Полубаук марксизма кружи Америком: Зашто је приручник за истеривање марксистичке авети хит овог лета у Сједињеним Државама

Већ више од века, велика авет хара Сједињеним Државама - авет марксизма.

Као што се у филмовима страве протагонисти плаше да грешком не призову зле силе у свој дом, амерички систем је дуго био опседнут заштитом од ове авети: наши преци који су ишли трбухом за крухом у Америку почетком двадесетог века су, да би били примљени у „земљу слободних", морали да изјаве да нису анархисти или, касније, комунисти.

Страх од продора и победе ових субверзивних идеја, било буквално кроз шпијунске мреже било идеолошки кроз уметност и медије, растао је и падао у понекад драматичним таласима, посебно од Октобарске револуције, када је Прва црвена паника завладала САД, да би се обрушио на цело америчко друштво, а поготово културну сцену, на почетку Хладног рата, током (познатије) Друге црвене панике.

Ни победа у Хладном рату против омраженог геополитичког и идеолошког ривала, када је комунизам у СССР-у не само упокојен, већ је непријатељ подељен на број мањих земаља, није успела да умири немирну машту једног дела Американаца. Они су можда са мање жара наставили своју борбу против авети „комунизма", „марксизма" и „социјализма", дефинисаних довољно широко да покрију све од левог либерализма са примесама социјалдемократије и академског марксизма до стаљинизма и маоизма.

Страх од наизглед немртвог непријатеља је опстао чак и 1990-их и раних 2000-их када су америчке корпорације и њихови власници и управници уживали у изузетним привилегијама док су радничка права била толико еродирана да је у питање доведен и сам појам постојања класичне радничке класе на Западу, поготово увођењем нових технологија које су смањиле потребу за радницима и премештањем производње у сиромашније земље.

Вирус марксизма

Три деценије после колапса СССР-а, а нарочито након огромне економске кризе у последњим годинама прве деценије новог миленијума, страх од „црвене авети" се поново појачао у америчкој политичкој поп-култури, посредством ексцентричног и харизматичног канадског професора психологије и звезде друштвених мрежа, Џордана Питерсона (Jordan Peterson).

Поред својих популарних савета о самопомоћи, Питерсон је привукао пажњу јавности јер је промовисао идеју да су западна, а пре свега америчка култура и политика заражене вирусом „културалног марксизма" који је крив за већину њихових проблема.

Кроз тај појам он је објединио феномен све већег друштвеног фокуса на питања угрожених група (расних, класних, ЛГБТ итд), али и све чешћих примера ускраћивања могућности да се одређене идеје, а поготово оне „непрогресивне", чују без идеолошког филтера, што на стварним форумима у академској заједници, што на друштвеним мрежама.

Независно од Питерсонове дијагнозе, политичка и културна дешавања од средине другог мандата Барака Обаме свакако су довела у питање статус САД као земље која функционише на принципима класичног либерализма, макар у сфери медија.

Све ужу идеолошку профилисаност америчких кампуса приметили су и (самопрокламовани) леви либерали, попут друштвеног психолога и професора на Њујоршком универзитету Џонатана Хајдта (Jonathan Haidt), док су протеклих годину дана самопрокламовано „прогресивни" медији и технолошких гиганти демонстрирали огромну цензорску моћ.

На више примера се показало да су они не само спремни и вољни да контролишу проток информација које су сматрали политички неопортуним - као, на пример, када је цензурисана прича најстарије америчке новине, Њујорк поста, о екцесима Хантера Бајдена, сина тадашњег председничког кандидата а садашњег председника - већ и да цензуришу Доналда Трампа који је био председник САД када је Твитер одлучио да укине његов профил на овој друштвеној мрежи.

Та потреба за контролом не само информација, већ и за директном демонстрацијом силе против политичких неистомишљеника, видела се и у све ширим дефиницијама шта чини „тероризам" после упада демонстраната у зграду Сената и Конгреса на Капитолу 6. јануара 2021.

Упоредо са овим, после убиства Џорџа Флојда и насилних протеста због расне неједнакости који су 2020. уследили, америчке корпорације све више организују тренинге за запослене засноване на „критичкој теорији расе", базираној на нечему што би се пре само пар година сматрало авангардним академским интерпретацијама америчког друштва и историје. Не само да оне америчко друштво представљају као структурално дискриминаторно на основу пре свега расе, али и пола, полности и сексуалне оријентације, већ се залажу и за кориговање личног понашања у складу са идентитетским категоријама којима особа припада, супротно либералној претпоставци суштинске једнакости као основе друштва.  

Ове промене су додатно загрејале већ дубоке расцепе у америчком друштву између Републиканаца и Демократа, а иако „социјализам" већина Американаца и даље посматра негативно, додатно су подгрејани и стари страхови од „црвене пошасти". 

Позив долази из куће

Као борац против утвара, овога лета на сцену је ступио Марк Левин (Mark Levin), радио водитељ и аутор више бестселера о америчкој политици, који је политику осетио у пракси док је радио у Регановој администрацији током 1980-их.

Већ искусни писац књига које на америчку политику гледају кроз регановско-либертаријанску призму сукоба ауторитарног етатизма и класичног антиетатистичког либерализма, Левин је у јулу 2021. издао књигу Амерички марксизам (American Marxism) у којој тренутну ситуацију у срцу опадајућег светског хегемона објашњава као последицу, погађате, инфилтрације марксистичке мисли.

Као и у случају све чешћих римејкова култних филмова страве, америчка публика је ентузијастично дочекала новог-старог непријатеља. У прве три недеље је продато 700 хиљада примерака Америчког марксизма, а књига је достигла и прво место на листи Њујорк Тајмса за публицитсику, као и на листи најпродаванијих књига преко америчког Амазона. Од стране критике, она је, очекивано у тренутно оштро поларизованом америчком друштву, дочекана са похвалама у главним републиканским публикацијама и, наравно, са подсмехом у оним другим.

Амерички марксизам себи даје за циљ да изгони авет тако што ће „разголити" идеологију која је, по Левиновим речима, преузела Америку. Левин се труди да у различитим сферама покаже колико је „амерички марксизам" у супротности са слободарским духом Америке и да предложи кораке како САД могу да избаце ову авет и да се врате на стари, класично либерални курс.

Већ у првим реченицама књиге он упозорава да је амерички марксизам (дефинисан као мање више преименовани културални марксизам из Питерсонових наступа) „контрареволуција Америчке револуције", да је присутан већ свуда у САД и да прети да уништи „највећу нацију у историји, а да уз то уништи и (...) слободе, породицу и безбедност".

Како би то доказао, Левин после прилично драматичног увода прелази на пет поглавља у којима детаљно цитира кључне мислиоце који су наводно довели до „америчког марксизма" - од Русоа до Маркузеа - да би објаснио како се ова приказа увукла у виталне делове система и како се манифестује у политичким покретима попут БЛМ-а (Black lives matter), борби за очување природне средине, борби против дискриминације у коропорацијама и медијима, и на крају даје савете како америчке патриоте марксистичку авет могу да изгоне.

Индоктринација слева

Основни проблем Америчког марксизма јесте што поље политичке борбе своди искључиво на езотеричну борбу идеја, које ни сам Левин не разуме у потпуности, ни на стварном политичком ни на концептуалном нивоу.

Добар пример некохерентности Левинове анализе види се у горе цитираној реченици, у којој се марксизам, супротно свим досадашњим схватањима и историјском искуству, представља као контрареволуционарна снага у односу на амерички либерализам. Овим Левин практично прихвата премису феномена који критикује - да је револуција у САД неопходна - али уместо напретка нуди повратак на старо. Са друге стране, његови идеолошки непријатељи, „амерички марксисти", слажу се да је револуционаран напредак неопходан али предлажу суштински нове (иако можда не скроз реално промишљене) идеје, било у вези реформе полиције било у вези антирасизма, јер хоће да демонтирају и унапреде оно што сматрају корумпираним системом. 

Још једна велика рупа у Левиновом објашњењу тренутне ситуације јесте што се више бави донекле опскурним академским теоријама науштрб објашњења политичких механизама захваљујући којима је „марксизам" постао толико моћан.

Да би могао да пружи реалну анализу, Левин би морао да представи кохерентну слику „америчких марксиста", али чак ни то не ради: у једном тренутку они су неснађени и поводљиви студенти вођени завишћу према богатима и успешнима, а у другом су они свемоћни директори корпорација и политичари у врхушки Демократске странке који са пар кликова ућуткују своје противнике.

Чак и да прихватимо да се „амерички марксизам" проширио као душевна пандемија (као у култној хладноратовској причи Инвазија отимача тела), нема јасног објашњења како је постао тако моћан и зашто се нико у богатој САД није супротставио нечему тако разорном.

Уместо расправе о томе како се кључне привредне и друштвене промене које су се десиле у Америци - економска криза, деиндустријализација, миграција - уклапају у прихватање идеологије, Левин одлучује да нашироко цитира Русоа, Хегела и Ерика Хофера. Тешко је поверовати да су дела мислилаца који се читају на универзитетима имала већи утицај на широку перцепцију тога колико је добар амерички систем, у односу на скандале попут колапса Енрона, опијатске кризе или најскоријег дебакла у Авганистану.

Међутим, Левин изгледа да верује да су Демократе једноставно успеле да индоктринирају већи део друштва кроз универзитете и медије, како би могли да имају већи утицај и накаче се на грбачу вредних америчких Републиканаца.

Егзорцизам у политици 

Објашњење зашто Левин није заинтересован да пружи модел победе „америчких марксиста" можда треба да нађемо у чињеници да он, уз нормативне и моралне судове омражених му марксиста, одбацује и њихов аналитички, материјалистички приступ.

Он резигнирано одбацује модел грађанина као некога пре свега мотивисаног економским потицајима, то јест потрошњом, као редуктиван, а затим као апсурдно одбацује постојање чврстих класа или касти у капиталистичким друштвима. Иако је јасно да је Левинов жељени повратак на Реганово доба слободног тржишта, раста и релативне хармоније могућ ако се занемаре реална ограничења у функционисању друштва, то није оправдање да се цео политички систем представи као борба идеја које јединке купе кроз образовање.

Међутим књига Амерички марксизам се не да читати ни као филозофска дискусија, због јасног идеолошког профилисања аутора: све што марксисти кажу је по аутоматизму нетачно, зло или обоје, док је Америка, не ова тренутна, већ њен идеал из Декларације независности и Устава - најбоља и једина добра.

Такође, поред предугих цитата својих марксистичких мета, Левин не делује да је дубље заинтересован за њихов рад. У једном интервјуу је исказао оправдане сумње да ни сам не зна пуно о Франкфуртској школи, коју традиционално сматрају као најутицајнију на идеје америчких левичара, јер је доста њених припадника завршило у Америци због нациста. Причајући о њеном опасном утицају, Левин је у интервјуу Франкфуртску школу назвао „Френклин школом из Берлина"; иста грешка постоји и у књизи где се такође помиње „Френклин школа", иако су Адорно и Маркузе нашироко цитирани.

Стара магијска традиција каже да авети можете да се отарасите само као знате њено право име, међутим како Левин суштински не разуме оно што прогања САД, његови савети за егзорцизам тешко да могу да упале.

Ма колико се Левин трудио да звучи радикално у својој борби за повратак златног доба либерализма, слободних корпорација и индивидуализма, он саветује својим читаоцима да наставе да се боре кроз систем (са пар бојкота корпорација и пар оштрих писама политичким представницима), који он на претходним страницама сматра непоправљиво окренутим против њих. 

Нови демони 

Упркос њеној популарности међу Републикацима, Левинова анализа је превазиђена новим тенденцијама, како у америчкој тако и у светској политичкој мисли, која се једнако противи Левиновом регановском либерализму колико и тренутном „прогресивном" таласу у политици и култури.

Трампов популистички успех је створио нове дебате и покрете који одбацују либерализам (или бар неке његове основне постулате попут индивидуализма) заједно са левичаским ставовима, што из вредносних разлога, што из немогућности либералних и левих теоретичара да објасне и предвиде друштвене промене. Хладноратовске теорије, поделе и идеологије, као оне о револуционарној левици која се бори против моћних корпорација и конзервативној десници коју ти интереси подржавају, бивају немоћне да објасне како то да не само корпорације инкорпорирају левичарске идеје у своје функционисање и културу и кажњавају конзервативце, већ и да наводна левица прихвата њихову помоћ и донације?

Ослобођење од те поделе на револуционарну левицу и друштвено конзервативну а економски либералну десницу, довело је до процвата разних начина промишљања тренутне ситуације, који се углавном базирају на историјској и материјалној анализи, а мање на апстрактним теоријама. То се види и по другим књигама које су изашле ове године и које се труде да објасне тренутну ситуацију.

Такер Карлсон (Tucker Carlson), звезда Фокс-њуза и највидљивији подржавалац трамповског идеолошки опортунистичког популизма, у својој новој књизи есеја Дуго клизање (The Long Slide) бави се темама којима и Левин, али на реалнији начин. Као искусни новинар, он гледа тренутне идеологије као на оружје разних интересних група блиских Демократама да одрже и задрже политичку моћ.

Иако на другом крају политичког спектра - ако уопште тако нешто више постоји - Алекс Хошули (Alex Hochuli), Џорџ Хоар (George Hoare) и Филип Канлиф (Philip Cunliffe) у својој књизи Крај краја историје (The End of the End of History) такође гледају на нову „леву" идеологију само као на начин да се делегитимизују противници, а не као резултат неког кохерентног или егалитарног светоназора. Они пишу о постлибералној политици широм света и колапсу технократаског система с краја двадесетог века, предвиђајући да ће бити замењени или државним капитализмом или јачим десним идеологијама или неком врстом радничког самоуправљања, који неће имати времена за оно што се сада сматра „културалним марксизмом".

Ови начини гледања наставак су већ пар деценија дуге потребе да се схвати шта постоји иза „либерализма" и Фукујаминог последњег човека.

Тако је, на пример, пре више од деценије Питер Турчин (Peter Turchin) кроз довођење у везу „прекобројности" елита и економски развој „предвидео" велике ломове у америчком друштву на почетку 2020-их јер оно не успева да створи довољно простора да се нове генерације елитно образованог становништва економски и статусно остваре.

Мање механичка објашњења тренутне ситуације нудио је и Кристофер Лаш (Christopher Lasch), који је започео своју каријеру као левичар-историчар, а који је сматрао да је опсесија напретком и од стране левице и од стране деснице оно што ствара озбиљне проблеме у њиховом светоназору, али је и истакао одвојеност професионалних (углавном левих) елита од остатка државе као нешто што може да политички систем учини нефункционалним.

Нестандардне теорије  

Тренутни проблеми су инспирисали и нестандарније теорије и предлоге за спас америчког друштва, које постају популарне захваљујући друштвеним медијима и предвидивости ставова који се могу наћи у поларизованим, али све мање утицајним традиционалним медијима.

Кертис Јарвин (Curtis Yarvin), један од главних алтернативних политичких теоретичара кога повезују са „неореакцијом", на социјализам и либерализам гледа као на две стране истог пројекта и залаже се за „неофеудалну" будућност, идеално вођену по угледу на старт-апове из Силиконске долине.

На joш бизарнијем делу спектра, популарни анонимни твитераш и концептуални уметник који себе назива „Перверзњаком из бронзаног доба" (Bronze Age Pervert), успео је да се лансира на сцену књигом Менталитет бронзаног доба (Bronze Age Mindset) у којој промовише повратак варваризму - као наши Зенитисти пре тачно једног века - као реакцију на оно што сматра све ауторитарнијим и декадентнијим друштвом.

Сви ови мислиоци би се сложили да је Левинов Амерички марксизам само наставак америчког либерализма и да није довољно само „вратити казаљку" на осамдесете или деведесете прошлог века, јер је ситуација таква да би се ствари само пар деценија касније свакако завршиле у 2020-им. Многи би рекли и да су институције које су амерички либерализам одржавале и довеле до цветања идиличне Америке до деведесетих, ствари које је либерализам Левиновог типа не само узимао здраво за готово већ и сам крунио политикама за које се у пракси залагао.

Вера у породицу и амерички индивидуалистички сан за којима Левин жали, можда могу да постоје само када вам нико неће рећи да морате да се преселите на други крај државе (или света) да би нашли посао - често као достављач или привремени радник - што је ситуација којој је у великој мери кумовала вера у потпуни индивидуализам и слободно тржиште.

Као и у многим добрим хорорима, и овде се испоставља да је авет, против чијег се зла протагониста бесомучно борио, заправо протагониста сам, и да је неопходно да можда неки други лик нађе начин да поврати мир.