Мајсторица у Франкфурту од пре пола века: Одшкринута врата за бољу будућност која није дошла

Сјећам се приче да је средином седамдесетих година прошлога вијека једна велика европска медијска кућа направила анкету међу Европљанима у којој је у центру пажње истраживања био људски страх. Питање које је постављано анкетиранима било је: „Чега се највише бојите?“

И док су се становници Енглеске, Њемачке, Италије, Француске… највише плашили болести, незапослености, поремећног тржишта дериватима, економске кризе, инфлације и, наравно, трећег свјетског рата, Југословени су се највише плашили – змија. Ништа не може сликовитије да опише безбрижност, амнезију и необавјештеност „наших народа и народности“ од резултата горе поменуте анкете.

И поред свих „мјера опреза“ које су својим грађанима прописивале комунистичке власти, а на списку опасности стајале су једна до друге дјеловање непријатељске емиграције, национализам у нашим редовима, технократско и етатистичко управљање државом, неопходност спремности на ратне сукобе, непријатељско окружење (постојала је узречица по којој је Југославија окружена Бригама, што је алузија на почетна слова земаља с којима се граничи), осјећање које је „доминирало“ обичним грађанином, барем према овој анкети, било је да је највећа опасност пријети од гмизаваца, што „имплицира” да је Југословен своју домовину доживљавао као краљевину из бајке на чијем је челу, обично, племенит, добар и праведан краљ. Срећу таквог народа може да помути само ујед отровнице!

Нажалост, такве се бајке обично завршавају реченицом „све до краја његовог живота“. Југославија је, очигледно, завршила као и остале краљевине из бајки.

Тотални фудбал

Али, знамо да сви „наши народи” воле да лажу, па да, након што лаж изговоре, у њу страствено повјерују. Није истина да су се седамдесетих највише плашили змија. Већи страх их је гонио од пораза фудбалске репрезентације. Један од евентуалних пораза који је претио да уздрма самопоуздање цијелој земљи био је онај у мечу одиграном прије тачно педесет година.

Била је то једна од најважнијих утакмица у историји југословенског фудбала и спорта уопште, а у њој је пао најважнији гол прве четвртине мог живота. Та утакмица је одиграна 13. фебруара 1974. на Валд стадиону у Франфурту и у њој су снаге одмјериле фудбалске репрезентације Југославије и Шпаније. Новинари су је назвали „Мајсторица“. Овај звучни назив добила је након што су обе екипе из квалификационе групе имале исти број бодова и идентичну гол разлику. Једна утакмица имала је да одлучи путника на Свјетско првенство у Минхен.

Ова магична игра је, почетком седамдесетих, прелазила из своје романтичне фазе у нешто што се звало „тотални фудбал“. Њемачка, а нарочито Холандија, унијеле су у „ногомет” једну врсту одговорности непознату до тада, која је од сваког играча тражила пуну физичку припремљеност и психолошку концентрацију. Бекови су, напрасно, постали крила, а сваки играч средине терена био је потенцијална опасност за противничког голмана. Замишљене линије између одбране, средњег реда и напада престале су да постоје, почело се играти свих деведесет минута, нестало је оно што су наши коментатори називали „почетно испитивање снага“ и „рутинско привођење утакмице крају“, а свака тачка на терену постала је бојно поље.

Истовремено, игра коју су гледали милиони полако се из „најважније споредне ствари на свијету“ претварала у озбиљан бизнис. У тој транзицији југословенски фудбал није се најбоље сналазио. Физичка припремљеност наших ведета, које су навикле да техником и вицем рјешавају све проблеме на терену, била је на нивоу мање угојених пензионера, а њихова спремност на жртву у одбрани коју је модерни фудбал тражио чак и од нападача, напросто није постојала.

Уз то, закон који је важио у СФРЈ, а по коме никоме није било дозвољено да потпише уговор за неки страни клуб прије завршене двадесет седме године живота, у нашим звијездама, којима је западни, капиталистички начин размишљања био све примамљивији, будио је неку врсту незадовољства, чак и револта, али и жеље да се што прије оде у печалбу. Новца у фудбалу није било као што га има данас, али га је ипак било довољно за лагодан живот.

Последња шанса

Фудбалска репрезентација Југославије је, послије освојеног сребра на Европском првенству 1968. године, ушла у „сушне године“ које ће се, како се касније испоставило, све чешће понављати. Како смо пропустили Мундијал у Мексику седамдесете, одлазак у Њемачку био је и посљедња шанса једној златној генерацији да уђе у историју, а југословенским народима и народностима да буде нови доказ о супериорности наше самоуправне социјалистичке заједнице.

Природно, фудбал се утопио у политичку слику тог времена, а неспорни таленат наших фудбалера није био довољан да се учини било шта значајно у времену у којем је игра са лоптом постајала све озбиљна и све одговорнија.

У тој се атмосфери југословенска репрезентација нашла на раскршћу. Или одлази на Свјетско првенство или одлази у заборав. Истини за вољу, ту чувену мајсторицу изборио је Станислав Караси, митолошким голом у надокнади времена у крајње хистеричној утакмици против Грчке на стадиону Караискаки у Атини.

Послије два преокрета (Југославији је требала побједа од два гола разлике да би изборила мајсторицу), поготком који је изненадио и редитеља преноса, продужена је нада милионима Југословена да фудбал ипак станује у њиховој кући. Један је афористичар тог времена, можда чак и сам Минимакс, прокоментарсао тај погодак мало измјењеном народном мудрошћу „Конац дело – Караси“.

Тако је Валд стадион постао Газиместан најталентованије генерације југословенских фудбалера, а десетине хиљада наших људи „привремено запослених у иностранству“, како су се „политички коректно“ називали гастарбајтери, окупирало је Франкфурт и његове крчме чекајући коначан обрачун са Франковом Шпанијом.

Не треба много трошити ријечи о томе колико је идеолошки било важно побједити противника у којем је још увијек, иако на издисају, био на власти фашистички режим. Надимак Шпанац имали су сви они комунисти који су у Шпанском грађанском рату учествовали у интернационалним бригадама на страни републиканске армије у нади да ће да одбране изборну вољу грађана и спасу Европу од надолазећег фашизма. Они су у митологији комунистичке Југославије заузимали мјесто божанства. Када већ они у томе нису успјели, ред би био да то пође за руком фудбалерима којима је, ни кривим ни дужним, историја дала овако тешку улогу.

Шпанија, с друге стране, није имала неку блиставу фудбалску прошлост, али је имала Реал из Мадрида, што је довољно да их противник схвати крајње озбиљно.

Шест република и две покрајине

Ни Југославији, међутим, нису цвјетале руже. Иако се то у филмовима, стадионима, концертним дворанама и позоришним даскама није видјело, иза кулиса, које је вјешти менаџмент комунистичке партије изградио само за очи радних људи и грађана, водила се драматична борба између оних руководећих кадрова који су Југославију видјели као чврсту федералну заједницу са центром у Београду и оних који су од ње тражили да се што више децентрализује и да свака од шест република добије што већа овлашћења.

Свакоме ко је дубоко ушао у овај сукоб било је јасно да су идеолошке, организационе и правне разлике међу завађеним странама унутар Савеза комуниста Југославије биле веће него разлике различитих партија унутар било које земље коју краси парламентарана демократија!

Углавном, побједу је однела она друга, центрифугална струја, па се те исте седамдесет четврте усвојио Устав у чијем је тумачењу, неких петнаестак година касније, свака од република нашла основу за своје одвајање од заједнице.

Али, и прије него што је тај Устав ступио на снагу савезне институције су се трудиле да у својим кадровским рјешењима имају подједнако заступљене припаднике свих република и покрајина. Било је неопходно да се у сваком тренутку и на сваком мјесту нађе равнотежа између свих народа и свих република. До такве равнотеже се, лако је закључити, најтеже долазило у Босни и Херцеговини, гдје за размјештање кадрова у одређеним предузећима, да би били задовољени сви критерији, не би могла од помоћи бити ни вјештачка интелигенција.

Фудбал по кључу

Такву судбину дијелила је и фудбалска репрезентација. За разлику од кошарке и неких других спортова које нису биле у фокусу Централног комитета, па је самим тим за селектирање играча једини критериј био њихов квалитет, у фудбалској репрезентацији, па и у појединим клубовима (Партизан, на примјер), са посебном пажњом се гледало на то да ли је селектор међу онима који би требало да носе дрес са државним грбом успио да направи баланс по коме би се видјело да сви наши народи и све наше републике са истим жаром пјевају химну пред почетак утакмице.

Временом, тај модел селектовања толико је дубоко ушао у свијест руководећих кадрова да више није било ни потребе да се са врха на њега подсјећа. Осим тога, у свим радним организацијама, па и у самом Фудбалском савезу, било је довољно оних који су ту постављени са само једним задатком – да се о томе брину.

Миљан Миљанић, највећи маг југословенског фудбала и селектор у времену о коме говори ова прича, имао је среће. У свакој републици постојао је бар понеки бисер који је те 1974. године заслужио да понесе дрес за државним грбом, а да душебрижницима и острашћеним политичарима одузме сваки аргумент за приговор било које врсте.

Из Босне су играли Марић, Хаџиабдић и Каталински, из Хрватске Буљан и Шурјак, из Словеније Облак, из Македоније Дојчиновски, а најбројнија свита долазила је из Србије предвођена Џајом, Блекијем, Кулетом Аћимовићем и Петковићем.

Када би се пребројавала крвна зрнца сваког поменутог појединца, и број становника република и народа које представља, видјело би се да је Миљан (из Србије) заједно са својом селекторском свитом (Рибар и Суле Ребац из Босне, Ивић из Хрватске) успио да задовољи и најригидније критичаре који су у свакој савезној институцији тражили разлог за проналажење великосрпског национализма.

И поред тога што је репрезентација каскала за новим моделом фудбалске игре, и поред тога што је нашу филозофију „умирања у љепоти” прегазило вријеме, па су циници говорили да Југославија може да буде првак свијета само кад би се организовало првенство „у игрању на средини терена”, ипак су ведете које су красиле нашу репрезентацију биле у стању да побједе било ког противника, под условом да им је до тога стало.

Те вечери, у Франкфурту, су тако одлучили. Шпанија мора да падне!

Шкија, сам као дух

Једини гол на утакмици постигао је наш штопер Јосип Каталински у 13. минуту. Он је након једног непотребног шпанског прекршаја уз аут линију на десној страни искористио нећкање наших фудбалера приликом извођења слободног ударца и прошетао од нашег до противничког шеснаестерца, сâм као дух.

Након што је послије краткотрајног „повуци-потегни” договарања са Бранетом Облаком, Ико Буљан извео слободан ударац, лопта је пронашла Каталинског, тачније његову главу, а овај је, онако школски, послао лопту у земљу, на незгодни рикошет, да би је, након чудесне одбране шпанског голмана Ирибара, из поновног покушаја смјестио у мрежу.

У том тренутку се на Кошеву, дијелу Сарајева у коме сам становао, проломила ватра из свог расположивог наоружања. Пуцале су и дуге и кратке цијеви, и бомбе и петарде, и разорне експлозије, све у славу поготка којег је постигао наш репрезентативац.

Одговорно тврдим да се након Шкијиног гола (надимак Јосипа Каталинског) тако интензивно пуцало тек двадесетак година касније у вријеме „рата за југословенско наслијеђе”.

До краја утакмице више није било голова. Наши су рутински привели меч крају, иако су могли Шпанцима увалити још који гол. Можда је тако и боље. Да смо постигли још који згодитак, овај Шкијин би изгубио на историјској тежини. Југославија је славила одлазак на Свјетско првенство из свих расположивих оружја. 

Истом брзином којом су наши народи и народности падали у апатију, „падали” су и у еуфорију, па су многи, након изузетно добре и организоване игре против Шпаније, у нашој репрезентацији видјели једног од фаворита на Свјетском првенству. По именима која су бранила боје наше земље то и није било немогуће. Само три године раније велики Пеле је тражио да Југославија игра на Маракани на његовом опроштају! Ми смо били европски Бразилци! Тако смо на то Свјетско првенство отишли са великим надањима. Као и увијек...

И пад је лет

Прва два меча на Свјетском првенству су на неки начин потврдила таква размишљања. Уводни дуел са свјетским прваком Бразилом, показао је сву силину коју наша репрезентација посједује. Наши су играли храбро, одговорно и убојито. Не постоји тачка на терену која није била покривена. Нерјешеним резутатом, без постигнутог гола, Бразил је био сретан!

Други меч против Заира показао је сву раскош наше нападачке игре. Побједа од 9:0 мислим да је, а можда би требало провјерити, највећа побједа у историји свјетских првенстава.

У одлучујућем сусрету за пролазак у другу фазу такмичења играли смо нерјешено са Шкотском, чију су окосницу чинила тројица фудбалера Лидс Јунајтеда, који је те године играо у финалу Купа Шампиона (Лоример, Џордан, Бремнер). Гол Карасија и невјероватна гол разлика коју смо „напумпали” у побједи против Заира, послала нас је у други круг. Легенда каже да је Род Стјуарт, велики навијач Шкотске, изјавио да му је то био најтежи тренутак у животу.

Иако је дуел против Шкотланђана показао одређене рупе у игри нашег тима, цијела Југославија се надала да је то само пролазна прехлада, пад имунитета и да ће у сљедећој фази наша репрезентација показати шта све умије и може.

Али, догодило се супротно. Догодило се оно што ће се у будућности дешавати чешће него што то може да издржи добар укус. И поред тога што су носили исте дресове и иста имена, наши фудбалери, у наредна три меча, нису личили на оне који су играли против Бразила, Заира и Шкотске.

Слиједила су три тешка пораза, од Западне Њемачке, Пољске и Шведске и Плави су се вратили у Београд погнуте главе.

Теорија пораза

До дана данашњег остала је тајна разлога таквог пада у игри југословенске репрезентације. Говорило се да су неки од њих продали своје утакмице, да су чекали уговоре страних клубова, да је дошло до свађе у екипи око пара, да је, наводно, њемачки Адидас, или Пума, не сјећам се више, дао новац само неким играчима, што је код других изазвало револт.

Говорило се и да је иза цијелог тог циркуса са спортском опремом стајала Њемачка фудбалска федерација која је знала да Југославија може да јој помрси рачуне на путу ка свјетском трону, па је таква једна „игранка” била неопходна да се разбије јединство противничке екипе.

Свако од наших ведета имао је своје мишљење. Неко је говорио да су криви играчи, неко да је крив селектор. Неко није хтио ни да говори! Био је то неславан крај једне генерације. Вратили су се кући погнуте главе, као осми на свијету! Данас то звучи надреално!

Није лоше напоменути да је то Светско првенство освојила Западна Њемачка. Финални меч са Холандијом, која је била боља, пружила много више и на чијој су страни били сви истински љубитељи фудбала, спада у један од оних мечева због којих је Гари Линекер извео теорију да је „фудбал игра у којој двије екипе од по једанаест играча имају циљ да лопту убаце у противнички гол, а да у тој игри увијек побједи Њемачка”. Тај је меч, исто тако, потврдио и теорију „да од свих спортова, само у фудбалу не мора да побједи онај који је бољи”.

И док завршавам овај мали трактат о једном значајном спортском догађају који се догодио прије равно пола вијека, размишљам о томе са колико смо страсти и љубави гледали и пратили све наше спортисте, филмове, плоче, књиге, позоришне представе, а колико ништа нисмо знали о ономе што нам се спремало, што се кухало у домаћим и свјетским кухињама, о ономе што нас је почетком деведесетих тако дивљачки треснуло о под. Тако то обично бива са свима који су дубоко увјерени да им највећа опасност пријети од уједа змије.