Без те једне секунде, рођене из духа Партизана, историја наше кошарке не би била црно-бела: Пантеров скок štampaj

Једна секунда. Тачно толика је разлика између Партизана и Звезде, у кошарци.
Секунда из Истанбула, Загреба, Мадрида. Она секунда у којој су Ђорђевић, Кецман, Пантер. 

Она која у себи садржи сву историју, и читаву, црно-белу, вечност.

Та тројка, која пада у последњој секунди, која се понавља, која је трејд марк, јесте оно што прави разлику, што издваја, ствара победнички менталитет и велике тимове.
И није то само срећа. То је низ, реакција, садржај, вредност која је постала темељ.

И када је Пантер шутнуо, није он то урадио у Мадриду. Не, шутнуо је у Истанбулу, и Загребу, и са њим заједно су шутнули и Ђорђевић и Кецман, и Јарамаз, Нанели…

Тројку је погодио тај пелцер, који се добија само у Партизану. Пантер је, не заборавите, играо и у Звезди, и играо добро, одлично, али тај шут, ту секунду, тамо није имао.

Звезда је организована сила, таквом је створио још Дедијер, да буде сила, и она не зна за неизвесност, није јој то у крви, не сналази се када јој није све потаман.

Партизан је настао као сироче, копиле, вечно гладно, али и спремно да игра до последњег трена.

Из те глади настала је величина. Са Кићом и Прајом, створена је династија. Са Дивцем и Паспаљем – НБА подружница. Са Ђорђевићем, Даниловићем – историја. Са Пантером и Лесором – Inglourious Basterd, тим који као да је Тарантино правио, да се мота по Европи и откида крунисане главе, правде ради.

Освојена је та секунда.

И за то је, и први пут, баш као и јуче, само наизглед било довољно да постоје један луди тренер, један луди играч и један од времена отргнути трен.

Малени, готово неприметни секунд, у који стаје све. То све се не види када Пантер шутне. Али је јасно када сирена означи крај.

Непрекидни, вечни секунд.

И јесте да је он састављен од сати и сати тренинга,  литара зноја, бескрајног понављања, али, још више, од тог наслеђа, од трага, духа, и историје која се претвара у начин, у ген.

Без Саше и Душана, Кевин не би постојао. Без Истанбула, Загреба, не би било Мадрида.
Без те једне секунде, историја наше кошарке не би била црно-бела.

И биће таква док Звезда не освоји ту своју секунду, важнију и већу и од титула и од Кампаца.

Секунду због које кошаркашки богови носе црно бели дрес. И због које је Арена пуна.
Толико да се време заустави. И сведе, на секунду. Вечну, без обзира на то ко ће, на крају, да победи.