Баладе о дивним губитницима за дуго топло лето: Писмо из 1998. štampaj

Сутрадан, после концерта бенда Morcheeba у Луци Београд, претурао сам по полицама. Тражио сам књигу „Жене Kорта Малтезеа“ (Bookglobe, 2013) коју су приредили Хуго Прат и Мишел Пјер. Хтео сам да видим на који женски лик из стрипа о „згодном морнару“ рођеном на Малти 10. јула 1887. године ме је подсетила певачица Скај Едвардс. Она је гласом, стасом и плесом учинила да један рутински рок наступ постане занимљива вртешка на којој су се вртеле емоције, слике, успомене, маштарије и лица „која изгубисмо једно вече“.

Из гомиле несређених и набацаних књига у једном тренутку испадоша два папира формата А4. На њима се налазио текст куцан писаћом машином. Слова су већ избледела. Једва сам прочитао шта пише испод наслова „Текст о књизи“. На крају текста је био датум 2.4.1998. године и потпис „С поштовањем, Жикица Симић“. Покушавао сам да се сетим коме сам то писао и зашто нисам послао ту епистолу. Нисам успео ни једно ни друго.

Једина књига чији сам ја аутор зове се „Електрична застава“ и изашла је 2007. године. Изашла је захваљујући ангажману и ентузијазму људи уз књижаре „Омен“ која се налазила на Обилићевом венцу. 

Остаје тајна коме сам десет година раније писао о својим списатељским намерама. Не могу да се сетим. Некако ми се чини да је најближе истини да сам писао самом себи. Вероватно сам био збуњен успехом које су моје две радијске емисије – „Тајанствени Воз“ на Студију Б и „Доле на углу“ на Б92 – имале. У то време још више ме збуњивала добра рецепција мојих текстова о рок музици. Те текстове сам почео да пишем на наговор Роберта Немечека и Драгана Амброзића. Они су веровали да имам шта да кажем и мимо радио таласа.

Када сам, уз помоћ лупе и позајмљених очију мојих синова, успео да прочитам пронађени, избледели текст, учинило ми се да није лош. То су поштена, искрена размишљања човека који је самог себе пронашао у рилнама грамофонских плоча и мраку биоскопске дворане. Не само да је себе пронашао, него се ту и утврдио. Саградио тврђаву из које посматра свет око себе. Учинило ми се да, у овом времену, кад се све мења, распада и поново саставља на нов и неочекиван начин, неком може да буде занимљиво како се на крају прошлог миленијума размишљало о рок музици, филму и популарној култури.

Губитнички сентимент који провејава кроз пронађени текст у дубоком је нескладу са тренутним схватањем да је успех врхунска вредност. Али је у складу с мојим поимањем ствари. Умберто Еко, филозоф и писац из прошлих времена, је рекао: „Достојевски је писао о губитницима. Хектор, главни лик из Илијаде, је губитник. Веома је досадно писати о победницима. Права литература увек говори о губитницима. Мадам Бовари је губитник. Жилијен Сорел је губитник... Губитници су занимљивији од победника.“

Пре него што приложим пронађени текст, да кажем да сам нашао књигу о Кортовим женама. Мени се чини да је певачица бенда Morcheeba на београдском концерту подсећала на Моргану Диас До Сантос Бантам и Златоусту. У хаљини боје злата са провидним пешевима, којима је вешто манипулисала, и са сламнатим шеширом на глави, она је у урбани, ноар, трип-хоп блуз свог бенда донела мистику и мирисе Кариба као последњег места где је авантура још увек могућа.

А сад, ево текста који сам пронашао. Писан је пре тридесетак година. Својом неповезаношћу са садашњим временом и владајућим узусима изгледа као древни пергамент пронађен у рушевинама александријске библиотеке.

Текст о књизи

Припадам генерацији чијe су највеће фасцинације биле филм и рокенрол. Та два феномена или медија омогућавали су ми да превазиђем досуђену реалност и задати живот. Стицајем околности, или сплетом мени несхватљивих узрока из домена несвесне мотивације, почео сам да пишем о рокенролу и да водим радио емисије те тематике. Као вишедеценијски посвећеник сакупио сам приличну количину информација. Суочен са обиљем чињеница, затрпан музиком и сликама – иначе несклон дубоким интелектуалним понирањима у суштину ствари – назрео сам у омамљујућој аури која окружује рокенрол и сваку појединачну песму један нестваран, можда митски свет.

То откриће учинило је да мој ентузијазам vis-à-vis рока постане још већи. Схватио сам наиме да су велике рок песме делови новог мита којим се покушава да успостави веза са оностраним аспектима свакодневног живота. Велики рок аутори – у мом случају Боб Дилан, Нил Јанг, Џин Кларк, Грем Парсонс, Таунс ван Зант и други – успевају да, снагом талента и величином уметничке визије, од једноставних животних чињеница направе пут ка митском и оностраном, односно архетипском и универзалном. Поетизовање баналне свакодневице, изналажење узвишених истина у ефемерним догађајима и нарочито лакоћа и непретенциозност с којом се то ради у комбинацији са невероватном комуникативношћу таквих подухвата – суштина је фаталне привлачности рокенрола за мене.

Рок јунак који лечи сломљено срце, јуриша на ветрењаче, бори се с носталгијом, пребира по успоменама, тражи себе-у-свету и свет-у-себи, језди аутопутевима и главиња прашњавим друмовима – манекен је посебног светоназора и демонстратор потпуно новог сензибилитета. Етички постулати којима се повинује кристалишу се из збрке његовог живота, из егзистенцијалног хаоса у који храбро и непромишљено улази гоњен унутрашњим нескладом и потребом да координате свог бивствовања одреди сâм. Његов прометејски шарм увећан је гаменском лакоћом и елеганцијом којом проводи своју авантуру на далеким границама егзистенције као и имплицитним сазнањем да то не ради само због себе. Рок јунак бије и наше изгубљене битке. Свакодневни порази и ломови, чаролијом рокенрола, губе своја лузерска својства и постају елементи велике саге о опстајању, преживљавању, храбрости и живљењу.

Тескоба прожима рок јунака. Пошто не пристаје на себе и свет око себе он тавори своје дане у трусном егзистенцијалном подручју без јасних моралних и вредносних оријентира. Суочен са околношћу да у свакој ситуацији мора изнова да формира морални и вредносни став, развио је сеизмографски прецизан осећај за драму људског живљења и преживљавања. Рокенрол јунак, као што у једној песми каже Ти Боун Барнет, не воли да побеђује, мрзи да губи, а између му је неподношљиво (песма „Shut It Tight“ са албума „Proof Through The Night“). У тој тескобној ситуацији принуђен је да креира нови однос према стварности који је у многим елементима субверзиван и угрожавајући у односу на етаблиране, општеприхваћене норме и обрасце социјалног функционисања.

Песничке слике по којима се крећу рок јунаци својеврстан су tableau vivant аранжиран по посебним визуелним правилима која су еманација споменутог рокерског светоназора. Стихови Боба Дилана из песме „Blind Willie McTell“:

„There’s a woman by the river
with some fine young handsome man
he’s dressed up like a squire
bootleg whiskey in his hand“

– добро илуструју визуелну снагу рок поезије. Та снага повезује рок са филмом. Филмске и рок слике су сличне: лепи, млади људи у граничним животним ситуацијама. Филмски и рок јунаци су исти ликови у различитим „агрегатним“ стањима. Онај тренутак када се на крају филма „Трагачи“ Итан Едвардс алиас Џон Вејн окрене и оде да „лута са ветровима“ може се прихватити као почетак велике рок епопеје. За човека који је своје руке завлачио у „крв и говна“ у име своје породице, нема места у њеном окриљу. Он мора да лута, прогнан и натоварен крстом невеселе судбине.

Рок песме су странице пикарског романа који прати метаморфозу рок јунака од „country and western“ одметника до урбаног очајника чији пренадражени нерви више не могу да издрже „урлик усамљене авеније“ велеграда. Рок и филм су иста прича испричана различитим средствима.

Таунс ван Зант је једном рекао: „Узми гитару и одбаци све – љубав, породицу, сигурност, удобност, новац, будућност, поштовање, духовни мир. Ускоро ћеш почети да свираш рокенрол!“ То је почетна позиција. Докле се може одатле стићи уз помоћу музике и поезије? Како изгледају путеви сазнања којима нас проводи рок музика?....

***

Одавде па надаље пронађени текст не може да се чита. Слова су потпуно избледела. Додуше има још свега неколико редова. Верујем да се суштина налази у овом делу који је приложен.

У једној причи Антонија Табукија има сцена кад Корто неком просјаку на улицама Лисабона даје новчић са острва Фиџи: „Пријатељу, рече на малтешком, то је све што имам у џепу, али дајем ти га драгом вољом.“ Тако је и са овим мојим текстом. Нема никакву вредност нити значење у ово време и на овом месту. Тамо одакле долази било је другачије. Прилажем га као неку врсту археолошког артефакта који говори о времену које је обележила моја потрага за смислом и самим собом.

Чујем однекуд Златоусту како са Пратових табли поручује: „Оно што тражиш, згодни морнару, не постоји.“ Са уверењем да је важнија потрага од резултатa, прилажем ове редове.