Италијанска политичка сцена
Берлускони по трећи пут међу Италијанима
среда, 26. мај 2021, 11:08 -> 19:52
Ниједан други политичар, у било којој другој земљи, не би преживео све оне удесе које је преживео Силвио Берлускони. Али, ето њега, по трећи пут међу Италијанима - спреман да трчи још један круг и проба да крунише политичку каријеру као италијански председник. Оно што је било у домену политичке фантазије у претходној деценији, постало је једно од решења за политички чвор у Риму - тешко изводљиво, али изводљиво.
Преживео је два тумора, операцију срца, аферу бунга-бунга, ујдурму Николе Саркозија и Ангеле Меркел, правоснажну пресуду за утају пореза, преко 40 судских поступака, друштвено-користан рад у старачком дому, издају неколико десетина блиских партијских сарадника и пријатеља, остао је без Милана и титуле витеза рада (одузета му је због правоснажне пресуде за утају пореза) гледао је и читао стотине наслова који су му прорицали смрт, политичку и буквалну, одолео је и коронавирусу и раскиду везе са пола века млађом Франческом Паскале.
Ниједан други политичар, у било којој другој земљи, па чак ни Доналд Трамп или неки „каудиљо" на јужноамеричком делу континента не би преживео све удесе Силвија Берлусконија. Али, ето њега, по трећи пут међу Италијанима - спреман да трчи још један круг и проба да крунише политичку каријеру као председник Друге републике. Оно што је било у домену политичке фантазије у претходној деценији постало је једно од решења за политички чвор у Риму - тешко изводљиво, али изводљиво.
Пре последњег покушаја да се домогне функције шефа државе и толико жељеног имунитета који би га, под старе дане, заштитио од судница и процеса, Берлускони ће морати да победи тзв. синдром „Long Covid". Реч је о негативним ефектима које коронавирус, посебно код старијих особа, може да остави на плућима и систему за варење. Претходних дана су кружиле контрадикторне информације о здрављу лидера Форца Италије, укључујући и да је у завршној фази живота, али су демантоване од стране његовог лекара и најближег окружења.
Закулисне игре
Десет година после наметнутог напуштања премијерске фотеље, под претњом банкрота Италије, Силвио Берлускони више нема шанси да се врати у Палату Киђи (зграда италијанског премијера), како због година и крхког здравља, тако и због снаге његове политичке формације Форца Италије која је пала на једноцифрен број подршке у бирачком телу. Међутим, захваљујући серији коинциденција на италијанском политичком небу, пут до Квиринала (резиденција председника Италије) изненада се отворио за некадашњег „Кавалијереа".
Распоред политичких снага у италијанском парламенту, велики успон популистичке и суверенистичке деснице - Лига Матеа Салвинија и Браћа Италије Ђорђе Мелони имају највећу подршку у бирачком телу - закулисне игре које прате сваки избор шефа државе, претворили су једну готово „романтичну" изјаву Антонија Тајанија, потпредседника Форца Италије, о круни политичке каријере Берлусконија, у политички могућу операцију.
Актуелном председнику Серђу Матарели мандат истиче за мање од осам месеци и већ је ставио до знања да нема намеру да прихвати други мандат јер ове године пуни 80 лета. Берлускони и поред тога што је пет година старији од Матереле и даље има велике политичке, пословне и личне амбиције. У међувремену се верио са Мартом Фашином, пет година млађом од претходне партнерке Франческе Паскале, а његова пословна империја и даље зависи од његове харизме као и партија која се свела на његово име. Слоган „Берлускони председник" и даље гарантује Форце Италији око три милиона гласова.
Бизнис, породица и политика су увек били испреплетени у Берлусконијевој биографији. Данас више нико не сумња да је Силвио ушао у политику првенствено да би заштитио пословну империју коју је направио а не зато да би реформисао Италију и учинио Другу републику бољом од Прве. Бројеви су неумољиви. Сваки пут кад је Берлускони на власти или део ње, вредност и профити његових компанија расту, кад год је далеко од центара моћи оне не само да иду у минус већ се и опасно љуљају.
Није Берлускони трибун либералних идеја а ни заштитник грађана од „левијатанског" државног апарата каквим се представљао, баш као што није велики државник или пример модерног тајкуна који се пробудио једног јутра решен да нешто уради за своју земљу и због тога плаћа скупу цену, као што би то желели да прикажу његови следбеници. Али, није ни оличење свих зала који су задесили Другу републику, узурпатор и продавац магле, безобзирни опортуниста који се обогатио захваљујући политици, перверзни маторац који одбија да призна просту чињеницу да је и он остарио, каквим га представљају његови противници. Истина је, као што то често бива, што би рекао Ђулио Андреоти, мало комплекснија.
Преко Милана до звезда
Већина Берлусконијевих биографа узима као камен темељац његове политичке каријере куповину Милана, пошто је управо захваљујући Росонерима прешао пут од локалног до светски познатог бизнисмена. Једноставно, популарност је дошла када се са Миланом Арига Сакија попео на фубалски кров Италије, Европе и света.
Капитал за прве инвестиције Берлусконија у грађевинском сектору у Милану је дошао из банке у којој је радио његов отац. Она је била у власништву Микелеа Синдоне, криминалца који је био повезан са сицилијанском мафијом, девијантним деловима тајних служби и псеудомасонском организацијом П2 Лича Ђелија. Та околност је пришила трајно сумњу на „зарађени први милион" Берлусконија за који се бизнисмени не питају.
Профит од изградње модерних квартова у ломбардијској престоници и на њеној периферији, Берлускони је инвестирао у неколико сектора: од банкарског до телевизије која је крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века излазила из монополског статуса РАИ-ја.
Бетино Кракси, у то време италијански премијер, лично је спасао Берлусконијеву рађајућу медијску империју. Због те операције обојица су били процесуирани за корупцију, али су се избегли правоснажну пресуду захваљујући декрету Краксијеве владе који је омогућио да кривично дело за које су били оптужени застари.
Улазак у политику
Берлускони је ушао у политику да би заштитио своје пословне интересе пошто је Кракси у међувремену побегао од судских процеса из Италије у Тунис. Притиснут дуговима Медиасета који су 1993. године износили две милијарде немачких марака и истрагама јавних тужилаца који су били наклоњени његовом историјском ривалу и финансијеру италијанских левичарских партија Карлу Де Бенедетију, милански тајкун није имао другог избора него да оснује партију и крене у поход на власт.
Од античког Рима преко ренесансе до данашњих дана на Апенинском полуострву су се увек делили у две колоне, некад су били „оријаци и куријаци", „патрицији и плебејци", „гвелфи и гибелини", „фашисти и антифашисти", „монархисти и републиканци", „комунисти и демохришћани" а у прве две деценије Друге републике су се сврставали као „берлусконијанци и антиберлусконијанци".
У својој пословној и политичкој каријери Берлускони је показао изузетну издржљивост и способност да се врати у игру после пораза. Не може се рећи да током десет година проведених у Палати Киђи није урадио и добре ствари за грађане и Италију, проблем је што се резултати његове владавине ни изблиза нису подударали са надом и оптимизмом који је посејао појављивањем на политичкој позорници 1993. године.
Остаће енигма да ли је Берлускони погрешно веровао да држава може да се води као компанија или предузеће или једноставно није успео да спроведе у дело своје намере. У сваком случају, на крају се показао као још један велики блеф италијанске политике који је држао Апенинско полуострво парализованим две деценије у перманентној борби оних који су у њему гледали месију и оних који су видели белзебуба.
Као почетак краја политичке каријере Берлусконија наводи се моменат када је бивши председник владе помислио да је најмоћнији и да је недодирљив. Било је то у периоду између 2008. и 2011. године: у парламенту је располагао најширом већином у републиканској историји Италије и водио живот плејбоја, примеренији адолесцентима него људима у трећем добу у које је већ добро закорачио.
На Берлусконија су веома лоше утицале смрт његове млађе сестре Марије Антониете и мајке Розе почетком 2008. године. Мама Роза је била ауторитет пред којим је Берлускони стајао мирно до последњег дана. Наравно, није Силвио био „светац" ни док је Роза била жива, али је сигурно да му није падало на памет да реализује забаве „бунга бунга" док је морао да одговара на њене телефонске позиве.
Смрт две веома блиске особе, развод са другом супрогом Вероником, ривалство деце из првог и другог брака, страх од старења и смрти, анксиозност, све је то допринело да се створи вакуум око Берлусконија. У тај празан простор су улетели разни подводачи, мешетари, лажни пријатељи спремни да искористе сваку слабост тадашњег премијера за добијање позајмица, услуга, привилегија, послова.
На Берлусконијеву слабост према младим девојкама прва је указала његова бивша супруга Вероника Ларио, објављивањем писма у римском дневнику Републици у којем је тражила јавно извињење од свог тадашњег супружника због непримерених комплимената шоугерлама у једном телевизијском преносу.
Пријатељи и непријатељи
Случајно или не, Берлускони је до уласка у политику имао дар да препозна људе од поверења и карактера. Сви његови другови из тог периода су остали уз њега до данас или до краја њихових живота. Председник Медијасета је његов пријатељ из детињства Феделе Конфалонијери, први човек Медиоланума Енио Дорис је већ 40 година његов банкар, Адријано Галијани је 30 година водио с њим Милан а данас Монцу, Ђани Лета је већ деценијама десна рука за односе са институцијама, Маринела Брамбила лична секретарица, Ђузепе Спинели благајник, Мајк Бонђорно је до смрти радио на Медијасету. Берлускони је изградио имиџ човека који не оставља пријатеље ни у најтежим тренуцима, чак ни када се огреше о њега.
У политици су га срећа и инстинкт много мање служили у избору сарадника и најближих сабораца. Сви његови савезници, пре или касније, су га издали или радили против њега. Од бившег трибуна Лиге Умберта Босија, лидера Уније демохришћана Пјерфердинанда Казинија и бившег вође Националног савеза Ђанфранка Финија па до бројних „делфина" које је безуспешно покушавао да промовише у своје наследнике и људе од поверења попут Дениса Вердинија, Сандра Бондија или покојног Паула Бонајутија.
Руку на срце, сам Берлускони је допринео својим гафовима, непромишљеним изјавама и поступцима да се учврсти слика у о њему коју су пројектовали његови политички и пословни ривали у Италији, али и Француској, Великој Британији и Немачкој.
Жак Ширак је још као премијер, пре него што ће постати председник Француске, спречио улазак Медијасета на француско тржиште, с презиром назвавши Берлусконија „продавцем супа". Енглески медији су га дочекали на нож, посебно „Фајненшал Тајмс", „Економист" и таблоиди. На домаћем терену кључни противници Берлусконија су били медијски магнат и тајкун Карло Де Бенедети, део судија и тужилаца Трибунала у Милану и група италијанских новинара која је водила својеврсни „крсташки рат", мало из идеолошких разлога а још више из материјалних: писати књиге и чланке о Берлусконију и његовим марифетлуцима био је врло уносан посао деценијама.
Италијански Аденауер
Берлускони је, уз све своје мане, ипак проевропски настројен и у крајњој инстанци одговоран политичар. Те карактеристике су му помогле да преживи политички цунами 2011. године, подругљиво церекање Ангеле Меркел и Николе Саркозија, петогодишњу забрану обављања јавних функција, да пружи конструктиван допринос да Италија преживи најдраматичније моменте новије историје, да омогући избор Урсуле фон дер Лајен за председницу Европске комисије као и последња три генерална секретара НАТО-а. Парадоксално, Берлускони се на домаћој и међународној сцени много више понашао државнички у последњих десет година него у претходних двадесет. Тако је, уосталом, и стекао шансу да уђе у трку за Квиринал.
Италијански председник владе Марио Драги нема намеру да прихвати понуду да премијерску фотељу замени председничком и тако омогући лидерима популиста и суверениста, Матеу Салвинију и Ђорђи Мелони, да освоје власт на превременим изборима. Иронија судбине је да би поред Силвија Берлусконија у трку за Квиринал могао да се укључи Романо Проди, једини лидер умереног левог центра који може да се похвали да га је два пута победио на изборима.
Берлускони је желео да буде италијански Конрад Аденауер и да води Италију као премијер и у својој деветој деценији живота. Та жеља му се неће испунити, али би могао следећег фебруара да назове телефоном са Квиринала, као председник Друге републике, пензионерку Ангелу Меркел и Николу Саркозија осуђеног за корупцију да их пита како су. Познајући његов шаљивџијски карактер није искључено да то заиста уради.