Поводом 170. годишњице рођења Николе Тесле

Винавер о тајни Николе Тесле: Голубица озаравача тамног вилајета и писма Лазе Костића о несуђеној Теслиној невести štampaj

среда, 08. јул 2026, 08:56 -> 11:57

Након Теслине смрти његова оставштина је по одлуци америчке Службе за имовину странаца била смештена у складишту компаније „Manhattan Storage Warehouse“ у Њујорку. Године 1951, заузимањем Теслиног нећака Саве Косановића, пренета је у Београд и након одлуке о оснивању Музеја Николе Тесле започет је рад на њеном сређивању. Један од оних који се показао интересовање за приспелу Теслину оставштину био је и Станислав Винавер. Он је, наиме, годинама трагао за преписком између Николе Тесле и песника Лазе Костића, који је Теслу називао „изуметником“ и хтео да га ожени Ленком Дунђерски. Део ове преписке Винавер је пронашао у Теслиној оставштини, приредио је и априла 1955. објавио је у другом броју нетом покренутог часописа „Дело“, уз текст насловљен „Како се родила песма Santa Maria Della Salute“. Месец дана касније, у београдском недељнику „Република“, са којим је сарађивао од 1948. године, Винавер је у време припрема за отварање Музеја Никола Тесле, отвореног за јавност октобра 1955, објавио текст „Тајна Николе Тесле“. Поводом 170. годишњице Теслиног рођења објављујемо ова два Винаверова прилога.

ТАЈНА НИКОЛЕ ТЕСЛЕ

(пред отварање Теслиног музеја у Београду)

Данашња наука и поезија наслућују: које слике кога човека воде кроз живот.

Фројд је пронашао основну детињску мору Леонарда да Винчија, и њоме протумачио тога највећег човека Ренесансе. Леонардо је био поражен, у детињству призором јастреба: његове свирепости и крвожедности. Јастреб се осећа у свим платнима Леонардовим. Његово се присуство често и опипљиво може сагледати.

Исто су тако нађене и детињске психичке озледе Гетеа. Немачка романтика пуна је тих озледа, које су играле основну улогу у животу романтичних песника. Тако је Шамисо уобразио да је изгубио сенку и остао без сенке, снован, у свим својим доживљајима (Андре Малро каже да је само и једино Европа остварила сликарство са сенкама). Сликарство Далекога Истока остаје чисто декоративно, услед одсуства сенки.

Опсесија Николе Тесле била је голубица. У музеју Николе Тесле налазимо многобројне слике Тесле, како храни голубове. Те су слике тако изразите да нам од њих стаје дах. Тесла је хранио голубска јата, сабласно, претежно у поноћне часове крај једне катедрале у Њујорку. У том свом обреду, ради којега је напуштао свако друштво, Тесла је личио на прастарога врача.

У једну голубицу био је заљубљен и то коначно. Не зна се како ју је сахранио када је издахнула (чудновате су и противуречне изјаве његових помоћника). Кадгод би Тесла осетио потребу за том голубицом, он би интензивно на њу мислио и она би се, вођена баснословним смислом за оријентацију (смисао својствен голубском роду) и за пренос мисли, сместа јављала његовом заљубљеном погледу. Кад јој је дошло време да свисне, она се нагло јавила Тесли.

Тесла прича: „Када је она пресвисла, нешто је из мога живота ишчезло. До тога часа знао сам поуздано да ћу своје потхвате извести, ма како ми програм њихов изгледао прекомеран. Али, када је то нешто ишчезло из мога живота, увидео сам да је мој животни задатак завршен.“

Тесла опет прича: „Да, ја храним голубове већ годинама, храним их и сада, храним хиљаде и хиљаде голубова, јер најзад ко би му га знао...“

Тесла није хтео да присније општи са женама. Сматрао се „последњим из свога рода“ (видети писма Теслина Лази Костићу и писма Лазе Костића Тесли. Писма су недавно објављена у „Делу,“ под мојом шифром). Тесла је објашњавао свој став без икакве мистике овако: „Проналазач као ја мора да се посвети математичком понирању у срж васионе.“ „Занос за женом помутио би срећу проналазачеву, растројио би проналазача, па чак и развејао.“

Па ипак, Тесла је био заљубљен, али у један симбол: у голубицу.

Наше људско општење отпочело је преко симбола и слика. Симболи играју већу важност но што се то до данас знало. Језик је сав у симболима. Погрешка тзв. „реализма“ код Станиславског у томе је што није разумео значај симбола за човека. Човек живи симболима и од симбола у којима се његов унутрашњи живот просто купа. Откуд Тесли симбол голубице?

Отац је Теслин био православни поп, прожет својим верским србовањем. Припадао је столетном низу православних попова који су грчевито чували српство од уније, од утапања у Латине. И мајка Теслина из сличне је свештеничке породице. А која је најважнија слика што подвлачи наш расцеп са католицима? То је слика Светога духа, слика Голубице. Православно „Вјерују“ тврди да Свети дух потиче само од Оца, а не и од Сина (како мисли католицизам). Тако је у православљу Свети дух самосталнији, самосвојнији. У ширем и ужем породичном кругу Тесла је, на сваком кораку, наилазио на тај најбитнији пралик: на Голубицу. Она игра улогу и у Староме и у Новоме завету. Тесла је имао прилике да се њоме надахне на почађавелом иконостасу, у цркви у Смиљу и у Госпићу.

Тесла се до краја живота осећао припадник једног малог народа, жељног мира, припадник народа Нојеве голубице.

У последњим годинама свога живота Тесла је веровао грчевито у зраке смрти. Они би, занавек, спречили и помисао напада од стране великих. (Зраци смрти зауставили би све нападе). Имао сам прилику пред Други светски рат да читам изворно писмо Теслино влади старога краја. Влада га је, „in extremis“, преклињала: да нам саопшти тајну својих смртних зракова – да се спасемо. Тесла одговара: да му треба много година рада да тај свој изум оствари. Са том је мишљу Тесла и умро.

Научници, у то доба, нису веровали у њу. Та мисао припада – Голубици која је зауставила и сам Нојев ковчег у брођењу и искрцала његове становнике, опет, у свет.

Голубица, пак, из Новог завета – то је опет Свети дух: када се Исус крштавао Во Јордање. Од њене белине блеште раздрта мрачна небеса, на икони у Смиљу.

Тесла је својим проналасцима ОЗАРАВАЧ ТАМНОГА ВИЛАЈЕТА. Тамни вилајет био је читав наш свет пре Тесле и електричне озарености.

Тесла је нашао у симболу голубице: нешто изузетно своје, Теслинско. Његова је основна идеја и његово основно надахнуће било: пренос енергије на даљине. У томе је успео. Који симбол живота света успева у непогрешном савлађивању даљина? Голуб.

Данас се, штавише, мисли да је голуб радарски снабдевен, (јер када голуб западне у радарско поље он се помете).

Тесла је у голубу наслутио непогрешнога савладника даљина. Голубица, коју је он волео нада све, долазила му је на мисаони позив.

Тесла је, од детињства, добио као себи предодређен симбол – симбол голуба, симбол победе даљина. Он је живео тим својим симболом, чија је зрачења преносио у математичке једначине.

„Република“, 17. мај 1955.

КАКО СЕ РОДИЛА ПЕСМА
SANTA MARIA DELLA SALUTE

Предусретљивошћу Музеја Николе Тесле ушао сам најзад у траг преписци између Николе Тесле и Лазе Костића (засад је пронађено шест писама). Одавно је тражим. Из необјављених успомена Костићевог лекара и интимног пријатеља др Симоновића, из необјављене обимне преписке Лазине са Валтазаром Богишићем, из необјављених аутобиографских бележака Лазе Костића, из необјављених записа његових на рубу књига које је читао, из целе големе необјављене грађе којом располажем, види се до очигледности: какав је значај имао за Лазу сусрет са Теслом у Пешти 1892. године.

Два генија: песнички и научни, срели су се, мењали мисли, одмеравали се и обасјавали међусобно. Лаза је сањао о томе: да нађе нешто у највећем напону и блистању, нешто горостасно и трагично, у исти мах. Он је то нашао у Тесли. Само је Лазу болело: што Тесла нема порода (да настави племениту лозу), и што нема у животу „романтике“ (да му тај живот добије неку коначну целовитост). Тесла је толико утицао на Лазу (који се у то доба бавио озбиљним научним студијама, и чезнуо да оствари своју дијалектичко-филозофску синтезу, засновану на идеји свеопштег укрштања) да је чак могућно да се и сама кобна клица Лазине љубоморе на побратима му, Змаја, највише зарасла у срцу његовом под утицајем Теслина настојања и напора (преко часописа Теслиног пријатеља Џонсона) да Змајеву поезију изнесе пред америчку јавност, као високо сведочанство о српском народу и његовом песничком надахнућу.

Преписка између Лазе и Тесле даје чудесни увид у срж оба ова занесена духа, од којих је један хтео да верује само у математику, а други само у древне праузоре из праскозорја. Елем: Лаза је заљубљен у Ленку Дунђерску. Али се, оронуо, не осећа достојан ње. Тражи јој достојног мужа. Налази.

Лаза је напунио романтичну Ленкину главу Теслиним ликом. Она је, доследно, волела њега, Лазу: он се, Лаза, уплашио и гетеовски побегао од ње, у Крушедол.

Ленка верује Лази. Кад није Лаза – нек је Лазин Тесла.

Лаза захтева од Тесле „да не сатре семе које рађа такве детиће“. (Узгред напоменимо: да је то и основни садржај најдивнијег Шекспировог сонета. Шекспир ту опомиње свога обожаваног: да се жени, да би сачувао човечанству свој божанствени лик, кроз потомке).

Тесла одговара Лази: „Ја сам задњи свога рода“. Каже му: да сав припада науци. Тако је Лазина замисао пропала. Тесла га песнички опомиње (тај Тесла који је носио у себи и наизуст знао: седам хиљада вапајних десетераца): да ће он Ленку волети, али духовном љубављу; не као што су се волели Херо и Леандер, преко уског Хелеспонта, „преко Океана“. Лаза му сместа одговара да му разуме разлоге. Задњи свога рода! „Напокон ваше племе да је и Немањино, не би се могло лепше завршити него таквим егземпларом. Што сам вам ипак поручио и препоручио ону поруку, то је било да скинем с душе моју штићеницу која је заиста заслужила најбољег мужа на свету. Ваш одговор чисто јој не смем показати.“

Ленка је ускоро умрла. Свакако у некој егзалтацији. Брак са Теслом, брак са Лазом – па ни Тесле, ни Лазе! Лаза чека неколико месеци, не усуђује се да то Тесли јави. Најзад му шаље посмртну листу Ленкину: „Ево то је ваша несуђеница. Као што видите неће ваша биографија остати без романтике, најлепше и најжалосније.“

Лази, Гетеовцу, привиђао се брак Фауста и Хелене. Лаза је маштао: да се из тог брака роди изданак достојан оба родитеља. Из брака Фауста и Хелене родио се, по Гетеовој замисли – Еуфорион, – лорд Бајрон. Када је брак између Тесле и Ленке пропао, када му је Тесла одговорио: да је последњи свога рода – долази до утварног брака Лазе Костића са Ленком! Он је саздао утварну песму наше књижевности: SANTA MARIA DELLA SALUTE.

С. В.
„Дело“, април 1955.

Писма Лазе Костића Николи Тесли

ПИСМО ОД 12. ЈУНА 1895.

Драги Пријатељу,

Данас је, од прилике, трећа обљетница од како смо се оно састали у Пешти и онако лијепо провели оно неколико дана. Наумио сам да прославим тај дан. Шта мислите како? Не бисте никад погодили, да Вам не кажем:

Хоћу да Вас оженим.

Quelle idée!, рећи ћете. Знам шта ћете рећи, знам шта ћете помислити, све знам, па ипак!

Дјевојка коју сам Вам наменио подобна је да савлада сваку женомрзицу. Ја мислим да би и мртвог оживела, не само мртвога Дон Хуана, него и мртвога свеца. Збиља:

Ономад сам је гледао у манастиру како цјелива неке мошти, суху руку некога свеца, па, у заносу од онога тамјана и од оне љепоте, чисто сам се зачудио, како да се она мртва рука не дигне да је загрли.

– Који је то светитељ? – Запитам калуђера до мене.

– То није светитељ.

– Него?

– То је светитељка, преподобна мајка Ангелина.

– А? Сад разумем.

Калуђер ме погледа као да ме је разумио, а знам да ни не слути моје мисли.

До сад је одбила читаву војску просилаца. Родитељи се забринули: има јој већ 24 године – ал' не бисте јој дали више од 20. Отац је мој најбољи пријатељ, те сам дакако пријатељ и њој. Дуго сам се трудио да дознам узрок те немилости, те једва једвице дознам шта је: Њен је идеал Никола Тесла.

Ја сам јој признао да је то и моја давнашња мисао, али ми је навијек било на уму, како сте ви до сад сву своју љубав посветили својој великој идеји па немате времена мислити ни на жене, а камоли на женидбу.

Она се ипак узда да би Вас обрнула, да не би било Love's labour's lost. Толико о девојци. А сад – last not least и да многе јевропске младожење, камо ли вас Американце – о имовини, о женинству или о прћији њеној.

Она може донети од прилике један милион франака. Али јој отац тако стоји да би могао отворити зету вересију и до једног милијона долара, ако затреба.

Промислите се добро, све мислите на једно смислите, па ми јавите, ма шта сте смислили. Ако пристајете, послаћу Вам одмах слику моје намјењенице и дознаћете њено име.

Било како било, свакојако вјерујте да остајем

навјек ваш пријатељ
Лаза Костић
У ман. Крушедолу, 12. јуна 1895.

Пишите ми на адресу: Pajevich, Neusatz.

Како бих се радовао, кад бих добио од Вас телеграм!

ПИСМО ОД 4. СЕПТЕМБРА

Драги Пријатељу,

Ако хоћете да Вам речем по души, ја се другом одговору нисам ни надао. А кад већ говорим по души, и кад се добро промислим ваља ми признати: на вашем месту не бих ни ја другојачије.

Најкрупнији разлог за вашу женидбу био би, да се не сатре семе које рађа такове детиће. Али –

Прво: не може се нико сасвим поуздати да ће имати деце ни кад би се оженио у најбољој снази, ни кад би узео најздравију девојку.

Друго: Ко зна, каква би била деца? Знамо да су најгенијалнији људи рађали недоношчад, или бар сасвим обичне, свакидашње мозгове, а то је – узпркос Дарвинову пријатељу, Francis Galton-у („Hereditary Senius“) – сасвим природно: Њихов је мозак толико радио, да није ништа остало за њихова муда. – Па помислите само, кад би иза вас остала два-три сина тупоглава, па још можда са каквом „moral insanity“, како би ти у лудо могли потрошити сву славу своје дичне очевине, вући по глибу најсветлије име, па – – I don't dare follow up this idea!

Зато, немојте мислити ни са каквим „болом“ на то, да сте ви „задњи свога рода, the last of the Mohikans“. Јер напокон, ваше племе, па да је Немањино не би се могло лепше завршити него таковим ексемпларом. Та зар немају готово сви народи на то пословицу: Finis coronat opus…

Напокон вам јављам да ћу се ја, ако Бог да, у недељу после Мале Госпође (22/10. септембра) венчати са мојом вереницом Јулијом Паланачком у Сомбору (Zomboru), Сад је дванаеста година од како сам је био испросио, па се тада разишло, што њена мајка није дала да је водим у Црну Гору. Ако нисте веровали у судбину, то је прилика да поверујете. После венчања идем са женом у Италију.

Молећи се Богу да благослови ваш рад – видите да сам у манастиру! – и да вас одржи у најлепшем здрављу,

остајем навјек ваш пријатељ
Лаза Костић
У Крушедолу, 4. септембра 1895.

У Загребу сам био с вашим ујаком, Митрополитом, и много смо говорили о вама.