Реаговање Зорана Станојевића на текст Ђорђа Матића о Предрагу Живковићу Тозовцу

У одличном серијалу о легендама народне музике, односно у тексту о Предрагу Драгану Живковићу Тозовцу, надахнути аутор Ђорђе Матић направио је један пропуст. Поменуо је да су Тозовцу оца стрељали Немци некако узгред, а то је важна ствар која је уметника дефинисала на много начина.

Наиме, он свој надимак дугује управо оцу, Светозару званом Тоза (отуд Тозовац, као Тозин мали), који је био чувени хармоникаш и угоститељ у Матарушкој бањи. Стрељан је 1941. године, када је његов син имао само пет година и тек је учио да свира. Маленом Тозовцу је припао очев инструмент, али и легитимација у виду надимка која му је у младости крчила пут и давала углед код оних који су памтили Тозу.

Тозовац је то име прославио направивши од себе живи споменик оцу, што је нешто најлепше што син може да уради. Ко год спомене Тозовца споменуо му је и „ћала", како се у том крају каже.

Кад сам већ узео реч, да додам нешто и о песми „Иде Миле лајковачком пругом", коју Матић подробно анализира. Тозовчева верзија на мангупски начин уводи национално у пожељно анационално друштво СФРЈ - ономе ко ју је певаo није се могло ништа пребацити чак и када је било јасно које жице гађа.

Пада ми на памет анегдота за коју нисам сигуран да ли је ипак само легенда, али када је 1987. Црвена звезда у полуфиналу првенства у кошарци усред Загреба елиминисала дотад непобедиву Цибону, у Новостима или Спортском журналу, не сећам се више, писало је да је у Загребу настао мук, само је после утакмице у најбољем загребачком хотелу „Еспланада" за друштво у ћошку оркестар тихо свирао „Иде Миле лајковачком пругом". Па која би друга песма смела и легла у том тренутку и на таквом месту? Чак и у машти.

Ако је то и била новинарска досетка, ево једне проверене анегдоте, а тиче се једног мог колеге који се нашао у ситуацији да ову песму преводи јапанским новинарима, када их је у кафани заинтересовала мелодија и општи дерт који је песму пратио. Ајд што су тилтовали већ код стиха да неко уопште хода пругом, али тотална невера била је када је покушавао да им објасни зашто Миле са собом још води најбољег другара док му гори цигара.

Тозовчеве песме, стихови и мелодије имају шумадијско ткање, традиционално и српско у најбољем смислу те речи. То што је у њих уносио дозу шеретлука бранило га је донекле од идеолошке правоверности која није баш благонаклоно гледала на величање српског војника у Првом светском рату, сем ако то није стављано у прихватљив контекст.

Јер Јеремија Крстић који мерка удовицу и има дрвену двоколицу лако се као стари кадар повеже с Јеремијом због којег се затресла сва Јевропа, а некмоли неки мањи простор, ако затреба. А ти разазнај на ког Јеремију распевана српска кафана мисли, ако уопште постоје двојица с тим именом.

Можда ће некога то зачудити, али мени су Тозовац и Балашевић нешто као Егзит и Гуча, чак и географски, можеш мислити да су то неспојиве ствари, а можеш истовремено да уживаш у једном и другом. И Ђоле је умео седамдесет и неке у нежну песму да увуче „све ствари и слику нашег свеца" и да му то нико не замери, или да се заљуби у протину кћи, а могао је и у профину, не би то једно слово оштетило стих, нити би песма била мање љубавна - само не била иста, него нека друга.

Обојица врхунски забављачи, један с гитаром, барем у оној раној фази, други непрестано с хармоником, опевали су локалну традицију, војвођанску и шумадијску, подједнако врсни и убедљиви у шаљивим и љубавним песмама.

Па и у оним ангажованим, с тим да је Ђоле ту имао најмање три фазе, док Тозовац није лутао, али није ни ишао далеко, остављајући публици да домисли о чему он то заправо пева када пева о Милету или Јеремији. Притом не мора ни да намигује.

 НАЈВЕЋИ ПЕВАЧИ НАРОДНЕ МУЗИКЕ (7): Предраг Живковић Тозовац