Дејвид Крозби, његово време и саундтрек епохе: Значење стила štampaj

Само недељу дана после Џефа Бека ову долину плача је напустио и Дејвид Крозби. Умро је 18. јануара 2023. године. Имао је 81 годину.

Пионири рока одлазе у фуриозном ритму. Преостали љубитељи музике која је „љуљала и ваљала“ у протеклих 70 година забринуто се загледају. Чувени хаику грчког Нобеловца Јорга Сеферија: „Да ли је то глас / наших мртвих другова / или грамофон?“ постаје актуелнијi него икад.

„Откачена застава“  („freak flag“ из Крозбијеве песме „Almost Cut My Hair“) спуштена је на пола копља.

Фатални одласци, који сустижу један други, не дозвољавају јој да се врати на врх јарбола. Гитаре заувек остављене на сталку, искључени микрофони, угашена појачала и заборављене бубњарске палице причају горку причу о пролазности, крају и забораву.

Стих Вилијaма Блејка „Устаните, млади људи Новог доба! Супротставите своја чела  неуким плаћеницима!“, који је некада поносно стајао као мото учених књига о контракултури, сада шупље одзвања.

Млади људи више нису на барикадама. Не језде моћним чоперима по бескрајним аутопутевима. Сада седе у фенси бироима мултинационалних компанија. Смишљају како да потроше новце које су им доделили. 

Го у седлу или „Easy rider“ 

„Да ли су ликови које  играју Питер Фонда и Денис Хопер у филму Easy Rider моделовани по Роџеру Магвину и вама?“, питала је Силвија Симонс Дејвид Крозбија у једном интервју.

„Питер је Питер, а Денис сам ја“, одговорио је легендарни музичар. „Џепни нож, јакна са ресама, бркови -  то сам ја“.

Лик Билија који у филму Easy Rider тумачи Денис Хопер и Крозбијева песма „Almost Cut My Hair“ са албума Déjà Vu квартета Crosby, Stills, Nash & Young артефакти су у којима је најбоље сачуван дух контракултуре 60-их година XX века.

Изгледа – хтео то неко да призна или не – да је Крозби имиџом, музичким делом и еретичним животним стилом оличавао то време кад су млади са својом контракултуром и поткултуром били важни играчи на друштвеној и историјској сцени.

Синтагма „значење стила“ из наслова књиге Дика Хебдиџа Поткултура: значење стила (Рад, 1980, превео Давид Албахари) одговарајући је наслов за текст о Дејвиду Крозбију. Психоделичне и тешке дроге, сексуалне слободе, аутодеструктивно понашање и склоност мистицизму у контексту мушичавог животног стила обележеног низом карактерних и вредносних контрадикторности, учинили су да он постане персонификација оригиналног начина живљења карактеристичног за ту епоху.

Генерацијски јаз

Људи из целог света, жељни успеха у шоубизнису, долазе у Холивуд у нади да ће ту остварити своје снове. Дејвид Крозби није морао на тај пут. Он је, наиме, рођен у Холивуду. Његов отац Флојд Крозби је био познати директор фотографије у „фабрици снова“. Добио је Оскара за рад на филму Tabu: A Story of South Seas Ф. В. Мурнауа 1931. године, а за легендарни филм Тачно у подне Фреда Цинемана добио је 1952. године награду „Златни глобус”. Радио је доста и са Роџером Корманом.

Постоји серија фотографија на којој су приказани Флојд и Дејвид Крозби, отац и син. Отац Флојд на њима изгледа као строги гимназијски професор. Децентно одело, наочаре које наглашавају озбиљност и строгост, витко тело које говори о дисциплини и умерености.

Поред њега је његов дежмекасти син Дејвид Крозби. Изгледа као карикатура Ричарда Хариса из филма Човек звани коњ: jакна од јеленске коже са ресама, мокасине на ногама. Избледела фармерке комплетирају костим. Округла фаца, украшена моржевским брковима, са ироничним осмехом.

Ретко где се може видети боља илустрација генерацијског јаза него на тим фотографијама.

Дејвид Крозби је лик који је тај јаз продубио до највећих дубина. Урадио је то музиком и песмама које стварао као члан  The Byrdsa, и у ортаклуку са Стивеном Стилсом, Грејемом Нешом и Нилом Јангом током смелих, заједничких рокерских авантура.

Крозбијеве песме су неизоставни део саундтрека за златне дане рокерске ере, узвишене химне једне епохе која се убрзано ближи свом крају. Из ове перспективе изгледају као фрагменти велике заблуде.  

Песма је краљ

Крозбијево име се налази на преко 90 различитих рок албума. Ако се узме у обзир  колико је времена провео у измењеним стањима свести под утицајем тешких дрога, ако се урачуна и време проведено по затворима, у болницама, у жалости због губитка оних које је волео, у свађама са музичарима с којима је свирао, у лечењу сломљеног срца, онда се може рећи да је то запањујући податак.

Алекс Чилтон је својевремено рекао: „Песма је краљ“. Сличног мишљења је био и Крозби. „Песма је суштина ствари“, рекао је у једном  интервју. „Ако немаш песму онда имаш Whitesnake, или Kiss. Ако немаш песму треба ти ватромет. Рок музика без песме је налик америчком рвању“. 

Неколико песма са Крозбијевим потписом добро илуструју овај став и говоре о величини његовог талента и снази рокерске вере.

Пет величанствених

Crosby Stills Nash & Young: „Almost Cut My Hair“ (1970)

Песма у блуз ритму, са сјајним поетским сликама и метафорама које одсликавају контракултурална и поткултурна „гибања“ шездесетих година. Права химна. Стоји барабар са филмом Стјуарта Хагмена О јагодама и крви и неким Леноновим песмама као споменик једном времену.

Легенда каже да је Стивен Стилс био против тога да се ова песма нађе на албуму Déjà Vu. Сматрао је да је лоше отпевана. С друге стране, Нил Јанг каже да је то најбоља песма на тој плочи.

Нумера „Almost Cut My Hair“  је артефакт у који су пројектовани митови, легенде и успомене читавог низа генарација који су осетиле „ветар промене“ који је тих година дувао. 

The Byrds: „Eight Miles High“ (1966)

По некима прва психоделична песма, „Eight Miles High“ је свако ултимативна химна контракултуре. Дејвид Крозби је коаутор са Џином Кларком и Роџером Макгвином. Кларк је рекао да је Крозби додао само један стих и то онај који се односи на Лондон: „Rain-grey town / known for its sound“.

Не зна се о чему говори ова песма. Неки кажу о Кларковом страху од путовања авионом, други тврде да се ради о психоделичним, трипозоидним искуствима. Утицаји Џона Колтрејна и Равија Шанкара су евидентни, као и несвакидашња ритмичка комплексност потенцирана Крозбијевом гитаром.

Crosby, Stills & Nash: „Guinnevere“ (1969)

„То је можда моја најбоља песма“, рекао је Дејвид Крозби. Митска, легендарна супруга краља Артура Гинивер је дала име овој песми.

Крозби каже да песма  говори о „три жене које сам волео. Једна је моја девојка Кристина Хинтон, која је погинула у саобраћајној несрећи, друга је Џони Мичел, а  трећој не могу да кажем име.“

Песма је обележена необичним гитарским штимом, атмосфером средњовековног фолка, и чудним прожимањем лепоте и мистерије.

Мајлс Дејвис је обрадио ову песму. Крозби је говорио да је почаствован том чињеницом, али признаје да није препознао песму када је први пут чуо Дејвисову верзију.

David Crosby: „Cowboy Movie“ (1971)  

Ова песма је алегорија. Прича о Крозбију, Стилсу, Нешу и Јангу је испричана као каубојски филм. Неки су рекли да је ова нумере сонични еквивалент филма „Голи у седлу“ Дениса Хопера.

Крозби је у овој песми Дебели Алберт, Стилс је Ели, Неш је Дјук, а Јанг је Млади Били. Ту је фатална жена Рејвен. Она је, заправо, Рита Кулиџ. Због љубавничко-прељубничког троугла Стилс–Кулиџ–Неш је дошло до једног од многобројних распада заједничког бенда. Рита је то лепо објаснила у својим  мемоарима Delta lady.

Тројица чланова састава Grateful Dead – Џери Гарсија, Фил Леш и Мики Харт – прате Крозбија у овој нумеру. Добра је хемија између њих, а још боља у њима.

Crosby, Stills & Nash: Wooden Ships (1969)   

Антиратна химна. Крозби је коаутор  са Стивеном Стилсом и Полом Кантнером из групе Jefferson Airplane. Постапокалиптични амбијент. Преживели су пред многим дилемама. Песма је настала 1968. године када је нуклеарни рат, као и данас, висио изнад човечанства као Дамоклов мач.

Неколико месеци касније, у новембру 1969. године, ова песма се појавила и на албуму Volunteers бенда Jefferson Airplane.