Милован Ђилас о Мартовским преговорима štampaj

(...)

У борбама око Горњег Вакуфа и Коњица заробљено је десетак Немаца, међу њима и мајор Штекер – окошт, онизак и достојанственог држања. С тим се зачела и идеја да понудимо Немцима замену за наше ухапшене другове, утолико пре што су Немци на то пристали у Ливну 1942. године. Идеја је могла потећи из разговора, од више нас – Велебита, Ранковића, мене, Тита.

Али Тито је идеју одмах развио, односно – приступио њеном остваривању. Окупио је у „својој“ воденици крај Раме присутне чланове ЦК – Ранковића, Пијаду и мене – и предложио да се Немцима упути писмо, преко заробљеног мајора Штекера, у коме бисмо понудили, сем размене, и поступање с рањеницима и заробљеницима по међународним конвенцијама. Истакнут је захтев да нас Немци признају за „зараћену страну“. О томе је било речи већ и пре састанка ЦК: чланови ЦК су понешто знали о „зараћеној страни“, а Влатко Велебит, као добар правник, детаљно нас је у то упутио.

На писму је стајао печат Врховног штаба, али не потпис Титов, него Терзићев. Али било како било, Немци су једино могли схватити да је понуда учињена уз знање и одобрење највише команде: они су знали да је наш покрет централизован, а вероватно и да се Врховни штаб налази на Неретви.

Ми бисмо били задовољни ако би Немци прихватили предложено. Али смо држали и да Немци неће на то олако пристати, па је писмо било стилизовано тако да пружа могућност преговора.

Тај састанак ЦК је одржан истог дана или дан после разбијања четника на Неретви, тј. пошто је отворен пролаз преко Прења. Али ми смо знали да тиме наше тешкоће и несигурности нису престале. Шта ако нам се Немци наврзу и после пробоја, везујући нам снаге за одбрану рањеника? А број рањеника само у Централној болници већ је био око 4.000 и пегави тифус је широко захватио неке јединице, упркос будности и старању санитета: тифусави су били крајеви кроз које смо пролазили, куће у које смо свраћали, пропланци на којима смо се одмарали. И шта ће у том случају бити од нашег основног плана – учвршћивања на југу Србије? Истопићемо се пре него се за циљ ухватимо... Уз то, четници су били за нас проблем више политички него војнички. Шта ако се искрцају савезници и затекну на широким просторима четнике, који ће им се у већини придружити? Па и ако не дође до искрцавања, четници се у савезу с окупаторима могу одржавати дуго, можда до краја рата, а потом, као краљевска војска, наћи подршку код Британаца...

Зачудо, од Немаца смо добили одговор већ после два-три дана: печат с орлом, потпис неког мајора и саопштење да можемо одмах упутити своје преговараче.

Истог дана када је стигао немачки одговор – највероватније 9. марта 1943. – одржан је још један састанак, на коме смо били једино Тито, Ранковић и ја.

Требало је одредити делегацију и израдити тактику према хипотетичним немачким понудама. Тито је сматрао питање толико деликатним и одговорним да је предложио мене као члана Политбироа: никог није ни било да стави на то примедбу, а ни ја се нисам противио. Немачки сам знао ипак толико да сам могао пратити разговор и како-тако се споразумевати – ни иначе нисмо намеравали расправљати о Гетеу и Канту. Тито је такође сматрао да треба да иде и један виши командант – одређен је Коча Поповић, утолико пре што је прилично знао и немачки. Учешће Влатка Велебита у делегацији се подразумевало: он се већ показао вештим у размени Немаца из Ливна, а тако добро је знао немачки – из породице и са студија у Бечу – да су Немци, у току преговора, помислили за њега да је Бечлија.

Тактика у преговорима је, пак, једино могла бити оквирно одређена, утолико пре што се Тито није упуштао у хипотезе и комбинације. Немци нису смели знати ни наш главни циљ – продор у Србију, ни простор који смо намеравали заузети – северну Црну Гору, Санџак и делове Косова и јужне Србије. Јер смо били свесни немачке осетљивости на Србију, као на централну балканску област и народ са снажним антинемачким и државотворним осећањима. Али нешто уверљиво смо им морали пружити: Санџак је био „најбезвредније“, јер најсиромашније и најзабаченије тле, а четници наш непријатељ од кога су и Немци зазирали, упркос томе што се већ поодавно нису с њима тукли, а понегде – као, ето, ту на Неретви – чак и садејствовали.

Према томе: Санџак као будућа партизанска територија, а четници као „главни противник“. Питање Италијана, будући да су немачки савезници, требало је избегавати, а у крајњем случају поставити оштро: будући да они оружају четнике и заједно с њима се боре – сукоби с њима се не могу избећи. Није било речи о обустави борби између Немаца и нас, али – то се подразумевало. Из Титовог гледања и реаговања је излазило: док се раширимо и ојачамо – до тада ће и Немци ослабити, па ћемо видети... Све ово није тако децидирано закључено, него је делом излазило из саме ситуације, а делом из издвојених Титових мисли. Али – довољно да се све то тако у мом сазнању уобличи... А ја не бих суштину ових преговора с Немцима засада објављивао да она страној јавности већ није нашироко позната. (Најобимније у „Tito, Mihajlović and the allies“ од Waltera R. Robertsa, New Brunswick, 1973.) Штавише, и неки југословенски историчари – међу њима и Владимир Дедијер 1967. године – интересовали су се за ток и садржину ових преговора. Југословенско ћутање само доприноси фами. А то ћутање данас нема никаквог разлога сем чувања идеализоване представе о вођима југословенске револуције: као да им није довољно што су извршили једну оригиналну – друкчија и не може бити – револуцију...

Слагали смо се, као и на прошлом састанку, мада је Тито био најмање скептичан. Ја сам припитао: „Шта ће рећи Руси?“

Тито је скоро љутито узвратио – љутит на Русе, а не на мене: „Па и они најпре мисле на свој народ и своју војску!...“

То је било први пут да је неко у Политбироу, и то баш Тито, тако децидирано исказао различитост од Совјета – различитост не у идеологији, него у животу. Веома ми се свидела Титова реакција: да, било ми је јассно да смо се почели разликовати од Совјета у веома осетљивом, најосетљивијем питању, али које је за нас било животно... Јер да ме неко упитао, тада, да ли се то наше одвајање од Совјета слаже с идеологијом, одговорио бих: „Па, наша борба је такође прилог учењу марксизма-лењинизма.“ Друкчије речено: док год се живот „уклапа“ у идеологију, док год идеологија омогућује плодоносне оријентације – идеологија је жива...

Поврх свега, Тито је већ имао и одговор Москве. Наиме, кад и писмо Немцима, упућена је и депеша Москви, спомињући једино размену заробљеника. Али и Москва је овог пута била ажурна и проницљива и одмах гневно узвратила, у стилу: „Зар ви који сте били узор поробљеној Европи, зар ви који сте све до сада показали такав хероизам... да обуставите борбу с најљућим непријатељима и човечанства и вашег народа!...“

Сутрадан нам се придружио и Коча Поповић, па је одржан и састанак делегације с Титом, али на коме се у појединости улазило мање него и на састанцима чланова ЦК.

Тито је пошао к Неретви 10. марта увече. Били смо обавештени да су Немци тог истог дана ушли у Прозор: наши заштитни делови су се већ пребацивали преко Раме и наша тешка оруђа – хаубице и танкете заробљене од Италијана, већ су, пре тога, били оштећени и сурвани у реке.

Нас тројица смо преноћили у млинчићу. Чим се обданило, 11. марта кренули смо ка Прозору, с белим барјачићем на штапу: последњи наши делови су већ били прешли Раму и дрвени мост на Рами већ је горео, а Друга пролетерска је већ била прешла Прењ: тог дана је растеривала четнике око Борачког језера.

Од млинчића до Прозора има дванаестак километара, аутоцестом уз ребрасто брдо. Ишли смо без журбе, али напрегнути – очекујући да ћемо сваки час наићи на Немце.

Али Немаца ни од корова. Нити икаквог шума и покрета... Спопадале су нас зебње: А шта, ако наиђемо најпре на усташе? – Договорили смо се и за тај случај: показати немачко писмо, изблефирати усташе да се ради о стотинама заробљених Немаца и да они знају за наш долазак. Али нисмо били уверени да би усташе о томе водили рачуна, него нас, радије, поклали за свој рачун. Успут смо се, од невоље, шалили па тако „инсистирали“ да Велебит носи белу заставу као најнижи по рангу...

И тако смо, не сревши ни живе душе, стигли до Прозора. Украј кућице на стени, ваљда негдашњој тврђавици, приметили смо немачког стражара: он је ушао у кућицу – схватили смо да телефонира команди о нашем доласку и то нас је смирило.

Чим смо стигли међу прве кућице, порушене и погореле, иза њих је искочило десетак Немаца с напереним машинкама и официр који нас је оштро – много оштрије него смо очекивали – упитао ко смо и шта хоћемо. Велебит му је пружио писмо, док су нам војници одузимали пиштоље. Чим је официр прочитао писмо – израз му се смирио и наредио је војницима да нам одузму метке, али врате пиштоље: по међународном праву, као што смо то већ знали и без Велебитових објашњења.

Немци су нас опколили са свих страна и кренули уз главну улицу. С леве стране, у зидовима порушене куће, усташе, поцепани, полууниформисани, делили су доручак. Застали смо за трен – не сећам се већ због чега, док су нас усташе зачуђено гледали, а један је – показујући главом на мене, добацио: „Ала овај има добре ципеле!...“

Официр нас је увео у неку кућицу, с десне стране, и поставио стражу. Ту смо се задржали око један сат, па нас је један други официр извео, повезао нам очи и сместио нас у аутомобил.

Још увек смо напрегнути, мада већ и радознали. Протутње често камиони, прогрме каткада тенкови: много гласније јер их не видимо – као да се сурвавају гвоздена точила. Разговарамо мало, чак нерадо. Мада Немци продиру у празнину, ипак је неугодан тутањ којим то чине. А Коча не може да одоли властитом цинизму: „Дивота! Ми смо већ измакли, а они уваљују две дивизије у долину Раме, толико уску да ће бити потребно више времена и домишљања како да их извуку...“

Нисмо били изненађени кад се ауто с нама зауставио у Горњем Вакуфу, јер смо по успону знали куда идемо. Скинули су нам повезе и одмах нас увели у омању кућу, лево од цесте. Извели су нас уз дрвене степенице и отворили пред нама врата у собицу: за столом је седео немачки генерал-лајтант, командант 717. дивизије, коју смо недавно потисли. Био је у испегланој, новцатој униформи, тек избријан, румен и просед педесетогодишњак, однегованих манира: из објављених докумената сада сазнајем да се звао Бенигмус Диполд. Није се руковао с нама, али нам је с хладном учтивошћу понудио да седнемо спрам њега, на столице унапред припремљене.

Генерал је одмах нагласио да он није надлежан да претреса покренута питања, али ће нас саслушати и обавестити. Разговор с генералом је текао нешто више од сата, и био је шкрт и натегнут, будући да је он желео да добије што више, а да не понуди ништа.

На крају – било је око 11 часова, јер после тога смо добили ручак – генерал нам је саопштио да ћемо морати причекати одговор надлежних власти. И опет се није руковао, мада је био мање суздржан.

Сместили су нас педесетак метара одатле, у приземну кућицу с десне стране, у собицу с три проста кревета, застрта ћебадима: у Горњем Вакуфу се није могло ни наћи бољег смештаја – ни генералов није био много бољи.

Тиме смо прешли у надлежност војне обавештајне службе (Абвера): таквом нечем смо се и надали, мада бисмо више волели да смо остали под војском.

И одмах су нас опсела два обавештајна официра, али више због радозналости него што су настојали да искуче неку тајну – у том погледу су се држали коректно и ненаметљиво. Нису се упуштали ни у наше захтеве. Први пут су долазили у додир с високим партизанским старешинама и били смо им занимљиви начином мишљења, аргументисања, менталитетом. И они су нама били занимљиви, утолико више што су одударали од наше представе о немачким официрима као борнираним шовинистима или фанатичним расистима.

Један је био капетан, витак и веома леп, а други, држим, мајор, покрупан и грубог лица. Они су, дакако, пазили да се превише не задржавају с нама, а ми да њих не изазивамо нападима на нацизам. Али ни ми ни они нисмо скривали мишљења: они су чак били дефанзивнији, будући су већ били забринутији за Немачку и немачку војску, него за Хитлера и нацизам... И оно што је бар мене највише изненадило у току свих тих преговора, било је што су се у немачкој војсци слабо опажали нацистичка идеологија и нацистички менталитет. Немачка војска није нимало личила на аутоматизовани, немислећи људски строј. Мени се није учинила ни издрилованом, а односи старешина-војник су били чак срдачнији него у другим војскама: нижи официри су јели с војничког казана, бар ту на бојишту. Штавише, није изгледала ни особито организована, а никако није била слепо послушна. Њена борбеност и хомогеност потицале су из других – националних и животних, па тек из нацистичких извора... Људи као и други, несрећни што их је ланац збивања увалио у рат, али решени да победе – да не западну у нови, још гори пораз и срамоту...

Договорили смо се да једино Коча каже своје право име: будући се представио као командант Прве дивизије, није имало смисла да крије име, јер су га Немци вероватно већ знали преко заробљеника. Велебит је једино изменио своје презиме у Петровић, а ја сам узео обично име, али које је било име давнашњег, не много познатог црногорског јунака Милоша Марковића. Велебит је крио име због бојазни од репресалија над његовом породицом, а ја – превећ одговорна личност ако се то открије и превећ примамљив затвореник за Гестапо, ако се Немци реше на неверство... Касније, кад смо Велебит и ја отишли у Загреб на преговоре, ја сам одобрио Велебиту да каже своје право име и посети породицу... Немци су нас у Горњем Вакуфу изненада сликали, али ја сам се заклонио.

А кад смо потом Велебит и ја стигли у Сарајево, приметили смо једног знаног дезертера у ходнику немачке команде: покушао сам да се заклоним. Убеђенији сам да ме видео него да није, али изгледа да није одао моје име, ваљда због тога што га нису ни питали или је држао да сам заробљен. Тако је мој псеудоним остао неидентификован све до Робертсове књиге. Пре тога је једино Владимир Дедијер у трећем издању свог „Дневника“, 1972. споменуо да сам ја био с Велебитом у Загребу: тиме је, у ствари, откривено моје име и моје учешће, уколико то већ није било учињено на други начин...

Али немачке официре у Горњем Вакуфу није заварала Кочина аутентичност ни наше мистификовање: кад сам им рекао да сам интендант дивизије, „груби“ мајор је приметио, с изазовном иронијом: „Тај им је комесар!“

А 14. марта изјутра, оба официра су се појавила са срдачно-ироничним изразом и честитали Кочи рођендан. Коча се, богме, није збунио, него захвалио и додао: „То вам је бар лако било утврдити: београдска полиција има одавно мој досије...“

Немачки официри су с презиром говорили о четницима и домобранима. О усташама – да су сурови и да немају искуства и истинске војничке организације: ми смо се с тим слагали, додајући да се усташе боре као они који су себе учинили очајницима. Упитали су нас: „Откуд вам онолике хаубице?“ Узвратили смо да смо их отели Италијанима. А они, с враголастом иронијом: „Па да, а коме би друго! Наши драги савезници!...“

Обојица су се борила на источном фронту. Нису имали баш високо мишљење о Црвеној армији. „Груби“ мајор је рекао: „Предавали су се у масама. Четрдест прве – жешћих отпора једино код изолованих, мањих јединица.“

Али „лепи“ капетан је додао, цокнувши: „Сибирске дивизије, под Москвом, биле су сјајне – тукле су се до задњег метка...“

„Лепи“ је имао пантљику на реверу: за рану, добијену под Москвом...

Пораз код Стаљинграда их је тиштао, мада су и пред собом умањивали његову тежину: „Па шта? Изгубили смо двеста, триста хиљада војника, док су Руси губили у појединим операцијама по читав милион!...“

И на наше аргументе да то није исто – да је до Стаљинграда дошло после годину и по рата, на туђем тлу и кад већ нема изненађења – одговорили су да нико нема монопол на ратну срећу. Африку су сматрали споредним ратиштем, мада се код њих осећала зебња од америчких потенцијала.

А кад смо им рекли да нас чуди неизазваност напада на Совјетски Савез, узвратили су: „До тога је морало доћи – Русија би напала чим бисмо се јаче ангажовали на Западу...“

Ми нисмо побијали такву могућност, него – да нема победе на Истоку, па зато ни компромиса на Западу...

Мада су говорили о немачкој победи, добијао се утисак да се уздају у исход који не би био пораз за Немачку. А кад бисмо покушали да им доказујемо безизгледност Немачке, узвраћали су: „О томе други мисле...

Али ниједном нису рекли: „Фирер мисли за нас!...“

Имали су високо мишљење о борбености и дисциплини партизана. Али су се ужасавали нашег рата. „Лепи“ је рекао: „Погледајте шта сте учинили од своје земље! Пустош, паљевине! Жене просјаче на улицама, тифус хара, деца умиру од глади. А ми хоћемо да вам донесемо цесте, струју, болнице...“

Ми нисмо порицали заосталост Југославије, али смо додавали: „Ипак се некако живело – све док Немци нису напали Југославију. И можда бисте ви дали цесте и струју, али – да бисте могли односити наше руде и храну...“

Ми смо им доказивали безизгледност, бесмисленост њиховог ратовања противу нас. Ја сам образлагао: „Ми не можемо бити поражени: чак и да уништите нашу групацију, што смо већ избегли, ми бисмо је обновили негде другде, а постоје и друге неуништене...“

А Коча: „Ја могу кроз ваше редове да провучем своју дивизију кад год хоћу – ето, ноћас ако хоћете!“

„Груби“ мајор: „Да, тако је лако ратовати: комад хлеба и нешто метака у торбу па – у планину!“

Коча: „Ако хожете, можемо да се променимо: ми тенкове и моторизацију, а ви...“

„Никада! Никада се ви нећете тога дограбити!“, повикао је „груби“...

Храна је била добра, војничка. Добили смо и цигарете. Нудили су нас и пићем, али ми смо то одбили. А послуживао нас је Хрват, младић из Вражје дивизије, стидећи се и да нас погледа, а камоли да с нама разговара. Да ли је то било случајно, или су Немци хтели да нам предоче подвојеност и закрвљеност унутар наших народа?

У Горњем Вакуфу смо остали – ако се добро сећам – до 14. марта, чекајући преговоре. Али одговор није стизао и закључили смо да се Коча врати, што је он учинио истог дана. Истог дана, потом, стигао је и налог да дођемо у Сарајево.

Вратили су нам метке, с тим да их не стављамо у шаржере. Велебит и ја смо се опростили скоро срдачно с официрима и војним аутом отпутовали у Сарајево.

У Сарајеву су нас Немци сместили у стан лепушкасте и тамнопуте тридесетогодишње госпође, Српкиње и – ако се не варам – супруге заробљеног официра. Госпођа нас је примила љубазно, скоро као своје, премда је била блиска с немачким официрима који су код ње и становали. Мрзела је усташе, а у нама видела не баш паметне Србе, али Србе. Њен стан је био на обали Миљацке, намештен скупо и неукусно. Али је била одлична куварица – као махом Српкиње.

Сутрадан су нас одвели у немачку команду, смештену у згради „Конак“. Ту треба да је био штаб генерала, касније фелдмаршала Александера Лера. Али нас су одвели у одељење „1Ц“, тј. у Абвер, где нас је примио неки мајор или потпуковник. Разговор је био информативан и суздржан с обе стране – они су више питали, а ми настојали да што мање кажемо. Кретали смо се у оквиру утврђених ставова. Немци нису ништа чврсто обећали, сем – да ће мењати заробљене Немце за затворенике, чију листу смо предали већ у Горњем Вакуфу. Али атмосфера није била претећа, чак ни одбојна. Већ тада су Немци захтевали да се одмах, пре икаквог договора, обуставе диверзије на прузи Загреб-Београд. Али ми се на то нисмо обавезивали, везујући све за признање права зараћене стране.

Утисак наш је био да је то тек почетак разговора, а такво је било и држање Немаца. Али код Немаца је опет дошло до застоја. Из њиховог држања се дало закључити да ни они не знају кад би се преговори могли наставити. Ја сам решио да се вратим и оставим у Сарајеву Велебита – да ме извести или да дође – ако преговоре треба наставити. А будући да су Немци инсистирали да им вратимо мајора Штекера и заробљенике, обећавајући да ће нам дати наше затворенике чим их сакупе – рекао сам им да пође један Немац са мном, па ћемо им дати недвосмислен одговор.

Ја сам пошао из Сарајева ка Коњицу, у полукамиону, који је возио један подофицир, одређен да прихвати мајора Штекера. Подофицир је био онизак, на изглед притуп, а говорио је нерадо и неким некњижевним дијалектом – можда југословенски „Шваба“.

Пут џомбав, земља опустела као куд су војске прошле. Али смо путовали без сметње, а подофицир је у Коњицу добио обавештење о сектору где сам уговорио с Ранковићем и нашим штапским официрима да ћу прећи. То је било на 4-5 километара јужно од Коњица – Немци су држали цесту, а наши висове, и ја и наредник смо се одмах одвезли тамо.

На цести су се Немци заклањали иза тенкова, а тамо су донели и једног или два рањеника. С шиљатог виса су партизани пуцали кратким рафалима и меци су звиждали унаоколо, па смо застали испод подзида. Наредник је укратко објаснио официру нашу мисију и – док су нас војници радознало гледали – ја и он смо потрчали преко њиве над путем.

Горе, кроз жбуње, к врху су се привлачиле групице Немаца. Ми смо опет потрчали до идуће подзиде. А онда је налетело неколико „штука“, заокружило и заорало око врха и, у суновратима, почело да га засипа бомбама и рафалима. И батерија с десне обале Неретве је наставила тући врх. Врх као да се заљуљао у зрачној висини, а Немци су јуришали у његову задимљеност. Био сам скоро равнодушан, иако ми није силазило с ума да тамо гину моји другови. Али кад су се „штуке“ спуштале у долину и љуљањем с крила на крило, једна за другом, поздравиле своје трупе – спопала ме горка завидљивост.

Немци су, очито, били отели врх, јер се пуцњава стишала. Наредник и ја смо се почели пети уз стрмину неометани рафалима. Стигли смо и два Немца – једноме се с леђа одмотавао телефонски кабл.

На врху је била засела немачка десетина, заклоњена иза стена. А на заподињку испод ње мртав младић – партизан, у новцатом италијанском шињелу, вуненим сељачким чарапама и гуменим опанцима – слика наших заноса, победа и заосталости: збачени јуришем, партизани нису успели да га однесу.

Одморили смо се, попушили цигарете. Немци су нас примили мирно, као да нису малочас проживели окршај. „Нису нас сачекали: да није било 'штука', добили бисмо и ми своје...“, причали су као о свађи у крчми или на вашару.

Промоливши се, осмотрио сам околину: камена долина, с ретким жбуњем, оивичена на видику повијарцем.

„Где су партизани?“, питао сам немачког старешину, покушавајући његовим дурбином да откријем наше заштитнице.

„Тамо!“, развлачио је он руком према повијарцу.

Било је око 3 после подне – и превише да се за дана пребацим до својих. Почео сам да зовем: „Другови! Не пуцајте! Ја сам партизан, долазим с преговора!“ И тако из неколико пута гласно и разговетно. Отуд ни гласа, ни крета.

„Мом“ подофициру сам рекао да остане у заклону – да партизани не би посумњали, видећи ме с Немцем. Изишао сам из заклона и кренуо к својима. Али после петнаестак корака грозд метака се сручио улево крај мене. Почео сам да вичем: „Не пуцајте! Ја сам партизан!“

Одговор: два кратка рафала и стркотине камења свукуд око мене. Повратио сам се, журно али не трком, у заклон. И опет звао. И опет изишао. И опет су ме вратили рафали сасути у стење око мене. Док сам се враћао у заклон, немачки војник, у кациги и марцијалног изгледа као с плаката, ми је добацио: „Могли бисте да се припазите – они су врло добри стрелци...“

Можда сам тада најближе био погибији, али нисам ни у једном тренутку осећао опасност – бар не ону рефлексну, на коју се реагује наглим скоком или падом... Ранковић ми је касније тумачио како је дошло до тога: јединице су се смењивале, па командант једне није пренео команданту друге налог да ћу на том сектору прећи...

Није ми преостајало него да се пробијам ноћу – бар ме неће моћи гађати тако сигурно. Сачекао сам први мрак и кренуо с наредником. А чим сам почео да се успињем ка повијарцу, повремено сам викао: „Другови, не пуцајте! Ми смо партизани!“

Већ сам био при врху кад ме зауставио оштар, неочекивано близак повик: „Стој!“

Казао сам да сам делегат Врховног штаба.

А глас, неизмењен: „Руке увис! Један напред, остали стој!“

Био је то нижи старешина Пете бригаде – препознао ме, упаливши батерију. Објаснио сам му да мењам заробљенике и позвао наредника из мрака.

„Умало ме нисте данас убили!“, пребацио сам му.

А он, скоро равнодушно: „Митраљезац, шта он зна ко је!“

У штабу батаљона су ме обавестили да је командант бригаде Сава Ковачевић напред, недалеко.

Саву сам затекао раскомоћеног крај огњишта, за вечером. Саопштава ми: „Врховни штаб мора да је већ негде код Борачког језера...“

И наједном, лукаво се смејући: „Немојте ви, почем, да нас измирите с Њемцима!“

Ухваћен, збуњен, ипак одмах прелазим у напад: „Немој да мудријашиш! Ваљда имаш поверења у Це-Ка! Ради се о измени заробљеника, о неубијању рањеника...“

А Сава: „Имам повјерења! Али се војска таман окалила на Њемцима. И Њемци су наши највећи душмани...“

Али и Немац наредник је добио код Саве добру вечеру, па смо он и ја продужили, престижући дуге низове бораца и рањеника.

Путовали смо читаву ноћ. Јутро нас је затекло на успону од Бијеле ка Борачком језеру. Десило се да смо сустигли групицу исцрпљених младића, тифусара. Један се затетурао и присео уз стабло. Пришао сам му, храбрећи га да продужи. Он ме погледао и – умро; такви случајеви су се тих дана, а и касније, чешће догађали. Ако ми је било криво што Немац види наша страдања, поносио сам се што га задивљује наша решеност.

Док смо се спуштали ка Борачком језеру, налетеле су „штуке“. Склонили смо се с пута под бор, мада је мета била на другој страни – вероватно мост на Главатичеву: урлање „штука“ је, учинило ми се, јаче импресионирало Немца, јер ми смо на то већ били обикли.

Крај врха Језера сам наишао на мајора Штекера и ту оставио и подофицира. Штекер није знао код кога и куд идем: Тито и Врховни штаб били су височије – код једне стене дубоко у шуми.

Тито се обрадовао кад ме угледао. Испричао сам му, укратко, о преговорима: нема чврстих обећања сем за размену, не би се могло рећи да су Немци несклони даљим разговорима, али траже као предуслов обуставу борби у Славонији.

Тито се двоумио: „Ха, знао сам ја шта њих сврби! Не можемо ми на то пристати док год они не обуставе нападе на нас... „

Ту је од чланова ЦК једино био Ранковић: закључили смо да се разговори наставе. И ништа друго, ништа конкретно, јер Немци нису ни у једном политичком питању изнели свој одређен став. Једино, будући да сам ја био убеђен да ће нам Немци изручити наше затворенике и да би пуштање мајора Штекера и осталих заробљеника било примљено као знак наше „добре воље“

Тито је одобрио да се то одмах учини... Мајора Штекера и „мог“ наредника смо истог дана или сутрадан упутили за Коњиц. С осталих десетак заробљеника – више их није ни било, нисмо тако поступили, јер нису били прикупљени...

„А како су Немци поступали с вама?“, упитао је Тито.

„Коректно, врло коректно“, одговорио сам.

„Да, изгледа да је код немачке војске остало нешто од витешког духа“, протумачио је Тито.

Причао сам Титу и осталима о утисцима и доживљајима – све до после подне, кад је Тито требало да продужи ка Главатичеву, а ја се повратим у Бијелу, да чекам поруку од Велебита.

Титова жена Херта Хас, с којом је био пре „Зденке“ (Даворјанка Пауновић, невенчана супруга и Титова лична секретарица у рату, прим),  и која му је родила сина уочи рата, била је ухапшена и налазила се на списку затвореника које смо тражили од Немаца. Тито се у разговору три-четири пута враћао на њено ослобађање. Очито га је тиштала њена судбина и узбуђено је инсистирао: „Сада је најважније да другарицу добијемо! Учини све да је ослободимо!“

У Бијелој сам чекао 4-5 дана, а за то време су се ту скупили и заробљени Немци. Борбе су се и даље водиле, мада не тако оштре – Немци нису имали где да се развију, а наши мањи делови једино су штитили повлачење рањеника. И Бијелу су Немци бомбардовали док сам тамо био. Ту сам се поновно срео с Митром. И чуо како су Немци, тих дана, у неком селу затекли наше рањенике и уместо да их по обичају побију – делили им цигарете и чоколаде: неке вајде од преговора је већ било.

Једног сутона, док се делила вечера – треба да је то било 23. марта, у Бијелој је настала стрка: Немци! – Али неко је саопштио да носе белу заставу и вичу: „Не пуцати! Парламентари...“ Сетио сам се да су то Немци који су дошли по заробљенике, стишао узбуну и изишао на цесту. Немци су већ стајали пред суседним кућама. Био је ту и Коча Поповић и прокоментарисао, цинично: „Ето, како моја војска држи страже! Срећа што то Немци не знају...“ 

Немачки официр је донео и поруку да ја идем за Сарајево. Заробљеници су већ чекали. Један је био тешко рањен и, придигнувши се с носила, озарено је промуцао: „Само кад вас видим!“ – А официр је клекнуо крај његове главе и, милујући га по лицу, гануто зборио: „Сада ће, мој камараде, све бити добро! Не брини, све ће бити добро...“

Немци су понели рањеника и запутили смо се у Коњиц. У Коњицу, у крчми слабо осветљеној гашњачом, назирем за столом брадата лица, смраћена око чокања ракије. Али Немци се нису на њих обазирали: сели су ме до шофера у камиону и кренули за Сарајево.

У Сарајеву сам затекао Велебита и Ханса Ота – инжењера који је као заробљеник у Ливну аранжирао прву размену између Немаца и партизана, у јесен 1942. године.

Сутрадан смо кренули за Загреб – до Брода, ако се добро сећам, аутомобилом, а одатле застраженим купеом, заједно с Хансом Отом.

Обновивши познанство, Ханс От и Велебит су разговарали прилично отворено, али не напуштајући тактичност. Ја сам, пак, био отворено „нетактичан“: истицао сам да цео свет, сем Немаца „глајшалтованих“ Гебелсовом пропагандом, већ види слом Немачке. Ханс От се довијао да изнађе разлоге како све баш и не мора бити тако, и тиме само потврђивао наш утисак да ни он не верује у победу Немачке. Штавише, из тог дугог разговора с Отом у возу, добили смо и утисак да се у вишим слојевима Немачке, нарочито међу официрима, већ јавља неувереност и негодовање. Оту се у једном тренутку отело чак: „Хитлер је манијак!...“ – Да ли је От припадао активним опозиционим струјама? И да ли је био близак с Глајзе-Хорстенауом, немачким генералом за Хрватску, о коме се после рата причало да је био противу Хитлера? Не знам, а то је тада било и споредно. От је био обичан инжењер, случајем убачен у односе Немци-партизани: и сам незадовољан, он је највероватније био преносник критичког резоновања немачких шефова у Хрватској и негодовања у вишим слојевима Аустрије и Немачке...

Ота су, иначе, југословенски обавештајци на крају рата довукли, некако, у Југославију, али не због неке његове кривице, него из властите сумњичавости да би он могао знати евентуалне немачке обавештајце блиске партизанским врховима. Ранковић ми је успут испричао да од Ота нису дознали ништа, иако је у затвору остао све до свог тужног скончања...

Али От је био најподеснији да преко њега дејствујемо за ослобођење Титове бивше жене Херте Хас. От се жалио да усташе дају лажне податке о затвореницима које ми тражимо, тако да Немци морају преко својих агената да врше проверавања: то је био случај и с Хертом. Велебит је о Херти већ био говорио с њим, а ја сам то толико заоштрио да ме он упитао, најзад: „Па зашто толико инсистирате на њој, када она није високи функционер?“

Синуло ми је да ће најбоље бити ако будем полуотворен: „Сентиментални мотиви: она је девојка једног нашег команданта.“

„А, онда разумем“, сложио се От...

Немачке службе су већ знале да је Херта по оцу фолксдојчерка, али им је то било свеједно, будући је била комунисткиња. И От је обећао да ће Херта бити пронађена и замењена: тако се и догодило...

Немци су нас сместили у неку своју установу – на Зрињевцу или близу Зрињевца, у собу хотелског типа. У тој згради су и вођени преговори – треба да су отпочели 26. марта, сутрадан по нашем доласку. Будући да смо се досађивали – понудили су нам да идемо у биоскоп, па смо једном ишли, дакако с немачким пратиоцем. А Велебит и пошао у посету родитељима.

Ако се тачно сећам, била су два састанка. Немачки преговарачи, на челу с пуковником ретке плавкасте косе, више сличном дипломатском чиновнику него официру, и даље су држали преговоре на ниском нивоу: ми то нисмо очекивали и то је у мојим очима умањивало значај преговора.

На тим преговорима је учињен напредак ка примирју: Немци су нама ставили до знања да ће обуставити операције, чим ми обуставимо диверзије на возове у Славонији. Али никакав споразум није потписан ни тада, а ни касније. Никада није било говора о томе да бисмо добили оружје или ма какву помоћ од Немаца.

Ни обустављање борби противу усташа није претресано. Ми смо се понашали тако као да на усташе, као своје унутарње непријатеље, „полажемо право“ као и на четнике. Али их нисмо истицали као „главне непријатеље“, будући да су их Немци тренутно сматрали „својима“. Ако би Немци споменули став према усташама, изговарали смо се тиме што усташе убијају наше људе, масакрирају Србе и слично, и да због тога није могућно обуставити борбе противу њих.

И Немци су избегавали питање Италијана. Или нису ни стигли да то поставе: преговори нису ни ушли у детаље, него су се вртели око општих ставова.

Нисмо се сустезали од изјаве до бисмо се тукли противу Британаца, уколико се искрцају: такве изјаве нас нису обавезивале, јер се Британци још нису били искрцали, а и држали смо да бисмо се морали с њима борити уколико би – као што се још увек дало закључити из њихове пропаганде и званичних изјава – рушили нашу власт, односно помагали успоставу четничке власти.

И опет је дошло до одуговлачења и нејасноћа код Немаца. Саопштили су нам да су тражене затворенике прикупили у Сарајеву, па је и то био добар разлог да кренемо к Врховном штабу.

Стигли смо у Сарајево 30. марта изјутра – држим да је и Велебит био са мном. Немци су нам рекли да се неки наши заробљеници из недавних борби – њихова имена нису на нашем списку – налазе у војном затвору и да ће нам их уступити. Пошао сам тамо – у касарну бивше официрске школе. На ходнику сам проговорио с Немцем и, наједном, у девојци која је рибала патос, открио Ленку Јуришевић, блиску другарицу моје сестре Добране, из времена боравка моје породице у Бијелом Пољу. Довикнуо сам јој да се спреми јер да је размењена. Она се мокрим рукама обесила о мој врат и заридала на мојим грудима. Немачком официру су заискриле сузе, док сам ја Ленку смиривао...

После, на путу к нашима, причала ми је даје помислила, кад је чула мој глас, да сам и ја заробљен и да су партизани уништени: „То ми је био најтежи тренутак у животу: нисам могла да поверујем, а чујем, видим...“

Ленка је била веома храбра: Немци су је, преморену, изненадили на спавању и заробили. Ленка је пред крај рата погинула: ваљда је и због тога сећање на њу данас толико ганутљиво...

После ручка запутили смо се са размењенима – било их је петнаестак: неколико више него размењених Немаца – камионом за Трново. У Трнову смо застали – да добијемо податке о положајима. Домобрански официр је дао податке Немцу и нама. А ја сам, узгред, убеђивао домобранског официра да пређе на нашу страну. Он се најпре чудио, а затим изјавио: „Није то тако једноставно – под усташком смо контролом...“

Продужили смо камионом још десетак километара, а затим пешке. Међу размењенима је био и Иво Фрол, књижевник, којега сам познавао одраније. У заносу, причао је да су га из Јасеновца усташе предале Немцима у Загребу верујући да га ови траже ради истраге. Кад су усташе дознали о чему се ради, усташки официр му је добацио: „Наћи ћемо се да се погледамо преко нишана!“ – А немачки официр га је на путу за Сарајево убедивао: „Не требате да бринете, господине професоре: партизани нису бандити, имају штампарије и школе, код њих влада ред...“

 Тита и Врховни штаб сам нашао у неком селу недалеко од Калиновика. Реферисао сам Титу, а он као да већ није био онолико заинтересован: Немци су, у ствари, већ били обуставили прогоњење, а наше јединице, извојевавши на Трескавици мучну победу и над четницима Павла Ђуришића, продирале су у Херцеговину и ка Црног Гори и Санџаку. Но одмах је одобрио повратак Велебитов у Загреб, а из Загреба у Славонију – ради обуставе акција славонских партизана, нарочито на пругу Загреб-Београд... Велебит је то и спровео, задржавши се подуже. Он је довео и Херту. А причао ми је да је у Славонији имао тешкоћа: партизани су посумњали да је провокатор, па је морао интервенисати и Главни штаб Хрватске...

Пре и у почетку боравка код Немаца падало ми је на ум да би они могли да нас предају Гестапоу на тортуру и стрељање. Али Немци нису ничим дали повода за такве сумње: сумњи је, најзад, и нестало.

Није ни мене ни остале чланове ЦК гризла савест да тим преговорима изневеравамо совјете, интернационализам, коначне циљеве: ратна нужда нас је гонила на то, а историја бољшевизма – чак и да није било Брест-Литовског мира и пакта Хитлер-Стаљин – пружала нам је изобиље сличних заокрета. Преговори су држани у великој тајности. Није било разлика у врху, сем што смо Ранковић и ја били скептичнији у погледу исхода него Тито: у трајније примирје или шири споразум није нико веровао.

Преговори с Немцима нису ни могли дати значајније резултате. Али не само због тога што смо ми у суштини тражили предах, а Немци припремали за нас замку. Немци не би могли трпети наше стабилизовање и ширење, а ми њихово учвршћивање помоћу пронемачких струја и настављање рата на Балкану. Код Немаца – у немачкој војсци и међу немачким представницима у Хрватској – постојала је струја склона примирју. Али та струја није имала одважности чак ни да обелодани своја прижељкивања. Хитлер је – свакако у моменту који је сматрао погодним – пресекао преговоре са једном од својих категоричних заблуда: „С побуњеницима се не преговара – побуњеници морају бити стрељани.“

Тиме је операција „Вајс“ (Weiss) прешла у операцију „Шварц“ (Schwarz) – у званичној југословенској историографији ове две операције се називају четвртом и петом офанзивом, мада оне чине целину – и према анализи историчара и према доживљају учесника.

* * *

Већи део априла Врховни штаб је провео у селу Говзи, украј цесте Фоча-Калиновик. Ту сам био и ја и, беспослен, пентрао се по стенама у потрази за дивокозама и срнама, каткада сâм, иако је из села муслиманска милиција била одбегла к усташама или у шуму; о тим милицијама су хајали, с разлогом, једино болесни и ненаоружани појединци. Једног дана сам наговорио и Тита да пођемо у лов: на мене је налетео срндаћ којега сам и одстрелио. Тито није имао послератне вичности у лову.

Почетком априла наше јединице су избиле на Дрину, коју су бранили Италијани и четници. Дрина, надошла од пролетњих киша и отопина, била је веома озбиљна, наизглед несавладива препрека. Али ми смо је морали прећи – да бисмо продрли у Санџак. И Тито је у томе био веома упоран.

Присустовао сам кад је Павле Илић, капетан-инжењерац, касније генерал, излагао Титу и Терзићу да Дрина има толику и толику брзину у секунди и да ју је немогућно прећи без адекватних чамаца и понтонских средстава. Али Тито је остао при своме. А кад се Илић удаљио, ја сам упитао Тита:

„Шта стварно мислите, да ли ће наши прећи Дрину?...“

„Знаш“, одговорио ми је Тито, „стручњаци обично не урачунавају људску вољу. А људи, ријешени на све, постижу и оно што по прорачунима није могућно...“

Тако је и било: храброшћу, довитљивошћу и импровизацијама – партизани су савладали Дрину. И разбили, опет, четнике и Италијане: путеви су били застрти италијанским шаторима, а раскршћа на брзину обријаним брадама четника... Италијански командант у Фочи је напустио град и утврдио се на голом брду у близини, а његов колега је побегао из Чајнича. Код Челебића су, најзад, тежи пораз претрпели и васојевићки четници Павла Ђуришића.

У Говзи сам одржао, крај логорске ватре, Пратећем батаљону и штапском особљу предавање поводом Првог маја. Присуствовао је и Тито. На крају је узео реч. Рутински је поновио да нас очекују тешке борбе и изјавио, неочекивано:

„Увјерен сам да ћемо идући Први мај дочекати у Београду...“

Звучало је превећ оптимистички, у забити босанској, с фронтовима савезничким удаљеним хиљаде километара. Али се није много пребацио: уместо 1. маја 1944. године, у Београд смо ушли 20. октобра 1944.

За земље, у које смо намеравали да продремо, требало је припремити и политичке кадрове. Изабрани су, махом из војске, истакнути политички радници. Курс сам водио ја, уз помоћ Крста Попиводе, у селу Лијећевини. Главна књига нам је била Стаљиново делце „О основама лењинизма“. Предавањима и дискусијама смо захватали шире – империјализам, марксистички поглед на свет, основе политичке економије. Али „О основама лењинизма“ је било не само најсажетије, него и најверодостојније и најпогодније за усвајање „лењинизма“. Дакако, самим тим што тим делцем не почиње „научни социјализам“, оно није ни могло имати значај Маркс-Енгелсовог „Комунистичког манифеста“. Али за учвршћивање, за индоктринацију партијске бирократије као нове владајуће силе – оно је било ненадмашно и незамењиво баш својим математички огољеним, тоталним, тоталитарним „истинама“... Касније нам се као предавач придружио Жујовић. На курсу је била и његова девојка Милева Планојевић: њихова веза је изгледала устаљеном, па нисмо морали бити чистунци, него смо им дали засебну собу – да уживају у бехару, љубави и лењинизму...

Курс је требало да траје око месец дана, али смо га морали завршити убрзано – због надирања Немаца од Фоче: лош знак, мало наде да би то могла бити локална, заштитна акција... У ствари је већ била отпочела пета офанзива – операција „Шварц“ – 15. маја 1943. године... 

* * * 

22. маја 1943. год кренуо сам с групом другова ка Врховном штабу, који се налазио на Црном језеру, код градића Жабљака на Дурмитору. У Рудинама, на Пивској планини, затекло нас је бомбардовање „штука“ наше болнице. Сутрадан, док смо се спуштали с Дурмитора, око врхова су зазујали немачки авиони – било их је око тридесет, и обрушили су се на Жабљак испод нас – на колибе и кућице растурене по лединама и у четинарима: већ није било сумње да су Немци отпочели већу, обухватнију операцију.

А наше јединице су биле пред остваривањем замишљеног подухвата: доспеле су биле на реке Тару и Лим, спремале се да заузму Колашин и Бијело Поље, а затим и четнички центар Беране, па да се десним крилом споје с албанским партизанима, а левим да се дограбе Нове Вароши и Сјенице. Италијани и четници су већ били потучени код Подгорице и Никшића и нису се, очито, могли супротставити нашим јединицама, које су се попуњавале свежим, „освешћеним“ људством.

Тито је већ 1. маја био донео одлуку о увођењу официрских чинова, уместо дотадашњих командних звања. Избегличка краљевска влада је била упутила 11. маја Дражи Михаиловићу инструкцију – очевидно под британским упливом – о обустављању сарадње с окупаторима и „квизлинзима“ и успостављању мирних односа с партизанима: инструкција је остала без дејства, како због закрвљености, тако и због непослушности четничког вођства. И истог дана, 15. маја, кад је Москва решила до распусти Коминтерну, влада Сједињених Држава је одлучила да пошаље мисију код Драже Михаиловића, хватајући се тиме за снаге чију је пропаст проницљиви Черчил већ био наслутио. 

Обавештења о немачкој офанзиви била су шкрта, све док се Немци нису обрели испред нас, у долини Лима и Таре. Једино поуздано и јасније обавештење стигло је од Арса Јовановића, који се из Словеније враћао преко западне Босне у Врховни штаб: он је јавио да ће нас напасти немачке снаге из Четврте офанзиве и да он с Петом дивизијом креће у помоћ.

Истог дана или сутрадан по мом доласку у Врховни штаб, стигао је извештај о концентрисању знатних немачких снага у долини Лима и Таре и њиховим офанзивним операцијама. Тито је, узбуђено машући извештајем, довикивао Ранковићу и мени: „То значи да Немци лажу! Никад нисмо били у већој опасности! Морамо натраг у западну Босну – нема другог излаза!...“

Одлазећи од Тита, ја сам Ранковићу добацио, заједљиво према себи колико и прему Титу: „Ето нам преговора с Немцима!“

А Ранковић, увређено – мање на Тита и себе него на мене:  „Сад не треба ништа причати!...“

Тада ми је изгледало да су нас Немци преговорима замамили бар утолико што нисмо извршили правовремени и планскији распоред јединица. Али ни у ком случају нисмо могли сакрити своје снаге ни простор на коме се налазе. Данас бих то мишљење допунио: да смо – али нисмо! – знали, да смо прозрели немачке намере, могли смо растурити неке јединице и установе и тиме избећи бар њихово опкољавање...

И заиста, бољи излаз се није назирао од оног на који се Тито одлучио. Већ пре тога, Тито је био дао налог Првој дивизији да потуче Немце на десној обали Таре и да се пробије на север, тј. у источну Босну: дивизија је разбила неке немачке јединице на брдима изнад Шћепан Поља, али продрети није могла због густине Немаца и погодности које им је пружала Дрина и комуникације уз њу. Штавише, Тито је већ вршио журну прегрупацију јединица за повратак, односно за пробијање у западну Босну, мада је формална одлука донета тек 26. маја.

(...) Била је прошла година откад смо, озлојеђени, напустили Црну Гору. Опет смо је остављали, у још већој журби, али са сазнањем да је то привремено одступање пред туђом силом: већ нас нису збуњивала и разједала властита несналажења, наше противнике су већ оголели сарадња с окупатором и насиље.

Ми смо предвиђали, поготову после битке на Неретви, да ће четнике ослабити њихов начин владања – обнова старе полицијске власти без икаквих правила, а камоли закона. Па ипак је отпадање народа од четника премашивало наша очекивања. Придолазили су, добровољно, нови, пречишћенији борци: попуну наших јединица и стварање нових једино је омела нагла и жестока офанзива.

И наше понашање је доприносило продубљивању преокрета. Нисмо хапсили, а камоли стрељали: истина, нисмо имали ни кога – четничке старешине и насилници били су побегли у градове, „у жицу“ код Италијана. Сељаци су, као по договору, узвраћали на наше приговоре због њиховог прелажења у четнике: „О, нијесте ни ви они који сте били!“ Четничке тамнице, хајке, паљевине и стрељања, предавање партизана за паре Италијанима, ударање по 25 батина за мање преступе – све то није потисло у заборав терор партизана. Али је навело на упоређивања, утолико неповољнија за четнике што су се партизани потврђивали као сила не само јача, него и перспективнија, државнија. Није било знака, сем четничких прича, да ће се четници икад испетљати из мрежа окупатора: Лондон је већ величао партизане, а порази су сатеривали четнике у градиће – у утврђења и под непосредан надзор окупатора. Италијани су за четнике до краја задржали назив који су дали првотним стражама уз цесте: „milizia voluntaria anticomunista“.

С партизанима се размахивао и учвршћивао слој одушевљених, махом младих, који је не само жудео за новим, него добијао и изгледе да побољша свој положај. И не само то! Партизани су доносили собом партију и власт чија брига за све још није откривала тежњу за надзором над свима. На митинзима, у разговорима са сељацима, било је више промишљеног него занетог одзивања на пароле: догађа се што се мора догодити, нови поредак се има прихватити таквим каквим га стварају.

Тада смо дознали да је Дража Михаиловић од јесени 1942. године боравио у Липову, крај Колашина, и да је одатле иницирао поход на Неретву. Његово пребивање у мом завичају ја бих примио и као своју бруку да оно није било политички објашњиво: скривајући се од Немаца, Дража се сместио где је био најбезбеднији и где је његов покрет изгледао најчвршћи.

Начули смо и да је Дража, у време похода на Неретву – сада знам: 28. фебруара 1943. год. – одржао баш у Липову говор какав му ни ми партизани не би подметнули: да му западни савезници нису ни потребни јер га и не помажу, да неће прекидати сарадњу с Италијанима док год га ови помажу – да су српски, тј. четнички непријатељи Хрвати, муслимани и партизани и да ће се тек по обрачуну с њима окренути противу Немаца и Италијана.

Али међу четницима је било и политичара који нису одобравали сарадњу с окупатором и који су песимистички процењивали своју судбину. Тада смо ми могли то једино да наслућујемо из пометње и нејединства четничких редова.

С каснијим поразима и расулом, Дражу су напуштали и напустили сви политички људи, мада у земљи познатијих и изразитијих није ни имао, сем Драгише Васића и Живка Топаловића. Али и Топаловић и Васић су до рата припадали малим, неутицајним партијама – Васић републиканској, Топаловић социјалдемократској. Васић се придружио Дражи већ 1941. године – у време заједничких партизанско-четничких борби у Србији. Топаловић се, пак, ставио на чело дражиновског „политичког“ покрета почетком 1944, а потом је одлетео у Италију – да тамо меморандумима и чланцима бије већ изгубљене битке...

Ми тада, у време Пете офанзиве, нисмо знали за разлике између Васића и Драже. Али ја се сећам да је наша тајна служба, крајем рата, о томе понешто знала и испољавала изузетно интересовање за Васића. А те разлике су остале занемарене, ако не и заташкане: Васић је био најзначајнија политичка личност у Дражином покрету и противник сарадње с комунистима...

Недавно сам дознао из разговора с књижевником Добрицом Ћосићем, да је Васић одлучно, али узалуд, био противу сарадње с окупатором. Ћосић је, припремајући свој роман „Деобе“, открио у архивама Васићева писма у којима овај указује да је четнички покрет осуђен на пропаст с првом пушком коју добије од окупатора противу партизана. А из Србије, по четничком слому у Црној Гори, Васић је писао Дражи да је Србија за четнике политички изгубљена, јер да су у њој превласт добили наредници и завели сулуди терор. Седам таквих писама Ћосић је дао књижевнику Мирославу Крлежи, који је с Васићем био у блиским односима, нарочито после Првог светског рата. Јер и Васић је у тим годинама био антиратни, даровит писац, али који се убрзо угасио...

По свему судећи, Васић на Дражу и његов претежно официрски покрет није извршио већи утицај сем што их је у почетку поколебавао. А ја – мада знам да ови наводи могу побудити најузбудљивије теме „шта би било“ и „како би било“ – верујем да четници не би победили ни с Васићевом оријентацијом: комунисти су били борбенији и визионарскији, а што је најважније – југословенски... Све што пропада, пропада на најружнији начин...

Тада, тј. у току операције „Шварц“, Немци су четнике, сабијене у градићима, разоружавали и интернирали. То се догађало мимо воље, чак и без обавештавања Италијана. Дакако у градићима северне Црне Горе, где су Немци једино и продрли. Немци су то, без сумње, чинили због неповерења у четнике у случају савезничког искрцавања – разлог који смо ми нерадо уочавали и радо прећуткивали... Дража Михаиловић је једва умакао за Србију. Павле Ђуришић је заробљен и интерниран у Немачку. Али су га Немци – као што сам негде прочитао: на интервенцију Недићеве владе – после капитулације Италије вратили у Црну Гору да се, сад у савезу с њима, бори противу партизана...

Али и да нам је било стало до удубљивања у немачку нетрпељивост према четницима – најпреча нам је била наша судбина на бојиштима. Штавише, Врховни штаб је на Црном језеру задржавало ишчекивање британске војне мисије.

Једна мисија се већ била спустила падобранима у источну Босну, а друга у Хрватску: Врховни штаб је наредио предусретљивост. Али мисији при Врховном штабу смо придавали посебан значај: њен посао се није могао свести на добијање обавештења, а сам њен долазак је навешћивао крај британске подршке Дражи Михаиловићу.

Мисија се спустила падобранима, у ноћи 28. маја, код села Негобуђе на Дурмитору – баш тамо где је Пијаде почетком 1942. ишчекивао совјетске авионе.

Истог дана, изјутра, мисија је приспела у Врховни штаб – код Титовог шаторчића на Црном језеру. Мисију је предводио капетан Вилијам Дикин, упадљиво интелигентан упркос суздржаности у свему. Дознали смо да је био нека врста Черчиловог секретара и то нам је импоновало, како због пажње која је нама тиме указивана, тако и због непротекционаштва британских врхова у ратним опасностима.

Мисију су дочекали сви присутни чланови Штаба. После упознавања, развезао се разговор, у којему је најговорљивији био Тито, иначе не сувише говорљив. Тито их је упознао и са ситуацијом у којој су се налазиле јединице Врховног штаба, дакако прећуткујући црне слутње које су га опседале.

„Ми смо стално опкољени“, приметио је он или неко други. Али Тито је, враголасто погледујући у нас, у једном тренутку добацио: „А имаћете прилику и да се уверите да ли се ми или Дража Михаиловић боримо противу Немаца и Италијана...“

Али Дикин и чланови мисије су ћутали – безизразни баш као што смо Енглезе и замишљали. Једино су истицали да хоће да нам помогну и интересовали се о непријатељским снагама.

Био је то као свечан тренутак, па смо и ручали заједно – на камењу и шаторским крилима под јелама.

Мисија је добила коње за радио-станицу и ствари, а такође и своју пратњу – већином од пробраних и инструираних партијаца.

Сачекали смо мрак, због авиона, па се запутили преко Дурмитора: британска мисија је кренула и све време офанзиве остала уз Врховни штаб.

Био је то, иначе, мучан, један од најмучнијих маршева. Маглуштине и кишурине су учиниле ноћ непрозирном а планински пут блатњавим и склиским: мада сам одрастао у планинама, био сам запањен густином и дубином блата у удубинама сустопица. Колона се кидала, губила, било је пар батерија, али од слабе вајде и власницима... Није се могло ни јахати – коњи су посртали, товари и седла се превртали. Моша Пијаде је слабо видео ноћу, а како је био исцрпљен и у чизмама непоткованим – сваки час је падао. Везао сам његовог коња за свог и дизао га и придржавао знатан део пута...

Било је већ објутрило кад смо стигли у кањон Сушице, код језера: за пут дуг дању око три сата требало нам је 9 сати. Британци су били блатњави и изморени. Али се нису жалили. Ни мењали израз пред нашим испитивачким погледима. Већ су чашћавали пратиоце својим цигаретама и учили од њих, смејући се, савијање цигарета.

Идуће ноћи смо наставили извлачење из кањона Сушице. Није било кише и све би се одвило добро да пратиоци нису направили неку збрку с Титовим коњем па је Тито, наљућен, пошао пешке. Било ми је неугодно да јашем поред њега, па сам сјахао и понудио му мог коња. Одбијао је, али кад је увидео да ни ја нећу да јашем – појахао је. Али мој коњ је имао лошу навику да легне на одморишту. Тако се десило и Титу, срећом кад смо већ изишли из кањона. Тито се дочекао на ноге. Али је, у невољи, било бар смеха: „Наједном“, причао је, „тоне коњ пода мном.“

Штаб се сместио у шуму изнад села Недајна. Ту је Штаб требало да дањује. А Тито је упутио мене да пронађем – после марша који ће Штаб сутра вече извести – погодно боравиште. Узео сам десетину бораца, јер је било одбеглих четника, и кренуо ка селу Барни Дол, над кањоном Пиве. Јутро је било ведро и сунце и роса су давале полет, упркос авионима који су истоваривали бомбе у гудурама и лајали митраљезима око путева и по превојима. Пребацивали смо се од шумице до шумице, између вртача и главичица.

И неочекивано, у шуми код села Подмилогоре, налетели смо на вртачу пуну оваца, искрај којих су два човека почела да беже. Потрчао сам и ја, вичући с осталима: „Стојте! Пуцаћемо!“ – Али људи су бежали. Извадио сам револвер. Али су ме претекла два пушчана пуцња: други је опалио борац иза мене, један бегунац се затетурао, ослонио руком о дрво и потонуо у зеленило. Притрчали смо: био је то младић, с ретком, запуштеном брадом – као што су носили четници. Метак му је изишао на груди. Није одговарао на наша питања – вероватно није ни могао. Код оваца смо нашли две пушке с реденицима, узаслоњене уз букве: четници су музли овце и, изненађени, нису стигли до дограбе оружје. А код младића смо нашли нотесчић и у њему стихове – сељачки помодне, неисписаним рукописом, својој девојци чобаници... Послали смо патролу у село – да обавести. И док смо је чекали – младић је издахнуо, а војници, жедни и гладни, попили су млеко и одморили се... Патрола се вратила и испричала нам да су то стриц и синовац: стриц познати четник, а синовац – уз стрица...

Продужили смо до Барног Дола и у стењу, испод ивице кањона, пронашли пећине погодне за склониште. У једној пећини смо натрапали на подоста сувог меса и мрса: сељаци су слутили жестину и темељност офанзиве и склањали храну, стоку, ствари. Ништа нисмо дирали, упркос нашој глади и укусности намирница.

А сутрадан увече, 31. маја, група четника напала је колону Врховног штаба; меци су зујали и Титу око главе, један борац је убијен, иако су се четници изгубили чим су наши кренули у противнапад... Ујутру је стигао Врховни штаб с пратњом. Ништа не пребацују ни мени ни десетини која је ишла са мном. Али по ћутљивом огорчењу примећујем да мисле: ноћашњег напада не би ни било да није било погибије оног младића. Тако сам и ја мислио, жалећи младића којега је у његовој планини, крај оваца, стревио гром неслућених, светских сила... Бар је то добра прилика да се британској мисији улије: док Немци опасују огњене обруче око нас и засипају нас дању челиком из неба и са сваке чуке – четници се прикрадају ноћу да би нам направили заседе...

Тада је јединицама било дозвољено да – због тога што је и хитност била услов истрзања из погибије – заплењују стоку не водећи рачуна о имовном стању и договарању с народним одборима. Та одлука је донета тешка срца, али и с уверењем да ће нас народ схватити: дурмиторски крај је био привржен партизанима. Али Тито је забранио да се дира храна из пећине, премда су и штапско особље и пратећи батаљон итекако оскудевали...

Пролазећи тим крајем 1948. године, сељаци су нам показивали признанице наших штабова за реквирирану стоку, али ниједна се није односила на те дане. Али они су памтили и колико је коме стоке тада заплењено. Говорили су: „А најгоре су прошли најсиромашнији и они из чијих кућа има ваших главара – они нису стоку склањали...“ – И питали су: „А кад ћете да платите ове признанице?...“ – Одвратио сам: „Па, дали смо вам Унру.“ – Али и они су шеретски одвраћали: „Унра је америчка и за свакога...“ – Био сам члан владе и знао да ратна одштета неће бити плаћена појединцима. Узвратио сам, с најдоброћуднијим смешкањем: „Па те признанице су ради тога да бисте их уоквиривали – да се ваши потомци поносе како нисте ништа жалили за тако славну борбу...“ И сељаци су се смејали – мојој домишљатости и варљивости ратних обећања...

_______________

НАСТАВЦИ:

(1) Битка на Неретви 

(2) Мартовски преговори

(3) Битка на Сутјесци