Врата Запада у Дохи и јесу и нису отворена: Све зависи из чијих уџбеника учите историју

Баб ел Гарба, или Врата Запада, дело шеика свих вајара - Мохамеда Ганија Хикмата заузима централно место багдадске поставке Музеја исламске уметности у Дохи, уприличене уочи отварања Светског првенства у фудбалу. Затворена и дискретно осветљена, симболично представљају однос Катарана према западним критикама њиховог начина живота.

Већина осталих дела овог уметника покрадена су или уништена после америчке инвазије Ирака 2001. године - осим Мачева Касидије, чувеног багдадског славолука победе, подигнутог у част битке која се сматра једним од кључних догађаја у историји ширења ислама, са директним последицама по судбину Катара.

Врата су благо осветљена како би показала спремност за сарадњу са Западом, али и замандаљена, делом како би до изражаја дошло мајсторство шеика међу вајарима, а донекле како би свима било јасно да толеранција у овом делу свету има озбиљна ограничења.

Дискретно светло са Врата Запада прво је обасјало навијаче Енглеске, који су одевени попут крсташких витезова, продефиловали улицама Дохе и покушали да уђу на стадион, на којем је, касније, њихова репрезентација уништила Иран резултатом 6-2.

Витлајући мачевима направљеним од стиропора изазвали су подозриве погледе локалног арапског становништва, чији уџбеници нису нимало налик онима из којих су историју учили Енглези. 

Ратове за Свету земљу, који су вођени од 11. до 13. века, енглески навијачи виде кроз романтизовану причу о витезовима Темпларима, чије су крстове пришили за одоре. Црвени крстови Светог Ђорђа за Арапе имају сасвим другачије значење, јер престављају симбол покоља, подела и непријатељства, чије се последице у односима Истока и Запада осећају и данас.

„Град, пак, плива у огњу и крви. Мушкарци, жене и деца покушавају да побегну блатним уличицама, но витезови их сустижу без по муке и кољу на лицу места. Мало-помало, стравични крици последњих преживелих замиру", писао је о освајању Антиохије историчар Ибн ел Атир, што суштински представља опште мишљење о крсташима у арапском свету.

До сада, међутим, није разјашњено да ли су нововременски крсташи успели да уђу на стадион, али се један од њих на локалној катарској телевизији жалио на третман навијача на првенству, тврдећи да су „навијачи важнији од корпорација, које из позадине помажу одржавање оваквих догађаја". О крсташким ратовима нико више није расправљао.

Крсташи никада нису дошли ни близу обала Персијског полуострва, али је за сваки случај, у Музеју исламске уметности изложена и раскошна ратна опрема турског коњаника из 15. века.

 Светла Запада

Трачак светла од Врата Запада види се и на улицама Дохе, где јапански, западноевропски аутомобили и предимензионирани амерички џипови и пикапови чине гро возног парка оних 350.000 становника који заиста и имају катарско држављанство. Преосталих два милиона житеља траг остављају пунећи либанске, турске, тунишанске, ирачке, филипинске и свакојаке друге ресторане, сходно томе из којег су се дела света овамо доселили, доносећи навике, храну и обичаје.

За Запад нека врата су, ипак, затворена. ФИФА је, после очигледних и прилично јасних сугестија, забранила капитенима репрезентација да носе траке дугиних боја. Што важи за Харија Кејна и екипу, не важи за данске навијаче, који су градом прохујали носећи видно истакнуте капитенске траке на којима је писало „One love". Током вожње метроом и при уласку на стадион на њих ама баш нико није обраћао пажњу.

Нешто раније, градом је прошло неколико мушкараца који су се држали за руке, што нема никакве везе са истополним везама, које су у Катару забрањене. Бар јавно. Држање за руке, у арапском свету, представља израз пријатељства.

Или, како је објаснио Аустралијанац кога смо срели на месту где је почела историја Катара: као и на Западу, и у Дохи се неке ствари толеришу уколико то чините дискретно.

За државу која постоји 49 година, то је и разумљиво. Породица Ел Тани устројила је Катар према строгим исламским правилима, која су током деценија еволуирала до нивоа на којем су дозвољене ствари незамисливе пре неколико деценија, што се посебно односи на права странаца.

Власти у Катару, такође, одбацују тврдње да је током градње објеката за Светско првенство, због нехуманих услова рада, умрло неколико хиљада страних радника. Тврде да су умрле свега три особе, што је у драматичној супротности са подацима организација за заштиту људских права, које тврде да је Светско првенство раднике коштало између три и шест хиљада живота.

Катарске власти своје тврдње бране чињеницом да је летос, током најжешћих врућина, готово десет сати дневно био забрањен рад достављачима хране, управо како би се радници поштедели патње. Истовремено, организације за заштиту људских права извештавале су о десетинама мртвих, чије судбине локалне власти нису документовале.

Катарски бисери 

На ветру катарске плаже суше се рибе уловљене пар километара даље, у дубинама Персијског залива. Са овог места испловљавали су и бродови којима су први Катарани кретали у лов на бисере, који је уз риболов био основ опстанка локалног становништва. На мору су остајали месецима, од првог „хладног" до последњег зарона, званог „повратак".

Током зимских месеци, племена су се са обале селила ка оазама, водећи са собом караване стоке. Старији житељи Дохе тврде да је у сезонским сеобама обалу напуштало и до 80 одсто становништва овог града. За собом су водили и рониоце, ослепеле од месеци патње под ударима ветра, соли и сунца. Катар је у то време имао мање од 30.000 становника.

Први запис о овом делу света дело је Плинија Старијег, који је данашњи Катар, средином првог века назвао Катарејом, док је прву карту, век касније, направио Клаудије Птоломеј. Град је уписао под именом Катара, што се задржало до 18. века. 

Времена су се полако мењала. Интерес за катарске бисере је полако опадао, док оазе више нису могле да прехране све бројније номаде. Катар је, пак, добио нови извор прихода - енергенте који су за кратко време променили изглед обале Персијског залива.

Оно што је некада био Баб ел Гарба, данас је Светско првенство у фудбалу. Кроз Врата Запада, дискретно отворена и осветљена рефлекторима стадиона, проћи ће људи који ће, носећи сопствена уверења, схватити и специфичности арапске традиције.