Даница Обренић, прва певачица уметничке народне музике

Од свих „Царевчевих певача" – најсјајнији драгуљ у круни била је и остала Даница Обренић.

Даница доноси у уметничку народну музику нешто до тада непознато – ona je певачица која је музичар, која осим кориштења властитог гласа зна и да свира. Млада Даница учила је наиме поред певања и клавир, што значи да се ради о извођачу који за разлику од највећег дела народних певачица, и тада и касније, не пева самоуко, научено по слуху, по непосредном учењу на терену и инстиктивно (као неке од најбољих), него је неко ко разуме и структуру музичког дела, што значи да уме да размишља о музици и концептуално.

Ипак, не би то било довољно да глас који се школовао није био такав какав јесте: савршено чисто импостиран, школски, висок али уједначен, без промене у гласу при висинама. Тон који је готово белканто, што упрошћено, не заборавимо, значи техника а не романтика, где је примарна лепота тона и концентрација на изведбу песме.

Глас је то био „близак певању птице", али са извесном рескошћу, нечим „металним", с оштрином – глас који као да реже кристал. Како важно напомиње музиколошкиња и певачица Марија Брајковић: „Сигурна сам да је тај глас био звучан, да је ишао преко оркестра."

Оркестар је реч где сад треба стати. У најплоднијем периоду Даничином, отприлике од касних четрдесетих до краја шездесетих, када је снимила своје најбоље изведбе, улога тог скупа музичара, Народног оркестра радио Београда под Царевцем, звук и карактер оркестра који се чује на тим снимкама, нешто је и данас (поготово данас!) енигматично, необјашњиво, што се тешко да приближити док се не чује, док се искуством слушаоца не прође.

Оркестар је то који је пратио многе, најбоље, а остао често помињана и потпуно неиспричана прича наше музике. Али као да никад није звучао тако као са Даницом.

Као да је у синергији оркестра и Данице Обренић постигнуто нешто што је остало на оној недосегнутој тачки када је музички снимак материјални доказ уметности и умећа уметника, а у исто време и поставља питања, а како време протиче све мање је могућности да се на та питања одговори.

Држећи се углавном врањанског, јужносрбијанског и понешто староградског репертоара – преко стотину снимака и данас држи „Али-бабина пећина" фонотеке Радио Београда – Даничин заштитни знак остала је баш једна староградска песма, она с текстом Бранка Радичевића, супериорно мелодиозна и једнако тако отпевана „Где си душо где си рано". С правом.

Но, постоји и један нешто мање познат снимак. Једна песма као тајна и као тајно знање које зове да се подучава, али коју би и „гностички" требало чувати и готово је не откривати. Мистични традиционал, косовска (!) народна песма, архаичног језика „Цвеће цафеше, у наша градина", позната и као „Цвеће цафнало", која се, од кад се њен пут записује и прати – од Мокрањчеве XII руковети, преко Коњовићеве симфоније у Ц-молу, до варијација и обрада, све до данас (!) – ова песма је можда од најиздвојенијих у читавој нашој пребогатој песмарици и традицији.

Снимак Даничин из 1958. у пратњи великог оркестра – оперски стил солисткиње, изнад оркестра који свира у фантастичној раскоши оркестрације, класично симфоничарски постављене, она густоћа прелива басова и чела у ниским регистрима испод виолина у дивној прогресији акорда, у теми и мелодијским варијацијама, пасаж усамљеног јављања кларинета негде изнад гудача, све изведено у споју готово германске и извесно словенске школе оркестрације и аранжмана – то „Цвеће цафнало" могло би се без страха означити као le moment suprême њеног опуса.

То је можда и најуспелији тренутак историје сарадње и споја певача уметничке народне музике с класичним оркестром у читавој нашој култури.

То је изведба трансцендентна: од напева извученог из предела најочајнијег, из најзгаженијег цветића сачуваног из мрачног, дилувијалног блата, из подручја одакле у исто време долази небеска светлост духовности – што је апсолутни темељ ове културе и нације – пажљиво развијаним приступом, деликатним ткањем издигла се из тога музика до нечег рафинираног и племенитог, уметничког и ванвременог.

То није историјски романтизам, то је реинтерпретација у кључу нове, високе цивилизованости, тако тешко стечене. Једна цивилизација, једна наша давна колективна неодживљена будућност ту је једном била нестала, па се самим чудом, столећима касније, у оваквим одговорним, сериозним, високо освештеним, а делом заувек сублимним захватима, онима дакле који не могу да се изразе језиком, ту се поново васпоставља.

У том тренутку целокупне културе, у служби таквог задатка, ниједан други певач осим Данице Обренић није могао бити тада пред микрофоном, пред тим оркестром, тамо у великом студију Радио Београда.