Велика већина младих у Србији, страсно обузета гледањем фудбалске Лиге шампиона и, још страсније, клађењем на резултате њених мечева, вероватно не зна – а сигурно би и многе старије ваљало подсетити – да је у премијерној утакмици тог такмичења (тада званог Куп европских шампиона – КЕШ), одиграној у јесен 1955. године, наступио један српски клуб, и да је први најбољи стрелац тог почетног спектакла са шеснаест учесника, био један наш играч.

Реч је о Партизану и његовој тадашњој великој звезди Милошу Милутиновићу, по многима најдаровитијем играчу са (најмање) подручја бивше Југославије и Балкана, о клубу из београдске Хумске улице и „Милошу Великом нашег фудбала“ или „Плавој чигри“, како је Милутиновић назван на Европском првенству за јуниоре, 1951. године, кад је проглашен за најбољег фудбалера.  

Рађање Купа шампиона

Иницијативу за ново такмичење дао је угледни француски лист „Л'Екип“, изиритиран, говорило се, хвалисањем Енглеза да су њихови клубови без премца на Старом континенту. Из Париза је, преко УЕФА, на Острво одлетела бачена „рукавица“, односно позив комшијама преко Ламанша да своју самопрокламовану супериорност покажу на делу, укрштањем копачки са европским великанима. „Acta, non verba“ („Дела, не речи“), како би рекли стари Латини.

Из „колевке фудбала“, иницијатору и европској „Кући фудбала“ (која је одмах подржала предлог Француза), стигао је негативан одговор уз, отприлике, образложење да нема потребе доказивати да се дању види. Извор тог уображења била је чињеница да је њихов Вулверхемптон, у кратком року, лагано „преслишао“ тадашње европске великане мађарски Хонвед, Вијену из Беча, московски Спартак... 

Такмичење је, ипак, кренуло, а на списку учесника били су: Рапид (Аустрија), Андерлехт (Белгија), Реал Мадрид (Шпанија), Ремс (Француска), Архус (Данска), Милан (Италија), ПСВ (Холандија), Гвардија (Пољска), Спортинг (Португалија), Сарбрикен (Протекторат Сар), Хибернијан (Шкотска), Ђургорден (Шведска), Сервет (Швајцарска), МТК (Мађарска), Есен (Немачка) и Партизан. Све шампиони лига, осим Партизана који је „вајлд карту“ добио као (тек) петопласирани у југословенском шампионату, иза првака  Хајдука, Црвене звезде, београдског Радничког и БСК (после ОФК Београда). Преседан је направљен због сјајних резултата Партизана по иностранству и сазнања да он има играче високе класе, радо гледане широм света. 

Пет топчидерских комада

Жреб је удесио да баш Партизан одигра премијерну утакмицу новог такмичења, и то против португалског шампиона Спортинга. Примедбе, углавном са Острва, да одлука о пару из „земаља са тоталитарним режимима“ који ће отворити „бал“ није ни мудра ни срећна због имиџа претежно демократске Европе, нису омеле почетак КЕШ-а. Лопта се закотрљала, а котрља се и данас, са перспективом незаустављања. 

Први меч у Лисабону, одигран пред 50.000 гледалаца, после доста „ватре“ и лепоте, завршен је нерешеним резултатом – 3:3. Милутиновић је том приликом показао да је, четири године раније „најбољи клинац Европе“ израстао у незадрживог голгетера ретког играчког и људског шарма.

Два пута је тај 22-годишњи момак погодио мрежу домаћина, а више пута извео дриблерске бравуре какве португалска публика никад пре није видела. Трећи гол за Партизан постигао је још један мајстор одраније познат Европи – Стјепан Бобек.

„Тим који има оваква два нападача, тешко је победити“, рекао је тренер Спортинга. 

После виђеног у Лисабону, рачунало се да ће Спортинг у Београду бити на великом искушењу. И био је: Партизан је победио са 5:2. Лако, глатко, за уживање пуних трибина на Стадиону ЈНА. Гости су, по напуштању травњака на врху Топчидерског брда, дуго покушавали да се сете да ли су некад, пре тог гостовања, примили пет „комада“ и да им је, уз то, један играч четири пута погодио мрежу.

Зато су заувек запамтили Партизан и незадрживог Милоша Милутиновића, пред којим је њихов голман, за 180 минута, капитулирао шест пута. Чување „Плаве чигре“ личило им је на хватање ветра. 

Страх генерала Франка од партизана

У наредној, четвртфиналној утакмици ривал Београђанима био је Реал Мадрид, понос шпанског фудбала и – генералисимуса Франсиска Франка, фашистичког диктатора. Мало је, међутим, фалило да до меча не дође, јер Шпанија и комунистичка Југославија нису имале дипломатске односе.

Тито није затезао око одигравања утакмице, али јесте каудиљо Франко, и то на основу процене да би његовом режиму велику штету могао нанети евентуални пораз „од партизана из једне земље комунизма“.

Зато је председник Реала Сантјаго Бернабеу морао да потегне силне везе и везице да би приволео диктатора да не кочи одигравање сусрета јер би, у супротном, „краљевски клуб“ могао бити дисквалификован из тек започетог такмичења. 

Пре првог меча Реала са Партизаном у Мадриду, пред сто хиљада гледалаца, Бернабеу је, према каснијим сазнањима, обавио још један врло важан посао: сусрео се и „поразговарао“ са француским судијом Харцигом, одређеним да буде главни арбитар. У његовим мемоарима, наравно, нема детаља о теми дијалога с француским арбитром, али је потоња арбитража Француза упућивала на закључак да је, осим аперитива и бесплатног ручка, имао и већу корист од сусрета са председником богатог шпанског великана.

Реал је победио Партизан са 4:0, а у аналима је, осим резултата, записано и да је судија Харциг, већ у првих десет минута утакмице, гостима поништио два гола. Оба пута мрежу је погодио Милош Милутиновић.

Доказ да су непризнати голови били регуларни дао је, и то прилично јасно, сам Бернабеу у једном разговору са Миљаном Миљанићем, у време кад је наш стручњак био тренер Реала (1974–1977). Распитујући се где је Милош и шта ради, Бернабеу је нашем „Чичи“ казао да су Милутиновићу и Партизану дужни извињење за оно што се догодило на првој утакмици та два клуба.

Оно што се, такође, зна била је очараност Бернабеуа Милошевом игром. Зато је, после реванша у Београду, Милутиновићу понудио да на бланко чек сам упише суму коју тражи за пресељење у Мадрид, односно за облачење Реаловог дреса.

А меч у Београду био је посебна прича, боље речено прави фудбалски хорор. Мадриђани се нису најбоље снашли на залеђеном и снегом покривеном травњаку Стадиона ЈНА, где „дебели мраз“ није заледио 40.000 навијача који су, цупкајући и цвокоћући, здушно бодрили своје љубимце.

„Залеђен“ је, међутим, дуго био сињор Бернабеу који је, из ложе, непокретан и дубоко замишљен, пратио збивања на терену, више примереном зимском биатлону, него фудбалу. Играчи Реала су се често клизали, саплитали и падали, док је Партизан деловао много боље. После се чуло да су домаћини стабилност обезбедили лукавством: наводно су ђон и крампоне на копачкама натопили бензином и тако спречили да се на њих лепи влажни снег.  

Било како било, Партизан је, до краја, постигао три гола, не примивши ниједан. Милош Милутиновић је и овога пута био стрелац. И то два пута, иако је био чуван као некад злогласни Алкатраз. Београђани су били и близу изједначења, јер је Антон Херцег погодио пречку.

Велики Партизан

Након последњег судијиног звиждука, голман гостију Хуанито Алонсо је изјавио да се тада осећао као да је са леђа скинуо пун џак снега и леда. Са терена је изашао у друштву колеге из Партизана Милутина Шошкића који је тај велики меч одиграо као осамнаестогодишњак. Председник „краљевског клуба“ био је још задовољнији победом.

„Сад сам сигуран да ћемо бити прваци Европе“, рекао је сињор Бернабеу, пред новинарима, одајући тако и велико признање Партизану. Показало се да је добар прогнозер: Реал је у финалу првог издања Купа европских шампиона победио Ремс са 4:3, иако је француски шампион у 11 минуту водио са 2:0.

Титулу најбољег стрелца понео је Милош Милутиновић са осам датих голова и то на само четири утакмице.

Партизану је остао жал, а његовим навијачима, али и фудбалској Европи, сећање на један велики тим: Шошкић, Белин, Лазаревић, Калоперовић, Зебец, Пајевић, Михајловић, Милош Милутиновић, Валок, Бобек и Херцег. 

Енглески новинар Брајан Гленвил је у својој књизи о историјату Купа европских шампиона, уз остало, написао да Реал не би постао победник првог издања тог такмичења да је Партизан у реваншу стигао до заслуженог изједначења.

Тачно десет година касније, Партизан и Реал су се нашли у финалу Купа европских шампиона, одиграном на бриселском „Хејселу“ 11. маја 1966. Упркос поразу „црно-белих“ (1:2), већина неутралних Европљана је мислила да је југословенски првак био бољи тим од првака Шпаније, да је несрећно изгубио меч и тако остао без победничког пехара. Та „прича“ из Брисела сигурно је познатија свим овдашњим љубитељима фудбала од ове управо испричане. 

_____________________________

Сећање на Милоша Милутиновића

Више од фудбалера: Уметник игре

пише: СЕРГИЈЕ ЛУКАЧ 

Роберт Верњ, репортер француског „Екипа“, који постоји већ цео један век, написао је у половини шесте деценије прошлог столећа да „фудбалску репрезентацију Југославије најпотпуније оличава момак-чигра, јуначког српског имена Милош“. Ако сте помислили да ово перо покушава себи да олакша посао дефинисања југословенског фудбала високе резолуције, преварили сте се. Тај Милош, по мом искуству, измиче дефинисању.

Као новинар, присиљен да се ради разумљивости служим популарним клишеима, остајем беспомоћан. За тог 25-годишњег младића половином педесетих година нисам ни тада имао дефиниције, јер његова се игра опирала рационалном одређењу.

Било је то оно раздобље киша када су таленти у југословенском фудбалу ницали, бујали од Марибора до Гевгелије: Бобек, Чајковски, Беара, Вукас, Матошић, Зебец, Митић, Милутиновић, Шекуларац... — нека ми опросте они које сам у овој врућини заметнуо. Заиста мислим да се Милоша Милутиновића треба сећати као скупа врлина које су нам на почетку новог столећа толико потребне усред ове осредњости, да не кажем безнађа које нас је снашло.

Милош Милутиновић није био фудбалер. Био је уметник игре у којој иначе претежу борци, грубијани, разбијачи. Да ли је уопште могуће одредити уметника и уметност? Теоретичари уметности су узалуд покушавали да објасне тајну највишег стваралачког домета у еволуцији природе уметника — човека божанског реда.

Стјепан Бобек, и сам један од уметника, рекао је: „Милош је имао такав преглед фудбалске шаховске табле да је било довољно да упутим лопту у празан простор а он је већ стигао у позицију шансе“. Како иначе објаснити да је за Партизан на 190 утакмица постигао 190 голова!

Уметник у сликарству и литератури, нарочито драмској, види даље, дубље и више, а у фудбалу осећа, пројектује, „зна“ ситуацију на 3-5 секунди унапред. Та пророчанска интуиција чини разлику између обичног играча и уметничког визионарства у надигравању.

У статичкој структури југословенског дриблинга Милош је све радио у покрету, а имао је вертикални правац продора у противнички табор.

Таквим својим играма Милош је, наравно, био изложен бруталностима одбрана. Умео је, међутим, да се сачува од фаталних удараца. „Плава чuгра“ је елеганцијом своје фигуре и још више својих потеза пролазио кроз минска поља суровости. Али, авај, његове замисли и реализација били су често изнад могућности схватања и саиграча. Очекивали би обичан потез, а Милош би своје, а још више и противнике, стављао у дилеме. То је било оно чуло, надахнуће које се просто не може научити; оно се добија ћудљивом комбинаториком ДНК формуле.

Наравно, било је дана када чудо није функционисало, а разлога за тај изостанак било је у изобиљу: фудбалер уметник био је често физички неприпремљен, понајвише због недисциплине у тренингу. Али, његов најопаснији противник била је његова болест плућа, која му је одузела три најбоље године у спортској зрелости.

Ако су ова сећања још један промашај у дефиницији уметника фудбалске игре — то је зато што је уметност у спорту недокучива тајна.

Имa појава — рече мудри Грк — које се не могу ни разумети ни o6jacнити. 3адовољимо се, дакле, тиме да нас такви људи и догађаји озаре срећом што су нам донели нешто попут просветљења.