Цепање СПЦ као последњи стадијум распада Југославије: Колико српски патријарх има дивизија да их пошаље на Подгорицу? štampaj

Ниједна од четрнаест аутокефалних православних цркава нема намеру да у своје редове прими неканонску Црногорску цркву. Сувише је огољена њена веза са политиком, чак не ни националном без остатка, већ само са једном струјом око председника Милa Ђукановића. Нису цркве нигде на свету имуне на политику, па тако ни православне, али коктел дивље пропаганде, приватизација државе и агресивни филетизам из секуларних скута свима су превише. Бог из Бога, светлост из светлости; држава из државе, а црква из цркве. Оли може и другачије?     

На устоличењу митрополита Јоаникија у Цетињу служена је саборна архијерејска литургија с гостима. Митрополија црногорско-приморска је позвала све православне цркве, на крају је дошло 9 епископа до ранга архиепископа и митрополита. На питање зашто не и остали, из Цркве одговарају да је већ и тај број мало чудо с обзиром на епидемију. Али и на небрижљив однос према епидемиолошким мерама које је СПЦ имала до доласка садашњег патријарха и скупо га платила. Сад је и ту завладала строгост, али путовања свеједно остају компликовани подухвати у времену короне.

Сигурно је једино да није политичка ситуација у Црној Гори та која је спречила остале црквенодостојнике да се појаве на заједничкој литургији у Цетињском манастиру. Нису православни епископи баш тако страшљиви, поготово кад су ризици мали, а улози велики - Мила се не боје, а православље им се без велике потребе не цепа.    

„Дошао је Јерусалим!" Од 2005 чекам прилику за тај тај катарзични цитат из филма Небеско краљевство Ридлија Скота, и ево је: Дошао је Јерусалим. Сувим речником, дошао је архиепископ Макарије из Јерусалимске патријаршије.

Из Руске патријаршије стигао је митрополит из Твера и Кашина Амвросије. Није дошао сам. Уз њега су били митрополити Украјинске и Иноземне цркве, две ауто-административне хијерархије под крилом Московске патријаршије - Антоније из Бориспоља код Кијева, Сергије из Тарнопоља и Марко из Берлина.

Патријархат у Софији је послао митрополита Гаврила из Ловеча. Из Пољске православне цркве дошао је епископ Варсонуфије, који служи у титуларној бискупији Сјемјатиче код границе с Белорусијом. Уз њих још Митрополит Димитрије из Ђирокастра у име Албанске православне цркве и архиепископ кошички Георгије из Православне цркве Чешке и Словачке.

Православне цркве су Православна црква

Окупљања православних епископа тог ранга и те драматике каква је владала на Цетињу пре две седмице, увек провоцира питање да ли, поред православних цркава, постоји и једна Православна црква, онако као што постоји једна Католичка црква?  

За почетак, уопште не постоји једна католичка црква. Односно да, али као асиметрична федерација 24 католичке цркве, добар део њих у некадашњем оријенталном простору. Главна је наравно  Римска/Латинска црква, или Ватикан. Остале 23 су самосталне sui iuris цркве, осим кад нису. Оне самостално бирају своје поглаваре, осим кад не могу и кад се Ватикан умеша у процес. Није им увек лако с Ватиканом, али богме ни Ватикану с њима.

Поента је - ни Католичка црква није унитарни блок.

Свет православља још мање, али и он се држи, сам себе и унутар себе, гвозденом организационом руком. Професор Томас Немет са бечког теолошког факултета сликовитим политичким терминима објашњава организацију хришћанства: католици су асиметрична федерација, православни су федерација, оријентално-православни (Јерменска, Коптска, Западно-сиријска и Еритрејска црква) су конфедерација. У хришћанској породици је још и један апсолутан солиста, Источна сиријска/асирска црква, која се одвојила прва, пре Трећег васељенског сабора 431. године. Не толико из доктринарних разлога, више из недостатка информација - били су под Персијанцима, у информационом бурету, мислили су да остали роваре против њих, да су у комплоту, и превентивно су се отцепили.    

Као што су католичке цркве Католичка црква, тако су, са нешто лабавијим везама, и православне цркве Православна црква. 

Упркос томе, неверујући, па и верујући разних хришћанских деноминација, некад се осећају као сведоци инвазије православног филетизма, што је појам за процес комадања, „филетирања" Цркве, осуђен 1872. на православној синоди у Константинопољу.

Гледано са стране, изгледа као да православних цркава има иза сваког угла, као да су разумљив продукт националне еманципације. Оснујеш секуларну државу - она ти поклони аутокефалну цркву. Оснујеш општину - аутокефална црква. Подигнеш веб сајт - аутокефална црква. Тражиш у рибарници да ти исфилетирају рибу - аутокефална црква.

Православних цркава заправо нема много, само 14 канонских. Диптих, или хијерархизована листа православних цркава се састоји од девет патријархата и пет митрополија и архиепископија. Београдски патријархат је врло високо, број шест.

Испод броја 14 ствари се врло компликују, јер ту стоји по броју верника значајна независна Украјинска црква, али њу признају само екуменски патријарх у Константиинопољу (број један у Диптиху), и две њему гравитирајуће цркве - Александријски патријархат (број два) и Црква Грчке (број једанаест).

НАТО и црква 

„Недозвољено, али исправно", има ли тога код православних?

Нема.

Теолог Немет овако сажима проблем: Недозвољено рукоположено свештенство у католичанству може да даје важеће сакраменте. Није уобичајено, не гледа се радо на то, апсолутна сива зона, али се толерише. Верник који од таквог „неважећег епископа" прими сакрамент крштења, кризме или исповести није кажњен. Правило је: онај ко даје сакраменте је недозвољен, али важећи, па је и сакрамент важећи.

У православљу нема такве сиве зоне. Неважеће је неважеће, неисправно не постаје исправно самим тим што се неко провукао поред генералних правила. Ту се не ради о томе шта ко мисли ван цркве и шта би било лепо и милостиво, шта би решило политичке свађе на терену, или било праведно по секуларном резону. Држава се рађа из државног права, црква из црквеног. НАТО може да погоди цркву као зграду, али не може да је поклони као институцију.   

Напротив, важно је шта о томе мисли Православна црква као федерација. Ко у неканонској православној цркви од „неважећег попа" добије агнец, или рецимо нафору на крају литургије, то је као да је на скупу месне заједнице појео комад хлеба из прве пекаре. Није морао ни да се труди да стоји два сата на литургији, могао је одмах да направи читав сендвич, и готово.

Случај са неканонском Украјинском црквом је парадигматски с две стране - као изразити политички моменат унутар Православља, и као његова трагедија, посебно из визуре верника. Док се све самосталне цркве не сложе, украјински верници долазе на литургију као у позориште, крсте их дечји психолози, а сахрањују костимирани матичари. За атеисте и агностике сакраменти су можда само симболи, премда културно тако јаки да им и они често падају пред ноге. Али за верујуће, то је питање вечног живота или вечне смрти.

И поред спора Константинопоља и Москве, броја један и броја пет, Православна црква остаје једна црква. Није искључено да ће неканонска Украјинска црква једном бити призната од свих. „Некад само проток дугог времена решава проблеме у Православној цркви", каже Немет. Москва је чекала 150 година на признање Константинопоља и добила га је тек кад је он већ био под Турцима. Софија је чекала 80 година.

Аутоматизма и гаранције нема. Али ако се изузму фазе где неуспех панправославља у ношењу са властитим кризним ситуацијама постаје очит, ако се погледа историјски кит који га држи заједно, Православна црква је тврђава. На такву тврђаву је ударио Мило Ђукановић, кохабитацијски председник државе од 600.000 становника.

Како не зна шта је црква, он описује проблем у политичким терминима. Мисли да га опструише данашњи Београд, док је уствари добио звучни шамар од православне синоде из 1872, пар тиших од старијих васељенских сабора, као и неколико теолошких чврга.

Шта је српски председник Александар Вучић према таквом менаџменту времена унутар Православне цркве? Обичан пролазник!  

Аутокефалност? Па било би згодно...

У садашњем политичком тренутку, на ширем простору Балкана, па и унутар европских јавности кад гледају на ту страну, религија је постала нешто као фудбал. Или тенис. Сви се разумеју како би требало поставити игру, е да би се постигла максимализација у резултату.

Од недавно, та сигурност у поповању селекторима, играчима и Новаку Ђоковићу, претворила се у поповање поповима. Фини, у неким другим областима чак и образовани новинари, расути по земљицама које су некад биле Југославија, одједном нуде црквено-правна решења која извлаче из фундуса опште логике и свакодневне памети.

Новинарским жаргоном, такав тип текстова се крсти фразом „има став, нема знање". У смислу, тако би било згодно дати Црној Гори аутокефалну православну цркву! Некако иде перфектно са стварањем националне државе, к'о лонац и поклопац, рука и рукавица, нога и чизма. Зашто је Вучић запео па им не даје? Зашто је везао руке патријарху српском Порфирију, па сад ни он не да? Зашто се Порфирије, некад тако драг загребачкој интелектуалној и културној сцени, ставио на чело новог циклуса великосрпства?  

Читав сет таквих коментара је могуће подвести под познати историјски цитат Стаљина о папиним дивизијама. Можда је и измишљено, но свеједно делује уверљиво. Кад су му Черчил и Рузвелт пренели да је Ватикан незадовољан неким решењима, Стаљин је наводно упитао: „А колико дивизија има Папа?".  

Примењено на актуелну ситуацију: колико српски патријарх има дивизија да их пошаље на Подгорицу? Сутра на Косово, или на Хрватску? С разликом да се тај тип питања у медијима сада не појављује као виц, већ сасвим озбиљно.

Није фер понављати „неки" и „неке" тако пишу. Корисно јесте, јер сфумато пасажи помажу да се очувају контакти, али кад је некомпетентност очита, обзири су лоши пријатељи. Овде се за „неке" парадигматски узима текст Јелене Ловрић из Национала. Разлог је тај да је Јелени немогуће импутирати национализам, злонамерност, шовинизам, или је оптужити да „та не воли Србе". Нит' их воли, нити их не воли, исти однос који има и према Хрватима.

Проблем је само у томе да Јелена има став и има страх, али нема знање.   

Други парадигматски сет се репрезентативно пољављује у коментарисаном извештају аустријске националне телевизије ОРФ од шестог септембра, дан после устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу. Објашњавајући проблем гледаоцима и читаоцима, аутори кажу како је ствар у томе „да Српска православна црква не признаје државну самосталност Црне Горе".

Хопала! Једном реченицом се брише подела између цркве и државе. Падају векови секуларизма, само зато што је Мило Ђукановић хтео да оснује националну цркву као што се оснива национално друштво за неговање археолошког наслеђа. Да је успео, био би то први државник после Константина Великог који води цркву, а није крштен.

Колико је Српска православна црква само српска?

То да СПЦ „не признаје државу Црну Гору" се провртело кроз доста медија немачког говорног подручја и створило конфузију коју је практично немогуће довести у ред.

Пре је обрнуто, да држава у овом случају не признаје цркву. Црна Гора, држава подељена и ухваћена у клопци тешког случаја политичке кохабитације, подељена је и у ставу према Српској православној цркви. Подгорице су две, а једна од њих не признаје легитимитет СПЦ-а у својој кући.

Оно што са своје стране Српска православна црква не признаје, то је неканонска црногорска православна црква, а не црногорска држава. Или је то можда једна те иста ствар у европској Црној Гори?

Православне цркве су везане једна за другу као карике ланца. Ко не признаје Српску православну цркву (то јест, њену легитимност ван државних граница Србије), тај не признаје ни друге православне цркве. Ко не признаје православне цркве, тај не признаје ни Православну цркву.

Ко не признаје, тај не познаје. Ко не познаје, значи занимају га неке друге ствари у животу, што је потпуно легитимно. Али у том случају, зашто се онда бави темама које га не занимају, осим као флоскуле о супериорној логици политичког или друштвеног секуларизма? У томе нема другог мотива осим да се транширање Српске православне цркве прогласи последњим нужним стадијем распада Југославије.

Гомила таквих текстова се прошетала кроз пост-југословенску штампу. Чак и кроз „Српске новости" у Хрватској! Суштина порука се своди на то да је Порфирије „провоцирао црногорски народ".

„Црногорски народ" су политички очито два народа, вероватно и три. „Провоцирани" су изашли на улице, „просрпски" су остали код куће. Први су нападали полицију, бацали бенгалке и палили гуме, други им нису изашли на мегдан. У поменутој групи текстова је извршена замена теза, па су они бесни на улицама названи револтиранима, а они мирни код куће изманипулисанима. Претпоставка се одбија да један део црногорске нације поседује вишак иденитета преко припадности православној цркви која је историјским случајем и географском констелацијом - српска.

Политички гледано, нигде ту нема наивних. Наравно да све што се догађало на Цетињу пре две седмице има везе и са српским државним интересима. Али од почетка распада Југославије, ако за то узмемо годину 1988/89 па до данас, ово је отприлике први пут, прва ситуација на терену која својом логиком и унутрашњом динамиком ради за српске интересе и без посебног ангажмана са стране Београда. Први пут, а хрватским медијима и политици су већ пукли живци. 

Службени Београд, Република Србија, они су само успутни добитници у актуелном спору. Нема гаранције да ће и даље побеђивати, нити утехе за друге да неће. Главна битка се међутим бије негде другде, на панправославном нивоу. У два миленијума развоја, православне цркве, односно оне хришћанске цркве које су се од раног средњег века развијале на тој литургијској, духовној, теолошкој и традицијској траси, никад нису дефинисале механизме за додељивање аутокефалности.

Кад су Османлије почеле да откидају делове Византије, границе царства су се сужавале, границе васељенског патријархата не. Рано је у црквеној свести формирана представа да се државне и црквене међе нужно не поклапају. Зато је свака нова аутокефалност тектонски поремећај унутар православља. Кад је Московска патријаршија 1970. отпустила Православну цркву у Америци у аутокефалност, Константинопољ је није признао, тако да је она аутокефална само за Русе.

Последњи покушај за дефинисање инструмената аутокефалности био је пре пет година на Криту, кад је одржана православна синода. На крају, договорени су само механизми додељивања црквене аутономије, и ту се стало. Између осталог и због тога што нису сви дошли на Крит. Није било Антиохијске, Руске, Грузијске и Бугарске цркве.

Али Јерусалим - Јерусалим је дошао.