Песме иза огледала вештичијег доба: Донованови сновиђајни филмови за слепе

Порука је била јасна и недвосмислена: „Умро је М. Сахрана је у петак. Чекамо те.“ Кад сам стигао имао сам déjà vu доживљај. Тужни испраћај ме подсетио на сцене из филма „Велика језа“ Лоренса Касдана. Екипа која је делила заједничке гимназијске и студентске дане окупила се да испрати ортака који је кренуо на пут без повратка. Стајао сам са стране и ћутао. Одједном до мене долетеше стихови:

When I look out my window
Many sights to see
And when I look in my window
So many different people to be
That it’s strange, so strange.

Препознао сам глас Џули Дрискол и органу Брајана Огера. Препознао сам и Донованову песму „Season Of The Witch“. Окренуо сам се лево-десно да видим одакле музика долази. Ништа се није видело. Само скрушени људи који гледају у земљу. Брзо се пипнух за уши да проверим да нисам заборавио слушалице. Нисам... И онда се сетих.

Нокаут

Јануар 1971. године. Распуст између трећег и четвртог семестра. Дошао сам из Београдa код родитеља. У комшилуку, 100 метара даље, живео је мој гимназијски друг М. Отишао сам код њега. Он је са колегиницом са факултета учио за неки испит на Машинском. Ја сам се ту нешто мувао, како то већ раде провинцијалци кад оду на студије у Београд.

Причао сам им о Њупорт џез фестивалу, Атељеу 212, Фесту, утакмицама на Маракани, кошарци у новобеоградској хали. Онда је М. устао и рекао: „Да чујеш што сам снимио добру ствар са радија.“ Пришао је магнетофону, притиснуо дугме и кренула је Донованова песма „Season Of The Witch“ у извођењу бенда Julie Driscoll, Brian Auger & The Trinity.

Доживео сам класичан нокаут. Никад нешто слично нисам чуо. Осам минута дуги, мистични, онострани, психо-блуз, спорог, тешког, хипнотичког ритма, са виртуозном органом чији су звуци „окренули завртањ“ више пута. Глас певачице, која је звучала као најбоља Морганина ученица, носио је целу ствар у небеса и пакао истовремено. Било је то вртложно кретање које ме је прогутало као живи песак.

Са том песмом у глави сам испратио М, мог ортака, брата, друга и пријатеља, на пут без повратка.

„Ухвати ветар“

Песму „Season Of The Witch“ знао сам од раније. Још кад се појавила на албуму „Sunshine Superman“ шкотског трубадура Донована. Било је то 1966. године. И то је један од албума који је дефинисао моју релацију са рок музиком. Истовремено то је „први психоделични албум у историји рок музике“, како кажу уважени хроничари. На овој лонгплејки из 1966. године Донован се преметнуо од фолк трубадура у апостола психоделије. Реч „Sunshine“ из назива албума односи се на ЛСД пилулу.

Чини се да је Донован био предодређен за ту трансформацију. Он је, наиме, у раном узрасту оболео од дечије парализе због чега се његово одрастање разликовало од друге деце у Глазгову. Због тешкоћа са ходањем морао је да носи протезу којa му није дозвољавала да јури за крпењачом по разрованим улицама послератног Глазгова. Усамљеност и издвојеност су га учинили интроспективнијим и сензитивнијим. Био је предестиниран за промотера алтернативних облика живљења и сазнања.

Почетни, трубадурски период Донованове каријере, обележен је двема песмама – „Catch The Wind“ и „Colours“. Били су то егземплари традиционалне британске фолк музике прилагођени новој рокерској осећајности. Обе нумере су биле велики хитови 1965. године.

Под именом „Ухвати ветар“, песма „Catch The Wind“ је нашла место и на првој ЛП плочи „Твој рођендан“ Зорана Мишчевића и Силуета која је изашла 1966. године. Препев на српски језик је урадио члан бенда Миомир „Крака“ Петровић.

Вртело се то на гимназијским журкама. Енигматичне кривине женског тела упознали смо са Доновановом песмом у ушима.

Дилан и Донован

У то време Донован је често довођен у везу са Бобом Диланом. Говорило се да је он британска верзија америчког трубадура. У рокументарцу „Don’t Look Back“, који је Д. А. Пенебејкер снимио 1965. године током Дилановог боравка у Лондону, Донован има важно место.

Они који су боље упућени у збивања иза сцена приказаних у филму, кажу да Дилан није подносио Донована. Кад му је пијани Алан Прајс, са флашом текиле у левој и флашом вискија у десној руци, рекао да Донован боље свира гитару од њега, Боби је одговорио: „Мрзим тог лика.“

Остаје забележено да су Донован и Ален Гинзберг на патосу Диланове хотелске собе исписали текст песме „Subterranean Homsick Blues“ на картонским таблама које Дилан разбацује у чувеном снимку направљеном у прљавом сокаку иза лондонског хотела „Savoy“. Пенебејкер је то снимио 8. маја 1965. године. Пажљиви посматрач може да уочи Алена Гинзберга и Боба Нојвирта као стоје са стране и разговарају.

Песма „Wight Is Wight, Dylan is Dylan, Viva Donovan!“ француског хипи шансоњера Мишела Делпеша је музичко сведочанство о времену када су двојица минстрела довођени у везу.

Велики успех ове песме и тираж од преко милион примерака 1969. године, говори о значају који су ова двојица трубадура имали у контракултурним збивањима тих година. Дилан и Донован су били означени синтагмом „протестни певачи“. Бунили су се против оног што јесте и заговарали нешто друго што би требало тек да дође.

Метаморфоза у студију Еби роуд

Донованова метаморфоза, од фолк трубадура који је уз акустичну гитару и усну хармонику изводио наивне и умилне песме у фолк маниру, у психоделичног минстрела, започела је албумом „Sunshine Superman“. На њему се налази вртоглави, калеидоскопски амалгам необичних, неухватљивих звукова. Донованова артистичка преобразба успешно је спроведена захваљујући музичком продуценту Микију Мосту.

Песме које је Донован презентовао Микију разликовале су од оних које су чиниле уобичајену музичку понуду у то време. У њима су се мешали џез, блуз, фолк, рок, класична музика и езотерична поезија. Донован је говорио да би хтео да их одсвира на инструментима који нису били уобичајени у рок арсеналу.

Суочен са несвакидашњом музичком понудом Мики Мост је предложио: „Ако хоћеш ову музику да свираш и да користиш акустични бас, електрични бас, паганске бубњеве, харпсикорд, електричну гитару, и тамбуру... онда нам треба аранжер.“

Мики је у својој екипи имао двојицу хиперталентованих аранжера, Џона Камерона и Џона Пола Џонса. Овај први је урадио аранжерски посао на албуму „Sunshine Superman“, а овај други, касније басиста Цепелина, аранжирао је следећи Донованов албум „Mellow Yellow“ (1967).

Крајем 1965. године и почетком 1966. Донован, Мики Мост и екипа сешн музичара је у Еби Роуд студију снимила пет песама. Три су се нашле на албуму „Sunshine Superman“: „Legend Of A Girl Child Linda“, „Bert’s Blues“ и насловна.

Кад их је чуо у коначној верзији Мики Мост је рекао аутору: „Ово је одлично. ’Sunshine Superman’ ће бити велики хит.“ Онда је додао, будући да је знао да се Донован интезивно дружи са Полом Макартнијем: „Немој ово случајно да показујеш Полу. Он је као сунђер. Све упија.“

Донован га није послушао. Годину и по дана касније је изашао албум Битлса „Sgt. Pepper“ који, ако се посматра из перспективе коју је Мики Мост наговестио, представља детаљну разраду идеја представљених на Доновановој плочи. Сам Донован, у интервју који је дао магазину „Uncut“ 9. маја 2005. године, каже да је свестан сличности али да верује да су Џорџ Мартин и Битлси сами дошли до своје музике.

Изјава Џорџа Харисона у којој каже: „’Бели албум’ никад не би звучао као што звучи да није било Донована“, можда најбоље изражава утицај звука који су Донован, Мост и екипа створила на албумима „Sunshine Superman“ и „Mellow Yellow“.

Линда, Берт и Џими

Два имена из назива песама снимљених у Еби Роуд студију – Линда и Берт – односе се на конкретне персоне. Линда је Линда Лоренс, Донованова супруга и муза. Већина песама са албума „Sunshine Superman“ је о њој и за њу, рекао је Донован у једном интервјуу за „Гардијан“.

Линда је као тинејџерка била у вези са Брајаном Џонсом из Ролингстоунса. Као шеснаестогодишња девојчица родила му је сина Брајана Џулијана Џонса. Брајан је тројици својих синова, са различитим партнеркама, дао средње име Џулијан. Урадио је то из поштовања према џез музичару Кенонболу Едерлију чије право име је било Џулијан.

Берт из песме „Bert’s Blues“ је шкотски музичар Берт Џенш. Његов гитарски стил и статус великог заводника и миљеника жена импресионирао је млађаног Донована. И на албуму „Mellow Yellow“ налази се једна песма посвећена Џеншу. Зове се „House Of Jansch“. Берт је током своје фантастичне, вишедеценијске каријере гитарском жицом повезао фолк музику, битнички светонaзор и блуз.

Многи Бертово презиме, због његовог германског порекла, изговарају као Јенш. Остаје међутим забележено да је Берт себе представљао као Џенш.

Податак да је Џими Пејџ свирао електричну гитару у насловној нумери, такође, није за занемаривање. Пејџ је, пре Јардбирдса и Цепелина, био веома тражени сешн музичар. Мики Мост и Шел Талми, најпознатији рок продуценти из тог периода, врло често су користили његове услуге. Пејџова каријера сешн музичара је изузетно богата. Његова гитара може да се чује на плочама највећих бендова са почетка рок ере. The Kinks, The Who, Them, Lulu, The Pretty Things и други, користили су Пејџове услуге.

Сенка коју је песма „Sunshine Superman“ бацила је дугачка. О њеној дужини најбоље говоре обраде које су у годинама које су уследиле направили еминентни рокери (Husker Du, Мелба Мур, Рики Ли Џонс). Ни џезери нису били имуни на ову нумеру. Свирали су је Габор Сабо, Рој Бад, Лес Макен и други.

Метаморфоза у Холивуду

Преосталих седам песама које се налазе на албуму „Sunshine Superman“ снимљене су почетком 1966. године у CBS студију у Холивуду. Доновану су асистирали амерички сешн музичари међу којима су се издвајали гитариста Шон Филипс и бубњар Еди Хох.

Том приликом, крајем априла и почетком маја 1966. године, снимљена је једна од најутицајних Донованових песама, „Season Of The Witch“. Та песма отворене структуре, посебне атмосфере и несвакидашње поетске имажинерије, мистична и утварна, променила је ток рок музике. Ко год се окупао у киселој психоделичној реци која тече кроз ову нумеру није више био исти. „Season Of The Witch“ постала је полазна тачка за најнеочекиваније музичке авантуре.

Њена популарност, потврђена бројним обрадама – изводили су је сви, од Ала Купера и Стивена Стилса до Лане Дел Реј – заснивала се на безбројним могућностима које је нудила. Свирајући „Season Of The Witch“ рок музичари су стизали у пределе које нису могли ни да замисле. У појединим верзијама ова песма се доима као монолог или сцена из неке Шекспирове драме о вилењацима и вештицама, у другима је она халуцинантна психоделична ескапада, у трећим је химна која слави ургентност, бунтовност и авантуристички дух рок музике.

„Утицај песме 'Season Of The Witch' је дуговечан зато што омогућава џемовање, и то не само блуз и латино џем, него врло модерно џемовање“, рекао је Донован. „Веома сам поносан што сам створио форму која омогућава другим бендовима да истражују, експериментишу и руше правила.“

Параноидна глазура наговештена стиховима:

When I look over my shoulder
What do you think I see?
Some other cat lookin' over
His shoulder at me

у комбинацији са сценама преузетим из Керолове „Алисе у земљи чуда“ и свеопштом запитаношћу шта се то збива, веома успешно приказује позицију у којој су се промотери контракултуре и демоностратори нових бихејвиоралних образаца налазили у то време.

Кроз песму провејава и стрепња коју су психоделични аргонаути имали због неизвесности коју је носило лизергично триповање. Познати енглески рок публициста Џон Севиџ је рекао да је ова песма „ремек-дело контролисане претње“ и да у њој „ЛСД не представља бекство већ суочавање са последицама“.

Лукави Мики Мост, претњама и уценама, изборио се код ригидних аудио инжeњера у CBS студију да појачало за бас гитару током снимања нумере „Season Of The Witch“ буде „одврнуто на 11“. То је учинило да звук тог инструмента буде доминантан. Бас гитара звучи као тешки кораци којима протагониста ове песме залази из кулиса стварности и одлази у свет несвесног и оностраног, несигуран да ли је на правом путу.

Трансцендентална медитација

Песму „Season Of The Witch“ Донован и Дејвид Линч редовно су изводили на сеансама трансцендеталне медитације (ТМ) које су држали широм света. ТМ је облик медитације који је ширио индијски учитељ Махариши Махеш Јоги.

Линч је основао фондацију (David Lynch Foundation) чији је циљ био промоција овог начина медитирања. Донован је био важан фактор у том пројекту. Био је ангажован у „музичком крилу“ Линчове фондације.

„Донован је песник, спиртуални истраживач. То се чује и види у његовим песмама, текстовима, инструментацији, животном стилу, у свему што ради. Путовали смо заједно по свету и ширили идеју о ТМ користећи Донованове песме“, рекао је Дејвид Линч.

Нумере „The Trip“ и „The Fat Angel“, са албума „Sunshine Superman“, такође су биле део Линч-Донован сеанси. У њима је на сликовит и маштовит начин приказан Донованов сусрет са Летом љубави, Калифорнијом и тамошњом рокерском аристократијом.

Боб Дилан у костиму Лудог шеширџије и девојка која као да је дошла из Фелинијевих филмова су међу протагонистима тих песама. Стрип суперхероји Супермен и Зелени фењерџија праве им друштво. Духови анархичног психолога Тимотија Лирија и чаробњака Мерлина лебде изнад њих док они трипују, у друштву краља Артура и Гинерве, ка „психоделичној колиби“ Маме Кас у кањону Лорел.

Филмови за слепе

Донован је за своје песме говорио да су „филмови за слепе људе“. Музику је доживљавао као саундтрек за те филмове. Његова артистичка понуда била је измештена из реалности и ситуирана у неке пределе који су наликовали на оне које су се видели на сликама прерафаелита. Костиме који су носили протагонисти његових песама као да је дизајнирао Обри Бирдсли.

Донованова музика ме подсећа на поезију Георга Тракла. Ова тврдња је дубиозна али је, што би се рекло, аутохтона. Као што је Тракл у својим песмама уз сваку именицу стављао неки леп придев и тако чинио целу ствар чулном и визуелно богатом – „тамни гусар у сланом мору туге“ – тако је и Донован украшавао своје песме разноразним сновиђењима, халуцинацијама и бајковитим сликама из прошлих времена. Плави звуци и љубичасте риме чине Донованову музику.

Албум „Sunshine Superman“ је Донованов magnum opus. Од фолкерског наслеђа кренуо је даље. Запутио се кроз молекуле лизергичне киселине ка оном што је иза ствари и илузија. Из музике презентоване на овом албуму изашао је acid-folk бенда Pentangle, вилински, бајковити фолк-рок тандема Tyrannosaurus Rex, интимна и тужна музика Ника Дрејка.

Бели бицикл Алберта Хофмана се у Доновановим песмама претворио у калеидоскопски дирижабл којим се пловило 50.000 миља дубоко и осам миља високо. Тамо негде, иза седам гора и седам мора, на шареној пољани, чека ме мој пријатељ и брат М, да му се придружим у бескрајној турнеји кроз простор и време које смо делили.

***

Пет најбољих обрада песме „Season of the Witch“

Julie Driscoll, Brian Auger & The Trinity (Open, Polydor, 1967)

Прва и најбоља верзија по мом мишљењу. Споријег темпа од оригинала са органом уместо електричне гитаре, као доминантним инструментом. Џез елементи су песми дали битнички ореол. Све је то било у складу са мод поткултуром из које су потекли Брајан и Џули.

Al Kooper & Stephen Stills (Super Session, Columbia, 1968)

Рокерски најмоћнија и најславнија верзија. Мајк Блумфилд, који је са Купером започео пројект „Super Session“, изненада је демисионирао. Да ствар не би пропала Купер је позвао Стилса у помоћ. Њих двојица, заједно са угледним сешн музичарима, међу којима је био и бубњар Еди Хох, који је свирао и на оригиналној Доновановој верзији, нумеру „Season Of The Witch“ претворили су у ванвременску химну психоделичног блуз-рока.

Richard Thompson (Crossing Jordan Soundtrack, Sony, 2003)

Ако бисмо рок музику схватили као уметничку форму, онда је Томпсонова верзија Донованове песме најбоља. Песма звучи као неки Шекспиров сонет у којем се апокалиптично и судбоносно прожимају са оностраним и демонским. Френетични делови Томпсонове интерпретације излазе из оквира рок музике и прелазе у сфере античке трагедије.

Terry Reid (Bang, Bang You’re Terry Reid, Epic, 1968)

Ова је заборављена верзија, као уосталом и цела каријера Терија Рида. Ради се о једном од најбољих рок певача у историји. Његова френетична, рокерски разуздана интерпретација, дала је песми оргазмичку снагу која као цунами руши све пре собом.

Joan Jett & The Blackheads (Naked, JVC, 2004)

Џоан је у складу са чињеницом да рокенрол тече кроз њене вене отпрашила Донованову песму. Волео бих да чујем уживо ову верзију. Верујем да би се вртео као омађијани дервиш и да би заборавио сва срања око мене. Џоан је открила и ослободила рокерски потенцијал ове нумере.