сетих једног руског поморског капетана који је са својим бродом стигао у Сан Франциско, и кад сам му на једном пријему рекао да идем да видим Чаплина, он се сав разнежио па ме је два пута молио да обавезно запитам Чаплина како је мали медвед који је предат Чаплину као поклон из Совјетског Савеза. Тако смо отпочели разговор о руском медведу. Кад је Чаплин чуо шта га питам, скочио је, забацио пете у страну и почео да се смеје:

„Ха, руски медвед!“

И почео је Чаплин да представља руског медведа, његов неспретни ход, његово режање, читаву једну актовку потпуно налик на његове прве ствари које се још увек дају код нас у Београду. Чаплин је објашњавао како је медвед нарастао, и како му је кућа постала тесна. Приказивао је како је медвед ујео његову куварицу за прст, како су га затим пренели у студио, па кад се ни тамо није могао да смири, одвели су га у зоолошку башту у Лос Анђелесу.

После ме је замолио да поздравим руског капетана и да му поручим да је медвед жив и здрав. Тако смо отпочели разговор о руским људима, о Совјетском Савезу, о Црвеној армији, о новом совјетском филму Иван Грозни, који је Чаплин баш те вечери намеравао да гледа код једног свог пријатеља.

„Воле вас свуда по свету“, говорио сам Чаплину. Ето руски капетан послао вам је медведа, а ми у Београду, још се град димио од битке с Немцима, међу првим филмовима приказивали смо ваш Циркус... Много наших партизана видео сам у дворани...

Чаплин се смешио и поче да говори о себи:

„Ја сам се родио у Лондону, али увек сам мрзео шовинизам. Сећам се како смо ми као деца били васпитавани да су Енглези први људи ка свету, „Британија влада таласима“ и томе слично. Како су ми први пут Французи изгледали као људи другог реда кад сам прешао канал Ламанш... Заволео сам после све народе света. Ја сам интернационалист. Ето, нисам хтео да узмем америчко држављанство, јер сам ја грађанин Југославије, као што сам грађанин Енглеске или Америке. Мене сви народи разумеју, иако не говорим њихов језик...“

„Ја сам социјалист!“

После смо почели да разговарамо о Југославији. Чаплин је желео да зна да ли је много деце погинуло у рату; умиру ли сада од глади; како им се може помоћи; запљескао је кад сам му испричао како пионири у Крајини вредно уче, како не траже од пролазника динар или бомбону већ хартију и оловку. Говорио сам му дуго о огромном културном препороду у Југославији, о нашим писцима, о нашим уметницима, о глумцима који су ишли с војском из офанзиве у офанзиву, певали, играли и борили се с народом.

Прекрио је лице рукама кад је чуо на који је начин погинуо Горан Ковачић, питао је да ли би се у Америци могла да изводи симфонија Бана Вучковића, уграбљена од смрти у последњим тренуцима; тражио је да му пошаљем превод Зоговићеве песме о Титу; живо се распитивао како изгледа друг Тито, како је са здрављем и на крају је рекао да би огромно желео да види Југославију, да се упозна с тим народом који је тако велике ствари постигао у овом рату. После је питао имамо ли снага да сачувамо тековине борбе и рекао:

„Верујте мени, потпуну победу у Југославији ћете постићи тек кад остварите социјализам! Ја сам социјалист!“

Разговор се пренео на смрт Хитлера и Мусолинија. Чаплина је нарочито импресионирала Мусолинијева смрт:

„Како је то само гротескна сцена. Обешен за ногу крај своје љубавнице, изложен народу који га пљује на тргу где је и отпочео свој поход смрти... Дивна је ствар дочекати смрт тиранина...“

После ме је Чаплин питао да ли сам гледао Диктатора, његов филм о Хитлеру и Мусолинију, израђен уочи рата. Објаснио сам му да сам на једној приватној приредби видео филм, али да има извесних тешкоћа, независних од нас, па се филм још не приказује народу.

„Молим вас гледајте, ако буде филм приказиван у Београду, да неке ствари упростите. Избаците писани текст с филма јер то нарушава слику. Најбоље би било сваких десет минута на вашем језику испричати садржину филма... Такође бисте могли и мој монолог на крају да преведете. Може га прочитати неки од ваших глумаца...“

Било је већ време растанку. Чаплин је изразио жељу да поздравим све наше јавне раднике, обећао је да ће им послати и писмени поздрав што је и учинио. То је био први Чаплинов иступ у јавност после говора у коме је величао победу Црвене армије под Стаљинградом.

На поласку ме је запитао да ли бих могао да дођем сутрадан поново да му говорим о Југославији.

С Чаплином о Петој офанзиви

Сутрадан сам затекао Чаплина на тенис-игралишту. Играо је оштро, брзо: тек тада ми је пало у очи како је он необично снажан. После смо прошли кроз његов дуги врт, покрај борова, овалног базена за купање од зеленкасто-плавог камена. Вече се ближило. Седео сам с Чаплином и причао му о Козари, Дурмитору, Љубљани, Петој офанзиви, Јасеновцу.

Онда се разговор окренуо на Америку, на његове филмове, на њега самог, на хајку која се води против њега. Чаплин је тихо говорио:

„Ја сам овде декласиран човек. Ја сам сâм у овом граду!...“

Трудио сам се да му објасним како ми у Југославији дубоко поштујемо његову уметност, како су његови филмови у најцрњим данима реакције значили моралну подршку за нас; говорио сам му да смо усред Четврте офанзиве, у јеку борби и патњи чули за његове пламене поздраве Црвеној армији поводом слома Немаца код Стаљинграда; да њега воли и цени сав демократски свет. 

Растао сам се од Чаплина пун туге и поштовања према великом уметнику. Он ме је испратио изван своје виле, све до аутомобила. Ту смо се поздравили и он је пошао ка својој високој белој вили, ситним чаплиновским кораком, повијених леђа.

Гледао сам га како се удаљује, мален, сам, и одједном ми се учинило да сам сличну сцену већ једном негде видео, да ме је већ једном обузело осећање слично садашњем, можда на крају Циркуса.

И учинило ми се да је Чаплинов живот, ова бесомучна хајка америчких крупних финансијера кроз њихову штампу на јадног малог човека, у ствари филм, велики филм живота наших дана чије епизоде Чаплин с толико мајсторства и истине већ тридесет година приказује.

И тада ми је још једном било јасно зашто га сав прогресивни свет сматра својим уметником.