Џенис Џоплин, Џими Хендрикс, две фотографије, два филма и један ишчезли свет

Претурао сам по плочама, књигама, часописима, исечцима из новина. Трагао сам за начином на који причу о Џенис и Џимију поново испричати. Изгледало ми је то као немогућ задатак. О ово двоје рок музичара написане су хиљаде страница, снимљени бројни документарни и играни филмови, направљене стотине радијских и телевизијских емисија. Све се зна о њиховим трагичним животима, њихова музика је свима позната, она је саундтрек за једно време када се веровало да ова планета може бити боље место за живот светине која је насељава.

Изненада из оне хрпе папира, као у некој Борхесовој ненаписаној причи, испадоше две фотографије. Прва је новинска. Исечена је, тупим маказама и неспретно, из неког музичког магазина. Друга се налази на корицама књиге Александра Д. Костића „Поље снова“.

Прва фотографија

На овој избледелој и изгужваној фотки исеченој из новина види се како Џими Хендрикс снима супер 8 камером Џенис Џоплин. Фотку је направио легендарни рок фотограф Џим Маршал 1968. године у гардероби дворане „Winterland Ballroom“ у Сан Франциску.

Фотографија је чудне природе, као да приказује особе које флертују. Наговештава се нешто што има везе с интимом, блискошћу, телесним контактом. Као да је призор са слике увод у оно што ће се десити када се светлости позорнице угасе.

Нико не зна шта се збило после забележеног призора. Камера коју Џими држи нестала је нетрагом, а с њом и снимљени филм. Остала је само Маршалова фотографија као сведочанство о тренуцима блискости мушкарца и жене, гитаристе и певачице.

Друга фотографија

Oва је с корица књиге „Поље снова“ Александра Д. Костића. На њој су Мет Дилон и Камерон Кроу. Сликани су на гробу Џимија Хендрикса у Сијетлу. Фотка подсећа на ону на којој су приказани Боб Дилан и Ален Гинзберг на гробу Џека Керуака.

Дилон и Кроу су насмејани. Дошли су да одају почаст свом рок хероју и радосни су што је мисија извршена. Снимак је направљен током рада на филму Самци. Редитељ филма Камерон Кроу пре филмске каријере бавио се веома успешно рок журнализмом. Писао је за магазин „Rolling Stone“.

Мет Дилон је најбољи глумац своје генерације. Поседује посебан сензибилитет погодан за приказивање ликова из рок митологије. Улога у Самцима то показује, као и оне у филмовима Драгстор каубој Гаса ван Сана и Rumble Fish Френсиса Форда Кополе.

Клуб 27

Целулоид повезује ове фотографије. Филмска трака је присутна, на овај или онај начин, на обе. Када би се убацила у пројектор и машина покренула, почео би имагинарни филм у чијим би првим кадровима дефиловали чланови трагичног Клуба 27.

Тај клуб чине рок музичари који су своје животе окончали у 27. години. Његови чланови су: Брајен Џонс, Џим Морисон, Курт Кобејн, Ејми Вајнхаус, легендарни блуз музичар Роберт Џонсон, чијих 29 песама чини темељ на којем је саграђена „блештава палата“ рок музике.

Џенис Џоплин и Џими Хендрикс учлањени су у тај клуб. Кад су умрли, имали су 27 година. Џими је са земаљског шара отишао 18. септембра 1970, а Џенис 4. октобра исте године. Шеснаест дана дели те две смрти.

Монтереј и Вудсток

Наступи на рок фестивалима у Монтереју 1967. и Вудстоку две године касније имали су важну улогу у каријерама Џенис Џоплин и Џимија Хендрикса.

Рок фестивали шездесетих година 20. века били су израз племенског духа који је прожимао нову генерацију. Грегарна природа тих скупова сведочила је о потреби за заједништвом као важним предусловом за друштвени ангажман. Истовремено, фестивали су служили и као полигон за демонстрацију нових бихевиоралних и комуникацијских образаца.

Фестивали у Монтереју и Вудстоку су филмовани. Д. А. Пенебејкер снимио је филм о фестивалу у Монтереју, а Мајкл Водли о Вудстоку.

Оба филма сведоче о значају, утицају и високом квалитету музике коју су изводили Џими Хендрикс и Џенис Џоплин.

Кугла и ланац

Секвенца у Пенебејкеровом филму која приказује Џенис Џоплин – на фестивалу у Монтереју Џенис је наступила као певачица састава „Big Brother & Holding Company“ – како пева песму Биг Маме Торнтон „Ball And Chain“, најбоље показује одушевљење и изненађење с којим је рок комуна дочекала непознату певачицу из Тексаса.

Пенебејкер је, наиме, вешто интерполирао реакцију Маме Кас Елиот на интерпретацију Џенис Џоплин.

Мама Кас

Мама Кас је у новоуспостављеном свету калифорнијске рок аристократије имала исти статус као Гертруда Стајн за париску изгубљену генерацију неколико деценија раније.

Била је главни арбитар и жрец. Тај положај заслужила је великим успехом који је имала с матичним бендом „The Mamas And The Papas“, својим легендарним квоцијентом интелигенције (IQ = 165) и фабулозним журкама које су се одржавале у њеној вили у Лорел кањону. О значају „салона“ Маме Кас може се видети у филму Rocketman Декстера Флечера из 2019. године. Има о томе понешто и у најновијем филму Квентина Тарантина, ако се не варам.

Елем, Мама Кас није крила своје одушевљење и изненађење док је слушала Џенис Џоплин. На њеном лицу као да пише: „Ко је ова девојка? Како је могуће да нека непозната певачица овако добро пева? Шта се ово догађа?“

Аутентичност и како је стећи

Хиперекспресивним извођачким стилом, који је све збунио и одушевио, Џенис Џоплин редефинисала је улогу и место певачице у популарној музици. Она је публици пружила потпуно нови музички доживљај. Њен глас је крик изазван неподношљивим унутрашњим болом, каже Лилијана Роксон у својој чувеној Рок енциклопедији.

Багаж који је Џенис вукла у свом интрапсихичком свету био је пун неподношљивих и болних ствари. Била је исмејана и понижена од својихвр шњака у родном Порт Артуру. Осећање одбачености и неприхваћености било је дубоко фундирано. Говорили су јој да је ружна, јадна, луда.

Ако те нико не прихвата, па ни саму себе кад не прихваташ, онда бар буди непоновљива и несвакидашња. Буди аутентична. Чини се да је тако ишао ток подсвесних размишљања код провинцијалке из Тексаса. Тим путем је Џенис дошла до своје колоритне личности.

Облачила се као проститутка из лучких крчми, носила перје и сомот, јефтину бижутерију, пила флаше и флаше Southern Comfort вискија, мењала мушкарце као папирне марамице... и певала блуз као нико. Осим можда њеног земљака који се звао Роки Ериксон.

Роки је, са истим или сличним менталним склопом, предводио бенд „13th Floor Elevators“, прву и највећу психоделичну групу откад је света и века. Роки је био „role model“ за Џенис, кажу добри познаваоци тексашких рок збивања.

Пренаглашена потреба за аутентичношћу понекад је добијала карикатуралне облике. „Оперетски начин живљења“ Џенис Џоплин често је бацао у сенку њену музику. Промискуозност, пијанства, скандали и инциденти привлачили су медије. Музика је често била у другом плану.

Ипак, кад се повуче црта, остаће оно што је важно и једино истинито: Џенис је била опака певачица блуза, изгледала је као Крамбова (Р. Крамб је направио омот за „Cheap Thrills“) карикатура хипи девојке, али је певала као нико пре и после ње.

Рок енциклопедисти кажу да је последња песма коју је Џенис снимила била нумера Ника Грејвнајтса „Buried Alive In The Blues“. Том песмом се завршава А-страна њеног последњег и најбољег албума „Pearl“, који је изашао постхумно. Наслов те песме једини је могући епитаф за Џенис: „Жива сахрањена у блузу“.

Вудсток

Претпрошле године навршило се педесет година од фестивала у Вудстоку. На целој планети је та годишњица обележена. Сви су се сетили догађаја који је на једној ливади у држави Њујорк окупио пола милиона младих људи.

У Србији је та годишњица обележена на изузетан начин. Направљене су бројне телевизијске и радио емисије, одржане десетине трибина, написане стотине пригодних текстова и исто толико велеумних есеја.

Изнета су различита виђења фестивалских догађаја. Неколико ствари било је неспорно. Значај фестивала пре свега. Такође су се мање-више сви сложили да је извођење америчке химне „The Star Spangled Banner“ Џимија Хендрикса био фестивалски врхунац.

Тај храбри и незаборавни артистички чин забележен је и у документарном филму Мајкла Водлија Вудсток. Филм је награђен Оскаром 1971. године. Роџер Еберт рекао је да је то најбољи документарни филм направљен у Америци.

Завршни кадрови филма припали су Џимију Хендриксу. Његово свирање химне био је артистички чин без преседана. Дисторзирани звуци гитаре дали су химни ново, апокалиптично значење. Као да је таквим извођењем „свете песме“ најмоћније светске силе најављена агонија кроз коју ће свет пролазити од 1969. до данас. Та свирка је злокобна метафора. Хендрикс својом верзијом химне најављује суноврат, тотални расап, катаклизму, потпуну дезоријентацију.

Њујорк–Лондон

Џимија Хендрикса је на велику рок сцену, неколико година пре фестивала у Вудстоку, извео Час Чендлер, басиста енглеске групе „The Animals“. Видео га је и чуо у клубу „Cafe Wah?“ у њујоршком Гринич Вилиџу. Ту је млади гитариста забављао публику виртуозном свирком и естрадним триковима као што су свирање гитаре зубима, језиком, иза леђа итд. Чендлер га је позвао у Енглеску. Обећао му је каријеру и познанство с Ериком Клептоном.

У Лондон су стигли 23. септембра 1966. Тог тренутка креће Хендриксова фуриозна каријера која је трајала непуне четири године. Рок документаристи пажљиво су забележили сваки лондонски дан Џимија Хендрикса. То је занимљива хронологија која показује како се одиграла метаморфоза која је једног гитарског ентузијасту претворила у глобалну рок звезду.

Појаву Џимија Хендрикса на рок сцени најбоље је представио Ричард Томпсон у једној изјави за специјално издање „60's“ магазина „Mojo“. Нико није на тако свеобухватан начин сумирао све аспекте феномена званог Хендрикс. Ево делова те изјаве у слободном преводу:

„Сваки гитариста је говорио о Џимију кад је стигао у Британију. Зато што је Џими отишао много даље у свирци. Он је ослободио свирање гитаре на начин на који је то урадио Џон Колтрејн са саксофоном.

Први пут сам га видео 21. јануара 1967. године. Сви у публици били су згранути. Он је био негде изван простора и времена. Не знам колико је био музички образован, али знао је своје ноте, где се налазе и како се зову – није то било потпуно интуитивно. Такође је важно да се схвати да је он био гитариста и певач – његове певачке фразе нису се разликовале од гитарских. Било је то у традицији великих џез солиста као што је Луј Армстронг.

Не знам шта значи бити леворук и свирати гитару. Чуо сам да је Отис Раш почео да свира као леворук да би му јача рука била на врату гитаре. Једном је Џими био с нама из Fairport Convention. Зграбио је једну гитару која је била подешена за дешњака и свирао исто тако добро као левом руком. Добар је био и његов менаџмент. Представили су га као нешто модерно и увезено. Његова ритам секција била је прилично аљкава, што је било добро јер је остављало простор за слободан ток музике. Да је имао Џона Бонема на бубњевима, то не би функционисало.

Још једна важна ствар: он је имао хит синглове с неким дивљим састојцима – апстрактне, дисонантне, модерне идеје. Хендрикс је имао најчудније елементе модерног џеза или класичне музике 20. века у хит сингловима на 45 обртаја!

Он је био врхунски мелодиста, као Чарли Паркер. Људи га доживљавају као апстрактног музичара, али у центру његове музике увек је мелодија.“

Крај лета

Фотографије с почетка текста су оживеле, као оне фотке у Кортасаровој причи Апокалипса у Солентинамеу. Приказани су призори из кратких живота двоје музичара. У овом тексту навели смо неколико.

„Више нема таме у коју нисам сишао по своје злато“ – познати је стих који важи и за ово двоје рокера. Они су сишли на дно сопствених живота да би пронашли музику, трампили су „све познато и драго“ за песме које су даривали публици.

То је судбина уметника. Џенис и Џими научили су нас шта је рок и шта значи бити певачица и гитариста у бенду који свира ту музику. Такође су показали и шта може да буде свако од нас ако се смело и одважно отисне у авантуру живљења и слободе. „А то је, браћо и сестре, УМЕТНОСТ“, што би рекао Чарлс Шар Мари.