Курцио Малапарте, наш савременик: Европа поражена лудилом и злом, ослобођена и окупирана

„Били су то дани 'куге' у Напуљу“. Овом реченицом почиње роман „Кожа“ Курција Малапартеа. Куга у Напуљу о којој Малапарте пише избила је 1. октобра 1943. године, на дан када је америчка војска ушла у овај град.  

„Била је то куга сасвим друге врсте“, каже Малапарте, „али не мање ужасна од епидемија које су у средњем веку пустошиле, с времена на време, Европу. Веома чудновата особина ове најновије заразе била је што није кварила тело већ душу. Удови су остајали наизглед недирнути, али под омотом здравог меса, душа се кварила, распадала. Била је то нека врста моралне куге, против које није изгледало да постоји никаква одбрана“.

Не само због „моралне куге“ о којој пише у Кожи, Малапарте се испоставља као један од „наших савременика“ чија су упозорења данас узнемирујуће актуелна.

Има у књизи преписке Мишела Уелбека и Бернара-Анри Левија Државни непријатељи једна узгредна опаска овог потоњег које се често сетим. Уза сву свест о томе колику је карикатуру естрадни филозоф у раскопчаној белој кошуљи направио од себе у последњих пар деценија, деси се да се у тој књизи опет читалац присети зашто је и како у младости овај ипак од себе направио „дечка који обећава“. Има ту начитаности, вере у моћ речи и вештине да се непримећене истине афористично искажу. Опаска коју помињем каже како су „Малро и Малапарте најпотцењенији писци двадесетог века“. Примедба је моћна јер је с једне стране тачна, док је с друге алитерација у презименима претвара скоро у стих. Такође, у уму читаоца који нешто зна о обојици одмах у глави почне да се слажe понешто плутарховски „паралелни“ есеј. Паралела Малро–Малапарте нека чека, међутим, бољу прилику. Уосталом, тај есеј би се идеално састојао из три дела: први о Малапартеу (ипак је старији), други о Малроу, и трећи заједнички. Ово што следи је подсећање на „случај Малапарте“.

Малапарте и Бонапарте

Родио се у Тоскани, у Прату, 9. јуна 1898. године као Курт-Ерих Зукерт. Ево како основне чињенице из првог поглавља „подмуклог деловања биографије“ сажима Небојша Здравковић:

„Отац му је био Немац, мајка Италијанка. Као шеснаестогодишњак добровољно се пријавио у француску војску, и током Првог светског рата борио се против Немаца. Из школе, где је био одличан ученик, побегао је и пешке прешао француску границу да би постао француски војник у одељењу бацача пламена. На бојишту се надисао отровног гаса фозгена, и то оштећење плућа пратиће га до краја живота. Бива и рањен, и одликован ратним крстом с палмама. Затим прелази на италијанску страну, међу борце алпске дивизије, и бива рањен у груди.

После рата упушта се у многе љубавне авантуре, пише политичке памфлете, често цензурисане и забрањиване, и води многе полемике, рецимо са социјалистом Пјетром Ненијем и футуристом Маријом Карлијем. Започиње и дипломатску каријеру, па одлази у Варшаву, али брзо диже руке од дипломатије и потпуно се посвећује новинарству и писању.

Мења и своје име. Пошто је прочитао неку сатиру с насловом Малапарте и Бонапарте, одлучује да убудуће његов грађански статус буде под именом Курцио Малапарте. 'Наполеон се звао Бонапарте, а ствар се завршила лоше; ја се зовем Малапарте, па ће се ствар добро одвијати', рекао је једном. На италијанском језику, malaparte значи зла страна.“

Поменута промена имена дешава се 1925. године, кад је Малапартеу двадесет седам година. Мада неће доживети ни шездесети рођендан, Малапарте је, попут Јингера, један од оних који је знао да дуг и испуњен живот може имати само онај коме до живота није превише стало.

Имајући у виду густину његовог дотадашњег живота, те ратне и не само ратне ризике кроз које је прошао, двадесет седма година, она у којој ће деценијама касније умирати рокенрол хероји, делује као симбол далеке тачке до које је добацио, тачке од које почиње нови живот под новим именом. А ни тај нови живот неће бити лишен ризика. Напротив.

Од 1926. године интензивира се Малапартеов живот новинара, уредника и јавног интелектуалца. Оснива часопис 900, уређује лист Фиjера Летерарија, а затим и торинску Ла Стампу. У трећој деценији двадесетог века он је познат као прононсирани, данас бисмо рекли, десничар, мада је заправо данашњу терминологију немогуће примењивати на прошлост.

Фраза „фашистичка левица“ данас би многима деловала као оксиморон, али заправо представља тачан опис ондашње Малапартеове политичке позиције. Ево како то описује Здравковић:

„Његова убеђења су парадоксна, али он у њих, тих двадесетих година прошлог века, потпуно верује. Заговара, рецимо, могућност новог друштвеног пројекта који би истовремено почивао на руском колективизму и италијанском индивидуализму. Такав приступа фашистичкој левици и чак постаје, унеколико, теоретичар италијанског фашизма у којем се, у том часу, боре две струје: на једној страни – заговорници повратка природи, на другој – поборници технологије и футуристичког концепта.“

Техника државног удара

Ипак, као што није могао да буде дипломата, односно као што није могао да се до краја уклопи у било који бирократско-колективистички пројекат, мада је увек имао разумевања за ту чежњу, тако Малапарте није могао дуго бити ни лојални поданик било којег поретка, макар неко време био и његов теоретичар.

Године 1931. он објављује прву од књига које ће му донети светску славу, прву од књига по којим га и данас памтимо. Наслов те књиге постао је пословичан. Она се зове Техника државног удара. У предговору једном од каснијих издања ове књиге, писаном с пролећа 1948. године, Малапарте бележи:

„Мрзим ову своју књигу. Мрзим је из дна душе. Донела ми је славу, ту беду коју називамо славом, али и колико невоља. Због те књиге упознао сам затвор, прогонство, издају пријатеља, подмуклост противника, егоизам, људску пакост. Из те књиге проистекла је глупа легенда која од мене ствара циника и суровњака, окрутну личност, неку врсту Макијавелија у кожи кардинала од Реца, а ја сам само писац, уметник, слободан човек који јаче осећа туђе но сопствено зло.“

Пишући о хрватском издању ове књиге, Адриан Цвитановић је приметио: „Технику државног удара не треба читати као приручник за потенцијалне извршитеље државног удара. Сасвим супротно, њезина је намера показати начине очувања мира и стабилности у сувереној држави, јер је ауторова намера била показати како су освајање и обрана власти технички проблем, а не политички. Малапартеова је жеља бранити слободу, како је то сам често истицао. Тај занимљив и превртљив дух читавог је живота упорно бранио слободу, што му је била јединим животним циљем“.

Овај увид је, с једне стране, на трагу начина на који је сам Малапарте, нарочито пост фестум, желео да се његова књига тумачи. С друге пак стране, ту се превиђа да је Малапартеово дело ипак део оне традиције модерне европске мисли чији је зачетник, на известан начин, Ниче, и којој су политичке злоупотребе скоро па загарантоване.

Бункер на Каприју

Мада је објављена пре него је Хитлер дошао на власт, овај се у њој препознао. Након Другог светског рата Малапарте се присећа:

„Хитлер се, чим је дошао на власт, постарао да моју књигу, декретом саксонског гаулајтера, осуди на спаљивање на главном тргу, џелатовом руком, како налаже нацистички ритуал. Моја Техника државног удара била је бачена на исти пламен ломаче која је многе књиге, осуђене због политичких и расних разлога, претворила у пепео. Не задовољивши се тиме што је спалио моју књигу, Хитлер је затражио од Мусолинија и моју главу, и добио ју је. Запањеност и у Италији и ван ње била је огромна. Десило се први пут да су неког италијанског писца затворили, не због 'завере' већ због литерарног дела.“

На Хитлеров захтев Мусолини депортује Малапартеа на Липарска острва. Писац ће тамо бити у заточеништву од 1933. до 1938. године.

Године 1936, Мусолини лично наређује да се покрене истрага која је требала да утврди да ли је Малапарте Јеврејин. Као да му је требала и „расна“ потврда пишчеве кварности. „Испоставило се, међутим“, пише Малапарте, „да ни мој отац, ни моја мати, ни њихови родитељи, ни родитељи њихових родитеља нису сносили одговорност за моју Технику државног удара. И поред тога, наредио је нову истрагу 1938, поводом ступања на снагу расних закона, на велико запрепашћење Дина Алфијерија, тадашњег министра за културу, коме је Мусолини наложио ту узалудну и смешну инквизицију. Авај, нисам био чак ни Јеврејин“.

Након што је ослобођен, Малапарте на Каприју почиње да гради кућу која ће касније постати чувена као Casa Malaparte. Изградио ју је до 1941. године. „У ту кућу су му долазили Пабло Пикасо, Т.С. Елиот, Жан-Лик Годар (који је тамо снимао свој 'Презир', са Брижит Бардо и Џеком Пеленсом), Езра Паунд, Андре Бретон и низ других пишчевих пријатеља, од Кине до Финске и Америке. Долазио је и генерал Ромел, на путу за Африку, где га је, код Ел Аламејна, ишчекивао коначан пораз.“

Књига о поразу

Управо с Другим светским ратом и са поразом, односно с концептом и доживљајем пораза, започиње права прича о Малапартеу. Као и Јингер, он је био одликовани ветеран Првог светског рата, али, за разлику од Јингера, у Другом светском рату није примарно био војник, него ратни дописник.

Већ крајем тридесетих, непосредно након изласка из заточеништва, он најпре одлази у Етиопију као специјални извештач листа Коријере дела сера. Годину-две касније, већ је по Европи, на Источном фронту, рецимо у Украјини. У то време већ почиње да настаје једно од два његова ремек-дела – роман Kaputt.

Милан Кундера вели како је Малапарте „с Kaputtоm не само написао једну значајну књигу него је открио и форму која представља потпуну новину и припада само њему“. (С том формом Малапарте постаје заиста велики писац, тачније романсијер. И дотад је он исписао многе „интелигентне и сјајне“ странице и увиде, али форма коју је са Kaputtоm зачео мења парадигму европске и светске уметничке прозе.)

Кундера изврсно описује у чему је тајна оригиналности овог дела: „Шта је та књига? На први поглед то је репортажа ратног репортера. Изузетна, чак сензационална репортажа, јер као репортер листа Коријере дела сера и официр италијанске војске он крстари окупираном Европом са слободом неухватљивог шпијуна. Свет политике отвара се пред тим бриљантним посетиоцем салона (...).

Ова репортажа и није репортажа; она је књижевно дело чија је естетска намера толико упадљива, толико очигледна да је осетљивији читалац спонтано искључује из контекста сведочанстава какве доносе историчари, новинари, политиколози, писци мемоара.

Естетска намера књиге најбоље се види у оригиналности њене форме. (...) Догађаји нису организовани као хронолошки след репортерових искустава; намерно хетерогени, догађаји су у сваком делу књиге смештени у више историјских тренутака, и у различита места“.

Међу местима којима се Малапарте бави је и Балкан, односно Југославија. Међу најснажније странице ове књиге спадају оне о бомбардовању Београда априла 1941, а међу најцитираније Малапартове текстове уопште спада одељак Kaputtа о његовом сусрету са Антом Павелићем. Генерално гледајући, вероватно у светској литератури нема утицајнијег текста о зверском карактеру Павелићевом и злочиначкој природи НДХ од овог Малапартеовог.

У контексту поређења с Кожом, другим Малапартеовим ремек-делом, Кундера Kaputt описује као дело „ангажованог писца“ и поставља занимљива питања: „На позорници Kaputtа врло често се појављују стварне историјске личности, што изазива недоумицу: како разумети та места? Као извештаје новинара поносног на тачност свог поштеног сведочења? Или као измишљотину писца који с пуном песничком слободом доноси властито виђење тих историјских личности?“

Kaputt је објављен уочи краја рата, 1944. године. Малапарте у то време већ пише Кожу, која излази 1949. године. Поново Кундера:

„У Кожи рат још није завршен, али је његов исход већ јасан. Бомбе и даље падају, али сад на једну другу Европу. Питање ко је џелат а ко жртва јуче се није постављало. Сада су, од самог почетка, добро и зло замаглили своја лица: нови свет још није довољно познат; непознат је; загонетан; приповедач има само једну извесност: сигуран је да ни у шта није сигуран. (...) У Кожи његов говор није ни хладан ни јасан. И даље је ироничан, али та иронија је очајничка, често пренаглашена; он претерује, противречи самом себи; својим речима повређује и себе и друге; тако говори човек који пати. Не ангажовани писац, већ песник.“

Американа

Последње српско издање Коже (превела Јелена М. Ристић, Лагуна, Београд, 2016) с разлогом је објављено у библиотеци „Американа“, као друга по реду књига у овој помно осмишљеној едицији, одмах након Америке Франца Кафке. Занимљиво је да је Милан Кундера искрено фасциниран обема овим књигама, и Кафкином Америком и Малапартеовом Кожом.

О Кожи је написао и сјајан есеј који овде широко цитирамо, а који је „Лагунином“ издању природан као поговор. Америком се, између осталог, бави у књизи Изневерене опоруке, где каже како је Кафка „створио властиту слику Америке према неком другоразредном штиву, старим олеографијама, тако да се слика Америке у његову роману (намерно) састоји од клишеја“.

Одлична је и откривалачка ова Кундерина примедба о стварању слике Америке према другоразредном штиву, према старим олеографијама. Оно што је ту још важно додати јесте да нити је Кафка први који је стварао такву слику Америке, нити је, наравно, последњи. Чак и писци који нису писали о Америци а да је нису ни видели, чак и писци, дакле, који су писали својеврсне путописе и репортаже из Америке често су заправо писали о слици створеној посредством другоразредног штива и старих олеографија.

Те европске визије Америке неисцрпна су тема и колико год у неком смислу биле паневропске, толико се, опет, у неким аспектима и типски разликују, а у односу на језик и културу у којима настају.

Чисто примера ради, једна се вертикала може повући кад је реч о немачком уметничком доживљају Америке – од пословичног Карла Маја преко овде коментарисаног Кафке па до Хандкеа и Вима Вендерса, а нека посве друга кад је реч о Французима – од Токвила до Бодријара.

Малапартеова визија Америке такође се без остатка уклапа у европску традицију дајући јој нешто ново, нешто своје. Његова Америка заправо је слика Американаца који су Европу ослободили од фашизма. Али важнији од слике Америке и Американаца јесте прецизан снимак ембриона данашње Европе – а то је поражена Европа. 

Пишући о Кожи, Кундера каже:

„Нова Европа рођена је из једног огромног пораза, коме нема равног у њеној историји; први пут, Европа је била потучена, Европа као таква, читава Европа. Потучена прво лудилом свог сопственог зла отеловљеног у нацистичкој Немачкој и потом ослобођена с једног краја од стране Америке, а с другог од стране Русије. Ослобођена и окупирана. Говорим то без ироније. Обе те речи су тачне. У њиховом споју лежи јединствена природа ситуације. Постојање чланова Покрета отпора (партизана), који су се свуда борили против Немаца, ништа битно није променило: ниједна земља Европе (од Атлантика до балтичких земаља) није се ослободила сопственим снагама. (Ниједна? Једна ипак јесте. Југославија. Својом сопственом партизанском војском. Зато је 1999. године било неопходно недељама и недељама бомбардовати српске градове: да би се, a posteriori, и том делу Европе наметнуо статус побеђеног.)“

Слутња тога како из пораза настаје нова Европа најполитичнији је аспекат Малапартеовог опуса, једног од (поново уз Малроов) најполитичнијих књижевних опуса модерне европске књижевности. Описујући како „најмодернија од свих војски, америчка војска улази у Европу кроз антички град Напуљ“, Малапарте здружује око репортера са интроспекцијом врхунског есејисте. Резултат је уметничка проза којој нема преседана, белетристика, лепа књижевност, и поетична и политична. 

Нова Европа

Малапартеов живот у дванаест година после рата парадигматичан је и литераран. Његове политичке симпатије сада се вежу за левицу и он постаје члан Комунистичке партије Италије. Путује у Русију, где ће се срести са Стаљином, и у Кину, где ће се видети са Маоом. Планира и да кроз целе Сједињене Америчке Државе прође на бициклу.

Умреће од рака на плућима, у Риму, 19. јула 1957. године. Кућу на Каприју тестаментом ће оставити Народној Републици Кини...

Занимљив је скицозни портрет Малапартеов који у свом дневнику (Бронзана врата) непосредно након смрти исписује пољски писац Тадеуш Бреза. Ево карактеристичног одломка:

„Несумњиво је да је реакција срца у Малапартеа реакција нормалног, осећајног, људског срца. Али он је не само човек, него је Италијан, и то Италијан пун патриотизма, па чак и шовинизма. Гледа он на овај свет који се циганчи продајући све и сваког. Његов дух се радује због тачности савремених резултата који се изводе из вечитих, историјских узрока. Стиче се утисак да се он у тој појачаној атмосфери прокурваности осећа растерећен, да се осећа као Индус који се купа у Гангу, спирајући своју прљавштину у реци која носи дебео, пенушав покривач од туђе прљавштине. (...)

Малапарте, тип изузетног интелектуалца и крајњи индивидуалиста, био је човек кога је увек импресионирала људска маса. (...) Интелектуалци су такви да их узбуђује маса људска, састављена од људских јединки које њима ништа не говоре и којима они немају шта да кажу. Али њихова усамљеност на неки начин се смањује услед гомиле.“

И мада с почетка цитирана оцена о његовој потцењености и даље стоји, она сама као да сведочи да свест о важности Малапартеовој полако расте.

Има у његовој прози много елемената који је чине скоро застрашујуће авангардном и примереном нашем времену. Ту је најпре инсистирање на „извесној истинитости“, затим „свест о форми“, снажан елемент проживљености и аутобиографизма који читаоца уверава да је „димљива лампа фантазије“ угашена и да се у тексту суочава са стварношћу каква јесте.

Такође, уз сву укорењеност у културу Запада, те кроз способност да у тој култури препозна историчност (старе) Европе и новум Америке, Малапарте се не задовољава спознајом центра него жуди и за периферијом свог света, отварајући се истовремено и према другим световима.

Напослетку, однос масе и моћи, појединца и руље, идентификовање кључног конфликта у времену након Кјеркегоровог откривалачког усклика „Гомила је лаж!“, представља увек присутан мотив у Малапартеовом писању. Све то иде скупа с песнички сугестивном реченицом и са биографијом која скоро андрићевски и сама по себи мапира места, датуме и персоне трајних историјских ломова.

На самом крају Коже, наратор не жели да пође у Америку свестан да је Европа његов свет и да су „беда, глад, страх, нада – чудесне ствари. Чудесније од богатства, чудесније од среће.“ Последње речи које наратор изговара (а ваља нагласити да их изговара тихо) јесу: „Срамота је добити рат.“

У једином делу Европе у којем и генерације пола века млађе од Малапартеа знају шта је рат, ове речи звоне на посебан начин. Цела Кожа за нас зато није само историјски снимак давног ембриона света чији смо део. Она је и рудник актуелних аналогија, књига која нам о нашем постратном друштву говори на неуспоредив начин, онако како нам је о нашим ратовима говорила Камијева Куга.

И није у том смислу случајно и у складу је са законима света и књижевности, законима лепоте и симетрије, што се прво поглавље Коже зове баш – Куга.

Треба читати Малапартеа да би се ствари, можда, добро одвијале.