„Нас два брата“, прича о Младену и Сретену Стојановићу: Лекције из храбрости, части и људскости

...За разлику од брата Сретена, који је тврдоглаво одбијао сва наваљивања пријатеља и некадашњих професора да, пре него што настави учење у Паризу, матурира и добије сведочанство о положеном „испиту зрелости“, Младен Стојановић је свједоџбу зрелости стекао 17. марта 1918, и то у гимназији из које су га, четири године раније, одвели у тамницу.

Потом се у Загребу уписао на медицину. Прво је становао у згради факултета, потом у једном собичку дворишне зграде у Влашкој улици. Одбио је да прима краљевску стипендију. Био је вредан и добар студент, па му је др Перовић као демонстратору поверавао веома озбиљне задатке. Исти професор га је више пута слао у Беч, са овлашћењем да може службено да посећује бечки Анатомски институт и присуствује часовима анатомије професора Фердинанда Хохштетера. Тамо се, највероватније током 1921. или 1922. године, поново срео са Мустафом Голубићем и одмах укључио у активан рад удружења југословенских студената.

Према сећањима чланова овог удружења, на једном од митинга прво је говорио Мустафа Голубић, започевши га речима: „Краљ Александар је злочинац!“ Међу последњима је иступио Младен Стојановић и критиковао режим који је на смрт осудио Алију Алијагића, атентатора на министра полиције у влади СХС Милорада Драшковића.

У јулу 1924. године, решењем министра војске Краљевине СХС, ослобођен је служења војске.

Од половине августа до краја октобра наредне године стажирао је у Загребу као сапирант Опште јавне закладне управе. Прво је од 11. августа до 11. септембра радио на Офталмологији, наредних месец дана на Дермато-венерологији и онда још две недеље на Психијатрији-Неурологији.

Упоредо са стажирањем, у Загребу је заједно са Мирославом Фелдманом и Густавом Крклецом радио на састављању Антологије модерне југословенске лирике. Рукопис су предали књижару З. В. Васићу, али антологија на крају никада није штампана.

Према Крклецовим речима, до данас је „остало мутно зашто Антологија није објављена“. Говорећи о Младену Стојановићу, Крклец је истакао како је то био „најдивнији младић“ кога је срео и додао: „Младен је био човјек какви ће људи бити.“

Можда је овај неуспех и утицао да 25. септембра Инспекторату Министарства народног здравља поднесе молбу за премештај у Државну болницу у Сарајеву, која му је одобрена десетак дана касније.

У Сарајеву је прво радио на Дјечијем и Инфективном одјељењу, затим у Бактериолошкој станици с просектуром. Од јануара до августа 1926. радио је редом на Оториноларинголошком, поново на Дјечијем и Инфективом, затим на Интерном, па Хируршком, опет Интерном и најзад на Гинеколошком одељењу Државне болнице. Последње две недеље сарајевског лекарског стажа провео је на месту дежурног лекара у управи болнице.

Опште право вршења приватне лекарске праксе у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца стиче 16. септембра 1926. и одлази на острво Брач, где у маленом Ложишћу почиње да ради као приватни и општински лекар.

Првог дана новембра, у Приједору, у шездесет и шестој години, од последица срчане болести умире Симо Стојановић.

У некрологу, објављеном 27. новембра 1926. у београдском недељно-црквеном политичком листу Весник, између осталог стоји и да је спроводу присуствовало „многобројно грађанство приједорско без разлике вјере, бијаше народа из Љубије и шесторице свештеника“.

Опело је одржао протојереј Душан Кецмановић из Бањалуке, „који се с покојником опростио лијепим и поучним говором:

„Јегда мир приобрјашчем – Тогда во гроб вселимсја.“ (Када свет придобијемо – тад се у гроб усељавамо.)

Спајање две културе

Сретен Стојановић за собом није оставио сећање на очеву сахрану, али врло је могуће да су он и Младен са најмлађим братом Вељом и сестрама последњи пут певали пред оцем. На основу описа претходних животних момената у којима су се Стојановићи окупљали у својој кући, да би из ње одлазили даље у свет не би ли још једном испунили оно давно дато обећање да ће „добро учити без поговора и добро се владати“, можемо да претпоставимо о чему су међу собом полушапатом разговарали када се силни свет најзад разишао.

Младен је мајци, браћи и сестрама можда баш тад поверио разлог због ког је уместо да остане у некој загребачкој болници, или да почне да ради у Сарајеву, или можда чак у Београду, изабрао месташце у брду изнад мирног острвског залива. Да ли је био побегао од нечега, или је нешто тражио, или је сам себи преписао удисање морскога ваздуха, ради потпуног опоравка у затвору нарушеног здравља?

У то доба су готово сва остала поп Симина деца живела у Београду. Георгина се одмах после рата удала за Васиља Грђића, а Сретен се 1925. оженио и добио кћер.

Момчило Стевановић је у уводном тексту монографије посвећене Стојановићевом уметничком опусу написао да после „пресељења у Београд Сретенова биографија губи карактер забавне приче која може да занима својим скоковима и обртима и претвара се у историју једног дугог, непрекидног рада, једног успона без драме и падова, успона који не изазива изненађење... Младићке године, уосталом, биле су на измаку, боемску будућност замениће много утишанија грађанска свакидашњица“.

Али и тако утишана, свакидашњица уметника таквог темперамента није заправо престајала да прави аутентичну уметничку галаму. Истина, Београд двадесетих није могао да се мери са Паризом. Али је млади вајар своју прву изложбу одржао управо ту, у престоници новостворене државе, у граду у који су по завршетку рата дошли и Андрић и Црњански и многи други ствараоци. Они ће нека од својих најбољих дела створити баш у том времену које је требало да означи почетак ере мирнога заједничког живота у првој заједничкој држави коначно слободних братских народа. Али и времену које се, пред очима оних које су Југославију тако дуго сањали, испостављало као пролог за још једну велику несрећу у којој ће се опет тешко страдавати и губити све што се тако мукотрпно стицало.

Зуко Џумхур је рекао како је Београд у време Сретеновог повратка из Париза био „пиле од сокола које ће израсти до џина“.

Том израстању је млади Приједорчанин допринео тако што је заједно са Милом Милуновићем приредио прву самосталну изложбу, која је у новембру 1922. одржана у новој згради Универзитета.

У детаљном извештају са свечаног отварања изложбе Политика је под насловом Два нова уметника донела и цео говор који је тим поводом, „пред препуном двораном најугледнијег београдског света“ изговорио „наш познати књижевник г. Ј. Дучић“.

Лазар Трифуновић је приметио да Дучић није разумевао изложене скулптуре и слике, па је, да би о њима ипак нешто рекао, „ушао у вијугаву и компликовану филозофско-естетску расправу“.

Ипак, Дучић је у говору који је заузео доње трећине чак три новинске стране морао да каже нешто и о самим изложеним радовима:

„Г. Стојановић, Босанац, донео је неколико изванредних глава, с пуно свежине и израза: Осим два-три торса који су одлични, те су главе посађене на тела која одговарају модерној естетици и које буне наше навике за оно што је конкретно и нарочито за оно што је лепо. Судите по оном што је добро, јер није тешко уметнику његовог талента да се ослободи оног што је лоше.“

О изложби су писали и Растко Петровић и Тодор Манојловић.

Растко каже како је Стојановић „несумњиво изврстан мајстор“ и да има потребу „да стопи у себе две културе, да извуче из обеју материјал за своја зидања...“

Тодор Манојловић је уверен како млади уметник „има већ пуна права да с поверењем гледа у будућност“:

„Он се већ ослободио Мештровића и Росандића; ослободиће се, свакако, и Бурдела, који још упорно стоји између њега и – Стојановића...“

Изложба је трајала до половине новембра и Лазар Трифуновић каже како је „Стојановић са енергијом и одушевљењем ушао у уметнички живот Београда“.

Зуко Џумхур ту енергију описује као ноћи и данe бдења у шупи, у атељеу у улици Кнеза Данила: „Рад, рад, рад, па опет рад...“

Али, иако поново слободна, средиште велике државе, Србија, а пре свега Београд, ипак нису могли да у тако малом периоду сустигну вазда одмакли свет. Бар када је у питању однос према вајарству. Једноставно, оних правих, великих послова није било, па су вајари углавном добијали наруџбе за израду породичних гробница, или су радили на рељефном украшавању нових кућа или зграда.

Сретен Стојановић је прихватао све послове, али се једним бавио са нарочитом пажњом и жељом да од себе да оно најбоље.

Реч је о унутрашњем декорисању куће др Ђурице Ђорђевића и његове супруге, госпође Кристе, у Улици Страхињића Бана 67. Била је то адреса која је, каже Лазар Трифуновић, постала „ретко стециште младог, напредног и талентованог света“.

„Кућа је била пуна слика, скулптура и етнографских предмета. У трпезарији је Милуновић извео фреску са алегоријским мотивом, сликану у тврдом неокласичном стилу, а велики хол је поверен Сретену Стојановићу да изради рељефе у дрвету.“

Одмах по доласку у Београд, др Ђурица Ђорђевић је преузео руковођење Клиником за кожне и венеричне болести, потом је учествовао у оснивању и развоју Катедре за кожне и венеричне болести при Медицинском факултету, а захваљујући његовом пионирском ангажману, у Србији је забрањено постојање бордела, а уведени редовни и бесплатни прегледи „сексуалних радница“.

Али, поред пионирског рада у области венерологије и ангажовања на оснивању Медицинског факултета у Београду, др Ђурица Ђорђевић је у првој половини треће деценије ХХ века био иницијатор и главни протагониста одласка већих лекарских екипа у забачене и најнеразвијеније делове Србије и у Македонију. Са њим је, на неке од ових експедиција, путовала и супруга Криста.

„Причала је о свему што су тада морали издржати са зачуђујућом ведрином, понекад и хумором“, сећао се много година касније тих дана Родољуб Чолаковић, „али у свему је било једно осјећање – требало је србијанском сељаку бар нечим вратити дуг за све оно што је поднио у ратовима 1912–1918.“

Делић тог дуга је враћен и остваривањем идеје Бранислава Нушића да се у Београду оснује Удружење љубитеља уметности Цвијета Зузорић те да се, што уз помоћ власти, али махом од добротворних прилога, на Калемегданској тераси подигне уметнички павиљон.

А Криста Ђорђевић је прво била чланица управе Цвијете, да би касније постала и њен председник. Удружење је основано 1922, у новембру 1927. свечано је положен камен темељац за Уметнички павиљон који је довршен крајем наредне године.

Израда рељефа који је Сретен Стојановић започео 1922. године потрајаће до 1927, када у разговору за Политику вајар о томе каже:

„Завршавам предсобље у босанском стилу за стан др Ђурице Ђорђевића. Све ће бити у обојеном дрвету. Видите, прави иконостас! Само место распећа, рождества и других светих сцена, ја сам дубио и бојио отмице девојака, продају робиња и игре босанских младића.“

Разговор је, у оквиру рубрике Београдске шетње, вођен крајем јануара 1927. у Стојановићевом атељеу, који се налазио у кругу фабрике гума, у Кнез Даниловој 17.

„На дну дворишта, напуштеног и засутог изгореним уљем, подигнута је још пре неколико година кућица, готово сва у стаклу. Преко њених високих прозора спуштене су, скоро преко целог дана, беле завесе. Нико их не диже. Тек по некад, једна крупна и пуна рука благо их развуче, а потом, уплашена поново их једва видно разастире као да би хтела да сачува од сувише оштре дневне светлости неке одвише устрептале и нереалне створове“, стоји у интервјуу.

У тој кућици „на сред собе, уз саму једну статуу, као да је држи у свом широком наручју, ради вајар Сретен Стојановић“.

„Ради свашта“, каже Зуко Џумхур. „За комад хлеба ради на фасадама ћифтинских палата, подизаних за ренту, улепшава лица палата, канцеларија државних, ради споменике уважених и мудрих, или једноставно богатих гавана по гробљу београдском. За свој комад хлеба и за чашу млека своје мезимице."

Мезимица је ћеркица Јованка, коју је добио након што је „срео, заволео и узео Јелу, лепотицу, Шапчанку, студенткињу права“. Прво су живели, прича Џумхур „у трошној колиби“, где су их „лавори, шерпе и корита“ чували од „даждева“, а онда су се преселили у собу и кухињу у Далматинској улици, у уметников „дом који не прокишњава“.

Претпостављамо да је у оној ноћи после сахране оца Симеона, мајци, браћи и сестрама Сретен причао и о селидби и о привођењу крају радова на рељефу за кућу Ђорђевића. Можда је неко од Стојановића поменуо како му је отац са поносом чувао новинске чланке посвећене његовој другој самосталној изложби, која је у марту 1926. одржана у сали Станковић.

Изложбу је отворио Милан Кашанин говором у коме је, како је известила Политика, „подвукао тешке прилике у којима живе наши уметници“.

Лазар Трифуновић пише да је Стојановић своју другу самосталну изложбу био замислио шире од пуког приказивања онога што је радио претходне четири године. Уметник је желео да се својим ставом „одупре владајућем укусу који се проширио са мештровићевском концепцијом националног стила“.

У каталогу изложбе сам Стојановић поручује публици како је немогуће „хотимично стварање националне скулптуре, јер скулптура је само онда национална, ако уметник проживљује и саосећа са својим делима, и у њима несвесно даје самога себе“.

Али публици се те идеје нису свиделе, па је ову изложбу видело много мање људи него ону на којој је Стојановић, по повратку из Париза, излагао са Милом Милуновићем.

„Фамулус јавља – “, у свом стилу је овај својеврсни бојкот описао Џумхур, „дошла ʼједна публикаʼ. Али, дошао је и прави човек. Дошао је Отокар Кершовани.“

Кершовани је у то време био уредник београдских земљорадничких новина Новости, у којима је 12. марта 1926. објавио текст о Стојановићевој изложби у ком, између осталог, каже:

„У време када замиру и последњи остаци некад темпераментно писаних књижевних и уметничких часописа, кад песници и уметници, тражећи кору хлеба, морају да ускоче у каријеристе – просто је зачудо да се у овој ћифтинској средини нађе понеко ко ће изложити своје уметничке радове. Коме и за кога? Зар није боље, доврага, умети бити добар трговац и сликати неукусне портрете или чинити још неукусније бисте? (Ох, те бисте наших 'националних величина!') Или чак фабриковати патриотске 'анзихтс карте', које се не морају потписати, али које се могу распарчати en grose?!“

Будући члан СКОЈ-а и КПЈ, кога ће усташе у јулу 1941. стрељати заједно са Огњеном Прицом и Божидаром Аџијом, потом каже како у Стојановићевој изложби „не види програма“. „Али има ту једно органско осећање наше балканске инклинације као једноплошности, линеарности и византијских икона.“

Највише се задржавајући на описивању дрвореза који ће ускоро красити хол куће др Ђурице Ђорђевића, Кершовани у Стојановићевом Пушачу види изражену оријенталну мирноћу, па наставља како се просто „физички очекује неко лагано кретање у којем је вајар фиксирао један моменат“.

Дрхтавица у Москви

Од лаганом кретању, међутим, није могло бити говора!

Први се, још једном, нагло покренуо Сретен, али уместо да се врати у Париз или Беч, он је као члан новинарске делегације, заједно са Драгишом Васићем и Владиславом Рибникаром у новембру 1927. отпутовао у Совјетски Савез, да присуствује прослави десетогодишњице Великог Октобра.

Иако је делегација била непартијска, њене чланове је ипак одабрала Комунистичка партија Југославије. Конкретно, Сретена је контактирао Симо Миљуш, такође младобосанац, добар Крлежин пријатељ коме је суђено у „афери Дјамантшајн“ одмах након Првог светског рата.

И Стојановић и Драгиша Васић су о утисцима са пута у прву земљу социјализма најпре објавили серије чланака у штампи (Сретен у поменутим Новостима а Васић у Времену), да би их већ 1928. штампали у књигама. Сретен је своју књигу назвао Импресије из Русије, а Драгиша Васић своју Утисци из Русије. Васић је књигу посветио управо „скулптору, господину Сретену Стојановићу, своме драгом пријатељу, за кога ме везују безбројна сродна осећања, у чијем сам друштву овај двомесечни пут у Русију провео, и дружење са којим изазвало ми је пуно радосних расположења и много корисних размишљања“.

Иако на први поглед идентични, наслови књига два пријатеља у којима пишу о свом двомесечном путешествију по зарумењеном Истоку заправо врло прецизно одређују два сасвим различита искуства. Јер писац и адвокат Драгиша Васић у својим текстовима исписује своје утиске, док Сретен Стојановић излаже импресије.

Васић одмах описује саму велику параду на Црвеном тргу, док Стојановића много више занима да нам пренесе атмосферу у којој је разговарао са многим совјетским уметницима. А обојица све време покушавају да иза утисака и импресија допру до суштине промене у коју је дојучерашња царевина а сада социјалистичка република закорачила.

Сретен бележи:

„Мој пријатељ, Драгиша Васић, с којима сам имао срећу да заједно пређем овај пут, после једног позоришног комада који се звао Метеж, објаснио ми је да је пронашао најбољи израз за данашње стање у Русији. Али, метеж се кристалише. У материјалном погледу све је мањи метеж, а више дрхтавица, нервозна дрхтавица да се створи што више и што боље.“

На једном другом месту својих импресија, Стојановић признаје како је размишљајући о онима који воде цео подухват као скулптор и конструктор све време долазио у сталну сумњу „да ли је све постављено на солидну основу, да не би случајно недостајала која полуга као безначајна а ради које може да се сруши цела фигура“.

„Ја размишљам о њима и у мени се наједном ствара слика Репинова где бурлаки вуку лађе на Волги. Осећам да су и ово бурлаки, који су се упрегли да извуку уз воду велику и тешку лађу са златним кровом и испуцаним катраном на дну. Свакоме су разделили посао, и док једни вуку, други премазују катраном лађу, а трећи конструишу и реконструишу унутрашњост њену.“

Након посете сликару Рождественском, Стојановић је у два сата после поноћи „не знајући пут, понудио извошчику рубљу и одвезао се кроз Москву покривену снегом на Тверскују, да у постељи дуго размишљам о рускоме духу, уметности и нашој блискости“.

„Снивао сам тада о акцијама великих замаха и скулптурама великих потеза.“

Можемо само да замислимо какво ли је те исте вечери било небо над малим мистом у коме је Младен Стојановић и даље лечио Брачане. Да ли је и он, можда у исто време кад и његов брат снивао о акцијама великих замаха?

И има ли уопште смисла нагађати какав би био живот два брата да је онај старији почетак Другог светског рата дочекао на острву? Или да је онај млађи, након друге изложбе, на коју није дошао готово нико, са женом и ћеркицом напустио Београд, па се и он преселио на Брач?

Јер, Зуко Џумхур каже како је Сретен волео море:

„Јужни Јадран. Сатима је гледао воду која се непрекидно и у недоглед мења.“

Али Сретен ће по повратку из Русије подићи кредит и, у Професорској колонији, у Улици Османа Ђикића, саградити кућу која са великим прозорима, сведеношћу и украсним рељефом на чеоној фасади и данас привлачи погледе пролазника. У тој кући ће бити и његов нови атеље. Тако је Палилула постала својеврсно острво где ће остварити сан о раду на скулптурама великих потеза. 

Доктор помаже свима

А да би остварио сан о акцији великих замаха, Младен ће се 1929. вратити у Приједор, не би ли преузео бригу о мајци.

У приземљу породичне куће отвара лекарску ординацију.

Приједорчани су често знали да кажу како „Младен лијечи ријечима и погледом боље него неки други скупим лијековима“. Бесплатно је лечио на стотине крајишких сељака, а када би га питали колико морају да му плате, он би одговорио: „Плаћено је, да си ти жив и здрав. Платио је газда Н. Н. Њему сам ја ударио тарифу. Има он више од тебе.“

Сиротињи је често давао и новац за лекове и за путне трошкове, а једно време је на железничкој станици имао и свога „агента“, чија је дужност била да сачекује сељаке који траже лекарску помоћ и да их спроводи до ординације.

У „Политици“ је 11. јула 1937. године објављена и ова кратка захвалница:

Захваљујем г. др Младену Стојановићу у Приједору, који ме осам година лечио бесплатно, кад сам дошла да му платим одбио је награду. Њему захваљујем што сам у седамдесетој години здрава. Живео др Младен Стојановић са породицом.

Дука Карапетровић

Најупечатљивије сведочанство о свему чиме се најстарији син попа Симе по повратку у свој родни град бавио оставио је др Мидхат Шамић у тексту Сјећање на Младена Стојановића, који је објављен у монографији посвећеној шездесетогодишњици Приједорске гимназији 1981. године.

Шамић је у јесен 1931. године, одмах по свршетку студија, постао професор књижевности у гимназији у којој је др Младен предавао хигијену.

О свом тадашњем колеги пише:

„Елегантне вањштине, висок, лијепо грађен и укусно обучен. Правилне, али изразите црте лица, с високим челом. Уста необично мала. Али оно што се нарочито истицало код њега, биле су очи и коса. Очи мале, црне, сјајне и живе, имале су оштар, проницљив поглед, и час су играле, час пламсале; у његовом изразу крила се нека притајена иронија, малициозност. Коса, доста ријетка, али дуга и црна, давала је његовом лицу нечег од једног умјетника. Уопште, у читавој његовој фигури, елегантној али лежерној, било је много умјетничког.“

Али и спортског!

Приједор се може похвалити дугом историјом организованог бављења спортом. У граду је почетком двадесетог века подигнут соколски дом, одмах после Првог светског рата основана је и скаутска дружина, а ентузијасти су се сем фудбалом, бавили веслањем, пливањем, бициклизмом, коњичким спортом, претечом рукомета хазеном, смучањем, клизањем на леду и – тенисом!

„Бели спорт“ је у Приједор дошао са аустријским официрима, пред сам почетак Првог светског рата, а 1927. године се са школовања из Беча вратио Свето Радетић, син богатог трговца, и са собом у завичај донео рекет и лоптице. Уређено је тениско игралиште и пребацивање лоптице преко мреже је могло да почне!

По повратку са Брача, тенис је почео да игра и Младен, који се прихватио и организовања клуба, па је 1932. године регисторована тениска секција као самостална спортска организација. У то време изграђени су и први прави терени.

Др Младен је био и члан управе Фудбалског клуба „Славија“ а из властитих средстава је набавио комплетну опрему за ФК „Рудар“ из Љубије. Када су се играчи клуба први пут појавили у новим зеленим дресовима и новим копачкама, гледаоци су скандирали њему у част.

Много је читао и имао библиотеку која је, каже Шамић, „била надалеко позната по своме богатству“.

„Било је у њој књига из медицине и психологије, социологије и економије, историје и књижевности. Поред нашег, књиге су биле на француском, енглеском и њемачком језику, на којима је он глатко читао.“

Радо је читао Вука, Скерлића, Кочића, а од песника је нарочито волео Верлена, Шантића, Дучића.

„Најпривлачнија црта Младенове личности“, написао је Шамић, „био је, извјесно, његов идеализам. Он је цијелог свог живота у себи носио дубоку вјеру у побједу највећег и најљепшег идеала човјековог.“

Веровао је у слободу и снагу народа, а „о тој слободи и вјери говорио је са заносом једног фанатика“.

За сународнике који су после уједињења изневерили идеале због којих је са својим школским друговима осуђен на тешку робију није имао разумевања:

„Кад је требало србовати, они су аустровали; а сад, када треба људствовати, они србују.“

Његово људствовање најбоље илуструју брижност према мајци, заљубљеност у будућу жену и наклоност према железничарима и љубијским рударима.

Када би накратко отпутовао из Приједора, мајци Јованки би се јавио разгледницом. На једној, послатој из Дубровника, написао је тек неколико речи:

„Мајко, љубим ти добре руке, Младен.“

А када је мајка отишла код кћерке у Београд, пише јој да буде без бриге:

„Обиђем гробље. Катица увијек кад је светац упали кандило. Мало се и накади кућа тамјаном. Нисмо ми баш неки погани.

Љубим ти благу руку

твој Младен“

Раде Башић бележи да је Младен био заљубљен „у једну лепршаву женицу, која се, иначе, у рату показала и те како храбром... Према њој је имао шлиф бечког каваљера. Цвијеће, пажња, рукољуб и остало“.

Та лепршава женица звала се Мира, са којом ће, пред почетак новог рата, добити сина Војина.

Готово одмах по повратку у Приједор, Младен се, поред обављања редовне лекарске праксе у својој ординацији и држања часова хигијене у гимназији, прихватио и лечења железничара. У пролеће 1939. Обласна управа болесничког фонда дирекције државних железница му отказује даљу сарадњу, али чланови приједорске железничке секције не могу да се помире са том одлуком, па потписују петицију којом захтевају да их др Младен и надаље лечи.

„Др Стојановић је необично сусретљив и обазрив и према ономе најбједнијем не питајући за уредовне и прописане часове се одазивао и примао сваког члана у свако доба дана и ноћи“, кажу у своме протестном писму надлежнима приједорски железничари и додају да „тко позна г. Др Стојановића не може, а да не каже да је он у овоме крају један од најспремнијих и по своме наступу један од најобљубљенијих лекара овог краја. Његови савјети може се рећи много болести лијече и без лијекова.“

Љубијске рударе није само лечио, него је учествовао на њиховим забавама, држао им предавања из здравствене културе и хигијене, а током штрајка 1940. био je уз њих, помажући их и новчано.

У јуну 1939. умире Јованка Стојановић. Политика јој посвећује некролог.

„У Приједору је преминула у седамдесет и другој години живота угледна национална радница Јованка Стојановић, удова проте Симе Стојановића, познатог српског родољуба из Приједора, и мајка вајара г. Сретена Стојановића. Покојница је ћерка познатог проте Тодора Вујасиновића из Босанске Дубице који је у Пецијиној буни играо значајну улогу и зато био дуго затворен у Бихаћкој кули. Покојна Јованка нарочито много је пропатила за време светског рата, када јој је кућа била под сталним надзором аустриских власти и кад су вршене преметачине. Поред своје деце, које је школовала, покојница се бринула много и за туђу децу, те је четрнаесторо сељачке деце отхранила и школовала у својој кући, од којих су данас многи самостални људи. Исто тако, приликом глади и за време светског рата, Јованки пада у заслугу што су многа деца при пролазу кроз Приједор била нахрањена и угошћена. Покојна Јованка била је добротвор и члан разних хуманих друштава, легатор културног друштва ʼПросветеʼ и добротвор Дома слепих у Земуну.“

Испоставиће се да је ова жена добрих руку умрла „на време“, да не гледа како полиција опет мотри на њихову кућу, јер се Младен, због свога ангажмана нашао на списку сумњивих. Пред сам почетак Другог светског рата чак је постојала и идеја да са неколицином других приједорских симпатизера КПЈ буде депортован у новоформирани логор у Смедеревској Паланци, који ће током Другог светског рата постати логор у коме су љотићевци преваспитавали идеолошки заблуделу српску омладину.

О политичкој ситуацији Младен је често разговарао са братом Сретеном, па га је и обавестио да је постао члан Партије. Према Сретеновим речима, био је забринут што овај није пријатељ социјалне уметности.

„Дуго смо знали да разговарамо, а у кући смо слушали Москву. Пред рат ми је рекао да се поразговарам са Мошом Пијадом, али то је рат спречио.“

Док је Младен у Приједору лечио људе и све више постајао део једног покрета који ће у предстојећем рату изаћи из илегале и отићи у шуму, Сретен је у Београду, како каже Џумхур, радио у атељеу, радио у друштву, радио за људе и „са људима међу људима“.

Одржао је још три самосталне изложбе, писао ликовне критике и текстове о уметности у дневној штампи и часописима, објавио књигу Бисте, у којој је изложио свој поглед на суштину вајарског позива. Био је члан Уметничког савета павиљона „Цвијета Зузорић“, члан комисије за израду Уредбе о уметничким школама. Од 1925. до 1937. је као хонорарни наставник предавао у Вишој педагошкој школи, да би потом био изабран за професора Уметничке академије.

Направио је споменике Змај Јови у Сремској Каменици, Херцеговачком устанку у Невесињу и Краљу Александру, који је постављен у Тузли, Битољу и Удбини.

Одбио је да ради бисту Милана Стојадиновића, а одбијао је и позиве да ступи у масоне и ротаријанце. Ипак, и „Крлежа и друштво“ су му изгледали „сувише надувено“.

Забележиће како је друговима хтео да се приближи преко Боре Продановића, „али је он седео увек код 'Миланковића' у бифеу, а то ми се чинило несолидно и то ме је одбило“.

„Али само један мали сусрет“, наставља, „када ми је Мима Дединац рекао да је срамота да Сретен Стојановић прави споменик Краљу Александру, био ми је довољан да ја неколико година пред рат прекинем да идем на конкурсе и да, по могућности, избегавам такав рад.“

Испоставиће се да ће везу са Партијом на крају остварити преко госпође Кристе Ђорђевић, која је у међувремену остала удовица, након што је др Ђурица изенада преминуо у пролеће 1935. године. Госпођа Криста је, не кријући симпатије према енергији младога Иве Лоле Рибара, постала поверљиви партијски курир, па је непосредно пред рат, у њеној кући, Сретен дуго разговарао са једним човеком о стању на Универзитету. Тај човек био је Јосип Броз. На Кристину иницијативу, Сретен је био веза Партије са Српским културним клубом, на чијем челу је био Слободан Стојановић.

Али све се то окончало шестог априла четрдесет и прве, када је једна од првих бомби бачених на Београд до темеља срушила кућу у Страхињића Бана 67. У пожару је изгорео Сретенов дрвени рељеф у холу, а од свег уметничког блага, госпођа Криста је успела да спасе само свој портрет. Нагорела биста Кристе Ђорђевић, дело Сретена Стојановића, данас се налази у дому кћерке Добрице Ћосића, који је са својом супругом првих послератних година био сустанар са Госпођом.