Тон и глас Чета Бејкера: Тридесет хиљада паклених рупа на венама уклетог трубача štampaj

„Двије ствари су пале на земљу из бескрајних свемирских простора, метеорит из сибирских тајги и Chet Baker“, каже Никола Банић, приватни детектив из романа „Дубља страна заљева“ Горана Трибусона.

Сетио сам се ове реченице пре неки дана када сам у мојој омиљеној књижари у Булевару Краља Александра купио књигу Чета Бејкера „Као да сам имао крила“ (Хоплит, 130 страница).

Истог дана сам је прочитао. Ради се о „миксу“ Бејкерових успомена, мисли и импресија. Већина их се односи на његов живот у хероиноманском паклу. Мање је оних везаних за музику. Суштина Четовог живота – који је дефинисан као „непрестани хаос с продорима чисте генијалности“ – прилично је тачно предочена.

Чет пева

Кад сам завршио књигу узео сам један Четов бокс-сет, који сам за смешно мале паре својевремено купио у лондонској продавници „Fopp“ негде близу авеније Шафтсбери, и убацио га у машину. Потекла је позната кул музика. Чет Бејкер је певао џез стандарде као да „нежно брише прашину баршунастом крпома са скупоценог венецијанског стакла“. Размишљао сам зашто је Горан Трибусон – једно дуже време мој омиљени југословенски писац – помислио да је музика Чета Бејкера ванземаљског порекла?

Док сам слушао као Бејкер димљивим, малаксалим, уздржаним гласом пева „My Funny Valentine“, „I Fall In Love Too Easily“, „I’ve Never Been in Love Before“ и друге нумере, учинило ми се да су мистика и нека специјална врста удаљености, тј. одвојености, да не кажем алијенираности, разлог за констатацију с почетка овог текста. Једнодимензионалне, монохроматске Четове вокалне интерпретације су, што се каже, „екстратерестијалне“ природе као онај прах из филма „Крадљивци људских тела“ Дона Зигела који људе претвара у зомбије.

Кад смо већ стигли до Зигела може се рећи да Чет Бејкер пева као Џони Норт, кога у филму „Убице“ поменутог синеасте тумачи Џон Касаветис. Дакле, неко је дошао да га убије, а он не бежи нити се крије. Чека, зато што је одавно већ мртав. Убила га, а да му није одузела живот, неверна жена.

Уосталом, ноар филмови се чине као природни хабитат Бејкерове музике. И инструменталне и вокалне.

Хероин

Чет Бејкер је читавог живота био „навучен“ на хероин. „Био сам непрестано на хероину двадесет година“, пише у књизи „Као да сам имао крила“. Та зависност је обележила његов приватни живот, прожела његову музику. Не би било Чета Бејкера каквог га знамо и волимо без хероина. Тако стоје ствари, ма шта ко мислио о томе.

У филму „Born To Be Blue“ канадског синеасте Роберта Будроа, Чета Бејкера глуми Итан Хоук. У једном тренутку, објашњавајући своју наркоманску зависност, он каже да кад ушприца хероин „време се прошири“, изгуби своје границе, а ноте се претворе у капсуле у које може да уђе и да сасвим лагодно лебди по просторно-временском бескрају.

Здраво страху, здраво смрти

Чет Бејкер се коцкао ва банк са смрћу. Победу је у том бескрајном руском рулету изборио – звучи парадоксално али је истинито – захваљујући хероину. Хероин је био његов кец из рукава у том коцкарском обрачуну.

О томе говори секвенца у Будроовом филму у којој Бејкер пре него што уфикса хероин каже: „Здраво страху. Здраво смрти.“ Онда се „уради“ и победоносно изјави: „Јебите се обоје.“

Уз помоћ наркоманског шприца побеђени су страх и његова најпознатија еманација – страх од смрти.

Очигледно да су се иза лепог Бејкеровог лица – звали су га „Џеjмс Дин џеза“ – криле урвине и дубодолине депресије и песимизма са којима није било лако живети. Његов кул фазон који је фурао у џезу и свакодневном животу био је један од начина на који се носио са тим интрапсихичким теретом који му је био додељен.

Четова свирка у инструменталној верзији песме „Little Baby Blue“ тандема Роџерс-Харт, или његова интерпретација „Chetty’s Lullabye“ на италијанском језику, са све фантастичном соло деоницом на труби, прворазредни су драгуљи џеза. Истовремено могли би да функционишу и као важни анамнестички подаци за успостављање неке дијагнозе.

Полако и суздржано

Орин Кипњуз у тексту који прати CD издање легендарних свирки Чета Бејкера и Била Еванса написао је да постоје два клишеа кад је поимање џеза у питању. Први каже да је џез гласан, чврст и брз. Други се надовезује и каже да све што није гласно, чврсто и брзо – није џез.

Чет Бејкер својом музиком негира ова два става: „Научио сам да свирам суздржано и не изводим превише тонова на труби... Највећи број људи импресионирају следеће три ствари: колико брзо, колико високо и колико гласно можеш да свираш. То ме је одувек иритирало, али сада сам много искуснији па знам да мање од два процента публике уме да слуша.“

Увек се мора водити рачуна о неукусу публике, што рече један ex-Yu импресарио.

Тридесет хиљада „паклених рупа“ се, по Бејкеровим речима, налази на његовим венама. Кроз њих није само хероин јурио у крвоток уклетог трубача. Истим путем је исцурела јединствена музика ограниченог регистра, великог евокативног потенцијала, меланхоличног расположења и ноктуралног угођаја.

Бејкерова труба се може схватити као лимени мост који повезује туробну свакодневицу хероинског овисника са врхунском уметношћу. С једне стране, дакле, персонални суноврат, губитак моралног компаса, свеопшта дехуманизација свакодневног живљења, сталне трзавице са дилерима, физички и психички малтретман, губитак достојанства и самопоштовања, различите здравствене тегобе.

С друге стране: уметност, музика, јединствена артистичка визија, популарност, награде, лепе жене у изобиљу, цео свет под ногама.

Како је тај пут од „ђубришта наслада“ до врхунске уметности брзо, лако, па ако хоћете, дуго и успешно, прелазио Чет Бејкер? То је тајна која не може лако да се одгонетне. Кад је уметност у питању ствари не могу рационално да се објасне. Има ту неки вишак који је неухватљив и необјашњив. Он је сакривен у тоновима Бејкерове трубе, у његовим утишаним и одсутним вокалним интерпретацијама.

Бескућник с трубом

Чет Бејкер је због свог порока је занемарио пријатеље, љубавнице, супруге, децу, колеге. Живео је без сталне адресе, од једног до другог трећеразредног хотела, од једне до друге уступљене софе. Издао је себе и све друге којима је било стало до њега. Једино је остао веран музици.

Кад је 1966. године изгубио предње зубе – неко каже да су му их избили дилери који су га претукли због наркоманског дуга, други кажу да су му зуби иструлели због хероина – он се није предао. Годинама се трудио да поврати своју „амбажуру“ – то је дувачки термин који означава однос између писка инструмента, усана, зуба и ваздуха који се удувава – и успео на крају. Могао је поново да свира трубу. Додуше не тако добро као пре – али сасвим коректно.

Мајлс Дејвис и Дизи Гилеспи, највећи трубачи тог времена, нису волели ни ценили Чета Бејкера. Мајлс је поспрдно говорио да је Бејкерова музика „слатка“. Средином педесетих година 20. века Чет Бејкер је био изабран од стране читалаца најпрестижнијег џез магазина „Down Beat“ за најбољег џез трубача. Бејкер је хтео Мајлсу Дејвису, каже легенда, да упути извињење и да му каже да су гласачи погрешили. Мајлс му је наводно одговорио: „Пре него што дођеш до мене треба 15 других извињења да упутиш.“

Неки кажу да се овде радило о обрнутом расизму. Црнопути музичари једноставно нису могли да поднесу да један белац понесе титулу најбољег џез трубача. По њима џез је био резервисан за црне музичаре.

„О Паркеру су говорили као о Пророку, о Колтрејну као Месији, а није ли једном нетко назвао Мајлса првосвећеником? Једино је Чет Бејкер био без икакве ауреоле, без икакавих анђеоских крила“, размишља детектив Банић на страницама Трибусоновог романа.

Има разлога за то, рекло би се. Бејкеру не одговарају та религијска поређења. Он се доима као улични џанки који је у хероиноманском сплину открио тајну на којој почива универзум. Свирајући трубу, певајући самртним гласом старе шлагере, стварајући меланхоличну и паучинасту музику он ту истину шири међу пуком.

Амстердам 2013.

Чет Бејкер је свој животни пут, који га је водио од највећих светских позорница до последњих наркоманских изби, завршио на плочницима Амстердама 13. маја 1988. Тог праскозорја су га пронашли како лежи мртав на тротоару испред Хотела „Принс Хендрик“ близу амстердамске железничке станице, ако ме памћење добро служи.

Полицајци су утврдили да је испао кроз прозор хотелске собе на другом спрату. Неки сумњају да га је неко гурнуо или су га дилери, којима је увек нешто дуговао, једноставно избацили кроз прозор на улицу. Полиција је „случај“ закључила тврдњом да је Чет случајно пао. Имa нешто о томе у холандском филму „My Foolish Heart“ из 2018. године.

У јуну 2013. године био сам испред Хотела „Принс Хендрик“. Свратио сам да одам почаст великом уметнику, џез трубачу и певачу Чету Бејкеру. На спомен плочи окаченој на зид хотела је писало: „Чет Бејкер је умро овде 13. маја 1988. године. Живеће у свој музици за било кога ко буде хтео да слуша и осећа.“

Стајао сам на плочнику, погледао сам горе ка другом спрату. Учинило ми се да видим Чета како ми маше са прозора своје собе и довикује: „Ма није то ништа пријатељу. Ваздух и пљувачка. Само то и ништа више.“