Чист, бео, кристални глас Василије Радојчић, с оне стране свих времена štampaj

Још седамдесетих година, а од тад је прошло преко четрдесет (!) година, звучала је већ као певачица другог, прошлог времена и ере. Глас у дискрепанцији с нашом стварношћу у било којем тренутку, и сада и тада, асоцирао је увек на давно време – на мистериозне, ретко чувене предратне снимке Радио Београда, из доба Краљевине. Глас који је као ретко који утеловљавао оно културно посредовано „сећање-пре-сећања“.

То је делом наравно била и илузија, превара маште, учитавање, јер Василија је, ако ишта, била „транзицијски певач“ – припадник генерације која се још држала старог репертоара, али и већ назначавала прелазак на новодолазећи стил – на новокомпоновану музику која ће већину старих песама задуго разбацати ван магистралног пута.

Ипак, тешко порецива чињеница је да је њен глас заиста био од другде, „старији“ од ње саме. Са својим старинским именом, старогрчко-руском изведеницом, све је у њој јављало и дојављивало време прошло, староставно, један препознатљив дах србијанске културе чији је најчистији део отеловљавала. Али и део који је, због своје инхерентне узбудљивости и бескраја могућих алузија, добацивао у једном трену у сваки од крајева под тада једним кровом.

Зато, кад је у неком трену и испала из јавности и наставила да борави у чудном лимбу као и, нек се опрости, сви „ислужени“ певачи – био је то први од њених нестанака. Онај физички и дефинитивни отуд је био само још један одлазак некога за кога се, кад се боље погледа, у широј јавности скоро није знало „постоји ли уопште“ (ко је од нас знао ишта о њој?), али који ће, баш зато што је тако високо апстрактно зрачио, остати присутан, готово као бестелесна појава, нефизичка, много дуже од многих, и кад све остало прође.

Када би се понекад појавила, самим својим тоном подсетила би да не можемо бити, да нас нема ако остајемо само у свом времену, у презенту; да нам без сећања на недоживљено, артикулисаног овде кроз музику, најапстрактнију од уметности, нема пуне свести о свом времену, као што ни без пројектовања у прошлост нема имагинације. Тако, упозоривши на то сваки пут оне осетљивије који су знали да чују тај свет иза времена, опет би нестајала.

Све се мењало, нагоре, а само су те архаичне песме које је певала испливавале ту и тамо, да нас подсете на себе и свет одакле су дошле.

Оденувши сваки пут песму као капут (антерију?), стајала је у том времену-поред-времена и интерпретирала је као глумац који тумачи класичну улогу, изнутра, из песме, у разноликости ликова и атмосфера, да би после, претпоставља се, изашла из ње, у своју приватност и живот.

Певајући увек из првога лица, понекад из два лика, мењајући перспективу ако је текст тако налагао, није случајно остала при песмама које нису стандардне женско-девојачке, што је задуго била прва и главна рола певачица.

Није играла улоге ликова замишљених заљубљених девојака с њиховим „драганима“, него чешће и компликованије – певала роле мајки што коре разметне синове ашигџије и распикуће, станковићевски, или из тачке запостављених жена, па и из мушкога лика, како се чини, као у вечно измичућој, никад докраја откључаној Ајде Јано, коју је раније певала и данас необјашњива Мара Ђорђевић – песми која живи јер дира у врло танак нерв, у несвесно, где се, дубоко трауматски, косовско, српско и албанско сазвучје и музичке фразе мешају као ретко где.

Бриљантне технике, уз Професора Гојковића најбоље, певајући без обзира увек одмерено (узгред, шта је то с тим Шумадинцима, од Василије, Цунета, преко Тозовца до Мирослава и обе Гордане, да су сви тако смерни, невичући, децентни певачи?), Василија је својим као звоно чистим, белим гласом, кристалним сопраном тимбра понекад као у девојчице, чак и у старијој доби, испевавала и дуге линије лако, чега се многи интелигентни певачи клоне јер се такве ноте могу у часу покварити, запрљати, поготово ако је певач (а који није?) склон дувану.

За разлику од данас, кад је преко Американаца то постао стил и избор софистициране публике, такве „прљаве“ ноте некада су биле грех и зато су их солисти покушавали избећи или приближити властитом гласу и техници – краћењем фраза и другим триковима заната.

Чистоћа нота наиме била је све, а чистијега тона од Василијиног тешко да је било. Уз то су ишли и примерени тоналитети – она је по томе била супротност рецимо Лепој Лукић, која је, осим разних мангупских особина, делила са Френком Синатром својство које је он скоро па измислио: певање као говор, где је висина тона природна као говорни језик, што у трену придоноси интимности између извођача и слушатеља.

Будући високо импостирана и дивног тананог, блештавог а стабилног тона, лако модулирајући, лежале су јој јужносрпске песме које су стапале у себе македонски, „трачански“ стил, у рубату, дугих нота. 

У томе најлепши тренутак је изведба бесмртне, од двоструке, амбивалентне љубави заувек отроване песме „Димитријо, сине Митре“ – ремек-дела о женској љубавној превари коју је спевала трајно енигматска Стана Аврамовић Караминга, врањанска певачица, „песмопојка“, саставивши ту дурску тужбалицу, без ритма, голему, широку, убитачну, тај роман у три прекратке строфе, наводно по личном породичном историјату.

Певала је Василија дуге линије ове песме лако, не кратећи фразе, певала скоро весело ту разарујућу песму о лепоти свесног самоуништења, контрастом који је појачавао ефекат.

Ко може да издржи кад Василија интонира прво:

„пет године, сине Митре,
неси ме питаја,
зашто, мајке, легнаш?“

Па док нас не дотуче до краја другом строфом, где, сасвим лично, сећање бежи и иде у трену на једног од најпознатијих глумаца наших, али не на сцени, него приватно, за столом, кад код песме изокрене уста и стисне зубе горко, на другу строфу – на „мајкино“ страшно питање:

„зар не видиш, сине Митре, да те жена вара?“,

...и кад спуца чашу о под на отпеван синовљев одговор, на инат и пораз, одговор какав нема светска поезија:

„Ако, ако мајке –
макар је убава!“

Читаво време док ово пева, Василија не звучи трагично, не тумачи с трагиком, него јој у тону трепери приметљив осмех; свесна потпуне самоуништавајуће психологије текста, те анархичности духа који опевава, тако се дистанцира, увек на вечној, једва видљивој раздаљини. А могуће, сасвим могуће, и нешто много очитије – да је тај осмех незаустављив знак колико ужива док пева, колика радост и привилегија је имати такав глас и технику. И бити свестан тога.

Као и код Данице Обренић, певање Василијино заиста је интерпретација – јасно показује да се не говори него пева, тумачи, а слушалац не може да не примети сам чин певања. Дакле, не пева се само о „нечему“, него је слушалац присиљен да макар несвесно примети да присуствује и самом акту извођења. Песма дакле, а не једино живот.

Једна старинска и добра – не може се рећи другачије – конзервативност зрачила је из ње и из стила. Јер док неки певачи стварају осећај интиме са слушаоцима, поверавају нам се, причају нам, Василији се никад нисмо могли сувише приближити. И о чему год певала, владала су правила и нарочита децентност – као да бисмо се уз њу метафорички морали мало усправити у држању.

Чак и песме које су јој најбоље ишле, врањанске, нишке, редом градске, где је све од немира и прикривеног ероса јужних летњих ноћи, где се не спава да л' од успаљених чула да л' од јала и јада мајчинских – Василија је дочаравала сасвим дискретно, пригушујући ту музику, израз распомамљених чула.

Пошто је певала с таквом децентношћу, то није имало онај, овде тражен, „карасевдах“ састојак. Звучала је увек мало дистанцирано, „цивилизованије“ од неких који су својим примером показивали да емотивно и сами учествују у песми и њеном свету као отиску и властитих живота. Код Василије то је било као у драмском комаду: јесте емоција, јесте и дубина, али непрекидно и свест о мери, јер певач није део света који портретише, нити се сувише идентификује с њим – то би било по узусима њене етике непристојно. Певач је само онај који носи, дочарава, слика. Портретиста.

Сви волимо оне који живе то што певају – Тома, Били Холидеј, Шабан Бајрамовић – али су нам силно потребни и они који стоје код завесе на позорници и као спољни свевидећи наратор уместо ауторефлексије дају читаву слику, односно што је више могуће од ње. Посматрачи. Поготово кад се ради о свету који смо знали само као далеки ехо.

Једна голема способност давања таквог увида кроз песму нестала је с Василијом. Да се не пронађе поново.